Викизворник

Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 13:
 
Писана књижевност је каснијег постања те је, нарочито у почетку, везана на ужи круг писаца и читалаца, на образоване људе. Писац изриче своја лична схватања живота, своја осећања и тежње; зато је та књижевност више индивидуална него колективна, али је и она народна, уколико сваки појединац одразује особине своје средине и нације. — Премда у књижевност заправо иде све што је у народу написано, разумевамо ту реч обично у смислу уметничке књижевности, тј. оне која нема научно-практичне сврхе, већ побуђује естетска осећања. У њој се огледа сав духовни живот и културно стање народно. — Наука која проучава постанак и развитак књижевности зове се историја књижевности. Она истражује у каквим се културним, друштвеним и економским приликама књижевност стварала и развијала и каква је дела дала, те посматра оно узајамно деловање средине и личности, из које се развија читава народна култура.
 
 
== 2. Задатак историје југословенске књижевности ==
је у томе да даде јасну слику наше усмене (народне) и уметничке (писане) књижевности и њезина развитка од најстаријих времена до данас, да прикаже прилике у којима је постала и развијала се, објасни идејне, уметничке и културне правце који су на њу утицали, испита поједина дела по њиховој уметничкој, историјској и културној вредности, укаже на међусобне везе у нашој покрајинској књижевности и на заједничке црте које јој дају јединствено југословенске обележје.
 
 
== 3. Подела историје југословенске књижевности ==
Линија 44 ⟶ 42:
== 3. Подела наше народне књижевности ==
Предмет усмене народне књижевности је све што узбуђује осећање и машту простог човека: од митских и верских појава до најобичнијих свакидашњих догађаја; сав живот народа проткан је песмом и причом. То мноштво народних умотворина сврставамо у 3 врсте: народне песме, приповетке и мања дела (пословице, загонетке и питалице).
 
 
== 4. Обележја лирске народне поезије ==
Линија 51 ⟶ 48:
== 5. Најстарије вести о нашој народној лирици ==
Време постанка наше лирике није познато, али се претпоставља да је она постојала већ у прастара времена. Византијски писац Теофилакт Симоката (7 в.) прича о словенским певачима с китарама и лирама; касније су и други писци истицали љубав Словена према песми. У 15 в. шибенски каноник Јурај Шижгорић пише о нарицаљкама, сватовским и љубавним песмама. У 16 в. Немац Герлах описује певање нарицаљке у Србији. У доба католичке обнове (17 и 18 в.) Црква је прогонила народне обичаје и песме као поганске. Загребачки бискуп Петретић покушао је (1651) да истреби народне лирске песме и замени их побожнима. — У дубровачкој књижевности налазимо неколико записа народне лирике код Ђ. Држића, Н. Рањине и др. Први аутентични текст народне песме дао је Хекторовић у „Рибању“. Поједине песме бележили су и други далматински писци (Јурај Бараковић, А. Качић Миошић и др.), али нису увек пазили на тачност. Тек поткрај 18 в. почеле су се оне скупљати и записивати (Бајамонти, Алачевић, Водник), а први значајни и најбољи скупљач је В. Ст. Караџић. Његов рад је настављен кроз 19 век, и скупљено је огромно благо у свим крајевима наше земље. Поред Вукове имамо богате збирке народних песама у издању Матице хрватске и Матице словенске.
 
 
== 6. Обредне и пригодне песме ==
Линија 85 ⟶ 81:
 
Лирско-епско љубавне песме чине прелаз к епским (приповедним) народним песмама: оне причају неки догађај (епски елемент) и њиме изражавају извесно осећање (лирски елемент). То су песме које се у поетици зову баладе и романце, лирске песме с већом приповедном садржином (фабулом). Садржај тих песама врло је разнолик; углавном приказују трагичне сукобе између чланова породице, мужа и жене (Хасанагиница), браће (Предраг и Ненад) и сл., а обично свршавају смрћу једног или оба лица. Највише се описује несрећна љубав младих људи, који од чежње умиру (Омер и Мерима); понекад те запреке долазе од разлике у вери. Нарочито се истиче бујном маштом и чулном еротиком муслиманска епско-лирска поезија. У неким романцама наступају историјска лица (Деоба Јакшића, Бановић Страхиња и др.), те оне чине прелаз према јуначким, правим епским песмама. — Поред озбиљних песама, с трагичним и крвавим догађајима, има и шаљивих, чија је комичност у промени улога мужа и жене у старом патријархалном породичном животу или у исмевању старица и стараца који се натежу с младима („Старац девојке не оставља“ и др.). Има их и у облику животињских прича, где је алегоријом приказан какав истинит догађај („Женидба врапца Подунавца“).
 
