Бег и тикве
Неки бег пролазаше једном с друштвом покрај једнога плота, о коме висаху тикве. Кад бег опази, гдје висе тикве о плоту, поче на њих пухати и измицати се од плота.
— А што то чиниш, беже? — запитаће га један из друштва.
— Пухам вала на тикве, да се охладе!
— Хладне су тикве јадан, да ли не знаш, не будали. Ко вјеша вруће тикве о плоту?! — рече други,
— Дина ми не знам. — Е, не знам што је то, али се вала од њих бојим, па бојим, а ви и ако не ћете!
— А што? — запиташе га опет.
— Једном вала скухах тикава, те ја их остави, да се охладе. Пошто се, учиње ми се по сата хладише, заложих добро и опарих се, те од тада не вјерујем им, да су хладне, па и ако висе о плоту.
Цетииње, 19. Фебруара 1896.
Референце уреди
Извор уреди
Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска II, за фебруар, уређује, Књижевни одбор, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 88.