Историја савремене цивилизације 6

ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ШЕСТА ГЛАВА
Револуционарска борба са Европом.

Сукоб између Француске Револуције и европских држава. — Године 1789. Француска је била у миру са свима европским државама. Тада је било пет великих сила: две на западу, Француска и Енглеска, — две у средини, Аустрија и Пруска, и једна на истоку, Русија. Све су биле раздвојене малим и слабим државицама, које су те велике силе радиле да присвоје или да у њима господаре.

Аустрија је хтела заузети Баварску у замену за Белгију, а Пруска јој је хтела то спречити.

Русија је хтела да господари Пољском, а Аустрија и Пруска жељаху да је поделе.

Аустрија и Русија бејаху се споразумеле да поделе Турску Царевину, а Пруска није хтела допустити да се Аустрија увећава.

Енглеска је хтела да господари на мору; она је тврдила, да у време рата има права да хвата на мору бродове неутралних држава и да их приморава да се подвргну прегледу ради уверења, да ли на њима нема сакривене робе непријатељске државе. Ова ју је претензија доводила у сукоб са северним поморским државама, Данском, Шведском и Русијом, које су, заједно с Француском и Шпанијом, захтевале да море буде слободно.

Тако је између свих великих сила било узрока за сукоб и све су једне с другим већ ратовале у току XVШ столећа. Издељене тако својим посебним интересима, оне нису имале никаквога заједничкога начела које би их уједињавало. Свака је бирала себи савезнике према савременим интересима. — Онај систем старих савеза био је порушен Седмогодишњим Ратом, у којем је Француска помагала својој старој непријатељици Аустрији против својега негдашњега савезника, прускога краља. Никакав се други систем није могао обновити; државе не вероваху једне другима, и не могаху се ујединити за какву заједничку радњу.

Француска се пак налазила у врло повољном положају: она није била уплетена ни у један од оних главних сукоба; она је имала државну област довољно пространу и потпуно једноставну; она је на свима својим границама имала само мале и слабе државице (Белгију, немачке изборне кнежевине, краљевину Сардинију и Шпанију), које нису биле кадре с њом ратовати, а међутим служиле су јој као неки одбојници према великим државама. Њој је дакле било лако одржавати мир. То је била политика Вержена, Лујева министра спољних послова, а таква је била и политика Мирабоа и Таљерана, Њу је усвојила и Уставотворна Скупштина (Конституанта) после достојанственога претресања; 12. маја 1790. год. она усвоји ову изјаву: „Француски се народ одриче предузимања ма каквога рата у намери да осваја, и никад пеће употребити своју војску против слободе иједнога народа.“

Ова изјава би унесена и у устав од 1791. године.

Али одржање споразума и мира са европским владама није зависило од скупштине. Револуција је сама по себи била један непријатељски чин против неограничених монархија. Она човечанска права, што их је Уставотворна Скупштина прогласила, нису била само права Француза, него свих људи. Француска је дала пример како их она признаје својим грађанима, па је очекивала да и други народи учине као она. Она није хтела употребљавати своју снагу против слободе народа, али јој је било тешко да народима одрекне своју помоћ зарад увођења слободе. У суседним земљама поданици, незадовољни својим владама, почеше се надати ослобођењу, а и многи су их Французи храбрили, не видећи никаква разлога зашто да се царство слободе заустави на границама Француске.

Први се сукоб изроди с папом због становника авињонских,[1] који се бејаху побунили и захтеваху уједињење с Француском; а други с немачким царем због немачких кнезова, власника феудалних баштина у Елзасу, који су протествовали против укидања властеоских права. Уставотворна Скупштина попусти у авињонском питању али остаде при том да елзаски поданици имају права да се ослободе својих господара. „Елзаски се народ, вели се у извештају који је скупштини поднесен, сјединио с француским народом с тога, што је он то хтео; уједињење је дакле озаконила сама његова воља, а не уговор у Минстеру.“ То је значило заснивање државнога права на једном новом начелу, на вољи суверенога народа; док су међутим друге владе признавале само наслеђе и уговоре између владалаца, без обзира на вољу поданика.