 
== 7. Карактеристика епске народне поезије ==
Граница између лирско-епских и правих епских песама врло је лабава; Вук је епске (мушке или јуначке) народне песме карактеризирао углавном тиме, што их казују (певају) мушкарци уз гусле, а женске (лирске) тиме, што их певају обично жене или девојке, најчешће без пратње инструмента. Епска поезија полаже највећу важност на догађај, на садржину песме, а не на осећајну вредност мотива. Гуслар прича о догађају опширно и потанко, с честим понављањима. Догађај је обично какав важан и судбоносан политички сукоб, јуначки подвиг, који има за циљ да задиви слушаоце, да пробуди мушки понос, док епско-лирске песме обрађују мотиве љубавне и породичне, са жељом да изазову гануће и саучешће, нарочито код жена и младежи. У епско-лирској поезији влада, осим тога, углавном етичко мерило, а у епскима више принцип политичке потребе. — У погледу облика обе врсте немају битних разлика и служе се истим стихом (10-ерац код Срба и Хрвата, 8-ерац у Словенаца), истом фразеологијом и истим, песничким украсима.
 
 
== 8. Постанак и развитак наше народне епике ==
Линија 97 ⟶ 91:
 
По стиху, као и по неким другим особинама, наше епске песме деле се у песме дугог стиха (бугарштице) и гусларске или песме кратког стиха.
 
 
== 9. Бугарштице ==
(бугаркиње) зову се у старим записима наше најстарије епске песме дугог стиха које су изумрле у Далмацији крајем 18 века. Сачувало се од њих око 100 песама. Бугарштице певају углавном о истим јунацима и догађајима као и песме кратког стиха. О преткосовским јунацима има мало трага; највише певају о кнезу Лазару, М. Обилићу, Краљевићу Марку, Југовићима, Змај-деспоту Вуку, Јакшићима и о неким далматинским јунацима, затим о Зринском, Матији Корвину, Јанку Хуњадију (Сибињанину Јанку) и др. — Приказивање је у њима збијеније него у десетерачкима; зато изгледају хладније, али има и врло лепих и нежних (Краљевић Марко и брат му Андријаш, Женидба Змај-деспота Вука и др.). — Како су записане у доба пропадања, оне су по уметничкој вредности већином слабије од десетерачких, али су отменије од њих због утицаја далматинске културе и феудалне традиције. Стих је у бугарштицама обично 15-ерац или 16-ерац, с одмором иза 7 односно 8 слога; карактеристичан је за њих рефрен, који има чисто музичко значење. — Порекло речи „бугарштица“ (букаркиња) није јасно; мисли се да реч долази од имена „Бугарин“, због порекла тих песама с бугарске границе у Јужној Србији, или од глагола „бугарити“ (тужно певати) или од италијанског назива „поесиа„poesia волгаре“volgare“ (народна песма).
 
 
== 10. Песме краткога стиха ==
Линија 129 ⟶ 121:
 
10. Генерално се код песама из 19 в. опажа опадање уметничке вредности; остала је форма (десетерац), дикција, фразеологија и сл., али уметнички дух нестаје у голом набрајању догађаја. Најјаче се то опажа код песама муслиманског циклуса, скупљених у другој пол. 19 в. Песме су дуге и развучене, са слабом песничком инвенцијом, неповезаним догађајима и сл.; стереотипни стихови нижу се механички — песништво постаје занат. Догађаји тих песама дешавају се обично у Босни, Лици, Славонији и Угарској, а причају о женидбама, отимању девојака и сл., дакле више о приватним него општенародним јуначким подвизима; главни јунаци су: Мустај-бег лички, Ђерђелез Алија, Мујо Хрница и др.
 
