Душан Силни/20
| ←ПОЈАВА 10 | Душан Силни Писац: Милорад Поповић Шапчанин ПОЈАВА 11 |
ПОЈАВА 12→ |
ПОЈАВА 11
ВУКАШИН, БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ, РАСИСАЛИЋ, АЛТОМАН, В. ВОЈИНОВИЋ
ВУКАШИН:
Радост ми је, што вас могу поздравити, господо.
АЛТОМАН:
Доиста? Да ли за то, што нас је сваки дан један мање у овоме двору?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
До који дан па ћете празновати у светковину нашега одласка.
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Биће велики плач и ридање, кад ми пођемо — је л' те великомоћни господине ћесаре?
Толико неправде, па од такве племените господе. Не остаје ми ништа, него да се поклоним. (Пође.)
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Стојте, господине ћесаре! Што вам рекосмо у лице, није неправда? У краљевском двору веје дух, који није од нашега даха; Жести се, кад нас спази у скупу. Шта нам остаје вратити се на своје баштине; пустити, слепо и глухо, да и даље тече ово што се око нас збива.
ВУКАШИН:
Тако радити, не доликује српској господи.
АЛТОМАН:
Господи, велите господине ћесаре? Боље реците: понизни и бесправни себри!
ВУКАШИН (лукаво):
Себар је свак, ко у себи не осећа силу и величину. Једно питање на ваша господства: Ко вам везује руке?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Ви и ваши другови!
ВУКАШИН (претворно изненаћен):
Ја? И моји другови? Ми се гооподо гледамо кроз маглу обмане. Дозволићете да тек треба да знам: ко су ти моји другови?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Оливер, Деан...
ВУКАШИН:
Влахобугари? (Обазревши се пажљиво на обе стране). Никада!
АЛТОМАН:
Да на то кажем само једно слово!
ВУКАШИН:
Ни једну реч! Велика властела, из чије смо лозе ја, Угљеша и Гојко, никад није била изван сабора српске господе. Потражите у господина логотета родослов! Искључујући ме, чините неправду моме великом колену. Нека су ваше мисли о мени слободне; једино само молим: не понижавајте ми ппеме.
АЛТОМАН:
Узвишење и понижење у вама! Нисте македонски и влахијски властелин? Саглашавамо се; али се онда придружите нама.
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Не избегавајте нас, као до сада!
ВОЈИСЛАВ ВОЈИНОВИЋ:
И не запостављајте нас!
ВУКАШИН:
Не избегавајте... не запостављајте... Боже мој! Јесам ли ја највиша моћ у околини господина краља? Јесу ли моји савети изнад седог темена господина Вратка? Осамљен стојим код ногу престола и купим муве милости, које се овда онда одроне из руку благочастивога. Је ли то довољно да подстакне вашу завист, господо? Рекох да стојим сам; ни над главом штита, ни са стране потпоре. Хоћете ли да будем јак, да будемо моћни? Ни власти, ни перпера, једино што иштем у вас: верујте ми.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Теби?
АЛТОМАН:
Који никад ником не верује...
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Мада је први поред краљице на литургији.
ВУКАШИН (смеје се):
Занимљиво. Како ме добро проучисте, господо! Шта му знам. Заблуда расколнику што и вера правовернику. Да вас обраћам, труд би био ташт, јер сам грдно невешт апостол. Останимо једно другом схизматици. (Поће). Видећемо се други пут.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Стој!
ВУКАШИН:
Реч, коју вечерас чујем други пут. Стојим.
АЛТОМАН:
Почетак вере страх божи. Почетак наше међусобне вере нека буде страх људски. Чујете ли, господине Ћесаре; ми се одавна склањамо испред вашег господства, чините и ви то такође. Иначе...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Међ нама почиње рат.
ВУКАШИН (смешећи се):
Боље реците: мир. Ви страхујете, ви бегате од мене? Али ја сам који се не бојим, који вас тражим, који јурим за вама корацима журним. (Смејући се). И сам се чудим својој будалаштини, али је можда тако писано у књизи Промисла. Чујте, господо, и не чудите се: Вукашин кога ви познајете и кога ви још не познајете, Вукашин је ваш савезник.
СВИ:
Савезник?
ВУКАШИН:
Једино, што ме издваја из вашега збора, јесте царство.
СВИ:
Царство?
ВУКАШИН:
Не могу довољно да се начудим како могосте мирно гледати да то дело сазре.
СВИ:
Ми?
ВУКАШИН:
Ви, Вратко, Прибац, сва рашка господа. Питам ли се ја? Та мене сте давно одлучили из вашег орљег јага. И онда се још чудите кад се соко изметне у јастреба...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Вукашине!
ВУКАШИН:
Зар не зазирете од мене, од мога халапљивог кљуна, који ће вам раздробити лубању и сркати мозгове?
АЛТОМАН:
Кад би ти могли...
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Кад бисмо ти смели веровати?
ВУКАШИН:
Што ме гледате као плашљива јагњад попашну орлушину? (Поће.)
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Стој!
ВУКАШИН:
И трећи пут! Стојим. Шта желите, господо?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Да ти нама верујеш.
ВУКАШИН:
А кад ја вама нисам веровао? Дајте овамо руке (Пруже му.) Ко није у вери јак, нека се издвоји! Ко сме од јако у ову тврдину? Али, (претворном снужденошћу) опростите овом младалачком заносу, који ћесарској збиљи више не пристоји. Удаљите се и сретни славите пир крунисања...
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Ми?
ВУКАШИН:
А мене пустите, да тај пренагљени чин одболујем.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Ти, да одболујеш?
ВУКАШИН:
Ја, који не успех отклонити ту опасну игру из ових светих одаја.
СВИ (радосно):
Вукашине, ти? Опрости!
ВУКАШИН (за се):
Дрма се удица (Гласно). Ја, немам ништа да вам опростим.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (одлучно пружи руку, за тим остали):
Од данас непоколебљиви савезници!
ВУКАШИН (радосно):
Ово је твоје дело, Боже! (За се.) Једва држим мрежу! (Гласно). А сад храбро на посао! Одупримо се краљу! Појаче су наше мишице! Неко долази. Удаљимо се одмах на разне стране! (Поћу.)
АЛТОМАН:
Даљи договор?
ВУКАШИН:
Још вечерас (Сви оду; он, у полажењу, иронично смешећи се). Лов, на коме ми и апостоли господа нашега Исуса Христа могу позавидети. (Опазив краља застане).
|