Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.7
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Личност краља Уроша. — 2. Активистичка политика Мађара на Балкану. — 3. Судбина Босне у средини XIII века. — 4. Сукоб између Рашке и Дубровачке Републике и питање првенства између барске и дубровачке архиепископије. 5. Краљ Урош у савезу с епирским господарима и Анжујцима. — 6. Краљ Урош и Мађари. — 7. Лионски сабор. — 8. Последње године Урошеве. — 9. Значај, привредни и политички, његове владавине.
Краљ Урош био је син млетачке принцезе Ане Дандолове, а око год. 1245. оженио се Јеленом, рођаком анжујске династије, Францускињом, чије право порекло још није утврђено. С обе те стране имао је, дакле, доста потстицаја да своју општу оријентацију скрене с истока према западу. И епирски и бугарски утицај беху у Србији прилично компромитовани; требало је стога тражити нешто ново и друкчије од тога. Латинско Царство у Цариграду опадало је тако видно да више није претстављало готово никакву опасност. Није, онда, никакво чудо што је Урош своје нове везе почео да развија са претставницима западних држава, са Анжујцима и са Мађарима.
Грци се за ово време беху прибрали и почели доста живу активност да обнове своју власт у Цариграду. Цар Јован Ватац, иза смрти бугарскога цара Калимаиа I, год. 1246., беше без великих напора освојио целу источну и јужну Маћедонију, а год. 1253. успео је да натера и државу епирског деспота Михаила да му призна врховну власт и отступи западне маћедонске области са Велесом и Прилепом и Албанију са тврдом Кројом. Стари сплеткар Теодор Анђел би лишен власти и затворен у један манастир. Грци тако постадоше непосредни суседи Срба, прилично опасни са тим обновљеним офанзивним духом. Урош стога прво време не улази ни у какве покушаје против њих, чекајући да се учврсти у власти и правилно оцени нови однос снага.
Опустошена Мађарска опорављала се доста брзо и већ око средине XIII века почиње своју нову, активистичку политику. Год. 1246., у вези са бугарским смутњама после Калиманове смрти, краљ Бела уплиће се у бугарске послове и узима титулу »краља Бугарске«. Око год. 1247. образовали су Мађари свој мачвански банат на подручју старог Срема испод Саве. Као његов управник би постављен Белин зет, черниговски кнез Ростислав Михаиловић, који беше изгубио упориште у својој Галицији. Уз Мачву, вероватно већ тада спојену са Београдом, кнез Ростислав добио је и североисточни део Босне, са Солима и Усором, односно, отприлике, бившу тузланску област. Тада је први пут створена та нова географско-административна целина од богате Посавине, која је хватала од Шамца до Београда, а на југу ад Усоре—Зворника до Рудника. У исто време Мађари су ширили своју власт и у Босни. Краљ Бела је живо радио на папској курији током год. 1246. да се босанска црква подвргне под власт калочке надбискупије, »пошто нема никакве наде да би се она земља од своје воље вратила вери«, обећавајући уједно да ће он то, са својом црквом, извести силом. Папа је 26. августа год. 1247. наредио да се то коначно и учини. (Вероватно с тим у вези, да накнади дубровачкој архиепископији одузету босанску цркву, папа је још 22. марта год. 1247. доделио дубровачкој барску цркву.) Уплашен том мером, осећајући јој прави политички значај, бан Нинослав се обратио папи уверавајући га да је он добар католик, а да се послужио помоћу »јеретика« само у борби против непријатеља. Папа је поверовао и наредио да се обустави намеравана акција против њега, а упутио је сењског бискупа и приора сплитских фрањеваца да га обавесте о животу и гласу и верском држању банову.
Два дана после тог акта, 29. марта год. 1248., пана је својим писмом сењском бискупу Филипу дозволио употребу глаголице, која је »у Славонији посебно писмо, за које клерици оне земље уверавају да га имају од светог Јеронима«. Папа је то учинио на молбу ревног бискупа, увиђајући »да је говор подвргнут ствари, а не ствар говору«. Ово признање словенске службе у сењској бискупији претставља један од најлепших датума у њеној историји. Нема сумње да је мудри бискуп Филип добро видео значај отпора својих људи, а вероватно и људи у Босни, против туђег језика у цркви и са њим туђе власти, и у бризи да свет, због мржње на туђина, не пређе у табор богумила, предлагао је ову меру као најбоље средство да се свет не одбије од цркве.
