ДАХ ЈЕСЕНИ
Јесен тиха и мирна. Умук'о славуј, дрозд;
На лози жутолисној сазрева сочни грозд.
С раних воћака круни с' увео листак лак
И на ветрним крил'ма спушта с', к'о болник свак'.
Трњина модра, родна, и ситан, црвен глог
И шљива плавопрашна просули пород мног,
Небо погледа благо на ситу земљу дол'...
И ја је ганут гледам, а душом мине бол.
Да сам ти, небо, ближе на вис сам овај стао.
Зашто самоћу тражим? Ко ме је овде звао?
Да ли ме догна амо човек сујетан, ташт?
Овде ми тако драго, ја не знам, небо, зашт'.
Клонулу душу текне тугом замедљан вај,
Мис'о се у даљ губи, а за њом уздисај,
И гледам оком сузним у онај зелен луг:
Тамо је њива божја и у њој многи друг,
Жртва младости бурне, рано покошен цвет —
У овом дану јесењем ала је тужан свет!...