 
== 11. Словеначка народна епика ==
Линија 137 ⟶ 128:
 
У словеначкој епици има много балада, с фантастичним или романтично-љубавним садржајем у вези с турским ратовима, насиљима феудалне властеле и сл. Меду најлепше иду „Млада Бреда“ (девојка се на силу удаје за Турчина, а кад је он води кући, прободе је нож сакривен у седлу, а он умире од бола) и „Лепа Вида“ (млада жена напушта старог мужа и дете те у туђини умире од туге). Многи баладни мотиви узети су из породичног и разбојничког живота. — Поред световних има у словеначкој епици и много религиозних мотива о муци Христовој, Богородици, св. Николи, св. Стефану и др. — Стих словеначке народне епике претежно је јампски осмерац; има и других стихова (9-ерац, 10-ерац), али су малобројни. Дикција је у песмама сликовита и пластична, са многим поетским украсима, и обично врло језгровита; зато су словеначке епске песме, у поређењу са српскохрватскима, већином краће и збијеније.
 
 
== 12. Језик и стил наше народне поезије ==
Линија 143 ⟶ 133:
 
Стил народне песме такође није стил обичнога говора, већ је узвишенији, биранији и украшенији. Типични су за стил народне песме неки стални изрази (књига — писмо, бијели двор — кућа, бесједити — говорити, и сл.), извесне сликовите фразе (пролити сузе — заплакати, допанути рана — бити рањен итд.), стални украсни придеви (гора зелена, бијеле руке, рујно вино, танана робиња или кошуља, сиви соко и сл.), устаљена поређења (Кличе као соко сиви и сл.), типични почеци (на пр.: Боже мили, чуда великога) и завршеци песама (на пр.: Онда било, сад се спомињало, То изусти и душицу пусти и сл.). — Те и друге стилске особине дају нашој народној поезији својеврсно обележје, а с друге стране чине некакав традиционални калуп по којему се понекад, нарочито у новије време, и без нарочите инвенције стварају нове песме.
 
 
== 13. Певачи народних песама ==
Линија 149 ⟶ 138:
 
Међу најбоље певаче иду Подруговић и Вишњић, од којих је Вук записао више песама. Тешан Подруговић, пореклом Босанац, живео је после првог устанка у Карловцима, где га је срео Вук и од њега записао 22 песме, међу осталима о женидби Душановој, Марку Краљевићу и Љутици Богдану. Цару Лазару и царици Милици, и др. — Филип Вишњић (Вилић), р. 1767 у Босни, код Бијељине, у. 1834 у Срему; у осмој години је изгубио вид, а кад је одрастао, почео је певати песме пуне мржње према Турцима који су му уништили имање и целу породицу. Кад је букнуо устанак, Вишњић пође у Србију те цело време борбе прати усташе бодрећи их. После слома устанка пребегао је у Срем, где га је нашао Вук те записао од њега 16 песама, које иду међу наше најлепше (Почетак буне на дахије, Смрт М. Краљевића, Бој на Мишару, Кнез Иво Кнежевић и др.). Вишњићеве песме већином су из доба првог устанка који је опевао са много песничког талента, широким замахом и богатом маштом искићујући догађаје уметничким елементима. Вишњић се може због тога убројити међу најбоље песнике нашега романтизма. — Поред ове двојице Вук спомиње још више певача (Старац Милија из Колашина, Старац Рашко, Стојан Хајдук и др.), али су сви мање значајни.
 
 
== 14. Народне приповетке ==
Линија 168 ⟶ 156:
== 15. Постанак наших народних приповедака ==
Кад су научењаци почели у 19 в. изучавати народне умотворине, опазили су да готово код свих народа постоје слични, интернационални мотиви; за објашњење те појаве имамо 3 теорије: митолошка теорија (Гримова) сматра да такве приче потичу из доба кад су сва индоевропска племена живела у заједници, те су оне према томе само неки остаци старе заједничке аријске митологије. — Друга теорија, од Теодора Бенфеја, претпоставља да су ти мотиви постали у Индији, одакле су прешли (мигрирали), преко Персије и Арабије, у Европу, деломично усменим путем, деломично путем књижевности; то је т. зв. миграциона или историјска теорија. — Антрополошка или етнолошка теорија (Тајлор и Ланг) полази од уверења да су најстарије претставе о Богу, души, загробном животу и сл. код свих народа једнаке; под утицајем тих претстава поједини народи стварали су своје приповетке слично један другом, самостално, без међусобног утицаја, због сличних културних, социјалних, климатских и др. прилика. Ова теорија не искључује миграциону, већ је употпуњује, те обе заједно објашњавају постанак народних приповедака код свих народа, па и код нашега.
 
 
== 16. Мање народне умотворине ==
Линија 180 ⟶ 167:
 
Пословице и загонетке су се скупљале истодобно с народним песмама; најбоље су збирке пословицâ од Вука Караџића, Ђ. Даничића и Вицка Скарпе, а загонетака од Ст. Новаковића и М. Вуковића.
 
