Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

племић, ђак исусоваца, васпитан у строго религиозном духу, поклоник старе класичне уметности, а у исти мах присташа савремених културних струјања, јесте један од најплоднијих наших песника. Радио је на епици (еп „Кристијада“, у 24 певања, о животу и муци Христовој, парафраза латинског епа „Цхристиас“ од италијанског песника Ђиролама Виде). Његова лирика је пригодна и побожна, а истиче се речитошћу, у којој се губи непосредност осећања. Најзнатнији је његов рад на драми. Његове псевдокласичне митолошке драме (Аталанта, 3 чина, Натјецање Ајача и Улиса, 1 чин, Елена уграбљена, 3 чина, Акиле, 3 чина, Лавинија, 3 чина и др.) обрађују мотиве из античке поезије (Овидије, Вергилије и др.) те немају већега значења. Боље су његове романтичне драме (Армида, 3 чина, Алчина, 5 чин.), преводи с италијанског, с мотивима из романтичних епова, Тасова „Ослобођена Јерусалима“ и Ариостова „Бесног Орланда“. Међу романтичне драме иду и национално-историјске драме (Даница, Цаптислава, Бисерница и нарочито Павлимир). То су већином драматизоване легенде, а национална су у њима само имена. Најзнатнија од тих драма је '''Павлимир''' (3 чина), коме је садржај узет из кроникехронике попа Дукљанина; она је фантастична и алегоријска; главну улогу играју духови, виленице, змајеви итд. који се противе оснивању Дубровника. Палмотић је написао „Павлимира“ да прослави свој родни град, бедем хришћанства и жариште верског и духовног живота Јужних Словена. Драма иначе нема историјске подлоге, а лица немају никаквих индивидуалних црта. — У Палмотићевим драмама нема много песничке инвенције, његова техника је монотона, радње има мало; све су хришћански тенденциозне и морално-поучне те стога понекад потсећају на стара црквена приказања. Истаћи треба песникову вештину у градњи стихова и његов лепи језик и стил који је учио од народа. Чистоћом језика, лакоћом и елеганцијом стихова и дикције Палмотић је много утицао на савремене и касније дубровачке песнике.

развила се изван Дубровника на основу народне традиционалне поезије, независно од дубровачке као опште далматинске уметничке књижевности. Због италијанске власти и премоћи латинске Цркве Далмација у целом 17 и првој пол. 18 века нема готово никакве знатније књижевности; једине књиге које се издају јесу литургијске или верско-поучне. Има додуше неких покушаја версификације, али су они слаби и за развој наше књиге без већег значења (Иван Т. Мрнавић, Јурај Бараковић, Петар Канавелић, Јеролим Кавањин и др.). Значајнији је Филип Грабовац (Цвит разговора народа и језика илиричкога алити арвацкога, 1747; то је зборник разних састава у прози и стиховима за забаву и поуку, из којих избија топло родољубље). Најбољи далматински и један од најбољих наших песника тога доба је '''Андрија Качић Миошић '''(1704—1760), фрањевац, родом из Бриста крај Макарске. Поред једног незначајног списа о логици, на латинском језику (Елемента перипатхетица), написао је два важна дела: „Корабљицу“ и „Разговор“. — Корабљица је кроникахроника у прози, где се набрајају догађаји од створења света до Качићева времена, с доста података из југословенске историје. Много је важнији његов '''Разговор угодни народа словинскога '''(прво издање 1756, друго, проширено, 1759). То је кроникахроника у прози и стиховима, где се описују догађаји и личности нашега народа од легендарног Илирика, првог краља „словинског“, до 18 века. Качић се претставља као „старац Милован“ који народу прича његову историју и јуначка дела његових предака. Први део (до пада Цариграда) има више прозе, други садржи већином песме о борбама с Турцима, где се описују јуначки подвизи појединих чланова многих далматинских племићких породица. Песме су све десетерачке, грађене према народном стиху, у народном духу, народном дикцијом и фразеологијом. Својом књигом Качић је хтео дати народу занимљиву историју у народном духу. у низу прича о јуначким делима. Као извор служила су му дела разних страних и домаћих писаца, стари записи и документи, јер је хтео да му причање буде истинито. Упркос томе има код њега много нетачности и фантастичности. Али је важан дух којим је дело писано: Качић не дели Хрвате од Срба: сви су му „Словини“, не гледа на верску разлику и пева с једнаком љубављу о српским као и о хрватским краљевима и јунацима. „Разговор“ има поучну и народно-одгојну тенденцију, занимљив је и привлачан, па је постао једна од најраширенијих наших књига, а многе његове песме прешле су у народ. У Качића се први пут јаче осетио дух народне поезије, коју је он волео и тако добро имитирао.

