Историја Југославије (В. Ћоровић) 5.14
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Друга влада кнеза Милоша. — 2. Кнез Михаило. — 3. Бугари у сарадњи са Србима. — 4. Војводина и Светозар Милетић. — 5. Национална политика кнеза Михаила. — 6. Бечко жртвовање Хрвата. — 7. Ј. Штросмајер и Ф. Рачки. — 8. Анте Старчевић.
За време своје кратке друге владавине кнез Милош је јасно показао своје тежње и ћуди. Он је, пре свега, ишао за тим да добије потпуну слободу у унутарњој управи. Порту је хтео да излучи од утицања уколико се год више може; аустриски утицај претрпео је пораз већ на Светоандрејској скупштини; руски је био одавно ослабио. Кнез систематски ради да се права страних конзула ограниче што више, и тога ради тражи укидање капитулација за Србију. Киван је и на устав, уосталом зна се и зашто. Раније је тај устав онемогућио њега у Србији; сада он гледа да онемогући устав. Као јак разлог за обилажељс устава навођена је његова несавременост и неподешеност према новим приликама. Када је он доношен, год. 1838., Русија је била једина гарантна сила за Србију, — после Парискога мира јемство преузимају све силе, а устав о тој тако важној чињеници не води никаква рачуна.
Ћудљив и старачки самовољан, Милош је за време своје друге владавине био увео лични режим. Млади либерали нису могли бити нимало поносни што су свој глас дали за његов повратак. Не бринући се за устав и његове одредбе, он је старе саветнике окивао у ланце и по неколико недеља затварао их без икакве стварне кривице; старог Вучића је неоспорно пре времена отерао у гроб, ако га може бити и није дао отровати, како су онда готово ови сумњали. Гарашанин се од његове осветољубивости и ћудљивости морао уклонити из Србије. Када је кнез Милош умро, 14. септембра год. 1860., у дубокој старости, одахнула је просто сва земља. Његове заслуге за Србију и њено обнављање биле су несумњиво велике и сада готово од свих признаване; али, он је лично био човек са безброј ћуди и порока и једва се могао подносити и од најрођенијих.
Са кнезом Михаилом дошао је нови дух. Прва његова влада и дуго бављење у иностранству дали су му богато искуство, проширили видике и обогатили раније скромно знање. Он је и пре ступања на престо одржавао везе са људима у Србији и ван ње и спремао се озбиљно за своју нову дужност. Непосредно пред повратак његова оца на престо, у пролеће год. 1858., имао је додира са неким Босанцима, који су се дизали против Турака. На страни је имао много разговора са талијанским и мађарским револуционарима, па и са самим Кошутом; год. 1859. лично, и то са успехом, упућивао је Наполеона III у суштину српскога питања. Те године је са задовољством могао пратити како француско-талијанске удружене војске туку код Солферина и Мађенте и протерују Аустрију из северне Италије, и, припремајући талијанско уједињење, показују и Србима и Југословенима пут за будућност.
Када је у Србији преузео владу, истичући као начело да је закон изнад свега и да се све што је било чегрсти у прошлости предаје забораву, кнез Михаило се сав заложио да изврши народно ослобођење Срба и јужних Словена под вођством Србије. То је он себи поставио као животни циљ. Али, опрезан, он је налазио да се за то дело треба добро спремити и да га треба изводити само постепено. Он стајаћу српску војску реформише и повећава, помаже босанске и бугарске емигранте, пропушта добровољце, шаље новчану помоћ Црној Гори, поклања сабљу Вукаловићу, али неће никако да Србију пре времена увуче у неку војничку акцију. Он је добро оценио да испуњење српских народних жеља не зависи само од њихове воље него од снаге и повољних прилика у Европи. Властита снага била је, међутим, мала и неорганизована. И Србија и Црна Гора нису довољне да својом моћи сломију турску војску и натерају Стамбол да »у море тоне«, како су тражили наши песнички романтичари. Он стога мисли да потражи сарадњу ширих српских кругова и да је организује за отсудни час. Његове везе допиру у Босни веома далеко, по казивању Петра Кочића поруке »кнеза Микаила« проносиле су се кроз његово Змијање с дубоким штовањем и неком мистиком. У Херцеговину долазе први ђаци београдске богословије; у манастиру Житомишљићу оснива кнез Михаило прву духовну школу за образовање свештеника.
