|
''Родио се у Новом (Хрв. Приморје), од сељачких родитеља. После свршене гимназије на Ријеци учи филозофију у Сомбатхељу (Мађарска) и право у Загребу. Неко време био је гимназијски наставник, затим управни чиновник у Карловцу и Загребу; 1873—1880 био је хрв. бан; умро је у Загребу.''
Мажуранић је пропевао са 16 година (Винодолски долче); био је међу првим сарадницима Гајеве „Данице“ и штампао у њој неколико топлих родољубивих песама, ода, спеваних по угледу на античке песнике (Приморац Даници, Илир, Даница Илиром); у стилу се поводио за дубровачким песницима, али се ускоро стао угледати на народну поезију (Ненадовић Радо, Вјекови Илирије и др.); спевао је и 2—3 љубавне песме (на пр. алегорију „Јавор и тамјаника“, спевану у жалости што су му као сиромаху спречавали да се венча с вољеном девојком). Кад је Матица илирска 1842 одлучила да изда Гундулићева „Османа“, поверила је Мажуранићу да допуни XИВXIV и XV певање која су недостајала; он је, ужививши се у дух и стил Гундулићев и проучивши његов језик, задатак извршио одлично (1844). — У то доба јављали су се све чешћи гласови о нечувеним патњама босанске и херцеговачке хришћанске раје од турских зулумћара. Кад дође вест да је један од најжешћих насилника, Смаил-ага Ченгић, погинуо у борбама с Црногорцима, Мажуранић науми да тај догађај песнички обради. Г. 1846 изађе у алманаху „Искра“ еп '''Смрт Смаил-аге Ченгића,''' у 5 певања. У И пев. (Аговање) је диспозиција: Смаил-ага веша старца Дурака, што му је саветовао да пусти заробљене Црногорце; Дураков син Новица одлучи да освети очеву смрт те пође на Цетиње да поведе војску на насилника (II, Ноћник); Црногорци пошаљу чету да нападне Смаил-агу (III, Чета); Смаил-ага, не слутећи што му се спрема, мучи рају; кад падне ноћ, улази у шатор, части своје доглавнике те наређује да му Баук пева; у то навали црногорска чета; заметне се борба, у којој гину и Смаил-ага и Новица (IV, Харач). В певање (Коб) симболизује будућност турске силе која ће се једном морати покорити хришћанима. — Главна мисао дела је родољубива: песник хоће да упозори Европу на нечовечно поступање с нашим народом; она скрштених руку гледа његову муку сматрајући га барбарским, док он гине у име крста и слободе те спасава европску културу од турске најезде. Радња је живахна, драматска, описи су реалистички, каткада управо језиви, карактери рељефни. У стилу се види спајање сликовитости и елеганције дубровачких песника с јасноћом и једноставношћу народне поезије; стих је дотеран, уметнички, пун различитих песничких украса и фигура.
Мажуранић је више песник разума него срца, више уметник-артист него непосредни лиричар, те се и у томе огледа утицај класичне литературе; хтео је да оплемени језик народних песама класичним стилом дубровачким и да тако створи отмени, високи песнички стил.
|