Између ова два супротна нанела није могло бити измирења, али је требало ближих узрока, па да се дође до рата. Велика маса францускога народа није рат желела, а европским је монархијама било потребно да се међу собом измире, пре него што би штогод заједнички предузеле против револуционара; међутим, године 1790. пруски краљ бејаше скупио војску у Шлеској, да нападне на Аустрију.

Ратовање. — Требало је да прођу две године, док се заподеде рат између Француске Револуције и Европе. Две странке, обе француске, припремише тај рат. Један део француских племића, незадовољан тим превратом, исели се у Немачку па је одатле радио код владâ, да их наговори да пошљу војску у Француску, те да ослободе Луја XVI, који је био у заточењу код парискога народа и скупштине. Присталице републике опет са своје стране нагињаху рату, да би некако изиграли Луја XVI, за којега мишљаху да је тајни савезник страних владалаца.

Цар Леополдо, којега исељеници најпре покушаше да придобију, није желео рата, али није хтео отворено раскинути везе с француским исељеницима, којима се бејаше истакао за вођа сам гроф Артојац, брат Луја XVI. Он се бавио у замку Пилницу, у Саксонској, с пруским краљем и саксонским изборним кнезом, кад му гроф Артојац дође, да моли за помоћ, и представи један ратни план против Француске. Владаоци решише да се не упуштају у то вратоломно предузеће, али ради задовољења исељеника пристадоше да издаду један проглас у корист повраћања реда и монархијске управе у Француској (27. августа 1791.). Ту је казано, да се император и пруски краљ надају, да ни остале европске силе неће одрећи своју помоћ у овом успостављању. „Тада и у том случају, додају они, Њихова Величанства, император и пруски краљ, решени су да раде брзо и споразумно с потребним силама, да би постигли заједнички постављену сврху.“ — Ова су два владаоца добро рачунала, да друге силе неће пристати да се мешају, и да ће према томе и они сами бити разрешени од свакога мешања, пошто су обећали да раде само у случају, кад би и други радили. Оне речи: „тада и у том случају за мене су Закон и Пророци“, писао је Леополдо. — Тај пилнички проглас био је дакле само једна „преузвишена комедија“, као што вељаше Мале-Дипан. Али се исељеници постараше да га представе као истинско обећање. Пусти се у јавност и једно писмо ових владалаца, у ком се вели: „Силе, од којих су они тражили помоћи, решене су да у том суделују са својом војском, а император и пруски краљ уговориће узајамне обавезе односно употребе војске.“

Присталице Револуције хватаху се за речи у изјавама исељеника француских и уобразише, да су европски владаоци склопили савез, да приморају Француску, да поврати пређашњи облик владавине. Од 1791. године скупштина је радила на појачавању војске, која је од 1789. године била престала добивати нове војнике; поред старих војника, који задржаше белу униформу, установише се и добровољци (волонтери) с плавом униформом.

У Законодавној Скупштини, састављеној једним делом из младих посланика, на скоро преовлада републиканска странка (Жирондинци и париски Кордиљерски Клуб), која је желела рат, да би оборила краљевство. „Једном народу, говорио је Брисо, који је после десетовековнога робовања задобио слободу, потребан је рат, да би утврдио своју слободу, да би се очистио од порока деспотизма, да би из својих недара избацио људе који би та могли кварити.“

Исељеници (емигранти) тада бејаху настањени на левој обали реке Рајне, у држави келнскога изборнога кнеза, где су били образовали и омању војску с главним станом у Кобленцу. Скупштина захте од Луја XVI да поради, да се одатле исељеници прогнају. Сам пак Луј XVI и његов министар војни Нарбона нису се плашили једнога незнатнога рата против келнскога изборника, који би се тим користио, те појачао своју војску. Али се они обратише императору са захтевом, да он позове изборнике са црквених области да уклоне исељенике. Император то одби, а Законодавна му Скупштина објави рат.

