Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

У почетку је Видаковић у стиховима опевао старе црквене легенде (о прекрасном Јосифу, младом Товији и сл.), али је ускоро прешао на прозу. Задовољавајући потребе тадашњега друштва за забавном лектиром, писао је романе који су дуго били врло омиљени. Најпознатији су: „Усамљени јуноша“, „Велимир и Босиљка“, „Љубомир у Елизијуму“, „Силоан и Милена“ и др. То су фантастичне, сентименталне приче о којекаквим авантурама, с љубавном историјом у средишту, обично без јединствене радње, с много могућих и немогућих епизода; писцу је сврха да читатеља, по старом рецепту „утиле„utile цумcum дулци“dulci“, забави и поучи „изображенију сердца и исправленију нрави“. Видаковићеви радови нису оригинални, већ су прераде различитих немачких и других витешких романа. Позадина је већином историјска, али с много хронолошких и топографских нетачности. Видаковићев језик је рускословенски, стил немаран, површан и без сликовитости. Упркос тим манама, Видаковићеви романи су се радо и дуго читали, те је он тиме извршио у нашој културној историји важан задатак: основао је српски роман, заинтересовао широку читалачку публику за књигу и тиме у многоме допринео културном, националном и моралном подизању српског дела нашега народа.