Историја савремене цивилизације 5

ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Писац: Шарл Сењобос


ПЕТА ГЛАВА
Дела Француске Револуције.

Објава човечанских права. — Прва Законодавна Скупштина, пре него што би прописала законе за преуређење „препорођене“ Француске, реши, по Лафајетову захтеву, да објави народу начела на којима мисли заснивати ново друштво. И то постаде предметом Објаве човечанских права (Déclaration des droits de l’homme), која је обнародована у октобру 1789. године, после дуготрајних препирака и претресања. Ово су јој главне тачке:

„Људи се рађају и остају слободни и у правима једнаки...

„Та су права: слобода, својина, безбедност и отпор угнетавању. Слобода се састоји у том, да човек може радити све оно што другом не шкоди.

„Извор највише власти (суверенитета) је у народу.

„Закон је израз опште воље. Сви грађани имају права да лично, или преко својих представника, суделују у његову грађењу. Он мора бити један исти за све људе.

„Пошто су сви грађани пред законом једнаки, то сви они без разлике могу добивати почасна звања и државну службу, сваки према својим врлинама и способностима.

„Ниједан човек не може бити оптужен, затворен ни заточен до у оним случајевима које је закон предвидео, и то само онако како је законом прописано.

„Нико не треба да буде узнемираван због свога мишљења, па чак ни верскога, само ако његово јавно исказивање не нарушава државни поредак који је законом утврђен. Сваки грађанин може слободно говорити, писати и списе штампати.

„Општи порез мора бити подједнако распоређен на све грађане, сразмерно њихову богаству.

„Будући је својина једно неприкосновено и свето право, то нико не може бити ње лишен, осем ако то општа народна потреба, законитим путем доказана, очигледно изискује, па и то под погодбом да се оштета праведно и претходно надокнади.“

Основно је начело Француске Револуције то: да је народ врховни господар (суверен), да су сви његови чланови равноправни, да су сви слободни и да треба да буду лично и материјално обезбеђени, чак и од саме владе. Њена је девиза: Слобода, Једнакост и Братство.

Основна начела новога друштва. — Свих је неједнакости нестало, и закон не прави више никакве разлике између Француза. Он више не признаје ни повластице у пореским питањима, ни права прворођења, ни права једнога власника имања над којим другим. Племство се више законом не признаје Све су службе отворене свима без разлике. (по рођењу) и већина их је дата грађанима. И у самој ствари, већина оних људи који су у XIX столећу управљали Француском нису били ни племићи, па чак ни људи из виших редова градскога становништва (буржоазије).

Сељачким земљама порасте вредност од како се ослободише властелинских дажбина и простачкога данка (таља); општа народна добра, образована од свештеничких баштина, уступљених 1789. год., и од баштина које су емигрантима одузете, бише распродата; једна трећина земаља у Француској прешла је у руке малих власника.[1] — Радиност је постала потпуно слободна, и сваки може производити што хоће и како хоће. — Трговина је слободна, и нема више ни монопола ни забрањивања продаје. — Порез је подједнако распоређен на све становнике према њихову имању. Законодавна је Скупштина простачки порез заменила порезом на непокретно имање (foncier), који пада на све земље и куће без обзира на власнике њихове, — главницу (capitation) личним порезом и порезом на покретно имање тј. приходе (mobilier). Она је укинула посредне порезе на пиће (aides), а Наполеон их је по ново завео под именом droits-reunis, то јест уједињених посредних пореза, али их држава не даје више приватним лицима под закуп, него их сама купи преко својих чиновника. Буџет се сваке године у напред одређује, тако да се расходи могу доводити у равнотежу с приходима. Никакву суму не може државна благајна исплатити без уредне упутнице. Државним је повериоцима обезбеђено уредно примање камате на свој новац; сви су државни дугови уписани у Главну Књигу државних дугова (Grand Livre de la Dette publique); она је установљена 1793. године, да се више не би могли разликовати дугови које је учинила република од дугова „деспотизма.“

Револуција је поставила начело, да је сам народ највиши господар (суверен). Али како народ не може сам управљати, то су из тога начела произишли врло различити облици владавине, према томе, да ли је народ, као господар, предао владу само једном краљу, коме ће помагати парламенат, или самој скупштини, или императору. (Наполеон I, најнеограниченији император каквога је икад било у Француској, узео је назив императора (цара), тек пошто је учинио апел на народ, да му тај назив иште; та врста монархије није била противна начелима Револуције).