 
= ЈУГОСЛОВЕНСКА УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ =
Линија 188 ⟶ 174:
 
=== 2. Ћирило и Методије ===
Константин (Ћирило, р. 826 или 827) и брат му Методије (р. око 820) бејаху синови високог византијског чиновника у Солуну. Методије се после неколико година проведених у управној служби повуче као лајик у олимпијски манастир (Мала Азија), а Константин би после свршених виших наука рукоположен за свештеника и позван за професора високе школе у Цариград, али се ускоро и он повуче у исти манастир, где му је био брат. Око 860 одоше, по наредби цариградске владе, оба брата семитском племену Казарима (на северној обали Црног Мора), где нађу моћи папе Климента. По налогу цара Михаила упуте се (лети 864) у Моравску те тамо с великим успехом проповедају хришћанску веру на словенском језику. Пре поласка Константин састави, према тадашњем грчком курзиву, знакове за бележење словенских слова и преведе на словенски језик неке најважније црквене обредне књиге. То писмо је т. зв. глагољица, а језик његових књига јесте језик његове уже домовине (Солуна), те се данас зове староцрквенословенски или старословенски. Свој плодни рад морали су први наши апостоли, због интрига немачких свештеника (Вихинга и др.), ускоро прекинути и отићи у Рим да се оправдају (868). Успут се зауставе у Блатном Граду на Блатном Језеру код словеначког кнеза Коцеља, који им постаде присташа. Папа Хадријан II браћу лепо прими и одобри њихове књиге и рад; ускоро се Константин разболи и, закалуђеривши се под именом Ћирило, умре у Риму (14-II-869). Методије се с ученицима врати Коцељу и, поставши надбискуп, независан од салцбуршког надбискупа, пође у Моравску. Како је међутим био умро његов заштитник Растислав, Методије наиђе на отпор и непријатељство немачких свештеника. Баце га у тамницу и оклеветају у Риму, те се морао поновно правдати (879). Пред смрт оде у Цариград (881—882) ради одобрења словенске литургије, преведе, уз помоћ својих ученика, још неке црквене књиге и умре 6-ИВIV-885, вероватно у Вишеграду (Моравска).
 
 
=== 3. Значење рада св. Браће ===
за нашу културу и књижевност врло је велико; они су створили азбуку подесну за бележење гласова словенског језика; својим преводима црквених књига (мисала, еванђеља, псалтира, апостолара и требника) створили су словенски књижевни језик и ударили темељ нашој књижевности као и књижевности великог дела осталих Словена (Бугара, Руса и др.). Увођењем словенског језика у литургију дали су му значење које су дотле имали само грчки, латински и јеврејски, те су тиме много допринели не само јачању хришћанства међу Словенима већ и ширењу словенске просвете.
 
 
=== 4. Књижевни рад после Ћирила и Методија ===
Линија 199 ⟶ 183:
 
У то доба (10 век) дешава се у Бугарској значајна промена у писму: неспретну Ћирилову глагољицу замењује практичнија ћирилица, коју је за потребе словенског језика према грчком мајускулном (свечаном) писму удесио вероватно споменути Климент. Она се у источним нашим крајевима брзо проширила и заменила глагољицу; најстарији ћирилски споменик је натпис цара Самуила из г. 993, нађен на источној обали Преспанског Језера. — Та књижевност на стцсл. језику није трајала дуго; опадала је већ за Симеонова слабога наследника Петра, а престала је скоро сасвим пропашћу самосталне бугарске државе (971), кад је византијски цар Василије II увео грчку литургију. Тиме је стцсл. језик почео губити своју важност и чистоћу: у стцсл. текстове почињу се уносити елементи народнога говора појединих покрајина, те се тако стварају рецензије или редакције стцсл. језика. Тако с пропашћу бугарског царства престаје углавном и доба јединствене југословенске књижевности на староцрквенослов. језику. Поред споменутих дела сачувало се из доба заједничке југословенске књижевности из македонско-бугарских крајева још неколико споменика, црквених књига, писаних глагољицом и ћирилицом; глагољски јесу: Зографско еванђеље (10 век), Асеманово (ватиканско) еванђеље, Синајски псалтир и еухологиј, расправа црнорисца Храбра о словенским писменима (10 век), а ћирилски: Савина књига (изборно еванђеље, 11 век) и Супрасаљски зборник (житија светаца и духовне беседе, 11 век).
 