Бугари за времена кнеза Михаила стварају легију у Београду; год. 1860. до 1861. бугарски револуционар С. Раковски издаје у српској престоници недељни лист Дунавски Лебедъ, после се год. 1865. јавља лист Въстокъ. 14. јануара год. 1867. дошло је у Букурешту до протоколарно утврђенога споразума између Срба и Бугара, који је 5. априла год. 1867. прихватила скупштина бугарских претставника из разних крајева њихове земље, сабрана исто у Букурешту. Споразум тај предвиђао је стварање Југословенскога Царства, у које би ушла Србија и Бугарска, а којем би био глава кнез Михаило. Бугари усвајају српско дотадање законодавство, а траже да се сва службена акта једновремено објављују српски и бугарски. То Југословенско Царство имало би пола дуалистички, а пола централистички карактер: чувала би се оба наречја, и чиновнички апарат употребљавао би се у оба племена по (њихову пореклу; али, црквени синод би био један, као и народно претставништво и као престоница. На српским омладинским скупштинама учествују и Бугари, и Љубен Каравелов води не само међу омладинцима главну реч, него врши и веома осетан утицај у српскоме друштву. Крајем шездесетих година у српскоме друштву се тврдо веровало да ће Бугари бити први који ће кренути нову борбу за ослобођење, и српска штампа, на челу са београдском Србијом и новосадском Заставом припремала је духове за тај час. Типови бугарских студената који су спремали народно дело постали су веома симпатични; то, уосталом, најбоље показује срдачност којом је И. Тургењев приказао тип бугарског ђака револуционара у своме роману Уочи нових дана.
Поражена у Италији, Аустрија је морала да мења овој дотадањи начин управе и да се поново врати уставном режиму. Октобарском дипломом од год. 1860. објављено је увођење устава и почело се са припремама да се бечки двор измири са Мађарима као најмоћнијим унутарњим противником. Хрватима и Мађарима би повраћен стари устав. Као прва жртва те нове политике била је српска Војводина, коју цар 15. децембра год. 1860. укиде и припоји Угарској. Светозар Милетић, онај борбени јунак омладинац из год. 1848., који беше постао вођ Срба у Војводини, човек широког националног програма, либералних идеја и смеле активности, устајао је с огорчењем против те одлуке. Његов славни туциндански чланак у Српскоме Дневнику од те године био је српски одговор на тај бечки акт. »Са овом годином свршујемо рачун наш са досадањом владом, са владом аустријском«, биле су његове енергичне поруке. Срби би, вероватно, дали још и више израза своме огорчењу, да их у том погледу није задржавао кнез Михаило. Он се беше оженио једном мађарском племићкињом, грофицом Јулијом, из славне породице Хуњадија, не без извесних политичких концепција. Искуство стечено после год. 1848.—1849. говорило му је да би од Срба било више него наивно у евентуалном новом сукобу између Мађара и Аустрије залагати се поново за бечки двор. Место са Бечом против Мађара сад се чинило упутније ићи са Мађарима против Беча. Мудар споразум са Мађарима могао би бити од користи не само Србима Војводине него вероватно и целој српској политици. Стога је кнез као свога повереника послао на Благовештенски сабор Срба Војвођана год. 1861. Јована Ристића, да делује у том правцу, као што је деловао и раније, при укидању Војводине. Тај сабор, први после Мајске скупштине од год. 1848., унео је нов дух у политички