Јаро
(Шкотска балада)
I
Два јунака вино пише,
Свадише се, утврдише — о!
На сабљама да се мере
Крв увреду нека спере
На равници код Јаро.
„Мој племићу, добри тићу:
Не одлази, не полази — о!
Црне су ие стисле мисли
На издају брат ти мисли
На равници код Јаро."
„Збогом љубо, љубованко,
Збогом луче моје танко, — о!
Ја одлазим, ја полазим
Да га кољем, да га згазим
На равници код Јаро!"
Суза је у оку љуби,
Верна војна грли, љуби — о!
Па му пружа сабљу добру
Да свог чува верног побру
На равници код Јаро.
Храбрим срцем јунак оде,
Не страши се, не боји се — о!
Ал на њега — није шала —
Ударило девет хала
На равници код Јаро.
„Зао роде, шта ћеш оде?
Да ли блага, да ли славе? о!
Ил ће глава усијана
Јуначкога баш мегдана
На равници код Јаро?"
— „Нећу злата, ни дуката —
Нећу лаве празне славе — о!
Већ би глава усијана
Јуначкога баш мегдана
На равници код Јаро!"
Удрише се, борише се,
Сви девет их мртви паше, о!
Ал десети, што га вређа
Прободе га иза леђа
На равници код Јаро.
— „Иди дома, Жоне шуре,
Реци мојој љуби верној, — о!
Нека дође у жалости,
Нек ми тражи бедне кости
На равници код Јаро."
II.
„Црни санак уснила сам,
Слутња ми је, зла ће бити — о!
Трња, траве — — шта велите?
Купила сам лековите
На равници код Јаро.
Лакокрили поветарче,
Полети ми, одлети ми, о!
Удварачу ружин благи:
Реци где ми оста драги
Ни равници код Јаро?"
— „„Там' у доли удрише се,
К'о лавови борише се, о!
Ал шуре га кришом уби.
Русу главу му одруби
На равници код Јаро!""
Љуба гледи ... љуба бледи ...
Око сузи ... срце пуца ... о!
Добра љуба крвавога
Већ је нашла мужа свога
На равници код Јаро.
Загрли га, пољуби га — — —
Завија му ране љуте, о!
Ал вреланих заман груди
Мртва војна не пробуди
На равници код Јаро.
„Утри сузе ... стишај ми се ...
Тешка туга убиће те — о!
Већ сети се, злато моје,
Уцвељене деце твоје
На равници код Јаро!"
„— Не теши ме, добри оче!
Утеха ме само вређа — о!
Та твоја је ћерка мила
Све на свету изгубила
На равници код Јаро!"