Последњи помен бана Нинослава имамо у једној његовој повељи Дубровчанима из марта год. 1249. Искористивши нереде иза смрти банове (око год. 1250.), 11. новембра год. 1253. писао је мађарски краљ папи како има муке са јеретицима Босне и Бугарске, »против којих се баш сад боримо са нашом војском«. Босна је овом приликом страдала, вероватно добрим делом и због унутарње неслоге. Њено подручје би подељено у више мањих баната, које је делио мађарски краљ. Једино се у ужој Босни, али и ту са мађарским пристанком, одржала стара династија, чији је претставник бан Пријезда, вероватно онај раније помињани Нинослављев рођак. Овога Пријезду доцнији владари из династије Котроманића наводе као свог правог родоначелника. Ми о њему знамо углавном само то да је био мађарски вазал, да је имао својих имања око Горњег Михољца, и да је одржавао трговачке везе са Дубровником. Сем њега, мађарски је вазал постао и хумски жупан Радослав, син кнеза Андрије, који је дотад, као и сви му претходници, признавао врховну власт Рашке.
Прве сукобе, који су временом добили опасан карактер, имао је краљ Урош са Дубровачком Републиком. Отуд је, на почетку Урошеве владе, жена краља Владислава спремала неку акцију против њега. Краљ то није заборавио, мада је успео да ту опасност, уз помоћ самих Дубровчана, доста брзо уклони. Много теже било је друго питање, црквено, које је узрујавало духове на обе стране. То је био спор о првенству између барске и дубровачке архиепископије и о њихову подвлашћењу извесних цркава са српског државног подручја. Урош је, разумљиво, био за Бар као за архиепископију своје државе. Дубровник је, међутим, успео да год. 1247. изради на папској курији решење по којем се барски каптол имао покорити дубровачкој цркви. Када су Дубровчани покушали да то решење спроведу, наишли су у Бару на неочекивани отпор. Градски пук и чак неки клирици викали су дубровачким изасланицима: »Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш краљ Урош!« Мада је овакав отпор диктовао, у првом реду, локални патриотизам Барана, ипак је овај одговор ванредно карактеристичан доказ за верску толеранцију краља Уроша и за чињеницу да су Барани веровали у моћ и ауторитет државе чији су чланови и у спремност да своју вољу супротставе римској. Ствар је необична утолико што је Бар био у већини романски град, и што овакав отпор у досадањој историји приморских општина наше обале не бележи ниједан други град. Папа Иноћентије IV, обавештен о свему, подвргао је своју одлуку ревизији и год. 1248. именовао је за барског архиепископа свога пријатеља и опробаног црквеног радника, Јована де Плано Карпини.
Овај црквени сукоб претворио се у политички. Већ год. 1249. осигурали су Дубровчани заштиту бана Нинослава у случају рашког напада и неутралност хумског кнеза Андрије. Кад су Дубровчани ухватили и затворили барског надбискупа, спор се нагло погорша. На папској курији год. 1252. водила се права парница између обе архиепископије. Те године пада и први нападај Урошев на Дубровник. Доиста изненађује код иначе обазривих Дубровчана упорност у овом питању и јогунаста тежња да њихова црква добије првенство у једној држави која то одбија имајући своју цркву исте вере и са давном традицијом. Да постигну успех, Дубровчани у лето год. 1253. склопише савез са Бугарима, по којем су, у случају победе, тражили за себе слободу трговине по Бугарској, све раније повластице по Србији, извесно, невелико, проширење земљишта и врховно право своје цркве над католичким поданицима Србије. Идуће године придружио се том савезу и син кнеза Андрије, хумски жупан Радослав. Бугари су, у друштву са Дубровчанима, напали Србију можда већ год. 1253., а свакако год. 1254. Продрли су дубоко у Урошеву земљу, све до Лима, где су опљачкали манастир Св. Петра у Бијелом Пољу. Ми данас не знамо, ко је помогао Урошу да сузбије Бугаре, да ли Грци с истока, који су ове угрозили, или Мађари са севера, или је то успео да изврши он сам. Ја лично помишљам на Мађаре, и све ми се чини да је цена те помоћи било признавање врховне власти Мађара у Србији, за које имамо несумњиву чињеницу год. 1260., кад су рашки помоћни одреди, заједно са босанским, учествовали у мађарској војсци која се борила против Чеха. После бугарског повлачења Дубровачка Република имала је сама да издржи удар рашке војске. Она је пре веће катастрофе замолила за мир и склопила га 23. августа год. 1254. Као изазивачи морали су да плате ратну штету, а сасвим је природно да је и питање дубровачког првенства цркве, после овог пораза, морало бити коначно напуштено. Дубровачком савезнику, хумском жупану Радославу, губи се после овог сваки траг; биће да га је Урош, као победник, склонио са власти. Ово је једини рат у нашој прошлости где су верско-црквена питања дала један од главних мотива за сукоб оваквих размера; и то верско-црквено питање не државне вере православне, којој је припадао краљ, него вере католичке. То је најбољи доказ колика је важност у Урошево време придавана католичком елементу и католичкој цркви у рашкој држави, са тачним разумевањем основног државног питања: да управу над једном црквом која није државна али коју држава признаје треба дати одговорним лицима властитог подручја.