Тако Француска прва отпоче рат против европских владалаца, ма да није била непосредно угрожена каквом непријатељском поплавом. Али је извесно, да су владаоци револуционарну Француску гледали као какву опасност за Европу и да би волели да виде, да се тамо васпоставља стари поредак. 7. фебруара 1792. император и пруски краљ бејаху потписали један уговор „о пријатељству и о савезу за одбрану“, а 17. пишу они француском краљу: „Европа би пустила да се (у Француској) преуређење мирно изврши, да напади на све божанске и човечаиске законе нису приморали европске силе, да се споразумеју за одржање општега народнога спокојства, као и за безбедност и част крŷнâ.“

У овом првом рату од 1792. године Француска је још имала против себе само немачкога императора, прускога краља, немачке кнезове, сардинскога краља и шведскога краља Густава III, који су Револуцију сматрали као увреду за све владаоце.

Ратне су операције биле доста бедне на обе стране. Француска војска, растројена, деморалисана, под рђавим старешинама, даде се у бегство на први судар и остави границу отворену.

Пруска је војска могла доћи чак у Шамнању, али је она оперисала с толико обазривости, да није смела ићи на Париз, него се врати против француске војске, коју Димурије бејаше поставио позади њега, а по том се повуче и без боја. Тада Французи пређоше у напад, те заузеше Белгију, леву обалу реке Рајне, Савоју и грофовство Ницу.

Погубљење Луја XVI учини, те се овај рат прошири и постаде општи. Године 1793. Француска, поставши републиком, имала је против себе, осем оних савезника из године 1792., још и Енглеску, Холандију, Шпанију, Португалију и талијанске државице, то јест целу Европу, изузимајући Швајцарску, Данску и Млетачку. (Руска царица Катарина изјаснила се против Револуције, али не хтеде слати војску; она је, вели, чувала своје војнике да се бори с „пољским Јакобинцима“. Шведска бејаше иступила из савеза).

То је била нека врста крсташкога рата против француских републиканаца, непријатеља краљевства и цркве, крсташки рат ради успостављања краљевске и свештеничке власти. Али се савезници хтедоше и користити том приликом, да своја притежања увећају на рачун Француске, и као што говораше аустријски цар Фрања II, „да себи прибаве сву накнаду коју с правом захтевају“. Сваки је смерао да освоји по једну област и да се у њој утврди. То је био узрок, те овај савез немаде успеха. — Оружана сила на једној и другој страни била је врло неједнака. Француска је војска била растројена; већина старих официра бејаше отишла из Француске, а није се имало времена, да се нови образују; добровољци још не бејаху постали прави војници. За првих осам до десет месеци године 1792. Французи су увек побеђивани, те су уступали на свима границама. Али савезничке војске, уместо да, удружене или подвојене, иду право на Париз, оне се задржаваху око освајања појединих области, које су страни владаоци смерали да присвоје; војсковође, научене да маневришу по правилима, не хтедоше ићи напред, док не буду заузете све стратегијске тачке, и задржаваху се око опседања свакога утврђенога места.

Тако се француској војсци даде времена, да се по ново уреди, и на измаку 1793. године она већ бејаше прешла у напад.

Година 1794. имала је пресуднога значаја; аустријска војска би потиснута из Белгије, а пруска се војска повуче с бојнога поља.

С Пруском буде уговор о миру потписан 1795, а са Аустријом 1797. године.

Француска војска. — Револуција је била растројила француску војску, већина је официра била из племићскога реда, и избегла из земље. Кад је Француска имала да издржи рат против савезних сила, влада је најпре покушала да војску прикупи добровољним уписом, као на прилику 1791. године, апелујући на родољубе. Законодавна Скупштина објави да је отаџбина у опасности; отворише се канцеларије за добровољно уписивање: у Паризу их је било осам на јавним местима, по један је чиновник, с тробојном ешарпом, седео на једном узвишењу и записивао имена. Они који се упишу сами су себи бирали официре. Мислило се да ће се на тај начин, уместо војника најамника, који ратују, с тога што им је то занат, имати војници грађани, који ће ратовати по дужности. Али добровољаца из 1792. године није било довољно, да би се њима подмирила потреба војске. Године 1792. ратовали су староислужени војници и добровољци из године 1791.