живот Срба. Да би натерала Мађаре да буду попустљивији, Аустрија је и опет дошаптавала Србима мисао о обнављању Војводине. Извесни наши људи, лаковерни н наивни, већ су се помало и колебали и веровали у те поруке; чак је и сам Милетић, мада противник Беча и за споразум са Мађарима, налазио да би Војводину на сваки начин требало обновити. Он је тада владао људима у Војводини, иако није имао већине у сабору; његов избор 8. марта год. 1861. за градскога начелника у Новоме Саду сматран је као крупна народна победа. Борбен, начелан, дубоко националан, он је окупио под своју заставу сву млађу интелигенцију и све слободоумно и родољубиво грађанство. Да се не би покварио споразум са Мађарима, којима је српска Војводина била трн у оку, и још више, Срби су прихватили београдске сугестије и нису од обнављања правили крупно питање. Неслагање у тој ствари довело је, међутим, до првих разилажења између кнеза Михаила и Милетића. Из Париза је, међутим, Мађарима год. 1862. саветовано да се »по сваку цену« измире и нагоде са Србима, јер су то једина два народа у дунавској долини која уживају симпатије Наполеона III.
Са Црног Гором склопљен је 23. септ. 1866. потпун савез. Милан Пироћанац, који је тога ради слан на Цетиње, писао је после са задовољством: »Уговор савеза између две српске државе најзначајнија је појава у новијој историји српскога народа. Њиме су постигнута два веома важна резултата. Србија и Црна Гора здружиле су се да у будуће заједнички раде на ослобођењу своје још подјармљене браће; али, што је много важније, оне су у овоме уговору удариле и чврст темељ јединству будуће српске државе. Кнез Никола одрекао се престола у корист кнеза Михаила, и тако је уместо кобне деобе начело јединства преовладало«. У трећој тачци тога уговора предвиђало се да се породици кнеза Николе и њему лично створи »сјајно положење« у уједињеној српској држави.
Кнез Михаило је помишљао и на сарадњу са осталим хришћанским државама на Балкану. Само удружени или сложни балкански хришћани могли су унапред обезбедити примену начела »Балкан балканским народима« и имати изгледа да савладају Турску, која је, мада оглашавана за болесника на Босфору, још ипак претстављала озбиљну војничку снагу. 14. августа год. 1867. потписала је Србија савезни уговор са Грчком, који је предвиђао и склапање једне војне конвенције. Са Румунијом, која није била балканска држава у правом смислу речи, склопљен је год. 1868. савез пријатељства. Са слободном Мађарском и Румунијом кнез Михаило је помишљао и на могућност стварања једне дунавске конфедерације, која би могла добити и карактер одбранбенога савеза.
Поред тога што је тако спремао стварање балканскога савеза, којем би као циљ, у политици према Турцима, било образовање једнога Југословенскога Царства, кнез Михаило је одржавао везе и са Хрватима, рачунајући, сасвим оправдано да ће, ако се створи једна моћна југословенска држава, и њихово место бити у заједници са њом, макар и у некој далекој будућности. У једном разговору са Кошутом, у којем је развијао своје планове, кнез Михаило је наглашавао да је мисија Србије да изведе прибирање свих југословенских елемената у једну државу. Објашњавао је то самим географским положајем Србије. »Хрвати су на периферији, ми смо у средини круга«. Тако је схватао односе кнез Михаило, не рачунајући очевидно ни за час са могућим приласком Словенаца.
