Душан Силни/17
| ←ПОЈАВА 7 | Душан Силни Писац: Милорад Поповић Шапчанин ПОЈАВА 8 |
ПОЈАВА 9→ |
ПОЈАВА 8
ЛАЗАР, који доведе СИМЕУНА и прећашње.
ЛАЗАР:
Ако не бисте нас одагнали, готови смо остати поред вас.
ТЕОДОРА (Не дижући се са столице):
Ако је вама угодно, зашто не. Је л' тако, Милице?
МИЛИЦА (Потврди само махањем главе).
ТЕОДОРА:
Видевши нас, журно си се удаљио, Семша.
ЛАЗАР:
Вараш се, није се удаљио.
ТЕОДОРА:
Онда је побегао; тим горе.
ЛАЗАР:
Треба га казнити.
МИЛИЦА:
Али не дам ја.
ЛАЗАР (Синиши):
Захвали јој на помиловању.
СИМЕУН (Поклони се мало неспретно).
ТЕОДОРА:
Ал' не праштам ја. Чујеш ли нас, Семша, бити тако неуљудан, не пристоји велику властелину, као што си ти. Мораш ми исповедити срџбу која те одводи од нас.
СИМЕУН (Зачуђено):
Срџбу.
ТЕОДОРА:
Срџбу, мржњу, одвратност, речју оно, што те приклања на бегство од нас.
ЛАЗАР (Изменивши поглед са још срдитим погледом Миличиним):
Са свим је тако, мора вам се исповедити... чујеш ли ме, Семша, приђи Теодори на исповест... ако смо вам, можда, сметња...
ТЕОДОРА (Нагло устане):
Овамо руку Семша! (Он јој пружи руку неодлучно). Вас двоје припазите да нас не изненаде господа, или краљ. Ми одосмо тамо (показне заклонито седиште далеко у дну). Волим, Семша, што си тако одлучан. Журимо се. (Лазару и Милици). Али само бодро! (Оде назад са Симеуном. Седну на седишта. Отуд се виде како говори Теодора, а он слуша оборивши главу; па, доцније види се, како устаје, хтео би да оде, а она га држи за руку.)
ЛАЗАР:
Ти се срдиш, Милице?
МИЛИЦА:
Ти ниси добар, Лазаре. Претвараш се и удвараш се.
ЛАЗАР (Прилазећи јој, мило):
Шала, добра моја Милице.
МИЛИЦА:
Али ако је збиља? Страхујем јер (Погледа га и обори очи).
ЛАЗАР:
Не бој се, Милице. Зар ти не казах тисућ пут, да једва чекам да с тобом одем у Прилипац.
МИЛИЦА:
У Прилипац, а дотле? Све страхујем изгубићу те, отеће те ко.
ЛАЗАР:
Не бој се!
МИЛИЦА:
Али, ето се бојим. Добар си, воле те сви.
ЛАЗАР:
Добро, покушаћу да од сад будем рђав.
МИЛИЦА (Погледа га нежно):
Рђав ти? Једно, једно те само молим (нерешиво)...
ЛАЗАР:
Говори, говори само.
МИЛИЦА:
Немој ићи свуд, немој гледати све...
ЛАЗАР:
И сваку, је ли?
МИЛИЦА (Потврди главом).
ЛАЗАР (Ухватив је за руку):
Тако сам жељан своје куће, Милице...
МИЛИЦА:
Је ли лепо у прилипачком двору?
ЛАЗАР:
Мене питаш — мени најлепше на свету.
МИЛИЦА:
Имате ли луга?
ЛАЗАР:
И горе и луга, па река испод града. Кад станеш на мост, а по виру играју се пастрмке. А кад гледнеш на брдо, беле се стада по сочним странама. Да видиш нашу цркву; зидао је дед. У њој сам се крстио. До мајке ће бити твој сто. А кад сиђемо у село, у млинове...
МИЛИЦА (Која не трепћући слуша, шаљиво):
Али, ако удари дажд.
ЛАЗАР:
Ја ћу те с коња скинути па у млин. Стајаћемо под стрехом и гледати како лије дажд. А кад престане, дић' ћу те на седло, па хајд кући по росним ливадама.
МИЛИЦА (Заносно):
Ала је твој Прилипац леп (Клоне му на раме).
У истом тренутку, као фурија, пројури поред њих и замакне у леву страну Семша, који се отргао из руку Теодориних и побегао. Лазар и Милица препану се и, не знајући шта је, побегну.
ТЕОДОРА (Долети отуда фуриозно. Презрена, гневна гледа за Семшом):
Побегао си сад, али други пут ми не измаче из ноката. Ја тражим орла, плашљиви кукавче! А гле, не достаје му велики дух! Ја ћу ти га позајмити, и баш за то хоћу да будеш мој. (Оде.)
|