1793. године Конвенат усвоји систем обавезне службе у војсци. „Све дотле, док непријатељи не буду отерани са земљишта Републике, сви су Французи стално у обавези служења у војсци.“ Најпре Конвенат узе 300.000 људи, колико их је било потребно, да се попуне војни корови, а Управни Одбор (Директорат) продужи испраћање по 100.000 на годину. — Тако реквирирани војници из 1793. године бише измешани са старим војницима и добровољцима из 1791. и 1792. год.; Карно и Дибоа-Крансе укидоше старе регименте, па извршише спајање (amalgame): сви војници бише састављени само у један корпус, који је носио плаву униформу, а подељени у полу-бригаде, које су биле све једнаке и означене свака по једним редним бројем. Тада је било 198 батаљона редовне војске (de ligne) и 725 батаљона добровољачких; образова се 198 ратних полубригада и 15 полубригада лаке пешадије. Наполеон по ново узе назив регимента, али задржа сам систем, који још и сад у Француза постоји. Војскама из 1793. године поставише за војсковође старе ниже официре; добијање чинова (аванзовање) тако је брзо ишло, да је Хош отишао као поднаредник, а постао ђеиерал, у једном истом ратном походу.

Тако је Француска у овим ратовима из времена Револуције с мало трошкова створила велику војску, састављену од војника који су желели да се одликују, те да буду унапређени.

Ови војници, на брзу руку састављени и спремани, нису могли маневрисати са онаквом тачношћу као стари војници; они онако по нагону усвојише једну нову тактику; борили су се без утврђенога реда, час растурени у стелце, час опет прикупљени да потрче на непријатеља вичући: „На бајонет!“ Ђенерали се нису више задржавали на опсађивању појединих утврђених места, него вођаху рат у многоме налик на какву најезду.

Влада није војскама слала ни новаца, ни хране, пи одела; за време првих похода војници су у свему оскудевали; они који упадоше у Холандију, усред зиме, нису сви имали ни обуће, него су многи ишли у дрвеним ципелама (sabots). Да би војску снабдели, ђенерали су, по тадањем обичају, вршили реквизицију (принудно одузимање) над становницима поплављених земаља. Ђенерали у Италији реквизицију претворише у уређену пљачку. У чувеном свом прогласу од 1796. године Бонапарта је рекао: „Војници! Ви сте голи и гладни. Влада вам много дугује, а не може вам ништа дати. Ја вас водим у најплодније равнице на свету. Простране области и велики градови у вашој ће власти бити; ту ћете наћи части, славе и богатства/“ — На градове, где су долазили, ђенерали су ударали намете; одузимали су црквено благо и драгоцености, и владалачко посуђе, и уметнички израђене предмете; чак су условљавали да им се предају и слике. Бонапарта је на тај начин напунио париске музеје сликама, које је узео из збирака страних земаља. Од 1795. до 1798. одузето је тако око две милијарде укупно.

Револуционарна пропаганда. — Француска Револуција није била народна револуција, као што је на пример она енглеска; она је извршена на основу општих принципа, те тако узе неки вид верскога покрета. Човечанска права, која је прокламовала Уставотворна Скупштина, не бејаху права само Француза, него свих људи. Револуционари се не задовољаваху само преуређењем Француске по начелима од 1789. године; они су хтели да из основа промене и осталу Европу, да униште злоупотребе п да свуда заведу царство правде и једнакости.