Код Хрвата су се за то време догодиле знатне промене. Бан Јелачић, који је за учињене услуге династији и Аустрији именован грофом, беше пред крај живота подлегао прогресивној парализи и умро год. 1859. Није дочекао аустриске поразе у Италији, ни промену режима, ни враћање народнога језика у службени промет и школе. То је имао да изведе његов други наследник, и опет ђенерал, Јосип Шокчевић, Јелачићев некадањи ађутант. При преговорима и акцијама за увођење уставног живота Хрвати су имали да доживе и опет неколика крупна разочарања. Хрватска је мислила, уосталом са разлогом, да је сада, приликом ових промена, дошао згодан час да се већ једном испуни њена стара жеља: да се Далмација коначно и стварно припоји Хрватској и Славонији, као што је цар био већ и озаконио 26. марта год. 1850. Није мало изненађење настало у народним редовима, када су у Загребу видели како у Далмацији власти, мање више тајно, раде против тога, подржавајући против народне талијанашку странку, која је тражила локалну аутономију. Тако је тај царски закон остао неостварен. Други удар за Хрвате било је издвајање Међумурја из њихова склопа и враћање те области Угарској, као после и Ријеке. И њима, и свима осталим Словенима у Аустрији, донело је исто тако тешко искушење увођење новога државнога уређења на чисто централистичкој основи, које је цар објавио 14./26. фебруара год. 1861., мада се све дотле ишло за тим да се изведе федерализација државе. У Аустрији су централизам тражили само Немци и само је он њима био од користи, а на очигледну штету укупнога словенскога живља.
Бечки двор, који је ради споразума са Мађарима жртвовао српску Војводину, није се много колебао да жртвује и Хрвате. За решење тешких унутарњих криза у Монархији, које су после пораза зјапиле као отворене ране, мађарски проблем изгледао је у Бечу опаснији и важнији од хрватскога. Мађари су били многобројнији, политички активнији и боље организовани; њихова емиграција на страни похватала је везе са главним државницима Европе, имала подршке код Талијана и била добро виђена на двору Наполеона III. Хрвати су били, по бечкоме схватању, потпуно сами. За њих се није интересовала ниједна страна сила, па чак ни словенска Русија. Хрватску улогу у југословенској политици, са којом су донекле рачунали за време Илирскога покрета, сада су сматрали као недовољно значајну. За напредовање Аустрије на Балкану, мислило се у Бечу, није од важности улога Хрвата, него снага Монархије и њена дипломатска вештина; једнога дана, када успе њезин балкански политички програм, Хрвати ће снази Монархије послужити само као машице. У Загребу се то почело осећати. Стога су при новим расправљањима о будућем односу Хрвата према Бечу и Будиму мишљења била подељена, и то са много жустрине. У хрватскоме сабору од год. 1861., у који су накнадно ушли и претставници Војне Границе и Срема, превлађивало је још увек антимађарско становиште. Када је угарска Дворска канцеларија позвала хрватске претставнике да дођу у њихов сабор, одговорили су Хрвати саборском одлуком да ће постати издајица сваки онај Хрват који се одазове томе позиву. Према Будиму хтели су одржати сасвим самосталан став. Када је нови владар, Франц Јосиф I, нотификовао хрватскоме сабору своје ступање на престо, сабор је захтевао да му се са том нотификацијом саопште и сви државни акти који се на то односе, исто онако као што је то учињено и у угарскоме сабору. Беч се том захтеву одазвао, пошто питање мађарско-хрватских односа још није било решено, и то не само из тежње да задовољи Хрвате, него да тим уједно опомене и Мађаре.