Револуција је увела поделу власти: један исти чиновник, или једно исто тело (надлештво), не треба да има више од једне власти (да прописује законе, да суди, или да наређује).

Револуција је створила уређену управу као какву машину. Свака се грана државних послова завршује министарством, којем се шаљу сва саопштења, и које издаје сва наређења. Број министарстава се мења, пошто се неки послови час одвајају, а час се опет састављају под управом само једнога министра, али су саме струке непроменљиве. То су: управљање, правосуђе, финансије, спољашњи послови, ратовање, мрнарство, вера и црква, просвета, уметности, државно грађевинарство, трговина и земљорадња. Ко год врши какву службу у Француској, тај зависи од онога министра, у чијем је делокругу његова служба. — Да би подела власти била правилнија, створен је један систем једноликих кругова, који вреде за све врсте државне службе. Цела је Француска издељена на веће округе, окрузи на срезове, срезови на кантоне, а кантони на општине. Сваки чиновник примењује своју власт у границама ових кругова; сваки округ има свога начелника (префекта), свога благајника и свој окружни кривични суд (cour d’ assises[2]); срез има свога срескога начелника (подпрефекта), свога порезника и свој суд (трибунал). — Све су врсте службе потпуно усредсређене на једном месту и уређене но једном, потпуно једноликом плану. Права и дужности државних чиновника потпуно су једнаке у целој Француској; чиновници се могу премештати с једнога краја земље на други; једне исте им се наредбе дају у виду циркулара. Нема дакле више никакве разлике у управи међу разним покрајинама Француске, и најмање ситнице може једнообразно уредити министарство чије је седиште у Паризу. На тај је начин потпуно довршена она централизација, коју су краљеви започели. Ниједна земља на свету није овим путем ишла тако далеко као Француска.

Скупштина је администрацију предала изабраним одборима (conscils); свака је општина имала своју општинску управу (municipalité), сваки срез и сваки округ имао је свој управни савет (directoir).

Правосуђе је преуређено. Задржат је обичај из времена пређашње владавине, да се суђење предаје каквом телу (сваки се суд састоји најмање из три судије). Али судије нису више власници своје дужности, него су само њени вршиоци (као чиновници). — Скупштина је одредила да се они народом бирају на неколико година. — Наместо малих властелинских судова установљен је у сваком кантону по један примирителни суд (justice de paix), чија је дужност да парничаре мири и да им по могућству, не да да се парниче. — Суђење за кривице било је одузето од тих судова, па су кривичне спорове пресуђивали у сваком округу кривични судови (cour d’ assises), који су уређени били по обрасцу енглеске пороте; 12 поротних судија, узетих из реда грађана дотичнога округа, решавају да ли је окривљени крив, а један чиновник руководи претресом и изриче казну. — По ново је у живот враћено јавно и усмено суђење, као што је било у Средњем Веку; окривљеном је дато право да узме правозаступника, да га брани пред судом. — Скупштина је укинула сва посебна обичајна права појединих области. У свима се судовима правда мора изрицати по једним истим прописима. — Суђење је постало бесплатно: тим неће да се каже да парничење не кошта ништа, него само да судије не треба ништа да примају од парничара.

Револуција је променила и саме односе између државе и цркве. Скупштина је донела грађанско уређење свештеничкога реда, којим се укидоше дијецезе, а уведе се бирање владика. Скупштина укиде хришћанску цркву и хтеде установити службу Највишем Бићу. По том она постави начело слободнога вероисповедања и потпунога одвајања цркве од државе. „Нико не може бити спречен, да у границама закона, исповеда веру коју је изабрао; нико не може бити приморан да суделује у подношењу трошкова ма које вере. Република ниједну од њих не плаћа“.

