Био један цар, па имао три сина. Кад му синови дорасту до женидбе, онда им он заповеди да се попне сваки на кулу, па да с куле застрели: где кога падне стрела, оданде ће му довести девојку. Синови послушају оца, па кад застреле старија двојица, стреле им падну у два града; а кад најмлађи застрели, његова се стрела изгуби, па је стану тражити ма све стране, и никако да је нађу; најпосле нагазе на некаку бунарину, кад тамо – у бунарини једна велика жаба, и код жабе стрела најмлађега царева сина. Брже боље јаве цару како су нашли стрелу, а цар, кад чује, одмах доведе девојке из она два града за два старија сина, а за најмлађега донесе ону жабу, па их венча и учини велико весеље. Кад буде време, сведу младенце, старија два брата сведу с њиховим девојкама. а најмлађега са жабом. Пошто их сведу, али из оне жабе изиђе красна девојка, што је нигде у царству нема, само жабља кожа остане на земљи, а кад буде ујутру, девојка опет уђе у жабљу кожу, и тако све дањом жаба а ноћом девојка. После неколико дана запита га мати: "За Бога, синко, како ти је с оним гадом?" А он јој каже: "Е моја мати, да ти видиш каква је то лепота, извуче се из оне кошуљице, па је онда девојка што је нигде под небом нема." Онда му рече мати: "За Бога сине, па да је опростимо. Довече укради кошуљицу па метни на пенџер, а ја ћу је полако узети с пенџера па ћу је бацити у пећ нека изгори." Он послуша матер; кад буде у вече, и од жабе изиђе девојка, он јој украде кошуљицу, па метне на пенџер, а мати дође па је узме и баци у пећ, те изгори. Кад пред зору устане девојка па стане тражити кошуљицу да се претвори жаба, али кошуљице нема, и тако она остане девојка. Кад ујутру сване, изиђе она на поље, кад је виде, сви се зачуде: не могу да се нагледе таке лепоте. Кад дође прва недеља, отиде царица са својим снахама у цркву; кад изиђу из цркве, сав народ стао па гледи каква је то лепота; за царицу нико ни мукает. Онда почне злобити царица најмлађој снаси својој, па како отиде у двор, одмах рече цару: "Ја не ћу с тобом хлеба јести, ако тога најмлађега сина не истераш из двора." Цар је стане блажити, и једва је мало умири. Кад дође недеља, опет царица отиде са својим снахама у цркву; па кад изиђе из цркве, сав народ стао па гледа најмлађу цареву снаху, и чуди се такој лепоти. Онда царица како отиде кући, одмах на цара: "Или он из двора, или ја. Кад цар види да се нема куд ни камо, дозове најмлађега сина, па му рече: "Синко! ја чујем да се ти хвалиш да можеш једним рупњаком проје сто браваца нахранити." Он се сиромах стане крстити говорећи, да он то није никад ни помислио. Али цар ни пет ни девет него: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде плачући к жени својој, а она га запита што плаче, а он јој каже све шта је и како је. Онда му она рече: "Не бој се ништа, иди на ону бунарину, где сте мене нашли, па се наднеси над њу па вичи: "Шура, шура." Он ће се одазвати па ће те питати шта ћеш, а ти му кажи све шта ти је отац казао." Он послуша жену своју, отиде на бунарину па стане викати: "Шура, шура." А шура се одзове из бунарине: "Шта ћеш?" а он му се потужи како хоће отац да га погуби, ако једним рупњаком проје сто браваца не нахрани. Онда му шура рече: "Почекај мало," па му избаци једнога свињара па му рече: "Ти само један рупњак извади из амбара, па се онда не старај, свињар ће вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Царев син узме свињара, па с њим кући. Кад дође кући, а свиње гладне циче по двору, чекају да им се да јести, и сав двор изишао да види шта ће бити. Онда најмлађи царев син отвори амбар па изнесе један рупњак проје, те успе свињама; свиње једу а онај свињар једнако досипа, а нико га не види. Цар остане чудећи се, где се наситише сто браваца од једнога рупњака проје. Онај свињар после отиде својим путем.

После неког времена опет цар дозове најмлађега својег сина, па му рече: "Ја чујем, где се ти хвалиш да можеш напојити сто волова једним каблом воде." Он се сиромах упропасти и стане се одговарати, да то није никад ни помислио. Али му се цар не дадне много одговарати, него му рече: "Ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде кући плачући, а жена кад га види где плаче, запита га што плаче, а он јој приповеди како га на ново отац беди. Онда му она рече: "Иди опет на ону бунарину па вичи: "Шура, шура," а он ће се срдити и рећи ће ти: "Аратос ти и такога зета," а ти му кажи: "Невоља ме тера," па му приповеди све шта је и како. Он послуша жену своју, отиде на бунарину, и стане викати: "Шура, шура!" а шура му се срдито одзове: "Аратос ти и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "Шура, невоља ме тера, отац ми заповедио да једним каблом воде сто волова напојим " Онда му шура рече: "Почекај мало." Те му избаци једнога говедара, па му рече: "Ти само један кабао извуци из бунара, па успи у валов, после немај бриге, овај ће говедар вући колико год устреба, а нико га не ће видети." Он захвали шури, па узме говедара, па с њим кући; кад тамо, а волови дрежде око валова, чекају да им се да вода, и сав двор изишао да види шта ће бити. Онда најмлађи царев син извуче кабао воде, па успе воловима у валов: волови пију, а онај говедар једнако долива, а нико га не види. Цар остане чудећи се, где се напоји сто волова од једнога кабла воде. Онај говедар после отиде сам својим путем.

После некога времена опет дозове цар најмлађега сина, па му рече: "Ја чујем да се ти хвалиш да можеш довести гвоздена човека." Он се сиромах стане одговарати, да то није никад ни помислио, али цар: "Ни речи више; него ако то не урадиш, на теби нема главе." Онда он сиромах отиде к жени својој плачући, а жена кад види где плаче, пита га: "Што плачеш?" А он јој каже шта је и како. Онда му она рече: "Иди опет на бунар, па вичи: "Шура, шура," он ће се одазвати и срдиће се па ће ти рећи: "Аратос и такога зета." Али ти му кажи: "За Бога! невоља ме тера!" па му приповеди све редом." Он послуша жену, отиде на бунар, па стане викати: "Шура, шура!" Он се срдито одзове: "Аратос и такога зета, шта ћеш опет?" А он му одговори: "За Бога, шура, невоља ме тера; иште отац да му донесем гвоздена човека, да се с њиме разговара." Онда му шура одговори: "Почекај мало; сад ћу ја изаћи, али се немој препадати ни стравити." Кад мало час, али ето ти гвоздена човека. Велики је, страшан је! вуче буџу за собом, све оре земљу, иде за њим бразда као да осам волова оре. Кад цар издалека угледа где иде гвозден човек, он се поплаши, те затвори дворове, па побегне на горње чардаке, и затвори се. Кад дође гвозден човек, стане лепо на вратима лупати да му отворе, а кад види да нико не отвора, он бубне песницом у врата, а врата се одмах на двоје распадну, тако отвори редом сва врата и дође пред цара. Кад дође пред цара, запита га: "Шта си ме звао?" А цар ћути као нем. "Та шта ти имаш са мном." рече гвозден човек, па га зврцне у чело, а цар одмах душу испусти. Онда гвозден човек узме зета свога па га постави за цара, и тако је најмлађи син са својом женом царовао до свога века.

Извор уреди

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 208–212. Напомена: У оригиналу је назив приповетке одштампан као Гозден човјек.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.