Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1.116:
''Родио се у Товарнику (Срем); у раној младости дође у Загреб, сврши 6 разреда гимназије и после кратког учења ветерине у Бечу дође 1894 као војни бегунац у Београд, где је провео, с дужим прекидом у Швајцарској и Француској, готово 8 година; год. 1908 би амнестиран, врати се у Загреб те се бави новинарским и књижевним радом; умро је у Загребу.''
Матош се истакао као приповедач, песник, критичар и новинар. Матошеве приповести и цртице '''(Иверје, Ново иверје, Уморне приче)''' истичу се необичном, фантастичном и бизарном фабулом, у којој писцу није стало толико до вероватноће догађаја колико до симболике која се крије у њима. Матош приповеда о којекаквим перверзним типовима (гроф у причи „У чудним гостима“), необичним љубавним авантурама с крвавим завршетком (
У песмама (Загреб, 1923) Матош је још више артист него у прози; његови стихови, иако понекад доста банални, одају осетљиву лирску природу, напаћену страдалничку душу боема који је у туђини скапавао од глади и жудео за домовином. У песмама му је форма, звук и музика важнија него садржај; то су песникове моментане импресије о животу и људима, о љубави, тузи и разочарању (У врту, Тајанствена ружа, Реликвија,
Најважнији је Матош као критичар и фељтонист ('''Огледи, '''1905, '''Видици '''и '''путови, '''1907, '''Фељтони и есеји, '''1917); у души естета и лирик, с огромним књижевним образовањем, Матош је књижевна дела и њихову вредност више осећао него што је могао исказати; његови су прикази Сремца, Веселиновића, Краријчевића итд. сјајне импресије и тачни портрети, оживљени његовим духом; он не анализира уметника и његово дело, већ даје о њему своју импресију, врло личну и субјективну, с мноштвом асоцијација из дела светске књижевности које му се намећу, па су ти његови радови значајнији за Матоша него за писца о коме говори. Поводећи се за својим осећањем, он је често ћудљив и својевољан у својим закључцима и заједљив, сатиричан у својим излагањима; ударао је на лажне величине и медиокритете борећи се за праву чисту уметност. Такви су и Матошеви фељтони, у којима говори о књижевницима, страним и домаћим, о разним књижевним и културним појавама, о утисцима са својих путовања итд. Свуда јака лична нота, где често симпатија или антипатија одређује његов став. У нападајима не познаје мере, и његова сатира често прелази у сарказам и псовку, иако је Матош у души био мек и благ.
|