 
=== 5. Србија у средњем веку ===
У Србији у доба заједничке југословенске књижевности нема књижевног рада; Срби су онда већ имали више мањих самосталних државица, од којих је најјача била Рашка, где је у другој половини 9 в. владао кнез Мутимир. За његове владе ширило се међу Србима хришћанство из Грчке; а како су после Мутимирове смрти настале династичке борбе, заузео је Рашку бугарски цар Симеон. Она се после његове смрти, додуше, под Чаславом опет ослободила, али за кратко време, јер су Византијци заједно с Бугарском уништили и самосталну српску државицу (крај 10 века). Тек у 12 веку, за владе Стевана Немање, Србија се диже, ослобађа византијске превласти (1180) и почиње стварати услове за велик и успешан културни и књижевни напредак, који траје све до пропасти српске државне самосталности у 15 веку. Србија је тада коначно пристала уз источну Цркву, створила своју народну верску организацију са својим народним литургијским језиком (1219). Црква је постала народна установа која је потпомагала сав даљи политички и народно-просветни развитак и постала касније, у доба турске владе, готово једини ослонац за народни опстанак.
 
 
=== 6. Борбе Хрвата за словенску литургију ===
Линија 213 ⟶ 195:
 
Значење хрватских глагољаша за нашу културу врло је велико; они су положили темељ читавом хрватском књижевном раду у средњем веку и у почетку новога века, спречили својим радом латинизацију те сачували нашем народу у Приморју и северној Далмацији националну свест.
 
 
=== 7. Књижевни рад код Словенаца ===
наилазио је на још веће тешкоће него у осталим нашим крајевима. Отишавши далеко на запад, Словенци су пали под власт баварску односно франачку (Карло Вел.) и тиме дошли у германску културну сферу. Они су рано примили хришћанство, углавном од Немаца, који су почели спроводити јаку германизацију. Увођењем феудалног система Словенци постају већином кметови и остају запуштени и непросвећени; зато се културни или књижевни рад није могао развити, па ни утицај рада св. Браће није допро до њих, ако изузмемо кратак додир њихов с периферним словеначким кнезом Коцељем († 874). Једини споменик словеначке писмености из тога доба претстављају т. зв. Брижински споменици (два обрасца генералне исповести и једна беседа о греху и покајању), писани од немачке руке при крају 10 или у поч. 11 века. То су уопште најстарији словенски споменици сачувани у оригиналу те су важни за историју нашег језика. После брижинских споменика неколико векова немамо код Словенаца никаква трага књижевне делатности; тек из 15 века датирају неки мањи споменици (Стишки рукопис, с неким молитвама, Целовачки рукопис, који такође садржи неке молитве, затим Крањски и Чедадски рукопис итд.). Почеци правог књижевног рада јављају се тек у вези с појавом реформације у средини 16 века.
 
 
== II ЈУГОСЛОВЕНСКА СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ ==
Линија 224 ⟶ 204:
 
Главни фактор у развитку наше средњовековне књижевности јесу манастири, једина културна средишта у средњем веку не само код нас већ и у читавој Европи. У њима су школе, архиви и библиотеке, у њима се чува стара класична традиција преписивањем и проучавањем античких писаца који у многоме утичу на средњовековну науку и образованост. Монаси постају готово једини просветни и књижевни радници дајући свом раду, па према томе читавој култури и књижевности манастирско, калуђерско обележје. Таквих манастира било је много у свим нашим крајевима. У Србији и другим нашим источним земљама оснивали су их владаоци и богата властела као задужбине и богато их даривали, те су монаси могли несметано да се баве књижевним радом. У западним нашим крајевима то су углавном манастири бенедиктински, касније фрањевачки, павлински и др., који гаје просвету и нашу књигу, нарочито у Приморју и Далмацији, где су манастири били главни заштитници глагољице и словенске литургије. Најважнији манастири у источним нашим земљама били су на Св. Гори (Атос), у монашкој „републици“, гдје су наши калуђери долазили у додир с грчким, јерменским, руским и другим образованим монасима те могли лако преносити њихове културне и књижевне тековине. Тако се тумачи с једне стране велики утицај грчке (византијске) књижевности на српску средњовековну литературу, а с друге стране утицај Цркве и монаштва на читаву нашу стару културу и уметност.
 