Како је највећи део Срба од 15 в. живео под турском влашћу, која је спречавала народно-просветни и књижевни развитак, те је стога онде с временом готово замро сваки духовни рад, јављају се први почеци новог културног и уметничког стварања код оних Срба који су се, бежећи од турског зулума, населили у Војводини. Њих је било у Угарској већ у средњем веку, али веће сеобе вршиле су се од 15 в. даље; најзначајнија је била сеоба г. 1690 (Арсеније III Црнојевић), кад је у Војводину пребегло око 100.000 душа, међу њима трговци, занатлије, свештеници, калуђери итд. — Нашавши се у новој средини, у несређеним социјалним, политичким, верским културним приликама, Срби су морали пре свега организовати Цркву и школство и задовољити најпрече културне потребе. Свештеници и калуђери, који су у Србији обављали тај посао, дали су се на преписивање црквених (обредних) књига и састављање најпотребнијих школских уџбеника за снабдевање новооснованих цркава и школа. Најзнатнији међу њима су калуђери који су побегли из манастира Раче у Србији, где су се бавили преписивањем књига, те су стога названи Рачани. — Кипријан Рачанин је у Ст. Андреји (код Пеште), прикупивши око себе неколико писмених калуђера, створио у почетку 18 в. преписивачку школу која је снабдевала рукописима оскудне српске цркве; најважнији му је посао Буквар (1717), где се поред црквеног и поучног штива налазе и први покушаји српске метрике и уметничке версификације. — Јеротеј Рачанин је поред неколико преписа црквених књига написао први српски путопис (Путешествије к граду Јерусалиму, око 1721). — Најважнији међу тим калуђерима је Гаврило Стефановић Венцловић; од њега је остало много преписа црквених књига и превода с рускога и пољскога (Меч духовни, Историја Барона Цесара), али је нарочито важан због тога што је први почео писати народним језиком. У својим преводима он се додуше служио српскословенским језиком (старословенским у српхрв. редакцији), или је у проповедима, упућеним простом народу, употребљавао чист народни језик; у томе је претеча Д. Обрадовића и В. Караџића. — Изван тога круга стоји световњак гроф Ђорђе Бранковић (1645—1711), који је написао велику Хронику у 5 књига, где прича догађаје од створења света до свога доба, на основу наших старих кроникахроника и биографија и многих страних писаца. Дело је некритично, писано углавном да докаже пишчево право на српски престо. Језик је српскословенски, црквени, а стил слаб, замршен. Иако је дело остало у рукопису, оно се преписивало и употребљавало у науци (Ђулинац, Рајић и др.).

У почетку је Видаковић у стиховима опевао старе црквене легенде (о прекрасном Јосифу, младом Товији и сл.), али је ускоро прешао на прозу. Задовољавајући потребе тадашњега друштва за забавном лектиром, писао је романе који су дуго били врло омиљени. Најпознатији су: „Усамљени јуноша“, „Велимир и Босиљка“, „Љубомир у Елизијуму“, „Силоан и Милена“ и др. То су фантастичне, сентименталне приче о којекаквим авантурама, с љубавном историјом у средишту, обично без јединствене радње, с много могућих и немогућих епизода; писцу је сврха да читатеља, по старом рецепту „утиле цум дулци“, забави и поучи „изображенију сердца и исправленију нрави“. Видаковићеви радови нису оригинални, већ су прераде различитих немачких и других витешких романа. Позадина је већином историјска, али с много кронолошкиххронолошких и топографских нетачности. Видаковићев језик је рускословенски, стил немаран, површан и без сликовитости. Упркос тим манама, Видаковићеви романи су се радо и дуго читали, те је он тиме извршио у нашој културној историји важан задатак: основао је српски роман, заинтересовао широку читалачку публику за књигу и тиме у многоме допринео културном, националном и моралном подизању српског дела нашега народа.

Јовановићев књижевни рад дуг је и богат: радио је готово искључиво у стиху. У почетку је под утицајем Б. Радичевића настојао да свој стил што више приближи народном, касније тражи и сложенију уметничку форму. Сарађујући преко 50 год. у готово свим политичким, социјалним и књижевним покретима у југословенским земљама, Јовановић их је у својим песмама пратио, те су оне постале нека кроникахроника нашега јавнога живота тога доба. Притом је политичар и јавни радник често потиснуо песника, те поред дела од уметничке вредности има и пролазних, инспирисаних дневним догађајима и писаних у духу дневне полемике.

Змај као кроничархроничар српског културног и политичког живота у другој половини 19 века