Писани устави. —Приврженици Револуције највише су замерали старом начину владавине због самовоље. Они су хтели да у будуће владина власт буде утврђена писаним законом, налик на оне законе којима се одређују односи између приватних лица. У књижицама сталешких скупштина (cahier) захтеван је писан устав; посланици су сматрали да им је стављено у дужност да тај устав напишу и Скупштина се назва Уставотворном (Конституанта).

Енглез Јунг, који је тада путовао по Француској, налажаше да је замисао правити Устав врло смешна. „Они мисле да има некаквога рецепта за грађење устава, као што се гради кобасица“. Јунг је, међутим, био навикнут да у Енглеској гледа како политички устав, као грађански закон, почива на старини, укорењеним обичајима, које сви Енглези поштују. Али у Француској није било јаке традиције. И писана је уредба била једина брана, која се измисли против владине самовоље.

Од првога устава (од 1791.) Француска је често мењала облик владавине, али никад није остајала без писанога устава, и мало по мало па су сви образовани народи (осем Енглеске) усвојили тај обичај да пишу свој устав.

Устав од 1791. године. — Народна Скупштина бејаше се заклела да се не разилази, док не напише устав. Она је на том послу радила две године и устав обнародова 1791. године, а краљ се закле, да ће га поштовати.

Устав од 1791. године дело је странке која је произвела Револуцију; његови творци не хтедоше укидати краљевство, али нису више имали вере у оне власти, које су дотле управљале друштвом и државом; они су се бојали аристократа, то јест свих оних наследних друштава и деспотизма, то јест краљевске власти; поред тога они су узимали као правило ону теорију о подели власти, коју је Монтескије увео у обичај.[3]

Постављено је дакле оно основно начело да „највиша власт припада народу“. (То је значило рушење темеља старе монархије, где је краљ био једини господар). Али „народ, од кога потичу све власти, може те власти вршити само с помоћу преношења власти на другога“.

Целокупна се дакле власт врши преко представника; усвоји се и то: да краљ представља цео народ по наследном праву и да он има права да бира себи министре. Све остале власти морају бити са изборним представницима. Али се не хтеде дати бирачко право свима становницима, него би решено, да ко хоће да буде бирач, мора плаћати порез, који се равња с тродневном његовом зарадом; тако се грађани нађоше подељени на две класе, на грађане активне, то јест на бираче, и на грађане пасивне, то јест они који немају бирачкога права.

По Монтескијевој теорији беху установљене три врсте власти: законодавна, извршна и судска. Судска је власт пренесена на судије, које бира народ на извесно време. Извршна је власт била „предата краљу с тим, да је под његовом врховном влашћу примењују министри“. Законодавна је власт дата скупштини, састављеној од изабраних народних представника.

Два су питања ватрено претресана: 1. Да ли законодавну власт треба дати двема скупштинама, као у Енглеској, или само једној, и — 2. Треба ли министре узимати из скупштинске средине, као у Енглеској, или изван скупштине.

Стогодишње је искуство показало, да једна скупштина, кад је сама, у тренутку одушевљења, може да предузме нешто због чега се после каје, и све образоване државе зауставиле су се на систему двогубе скупштине. Али на крају XVIII столећа још није било тога искуства, и изгледало је некако чудновато стварати једну власт с две главе; најзнатнији амерички државник Франклин терао је спрдњу с тим системом: „Једна је змија, вели, имала две главе, па је хтела ићи да пије воде. Али воде је било са обадве стране, и једна је глава хтела ићи на једну, а друга на другу страну, те змија остаде на месту и црче од жеђи.“ Осем тога, они који су хтели и другу скупштину, замишљали су је чисто у виду једнога наследнога аристократскога тела, као Дом Лордова, а Уставотворна Скупштина није хтела стварати нову аристократију, пошто је оборила стару. С тога она усвоји онај облик само с једном скупштином (једнодоми систем).