 
=== 2. Рад на црквеној књижевности ===
Узимајући у обзир прилике у којима се развијала наша средњовековна књижевност, јасно је да највећи део сачуваних књижевних споменика те наше књижевности сачињавају црквене књиге, обредне, побожне, научне и др. Оне су се преписивале скоро искључиво у манастирима, где су биле писарске школе и где се тај рад сматрао богоугодним делом. Најзнатнији ћирилски споменици литургијске књижевности јесу: Мирослављево еванђеље (12 в.), први велики споменик наше редакције стцсл. језика и једно од најлепших дела наше старе књижевности; Вуканово еванђеље (поч. 13 в.); Апостол шишатовачки (14 в.), Никољско еванђеље (крај 14 в.), Хвалов рукопис, са различитим верским читањима. У хрватској књижевности најважнији су: Мисал кнеза Новака, писан његовом руком г. 1368, мисал Хрвоја Вукчића Хрватинића, писан у сплитској средини у поч. 15 в., „Златни кодекс“, који се чувао у ремској катедрали те су француски краљеви. полагали на њ заклетву, итд. Значајни су још многобројни часловци, од којих су се сачувала 22 потпуна, а најстарији од њих (врбнички) иде можда већ у 13 век; важни су зато, што имају често врло стар текст. — Словенци нису имали народне Цркве, па стога код њих нема словенских црквених књига; нема сумње да су се и код њих преписивале литургијске књиге за латинску службу Божју, а свештеници су потребне текстове (одломке еванђеља и др.) преводили народу за време саме службе Божје. Можда је било и писаних превода, али нам се нису сачували; сигурно је само то да се из целог доба до протестантизма није досада нашао ниједан словеначки превод каквог већег црквеног дела.
 
 
=== 3. Песништво ===
Праве профане, световне уметничке поезије, која не би била у вези с Црквом и верским животом, у нашој старој књижевности нема готово никако; сва је поезија више или мање црквена, и то или литургијска, која чини део службе Божје, или црквено-побожна. Литургијске поезије има доста, но она већим делом није оригинална; код Срба је преведена скоро сва грчка литургијска поезија (тропари, химне, кондаци и сл.); најважније су: Јустинијанова химна „Јединородни сине“, божићна химна „Дева днес“, „Вазбраној војводе“ и др. Има и нешто оригиналне литургијске поезије, у почаст домаћим свецима; писана је ритмичком прозом и свечаним стилом. — Према латинској црквеној поезији католичке Цркве има и код Хрвата црквених песама, преведених или слободно састављених, а потврђене су нам још из средњега века (У се вриме годишћа, Бог се роди у Витлеоми, О Марија, Божја мати и др.). — Нелитургијског песништва нема много, нарочито у нашим источним крајевима; онде имамо морално-поучне сентенције грчког комедиографа Менандра, богословско-поучну песму о створењу света „Шестоднев“, „Диоптру“, песму о борби душе и тела, и сл. Све су то преводи са грчкога језика, у прози. Оригинални су састави „Слово св. Сави“ од монаха Силуана, „Слово љубве“ од деспота Стефана Лазаревића, „Песма смрти“ и још неке. — Код Хрвата има таквих песама више, и то не само у крајевима где се гајила словенска литургија него и у другима, на пр. у Босни, Славонији и у Посавској Хрватској, само их је тешко делити од праве литургијске поезије. Већином су то лирске побожне песме, уздаси Богородици и свецима, погребне песме и сл. Осим тога има из каснијега средњега века, тј. из 14 и 15 столећа, сачувано неколико библијских и светачких легенди у стиховима (о св. Катарини, св. Јерониму, св. Алексију, Цвит крипости, и др.), које су непознати песници („зачињавци“) састављали одн. прерађивали према италијанским и латинским узорима. Док су код Срба све песме писане црквеним језиком (као уопште сва књижевност) и у прози, хрватске су испеване народним језиком, а певале су их већином братовштине (побожна лаичка удружења) приликом процесија и сл. Осим тога су те песме састављене у стиховима, најчешће у осмерцима, с римованим паровима. — Код Словенаца немамо вести о каквој профаној поезији, али је црквеног песништва свакако било и код њих, као код Хрвата и уопште свих католичких народа; из сачуваних одломака види се да је та поезија и тамо била углавном пригодна, удешена за певање поводом различитих верских светковина. Према њој су касније протестантски писци састављали своје побожне песме.
 