Они су се у почетку надали, да ће пример францускога народа повући за собом и остале народе. И доиста је међу „просвећеним“ људима, особито у Немачкој, било доста оних, коју су се дивили Револуцији. Кад отпоче рат, влада објави да она ратује „само с тиранима“, а не и с народима.[2] Кад француске војске ступише на непријатељско земљиште, ђенерали објавише да долазе ради тога, да народе ослободе од њихових тирана. Свуда где су долазили, извршивали су општи преврат: укидали су феудална права и повластице, обарали све власти, сазивали становнике и наређивали им да сами изберу своју општинску управу и своје чиновнике и уређивали су нову земаљску управу по угледу на управу у Француској. Они су пријатељски поступали с људима из народа, а непријатељски са онима повлашћеним: племством, свештенством п грађанством (буржоазијом), са „аристократима“, како их Јакобинци називаху. Карно је писао: „Треба наредити да све дажбине падају искључиво на терет самих богаташа, а народи треба да виде у нама своје ослободиоце.“

Кампоформијски и Базелски Мир. — Рат је био предузет ради тога, да се покори Француска Република. Од године 1794. било је већ јасно да је мета промашена. Неке од савезних сила бејаху већ сите тога бескориснога посла и захтеваху мир. Пруска учини први корак; она није имала никаква интереса за ратовање, сам је краљ то желео, но пруски га државници најзад наговорише да се поврати политици Фридриха Великога, то јест да одржава мир и да чува пруски утицај на државе у северној Немачкој.

Швајцарска је била једина земља, с којом је Француска Република још била у дипломатским односима; француском дипломатском агенту у Швајцарској, Бартелемију, би стављено у дужност, да отпочне преговоре с пруским агентима и уговор о миру буде потписан у Базелу, у Швајцарској (1795.).

Пруски краљ напусти области, које је имао на левој обали Рајне. А Француска му обећа да ће за то добити накнаду на десној обали, али уговор не одређиваше на који ће се начин дати та накнада; хотимице се избегло да се то отворено каже, али су обе стране знале да ће та накнада бити на рачун црквених кнежевина. Тако Пруска даде пример рушења старога уређења Немачке Царевине и уступања Француској једнога дела Немачке.

Поред тога уговором се одреди и једна гранична линија, и утврди се да све немачке државице северно од ове линије буду овим миром обухваћене. На тај је начин Базелски Мир поделио Немачку на двоје: јужна Немачка, удружена са Аустријом, остаде и даље у рату с Француском, а северна Немачка постаде неутрална под јемством Пруске.

Шпанија тако исто потписа мир у Базеду.

Француска, ослобођена ратовања на северној страни и у Шпанији, управи сву снагу против Аустрије. Она је у исто доба нападе и у јужној Немачкој и у Италији (1796.). Напад на Немачку буде одбијен, али је напад на Италију био успешан: Бонапарта прогна аустријску војску, заузе целу северну Италију, преко Алпа упаде у Аустрију и упути се Бечу. Аустрија би приморана да моли за мир; Бонапарта га потписа, не обзирући се на наредбе Управнога Одбора (Директората). То је Кампоформијски Мир (1497.).

Император уступи Белгију и Миланску Војводину. У замену му Бонапарта даде област Млетачке Републике, коју француска војска заузе, не обзирући се на протесте млетачкога сената.

Као врховни господар Немачкога Царства, император „признаде границе Француске, које су законима Француске Републике одређене“, то ће рећи признаде присаједињење с Француском земаља на левој обали Рајне. Он обећа да ће сазвати конгрес немачких држава ради тога, да му нареди да прими нову границу као свршену ствар, и да расправи питање о накнадама, које се имају добити на десној страни Рајне. Император се дакле обвезиваше да уништи уређење Немачкога Царства.

Према том уговору све државице Немачкога Царства бише позване у Раштат на „Конгрес мира Немачкога Царства“. Конгрес се састаде, Француска посла тамо своје агенте, да уговоре мир; али пре свршетка преговора, Аустрија објави рат и створи нов савез са Енглеском и новим руским царем (1798.).

Историја француске државне границе. — Област француске државе, допуњена добитком војводине Лотрингије (Лорена), била је 1798. године скоро она иста[3] која и после у XIX столећу (до измена од 1860. и 1871. год). Тада су француски државници сматрали да је довољно пространа и бејаху се одрекли њенога увећавања. Они мишљаху, да улога Француске треба да буде то, да у Европи одржава мир, подржавајући мале државе против великих сила. Француска је тада била на граници окружена једним појасом ситних државица (аустријска Холандија, три црквене изборне кнежевине на левој обали Рајне, Палатинат, војводина Баденска, Швајцарска, краљевина Сардинија), које су образовале неку врсту одбојника, те је чуваху од судара с великим државама.

