Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Матош се истакао као приповедач, песник, критичар и новинар. Матошеве приповести и цртице '''(Иверје, Ново иверје, Уморне приче)''' истичу се необичном, фантастичном и бизарном фабулом, у којој писцу није стало толико до вероватноће догађаја колико до симболике која се крије у њима. Матош приповеда о којекаквим перверзним типовима (гроф у причи „У чудним гостима“), необичним љубавним авантурама с крвавим завршетком (Camao), о човеку који полудлполуди од грижње савести што је упропастио невину девојку (Миш) или од предугог гладовања и страдања (Божићна прича), о девојчици која се, бежећи од пијаног развратника, смрзава у снегу (Честитка), о пиљарици коју газе мађарски хусари на Јелачићеву тргу, итд. Главни су мотиви распаљене страсти, разврат, освета, крв, лудило, сав онај свет из прича Е. А. По-а и Конана Дојла и др. енглеских писаца с краја 19 века, тајанствен, крвав и пун страве, код кога човека хвата језа. Као По, и Матош прича једноставно и пластично, не улазећи у анализу или карактеристику, јер га не занима психа, душевни процес његових лица, него сам догађај, бизарно и артистички исконструисан, који се готово увек диже до симбола.

Најважнији је Матош као критичар и фељтонист ('''Огледи, '''1905, '''Видици '''и '''путови, '''1907, '''Фељтони и есеји, '''1917); у души естета и лирик, с огромним књижевним образовањем, Матош је књижевна дела и њихову вредност више осећао него што је могао исказати; његови су прикази Сремца, Веселиновића, КраријчевићаКрањчевића итд. сјајне импресије и тачни портрети, оживљени његовим духом; он не анализира уметника и његово дело, већ даје о њему своју импресију, врло личну и субјективну, с мноштвом асоцијација из дела светске књижевности које му се намећу, па су ти његови радови значајнији за Матоша него за писца о коме говори. Поводећи се за својим осећањем, он је често ћудљив и својевољан у својим закључцима и заједљив, сатиричан у својим излагањима; ударао је на лажне величине и медиокритете борећи се за праву чисту уметност. Такви су и Матошеви фељтони, у којима говори о књижевницима, страним и домаћим, о разним књижевним и културним појавама, о утисцима са својих путовања итд. Свуда јака лична нота, где често симпатија или антипатија одређује његов став. У нападајима не познаје мере, и његова сатира често прелази у сарказам и псовку, иако је Матош у души био мек и благ.