Исто тако искуство је показало, да министарство, које је узето изван скупштине, нема онога утицаја који је потребан за управљање и да се између владе и скупштине стварају бескрајни сукоби, док министри, узети из скупштинске већине, природно имају њено поверење и потпору. Али је 1789. године доктрина о раздвојености власти спречавала да се управа да представницима народним; то би изгледало као да се у једним истим рукама спаја извршна и законодавна власт. Такав је оглед извршен у Енглеској и налазило се да тај систем ваља одбацити; многи су Енглези парламентарну корупцију, која је тада владала у њиховој земљи, приписивали тој практици; министри су, да би очували потпору већине, поткупљивали посланике својом благонаклоношћу и поклонима, а краљ је могао пасти у искушење да купи вође опозиције тим, што ће им понудити министарски положај. У залуд је Мирабо преклињао Уставотворну Скупштину да краљу не одузима право, да министре може узимати из Скупштине; то је био један разлог више да се реши, да се министри не могу бирати између народних посланика, јер су се бојали да Мирабо не постане министар и поче се сумњати у његове односе с краљем. Да би се потпуно извршило раздвајање власти, реши се, поред тога, и да министри немају права говорити у скупштини, осем о питањима која се односе на њихово министарство.

Много се претресало питање о уделу који треба краљ да има у законодавној власти. Хоће ли он имати права да одбије какав закон који је скупштина изгласала? — Роајалисти су за њега захтевали апсолутно вето, то јест право да закон поништи, а противници краљевске власти не хтедоше краљу дати никакву законодавну власт. Учини се споразум и Уставотворна Скупштина даде краљу суспензивно вето, то јест право, да какав закон задржи за време од две скупштинске периоде.

На тај је начин управа предана трима властима, које су биле тако уређене, да свака посебице буде потпуно независна од оних других. Уставотворна је Скупштина хтела да се поштује доктрина о подели власти, али се бојала грабљивости извршне власти, то јест бојала се краља, који је био навикнут на деспотизам, и гледала је да га ослаби и да га затвори у добро одређене границе. Као последица тога дошло је то, да је министарству одузета свака акција, а скупштина је остала као једина права власт.

Што се тиче саме администрације, Уставотворна Скупштина даде бирачима свакога округа посебице да сами бирају своје администраторе (то јест управљаче). Али како је народ много претрпео. од силних чиновника (интенданата и њихових помоћника), то скупштина не хтеде више стварати чиновнике, који би у свом надлештву били сами, него на сваком степену власт би предана по једном званичном телу или друштву: у општинама општинском већу, а у срезовима и окрузима среском и окружном одбору. Поред ових тела, која су имала извршну власт, установи она и саветодавна тела или савете. Тим месним властима Скупштина даде право не само да уређују ствари својега округа, него и да разрезују и скупљају порез и да сазивају народну гарду (војску). Она на тај начин створи од француских општина толико исто малих, готово независних република.

Уставотворној је Скупштини највише бриге задавала бојазан од угнетавања, које би долазило од краља или министара. Она с тога уреди управу тако, да скупштини обезбеди надмоћност над извршном влашћу и да створи области скоро независне наспрам средишта. Тако устав од 17У1. године створи једну средишну владу, која је била до крајности слаба, и месне власти, које су биле јаке до анархије. Осем тога Уставотворна Скупштина, решивши да се ниједан од њених чланова не може по ново изабрати у скупштину, примора бираче да шаљу у скупштину неискусне представнике.

Устав од 1793. године. — Устав од 1791. године још задржа краља и министре. Ма колико да су ослабљени, они ипак покушаше да протествују против Законодавне Скупштине, која је хтела имати сву власт. Особито су у питању били свештеници и емигранти; Скупштина их је сматрала као непријатеље и прописиваше против њих законе, према којима краљ истаче своје вето. За време те борбе створи се једна републиканска странка, истина малобројна, али која се, уз припомоћ париских предграђа, дочепа Тиљерија и примора Скупштину, да огласи, да је краљ збачен с престола, и да сазове нову скупштину, тако звани Конвенат (10. августа 1792.).