Ратови из доба Револуције прекидоше ову мирољубиву политику. Од 1792. године француске војске бејаху освојиле све суседне земље: Савоју п грофовину Ницу, леву обалу Рајне, Белгију, све до Рајне и Алпа; оне су их заузеле готово без отпора, њихове растројеие владе нису имале снаге да их бране, а становници су одушевљено дочекивали Французе, који се представљаху као ослободиоци, и објављиваху да долазе, да униште старе злоупотребе.

Сад искрсну једно ново питање: Шта треба да уради Француска са оним земљама које су њене војске освојиле? Конвенат реши да пита њихове становнике, који, вели, једини имају права да себи одређују судбину. Нареди се да становници гласају, али се претходно удалише они, који су вршили какву службу под старом владавином, као подозриви због својих аристократских осећаја. Становници, од којих је тако тражено мишљење под руковођењем француских агената, изјавише жељу да њихове земље буду сједињене с Француском. И све земље до Рајне и до Алпа бише спојене с Француском Републиком (1792.).

Ове су тековине Француској доста брзо савезници преотели. Али их 1794. године француске војске бејаху по ново заузеле и ово питање по ново дође на дневни ред. Тада се у француској влади створише две странке: једна је, враћајући се политици Луја XVI, налазила да је Француска доста велика, и хтела је да се одмах поврати мир, одричући се Белгије и леве обале реке Рајне; то је била странка „старих граница“. Њени су чланови говорили, да је Француска исцрпена и упропашћена ратом и да Французи желе мир; а што се тиче становника освојених земаља, од како су их француски војници и чиновници почели мучити и упропашћавати, они више нису желели присаједињење. Друга је странка била прихватила освајачку политику Ришељеја и Луја XIV; она је говорила, да Француска треба да се шири све до својих природних граница: Рајне, Алпа и Пиринеја, и она може престати с ратовањем, тек пошто достигне до тих граница.

Странка природних граница и рата одржа превагу. И пошто француска влада није имала новаца за рат, то је ратовала о трошку освојених земаља. Она је писала заповеднику рајнске војске: „Опште је начело у рату да војске треба да живе о непријатељском трошку. Према томе, ви треба да употребите сва средства, којима располажете, да се тим начином набаве све оне намирнице које се узмогу набавити“. Оваквим се системом није у становника заузетих земаља подстицала љубав према Француској, али влада није сматрала да је обавезна питати за поновно присаједињење оне, који су већ били присаједињени. Сам је рат решавао судбину земаља.

Француска дакле присвоји све што се налазило у границама до Рајне и Алпа. Она одузе од Аустрије Белгију, од Холандије земље јужно од Рајне, које су Холанђани држали од XVII столећа, — од немачких кнежева сва њихова притежања на левој страни Рајне, — од Швајцарске Женеву, — од сардинскога краља Савоју и Ницу. Сва су ова присаједињења извршена под видом законитим[4], а по том су и утврђена уговорима о миру.

Замршена и вештачка граница, коју бејаху створиле тековине француских краљева, би замењена границом простом и природном: Пиринејима, Алпима, Јуром и Рајном.


  1. Авињон је град са околином у јужној Француској (Прованс). Године 1348. купио га је папа, те се од тада све до Француске Револуције (до 1791.) сматрао као део папине државе. Прев.
  2. Тим је осећањем задахнута ова строфа из Марсељезе: „Soldats, en guerriers magnanimes „Portez et retenez vos coups: „Espargnez ces tristes victimes „A regret s’armant contre vous.“
  3. Француска је 1789. г. имала и нека одвојена утврђена места (на северној страни Филипвиљ и Мариенбург, а на источној Ландау и Сарлуј), која су јој одузета 1815. г.
  4. За Женеву је женевска влада захтевала присаједињење, али је већала окружена једним одредом француских војника.