Католички елеменат рашке државе имао је нарочитог помагача у краљици Јелени, Урошевој жени, која је обнављала и помагала католичке манастире у зетском приморју и свакако утицала и на верску толеранцију свога мужа. И у њеној православној задужбини, манастиру Грацу, стручњаци су у архитектури констатовали несумњиве западњачке утицаје, истичући готске архиволте и приморске капителе. Ови утицаји дошли су највероватније од западњачких мајстора, са којима је краљица била у вези, и чија је дела желела да има и у својој држави. Дух своје западњачке отаџбине она је свакако уносила и у нову домовину, и како је имала дуг век и знатан утицај у држави, она је много учинила за цивилизацију Срба у вези са западом. То је постизавала делом непосредно, а делом посредно, преко жена, за које је у Брњацима установила једну врсту домаћичке школе, прве која се код нас уопште помиње.
Главне политичке везе краља Уроша биле су са западњацима. Год. 1258. никејски Грци су коначно потисли Бугаре из Маћедоније и постали непосредни суседи Срба. Њихове успехе, који су могли убрзо да постану опасни по све суседе, реши да ограничи епирски деспот Михаило, чији се интереси, по традицији, из суревњивости, нису поклапали са онима његових источних саплеменика. Савез који је образован његовом иницијативом није имао само антиникејски, него чак донекле и антигрчки карактер; у њ су ушли његови зетови: господар Ахаје, Виљем Вилардуен, и сицилски краљ Манфред, који је као мираз добио Крф и Албанију, са Драчем, Валоном и Бератом. Том савезу придружио се и краљ Урош. Под притиском ових савезника Грци су морали да се повлаче из Албаније, куд су били надрли, далеко на запад; главни заповедник њихове војске, чувени историчар овог времена Ђорђе Акрополит, задржао се тек у Прилепу. Српска војска, која је са своје стране суделовала у потискивању Грка, продрла је овог пута далеко на југ, преко Кичева, све до Прилепа, освојивши у исто време и крајеве на северу, са Скопљем заједно. Акрополит, који кори Србе због незахвалности, пребацујући им да су лакоми на добит и да не држе уговоре, приписује српску победу пред Прилепом неспособности грчког војсковође Ксилеаса. Савезници запретише и самом Солуну. Али, у то критично време по Грке, јави се као спасилац њихов нови владар Михаило Палеолог, који је 1. јануара год. 1259. заменио умно поремећеног Теодора II Ласкара. Михаило је био популаран војсковођ, храбар и предузимљив, само не увек довољно државнички мудар. Он је одмах спремио контраофанзиву против савезника, хотећи да брани Солун по сваку цену. И имао је успеха. Победивши Епирце и Франке код Костура, грчка војска брзо поврати изгубљену Маћедонију. »Такви су становници тих западних области (пише поменути Акрополит) да се лако подвргавају свима господарима«. После савезничког пораза на југу ни Срби се нису могли одржати не само у јужним областима него ни у Скопљу. Никејски Грци били су добро вођени и имали су извесног полета; овим успесима у Маћедонији следовао је и крупни успех на истоку, који је династији Палеолога дигао престиж и осигурао власт на дуже време. Једним ноћним препадом, 25. јула год. 1261., постали су Никејци господари Цариграда. Латинско Царство било је срушено и васпостављена је Византиска Царевина, ако не више са старом моћи, а оно свакако са старим претензијама.