 
=== 4. Црквена драма ===
јавља се у нашим приморским и далматинским крајевима у току 15 и 16 века. То се десило под утицајем западноевропских књижевности, где су се из божићних, а нарочито ускршњих обреда развила црквена приказања, на основу литургијског текста или светачке легенде („мистерије“ — из живота Христова, и „миракуле“ — из живота светаца). Та црквена приказања била су врло омиљена, а давали су их обично чланови појединих братовштина. Код нас су се развила под утицајем италијанске црквене драме, најпре вероватно око Задра, негде у поч. 15 века, и у Приморју; у средњој Далмацији, око Сплита, јављају се већ на крају 15 в., нешто касније и на Брачу и Хвару. Најпознатија црквена приказања јесу: Од ројења Господинова, Ускрснуће Исукрстово, Мука Исукрстова, Мистериј веле лип и славан од Исуса, како је с крижа снет, затим в гроб постављен (1556), затим о суђењу души и телу после смрти, Плач Маријин и др. Сва приказања писана су чистим народним језиком, у осмерачким дистисима; догађаји се приказују оним редом као у библији или светачкој легенди, без велике вештине, без драмске радње, обичним епским приповедањем; анонимна су, јер су настала већином у самостанима или братовштинама сарадњом више лица. Приказивала су се изван цркве, на примитивним позорницама, где су место радње (рај, земљу, пакао и сл.) и поједина лица означавали општепознати симболи. Иако те црквене драме немају велике књижевне вредности, оне су значајан документ наше културе и важан ступањ у развитку наше световне драме.
 
 
=== 5. Романи и приповетке ===
У нашој старој књижевности има неколико прича које су у средњем веку биле познате у свим тадашњим књижевностима; ни оне нису оригиналне, већ преведене или прерађене, већином према грчким оригиналима; њих има и у ћирилској и у глагољској књижевности, а разлике међу њима врло су мале; само је језик у глагољским верзијама народни, док је у ћирилскима црквени. По пореклу садржаја деле се приповетке на 4 групе: 1. Из старе грчке књижевности су: Прича о тројанском рату; ћирилска верзија, кратка, нема ништа заједничко с Хомеровом епопејом, док јој је глагољска верзија, опширнија, нешто ближа; роман о Александру Великом, где се на фантастичан начин искићује живот Александров, са свакојаким чудноватим епизодама. 2. Из византијске књижевности потичу неке приче, које имамо само у ћирилској верзији: Физиолог (фантастичне приче о стварима и измишљеним животињама и биљкама), Мука блаженог Гроздија (пародија живота светаца), Езопов живот, с много легендарних прича и епизода; Теофана крчмарица о крчмаревој кћери, која је могла обути малу ципелицу, те се зато цар с њом оженио, али га је она варала и дала убити, па је на крају свој злочин платила животом. И код Срба и код Хрвата има доста причâ о чудесима пресвете Богородице с врло дирљивим мотивима о помоћи Богородичиној људима у невољи. — 3. С Истока су дошли мотиви за приче Варлаам и Јоасаф (у хришћанском духу приказан живот БудхинБудин), Стефанит и Ихнилат (басне што их причају 2 животиње Стефанит и Ихнилат с тенденцијом да се поуче владаоци како треба управљати народима), Премудри Акир, царев саветник, кога је цар, оклеветана, дао погубити, али се онај спасао, Соломун, с мотивом о неверној жени и казни за њезин грех, Цар Шакиш, Цар Аса, Врач итд. — 4. Из западних књижевности дошло је к нама неколико витешких романа, али су они код нас, преудешени према уметничким идејама наших редовника, изгубили многе своје карактеристичке особине; истиче се прича о Тристану, који се заљуби у вереницу свога стрица те заједно с њом умире.
 