У хрватској политици истичу се у ово време две важне личности, Јосип Штросмајер и Фрањо Рачки. Штросмајер, један од најдалековидијих државника хрватских у свој њиховој прошлости, беше 6./18. новембра год. 1849. именован за ђаковачкога бискупа. Он је своју политичку делатност почео год. 1848., у доба великих словенских и југословенских нада, и остао је до краја живота неотступно веран идеалима своје младости. Његова застава је увек само југословенска. За време већања око увођења устава он се живо бори да се Далмација, као колевка Хрватске Краљевине, припоји Хрватској, а у општој државној политици енергично се, са осталим Словенима, залаже за федерализам. Крајем год. 1860. он је као бискуп био именован за великога жупана вировитичке жупаније; али, већ у априлу год. 1862. дао је оставку на то место, не хотећи да проводи централистичке одредбе нове бечке владе. Федералистичку идеологију он је бранио не само у односу према Аустрији, него и у односу према Угарској. Он у својим политичким изјавама говори о угарским народима, тражећи политичка права и за Србе, Словаке и Румуне, и тим изазива љуте протесте мађарских патриота који хоће да знају само за један политички народ у својој отаџбини. Политичка практична концепција Штросмајерова била је, према томе, јасна: он жели самосталну Хрватску у оквиру једне федералистичке Хабзбуршке Монархије. Идеалистичка концепција његова била је: стварање једне широке заједнице југословенске, којој би Загреб постао духовно средиште. Он стога непрестано тражи припојење Далмације и уводи далматинске претставнике демонстративно у хрватски сабор, мада је далматинска аутономашка већина, створена помоћу власти, одбила да прихвати тај хрватски предлог. Као ђаковачко-босански бискуп он одржава сталне везе са босанским фрањевцима и прихвата националног мученика, фра Ивана Јукића, једнога од најсимпатичнијих јавних радника Босне и једног од првих идеолога југословенске мисли у тој земљи, кога је Омер-паша гонио и једно време држао у тамници и онемогућио даље у отаџбини. Као научно жариште за неговање југословенских односа и студију југословенске земље и народа и као главни орган за стварање духовнога јединства међу Југословенима путем књиге Штросмајер 28. новембра (13. децембра) год. 1860. даје 50.000 форинти за оснивање Југословенске академије. Хрватски сабор примио је до знања тај племенити дар, год. 1861., и израдио законску основу за Академију; али, Беч је годинама чекао да је потврди. Учинио је то тек 20. фебруара (4. марта) 1866. Исто тако Загреб је годинама чекао и на отварање свога универзитета, за који се и опет свом енергијом залагао Штросмајер, намењујући и њему чист југословенски карактер. Универзитетски закон израдио је сабор још год. 1861., год. 1866. дао је Штросмајер и за ту установу 50.000 форинти, али је до отварања дошло тек год. 1874. Сваки народни покрет и свака добра ствар налазили су у њему добротвора и помагача; Штросмајер је сматрао за свој позив да свом народу буде од користи и духовним и материјалним средствима.
Ипак, његова политика наилазила је код Срба на извесно неповерење. То је долазило отуда што је Штросмајер био отворен поборник идеје о сједињењу цркава. Налазио је да би се то могло најпростије постићи попуштањем са обе стране: православни да признаду папу као главу цркве, а сви католички Југословени да уведу свој словенски језик у богослужје. Носећи се кроз читав XVIII век са католичким свештенством због уније, гледајући стога са неповерењем сваку акцију која је долазила са католичке стране — сумњајући чак у Вука Караџића и Копитара због њихове реформе азбуке и потискивања рускословенскога језика, српско свештенство је, и са њим добар део српске интелигенције, и у југословенскоме покрету бискупа Штросмајера, мишљеном најискреније, гледао само један мамац за напуштање свога дотадањега верскога припадништва. Колико је, међутим, то сумњичење искрености покрета било неправедно сведочи данас најбоље недавно објављена преписка између бискупа и Ф. Рачкога, која није била намењена јавности, него носи интиман и чисто приватан карактер и која нам открива до ситница све мотиве и акције ове двојице људи, истинских Југословена по њиховом најдубљем личном убеђењу.
