Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

су дела (приче из Св. писма старога и новога завета и др.) која хришћанска Црква није признала као канон, већ их прогласила лажнима (у 2 односно 4 веку); многи апокрифи настали су у првим вековима хришћанства, а многи и касније, нарочито на Истоку, одакле су се проширили и код нас. Они допуњују празнине у библијском причању, говоре о казнама и наградама на оном свету, о улози Богородице код спасавања грешника из пакла итд. У њима има доста елемената незнабожачких вера, народних традиција и маште. Писани су лепим, обично народним језиком, па су стога били приступачнији народу него црквене књиге, већином непоетичне и писане неразумљивим стцсл. језиком; много су се преписивали, па су и многи мотиви из њих прешли у народне приче. Најважнији старозаветни апокрифи јесу: о старцу Еноху, коме Бог прича о стварању небеса, о животу АбрамовуАврамову, о Адаму и његову животу после изгона из раја и др., а новозаветни: еванђеље младенства Христова, с много чудноватих прича из Исусове младости, еванђеље Никодимово о животу Христову и његову силаску пред пакао, дела апостолска, апокалипсе итд. Једно од најпознатијих апокрифних дела је Хожденије Богородице по муках, где се на језив начин описују муке грешника у паклу, којима Богородица изради одмор од Вел. четвртка до Свих светих. Већина апокрифа потиче из византијске и бугарске књижевности, али их има и из латинске (Никодимово еванђеље) и италијанске литературе (Виђење св. Павла и др.).