За краља Уроша испале су најнесрећније његове везе са Мађарима. Једно време он је тачно испуњавао своје клетвеничке дужности. Његов старији син Драгутин оженио се Катарином, кћерју мађарског принца и доцнијег краља Стевана, те је пријатељске односе још јаче утврдио. Када се женио херцег Бела, брат краља Стевана V, год. 1264., учествовао је у сватовима код Беча и »краљ Србије«, можда сам Урош лично. Али, Урош није био стварни пријатељ Мађара. Чим су у Мађарској настале борбе између оца и сина, краља Беле и Стевана, које ће се завршити Белиним поразом, и кад се чинило да ће Мађарска осетно ослабити због тих борби, Урош се одметнуо од Мађара, чак је почео и борбу против њих, и тражио је наслона код Грка. Зашто је баш пришао Грцима није било тешко разумети. Њихова офанзива год. 1259. и освајање Цариграда учинили су на Уроша јак утисак, и њему се чинило опасније ићи против њих, него бити са њима. На Уроша је, при одлуци да се ослободи мађарске врховне власти, деловало, можда, и то што су се год. 1266. против Мађара били дигли и Бугари, који су том приликом лоше прошли. Од ранијег савеза епирско-франачког није се више било чему надати. Краљ Манфред беше год. 1266. изгубио главу и државу; Вилардуен је страдао код Костура, допавши у грчко ропство, и изгубио је потребни углед; деспот Михаило једва се сам држао. Са друге стране, цар Михаило Палеолог полагао је на то да придобије Уроша и Србе. Чинио је то понајвише стога што је чуо за победника сицилскога краља, Карла Анжујскога, брата француског краља Луја IX, да се озбиљно спрема на једно балканско ратно предузеће. У мају год. 1267. склопио је доиста Карло уговор са протераним последњим латинским царем Балдуином II да се обнови Латинско Царство. Акција се имала водити са најближе базе, из јужне Италије, преко Албаније, као што су то некад, у XI веку, покушали и Нормани. Стога је још исте године Карло узео Крф. Предузеће је изгледало лако могуће, нарочито с обзиром на слабост тадање византиске флоте. Ради тога Грцима није било свеједно како ће се овог пута држати Срби. Преговори између њих и Срба били су на добром путу; чак се сматрала као полусвршена ствар женидба Урошевог млађег сина Милутина са ћерком цара Михаила, која је имала да обезбеди престо Милутину и буде као гарантија византиском двору да ће Срби остати на његовој страни. Али, све то поремети Урошев пораз у Мачви, год. 1268., где га Мађари, заробљена, присилише да се врати на стару линију у односу према њима.
После смрти епирског деспота Михаила († год. 1271.) Карло Анжујски почео је активнији рад у Албанији. Год. 1272. његове су чете заузеле средњу Албанију од Драча и Валоне до иза Кроје и Берата. Тада је створена албанска држава, regnum Albaniae, којом је управљао један анжујски капетан-маршал са седиштем у Драчу. У савезне преговоре са Карлом улазе још исте године Бугари, а у мају год. 1273. на краљев двор у Фођи долазе српски и бугарски посланици. Краљица Јелена је рођака Карлова, а краљ Урош назива се »одличним пријатељем«. У тај савез улази и господар Тесалије, Михаилов син Јован, чију кћер, у залог пријатељства, узима краљевић Милутин као своју прву жену.
Цар Михаило је својом неспретном државном и црквеном политиком допринео много да овај савез против њега добије нарочиту оштрину. У тежњи да ослаби западњачку акцију против себе, односно да осујети обнову Латинског Царства, он је понудио папи преговоре о унији између западне и источне цркве. Ради тога би сазван црквени сабор у Лиону год. 1274. У својим предлозима цареви људи су изнели и тај: да се српска и бугарска самостална црква, као неканонски основане, укину и подвргну охридској архиепископији. Царева црквена политика у земљи, где је пола века развијана латинофобија у највећој мери и усмено и писмено и где су још били свежи трагови латинске »богомрске« власти у Цариграду, у Светој Гори, и по другим грчким местима, није била нимало популарна, и царев предлог, који стварно није био изводљив без пристанка Срба и Бугара, а који је он поднео само да ублажи опозицију грчког ортодоксног свештенства, остао је без утиска на Грке. Србе и Бугаре могао је, међутим, таквим предлогом само раздражити.