Фрањо Рачки (1828.-1894.) био је главни пријатељ и сарадник Штросмајеров, његова десна рука. Историчар по струци, са широком културом и солидним знањем, он је југословенској идеологији бискуповој давао обично књижевни израз и историску аргументацију. Њих двојица израдила су читав, у својим линијама доследан систем југословенскога деловања. У својим програмским чланцима о југословенству, написаним год. 1860.—1861., Рачки је наглашавао: 1. потребу да и Словенци приме српскохрватски књижевни језик, који би се, ако Бог да, подједнако учио у Загребу, Београду, Љубљани, Марибору, Цељу, Осијеку, Задру, Сплиту, Дубровнику, Сарајеву, Травнику, Мостару, Призрену и Скопљу. Он жели да и Бугари једнога дана уђу у југословенско коло; али, засад су нам, говорио је Рачки, они даљи и више од нас одељени. Југословенска академија има сва да послужи великоме циљу, да разједињене Југословене помогне здружити у један народ. 2. Било би, истина, боље да место два имамо једно писмо, али, ради потребе, да се не вређа ничија осетљивост, најбоље је засад оставити да остану обадва и чак их увести у школе, да се обадва подједнако уче. 3. Треба неговати словенску солидарност и свакако већ у гимназијама учити словенске језике, исто као и старословенски. То би све допринело да се временом, можда већ у првим нараштајима, постигне књижевно јединство и развије осећање словенске узајамности као првих основа за потпуно уједињење Југословена. Духовно уједињени, као Немци и Талијани, Југословени се онда немају шга бојати за своју народност, свеједно што се налазе расцепкани у неколико разних чак и туђинских држава. У једном свом саборском говору год. 1861. Рачки је говорио да свак мора о томе водити рачуна »да смо Југословени и да нам је боља будућност само у Југословјенству ... Угарска је политика увијек тежила да што јаче привуче себи троједну краљевину, да преко ње продре до мора, а у старије вријеме и у Босну, Србију, Бугарску и Влашку, и да пронесе своју власт до Балкана и на доњи Дунав. Тому не има да служи Хрватска«. У непосредној актуелној политици Хрвати су желели да се Војводина, својом сопственом одлуком, придружи Троједној Краљевини. За Словенце је са тугом речено да би их Хрвати радо пригрлили и да би у Загребу нашли »врућа срца«, свакако пре него у Грацу или Трсту; али, »у њих, у овај пар, који смију говорити не желе са нама јединства, а који желе не смију говорити«.
Питање о Срему беше једно време довело до оштре новинарске полемике између Срба и Хрвата. Год. 1848. Срем је ушао у састав српске Војводине, и Хрвати беху на то у своме сабору дали пристанак. Год. 1861. тражили су и добили владарску одлуку да се Срем врати поново Славонији као њен историски део. Да је Војводина остала у животу као српско подручје, тај би се закључак могао осуђивати; али, Војводина је била укинута и њено подручје имало је ући у састав Мађарске. Хрвати су, онда, могли са правом говорити да они Срем раније нису уступили са претпоставком да постане мађарска област, и кад већ не може остати у српској власти, онда је боље да се врати Хрватима него да оде под Мађаре. Са српске стране пребацивано је Хрватима што су се и они јавили као судеоници у цепању подручја Војводине. Припајање Срема и Војне Границе Хрватској донело је хрватском сабору знатну принову. То беху српски посланици из тих крајева, који у саборски живот уносе једну нову ноту и постају у сукобима разних хрватских странака често пута пресудан чинилац.
У Хрватској се од год. 1860. развио активан политички живот. Главну Народну странку водили су Штросмајер и Рачки. Против њих се борила мађаронска странка, која се нарочито није хтела помирити са саборским закључком од год. 1861., којим су Хрвати изјављивали спремност да обнове са Мађарима реалну унију, али под условом да ови признају самосталност и независност Хрватске и зајемче њену територијалну целину. Мађарони су у Хрватској осуђивали политику народњака као бечку и централистичку, а у Бечу су, на самоме двору, оптуживали Штросмајера и његове другове да се желе одвојити од Монархије и основати »посебно југословенско краљевство«. У Бечу су та дошаптавања наилазила на отворене уши. Случај подмаршала Ђуре Јелачића, брата бившег бана, који је у хрватскоме сабору год. 1861. грмео против Немаца, давала су им тобоже непосредног доказа за то. Јелачић је, наиме, казао у једноме своме говору »да би волио видјети народ наш под турским јармом скучен, него под искључивим упливом других наших изображених сусједа, и то само зато будући увјерен да нашој народности од Турака погибао не пријети, јербо су Турци задовољни с имутком, и кадикад и са тијелом, а изображени народи од оних којими владају осим имутка и тијела ишту још и душу т. ј. народност«.