Конвенат узе управу у своје руке, и вршио ју је помоћу одбора, који су изабрани из средине његових чланова. Он је имао да по ново изради устав, но сад без краљевскога достојанства. То је устав од 1793. године, који је на брзу руку спремио један одбор, а Конвенат изгласао без дугога претресања.

Његови су творци били ученици Русовљеви; они су полазили од основнога начела, да је сам народ суверен и да он тај свој суверенитет треба да примењује непосредно. Народ су сачињавали сви људи од 21. године. (Разлика између активних и пасивних грађана укинута је 1792. године). Бирачи су се морали скупљати у првостепене скупштине, не само да бирају своје представнике, него и да већају о законима.

Скупштина би замењена једним законодавним одбором, који се бира само на годину дана и који није имао права да издаје законе, него само да их предлаже, а усвајале су их првостепене скупштине (сматрало се да су закони примљени, кад у половини и једном округу-департману више — нема на сваких 10 скупштина по једна која је противна). Уместо министарства установи се Извршни Одбор од 24 члана, које поставља законодавно тело, по списку што га саставе првостепене скупштине.

Овим се уставом укидала у исти мах и средишна управа и народна скупштина, и грађани су позвани да се опиру законитим властима. „Кад влада вређа народна права, побуна је, како за цео народ тако и за сваки његов део, најсветије право и најпреча дужност.“

Како Француска у то доба бејаше поплављена војскама целе Европе, и бејаше јој потребна јака влада за одбрану, то би решено да се тај устав уведе у живот тек по свршетку рата. Он не доби времена да ступи у живот, јер је рат још трајао кад она странка, која је написала овај устав, би оборена с власти.

Устав од године III. —Пре него што ће се разићи, Конвенат је имао да изради нов устав. Оп се старао да избегне оне мане устава од 1791. године, а особито да роајалистичкој странци спречи долазак на власт.

Устав одузе сву власт првостепеним скупштинама; њима би остављено само право да одређују поверенике који бираху посланике, а као бирачи повереници мораху имати имања с приходом око 200 динара.

Напусти се систем с једнодомом скупштином, па се установише два савета, Савет од 500 (Cinq-Cents), који је предлагао законе, и Савет Стараца (Les Ancions, од 250 чланова), који је предложене законе примао. Ниједан закон није могао бити друкчије примљен до само но узајамном споразуму између ових скупштина. Оба су бирана, али да би се избегле брзе промене, сваке године се обнављала само једна трећина чланова. Осем тога, да би се републиканска странка одржала на власти, буде решено, да у прву идућу законодавну скупштину мора ући најмање две трећине старих чланова Конвента.

Извршна власт буде дата једном Управном Одбору (Directoire) од пет чланова, које је бирао Савет Стараца између 10 кандидата, које му предложи Савет од 500, а сваке се године по један члан обнављао. Управни Одбор је постављао министре, војсковође, посланике код страних дворова и држао је свечане седнице, те у њима примао петиције (тј. молбе и жалбе). Али, да би остали и даље верни оном начелу о подели власти, и даље се извршна власт држала далеко од скупштина, министри се нису могли узимати између посланика и Управни Одбор није имао права предлагати законе.

Ове две власти нису имале никаква средства којим би једна на другу утицале. И кад оне дођоше у сукоб, бејаху приморане да употребљују државне ударе. Управни Одбор у два маха поништи изборе за савете и најзад устав није више поштовала ниједна странка.


  1. Може бити да данас у Француској има толико исто великих приватних имања колико и пре 1789. год., али су се она по нова створила после 1800. године.
  2. То је нека врста мешовитог суда, састављенога од судија и приватних грађана као поротника. Он суди кривична дела. Против његове пресуде нема права жалбе. Прев.
  3. Ова теорија почива на непотпуном познавању енглескога устава. Монтескије, идући за енглеским правницима, мишљаше да је у Енглеској власт стварно подељена између парламента и краља, и да краљ има извршну, а парламенат законодавну власт. Тим је властима додао и судску власт, коју је смислио по подобију француских парламената.