Имала баба јунца, па јој побјеже љети из куће. За толико дана није знала за њега, али наком десетак дана ево јунца и доводи седам крава. Онда се баба обесели и крави и јунцима, али послије два три дана дође сваки по своју да прихвати, но она никоме не хће новратити, говорећи зови ме на суд. Позове је суд и све давуџије скупа дођу на бабу, на је судник упита за што туђе краве не врати; а она му рече: ефендум кадија! молим те чуј и моју даву: имала сам сина, па ми пође по свијету, и Бог му и срећа даде те стече, и што стече донесе као прави син својој кући. Сад те питам, је ли то нраво стечено али криво? — Одговори кадија: ти имаш право по твојим ријечима; али по правици није да је све твоје што јунац стече, него нек остану краве и чије су, а што се од њих отели, твоје ће бити полак.

Извор уреди

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 7.