Чисто и искључиво хрватску политику водио је Личанин д-р Анте Старчевић, који је своју политичку каријеру почео као Илирац. Он неће са Мађарима; али, не опредељује се ни за Штросмајерову линију, за коју му се чинило да уствари ипак води Бечу и да подржава гледиште Ивана Мажуранића, песника класичне поеме Смрт Смаил-аге Ченгића, који је год. 1860. постао шеф, у децембру те године основане, Хрватске канцеларије у Бечу. Као хрватски канцелар Мажуранић је са својим пријатељима и новом самосталном странком отворено заступао гледиште да се Хрвати имају определити за споразум с Аустријом, односно за централизам. Старчевићево је политичко начело: ни са Бечом ни са Пештом, него да Хрватска води своју сопствену политику; она је држава са старом традицијом и са својим државним правом, на којем треба оснивати сав народни отпор и државни живот. Апсолутан у својим теоријама, јер никад није био доведен у положај да их као претставник већине на делу примењује, он је налазио доста одзива у хрватским народним круговима, јер је његов став годио народној сујети и дизао њену самосвест. У практичној политици његова је правашка теорија била без значаја, јер Хрватска није имала довољно снаге да намеће своју вољу ни Бечу ни Пешти, ни да се одржи у потпуној независности од њих. Тим пре што Старчевић није хтео везе ни са осталим Словенима, који би му у тој осамљеничкој борби могли пружити ослонца и помоћи. Једно време покушавао је Старчевић са својим другом Еугеном Кватерником, који је живео у иностранству, да, у везама са мађарским и талијанским револуционарима, заинтересује западну Европу за хрватску ствар; али, није постигао много успеха. Када је хрватски сабор од год. 1861. био распуштен због свога закључка да Хрвати не суделују у бечкоме централном парламенту, власти су међу опозиционарима понајвише ударале баш на Старчевића. Ну, то је овоме само стицало глас у народу, који је тражио и волео борбене природе. А Старчевић је био несаломљив борац. Борио се не само против Беча и Пеште, него и против свих оних Хрвата који нису били његова мишљења и који су имали ширих словенских концепција, а нарочито је устајао против оних који су тражили веза са Србима. За њих је он створио презрив назив Славосрба, и у љутој мржњи називао их је чак »пасмином«. Његови оштри, једом луде мржње натопљени, чланци против Срба, мада је сам потицао од мајке Српкиње, изазивали су огорчене протесте на српској страни и тровали односе између Срба и Хрвата за дуг низ година. Старчевић је у својој искључивости и негацији ишао дотле да је чак словенску мисао сматрао производом Аустрије, као и српство делом Русије и Аустрије.
Његов идеал је самостална, независна и чиста Хрватска. »Макар Херватска била само уру дугачка, макар било само пет Херватах, нека их тих пет буде слободно и срећно«. Али, и тако искључив, он, у својим теориским чланцима стварно ипак мисли на наше народно уједињење »од Триглава до Тимока«, осећа његову потребу, и жели га, али само да се проведе под хрватским именом. »У Сербији станује најплеменитији дел херватскога народа«, писао је он једном приликом. У свом сјајном огледу о Старчевићу Скерлић је врло добро изложио националну идеологију његову, и тачно је утврдио да је »Велика Хрватска Анта Старчевића уствари исто што и Велика Србија«.