Видећи да му лионски конгрес не може отклонити опасност које се плашио, цар Михаило се решио на борбу у Албанији, да потисне Франке са балканског подручја. Припреме и мање борбе почеле су већ крајем год. 1274., да се наставе и током год. 1275./6. Грци су у тим борбама успели да потисну анжујске чете из унутрашњости и да их сатерају до обале, где су се одржавале захваљујући углавном сарадњи флоте. Српско учествовање у тим борбама не спомиње се. Краљ Урош се, место тога, уплео у нови рат са Дубровником. Том граду он није био пријатељ целог века; непријатељства из првих година претворила су се у трајну мржњу. Ту његову злу вољу нису одобравала сва лица његове околине; краљица Јелена била је чак вољна, и писала је о том у Дубровник, да ће их обавестити »ако усхтедне краљ послати војску на Дубровник, или гусу, или штогод пакостити Дубровнику«. Зашто је дошло до новог рата год. 1275. није познато, бар не поуздано. Сам краљ Урош лично је довео војску под Дубровник, али је био сузбијен смелим испадом градских чета под вођством кнеза Петра Ћепола. Дубровчани су, међутим, настрадали при пљачкању српских обала; један њихов одред, при искрцавању, запао је у заседу и био делом заробљен, а делом уништен. Мир је постигнут посредовањем Млечана без користи и по једну и по другу страну.
Наскоро после тога срушен је краљ Урош са власти. Као недавно у Мађарској, дошло је и у Србији до борбе између оца и сина. Архиепископ Данило казује да је узрок тој борби био што Урош није хтео да одвоји један део земаља сину Драгутину, како је то био обећао вероватно још год. 1268. Биће, по свој прилици, и још неки непосреднији повод за ту борбу, који нам није познат. Са мађарском помоћу Драгутин се дигао на оца и победио га, у јесен год. 1276., на гатачком пољу, на граници Хума и Травуније. Краљ Урош се потом повукао негде у Захумље, покалуђерио се и постао монах Симон. Умро је год. 1280., а сахрањен је у својој задужбини, Сопоћанима, »Рашкој на извору«, у веома живописном и скровитом крају.
Краљ Урош зван је извесно време код нас Великим. Велик, уствари, он није био никад; његовим подвизима у спољашњој политици пре се може дати сваки други него тај епитет. Али, према својој браћи Радославу и Владиславу он доиста претставља видан напредак. Мада је он дуго времена био под утицајем мађарске врховне власти, као Радослав под епирском, а Владислав под бугарском, он је ипак имао више личне иницијативе и показивао јасне тежње да се тога утицаја ослободи. Он прави политичке комбинације и није човек једне линије. Ово се, наравно, не може рачунати као нека заслуга, али је свакако знак ширег политичког интереса. У Србији он проширује њене културне везе и видике. Поред ранијих источњачких утицаја, грчког и бугарског, долазе са њим у већој мери и западни. Његова толерантна политика према католицима учвршћује српску власт у Приморју и стиче јој нових пријатеља.
Нарочито је била од користи по Србију Урошева одлука да почне са искоришћавањем рудног богатства земље. За време татарске најезде један део саских рудара из Ердеља спасавао се, вероватно, на српско земљиште и дао идеју да се са тим послом почне и код нас. Капитал су дали понајвише Млечани, преко својих пословних пријатеља у Котору и Дубровнику или непосредно; они су, спочетка, имали и главне користи од тога посла. Први од отворених рудника беше Брсково на Тари. У том месту почето је и ковање српског сребрног новца, потпуно по угледу на млетачке матапане; од њих је узет и облик, и величина, и тежина, па чак и изглед слова, која су и код нас остала латинска. Млетачки сребрни новац господарио је у источном делу Средоземног Мора и Срби су стога своју валуту удесили према њему, као у XIX веку динар према франку. Млечани су се брзо стали бунити против конкуренције српског новца и од год. 1282. употребљавали су веома оштре мере да га сузбију. Они су оглашавали да је српски новац нека врста фалсификата њиховог и уништавали су га у промету на свом подручју. Њихови протести допирали су далеко; на основу њих Данте је осудио »рашкога краља« у својој Божанственој Комедији. Развијањем рударства, које је брзо узело велике размере, развио се и трговачки промет, и Србија је, већ крајем XIII века, економски оснажена, могла да појача и свој политички положај и значај.