Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 1.107:
 
===== Миховил Николић (р. 1878) =====
''Родио се у Кричкама код Дрниша (Далмација) у кући грко-католичког жупника; учио је нижу гимназију и вишу трговачку школу у Загребу, где сада живи као директор осиг. друштва „Цроатиа“„Croatia“.''
 
Николић је био један од најомиљенијих лиричара хрватске Модерне у последњим годинама 19 века, јер је у својим песмама изражавао просечни дух и чежње своје средине; није се одликовао нарочитом индивидуалношћу ни у идејама ни у форми, али је уносио у песме искрен, нежан тон и топлину осећања. — Николићев модернизам огледа се пре свега у схватању песника и његове улоге у духовном и културном животу; њему је суђено да носи у души посебни свет сања и машта (Мој свијет, Ја лијетам по том свијету). Његова душа лебди високо изнад земље и њене прозе (Из давног доба); али иако уздигнут изнад људи, песник не осећа мржње према њима, он би хтео да их воли и узвиси до себе, али не наилази на разумевање те остаје осамљен (Несхваћен, Моја песма и др.) — Николићеве љубавне песме једноставне су, сентименталне и углавном понављају исти мотив: чежњу, састанак с драгом, загрљаје, срећу и сласт љубави (Без наслова, Смијешиш се, У мраку је било, О ноћи — слатка и дуга!). Често се у ту љубав уплиће сета, умор и туга, мисао на пролазност љубави и живота (Пријегор). — У његовим сликама нема јасних контура, све је као у полумраку који изазива нарочито лирско расположење (НоцтурнеNocturne, Двије душе, Падају пахуље, У сумраку). — У својим мисаоним песмама Николић истиче несклад између својих идеала и тежња и грубог живота (За срећом); али он није песимист, већ воли живот и лепоту природе, тежи за светлошћу и младим весељем (Ја ћутим снагу крељути). Ни мисао на смрт не изазива у њему жалости, јер верује да ће живети у својим песмама (О каткад занесен). — Осим песама Николић је дао и неколико приповедака и један драмски комад (Разбијени сни), где износи сукоб идеала и збиље у души младе девојке.
 
Николићеве песме (Књига пјесама, 1917), упркос извесној субјективности, не одају јак лирски темперамент ни изразиту и богату индивидуалност; стил му је често прозаичан, несликовит, с понављањима и бледим епитетима, са често баналним римама и храпавим, натегнутим ритмом.