 
=== 6. Апокрифи ===
су дела (приче из Св. писма старога и новога завета и др.) која хришћанска Црква није признала као канон, већ их прогласила лажнима (у 2 односно 4 веку); многи апокрифи настали су у првим вековима хришћанства, а многи и касније, нарочито на Истоку, одакле су се проширили и код нас. Они допуњују празнине у библијском причању, говоре о казнама и наградама на оном свету, о улози Богородице код спасавања грешника из пакла итд. У њима има доста елемената незнабожачких вера, народних традиција и маште. Писани су лепим, обично народним језиком, па су стога били приступачнији народу него црквене књиге, већином непоетичне и писане неразумљивим стцсл. језиком; много су се преписивали, па су и многи мотиви из њих прешли у народне приче. Најважнији старозаветни апокрифи јесу: о старцу Еноху, коме Бог прича о стварању небеса, о животу Абрамову, о Адаму и његову животу после изгона из раја и др., а новозаветни: еванђеље младенства Христова, с много чудноватих прича из Исусове младости, еванђеље Никодимово о животу Христову и његову силаску пред пакао, дела апостолска, апокалипсе итд. Једно од најпознатијих апокрифних дела је Хожденије Богородице по муках, где се на језив начин описују муке грешника у паклу, којима Богородица изради одмор од Вел. четвртка до Свих светих. Већина апокрифа потиче из византијске и бугарске књижевности, али их има и из латинске (Никодимово еванђеље) и италијанске литературе (Виђење св. Павла и др.).
 
 
=== 7. Хагиографије (животи светаца) ===
чине једну од најраширенијих врста наше средњовековне књижевности. Средњовековни човек је волео фантастична и чудновата дела, писана живо и драматично, у којима се приказивао живот светаца и мученика, са свим њиховим страдањима и мукама за Христову веру. Таквих „житија“ има и у српској и у хрватској књижевности; нарочито их има много на Истоку, где је свет више склон аскези и фантастичности. У ћирилску књижевност долазила су из византијске књижевности, а у глагољску из латинске и италијанске. Оне су већином преведене, али има и оригиналних, нарочито о домаћим свецима православне цркве. Животописи туђих светаца врло су многобројни; међу најпознатије иду: живот св. Ђорђа, св. Павла Кесаријског, где се прича у хришћанско рухо преодевен мотив краља Едипа, живот Алексеја Божјега човека и др. — О домаћим свецима постоје приче само на Истоку, јер католичка Црква нема наших светаца. Међу најпознатије иду: Панонске легенде (житија св. Ћирила и Методија), житије Јована Рилског, свеца из 10 века, чији је живот описао у 14 веку знаменити писац Јефтимије, и др. Код многих од њих тешко је одредити да ли иду у чисто хагиографске списе или у праве биографије.
 
 
=== 8. Биографије и похвале ===
Линија 262 ⟶ 235:
 
Поред правих биографија има у ћирилској књижевности и мањих реторичких '''похвала''' о делима појединих српских владалаца и архиепископа, понекад с кратким белешкама о њихову животу; већином су анонимне и намењене углавном црквеној употреби. Истичу се нарочито похвале кнезу Лазару, којих има више, али је најлепша она што ју је написала монахиња '''Јефимија,''' удовица деспота Угљеше Мрњавчевића, која је ту лепу и дирљиву похвалу извезла на свилену покрову Лазареву. Лепа је и похвала деспоту Ђурђу Бранковићу († 1456) где се дирљивом реториком оплакује деспотова смрт и несрећа која је њоме задесила српски народ.
 
 
=== 9. Историјски и други списи ===
Линија 276 ⟶ 248:
 
За познавање културних прилика у средњем веку значајне су и тадашње енциклопедије — луцидари (лат. „луцем даре“ — просветити). То су биле књиге где се у облику питања и одговора износило средњовековно знање о различитим наукама: географији, астрономији, медицини, зоологији, ботаници и др. Наш луцидар преведен је са чешког језика и датира из 14 века, а сачуван је у више глагољских преписа из тога доба; вероватно су га превели наши монаси-глагољаши који су у 14 веку у прашком самостану Емаусу поучавали Чехе словенском језику и уводили онде словенску литургију. Подаци из наука у луцидару обично су врло фантастични; све што тадашњи човек није могао схватити, приписивао је деловању натприродних сила које он види и осећа у свему.
 
 
=== 10. Карактеристика наше средњовековне књижевности ===
Наша средњовековна књижевност има све ознаке тадашње европске књижевности: она је сва под утицајем Цркве, њезина учења и морала и њезина погледа на живот; значајан је за њу мистицизам, веровање у тајне натприродне силе, добре и зле, и симболизам, којим је средњовековни човек изражавао своје мисли и осећања у уметности и књижевности. — У нашој старој литератури гаје се све књижевне врсте које су се неговале и у другим литературама: поред приповедне књижевности још и различите науке, највише теологија, моралка, догматика, филозофија, реторика, астрономија, географија и др., али и у научним делима, као и у песничкима, истиче се свуда црквено, заправо монашко-аскетско обележје. — Затим, готово сва наша средњовековна књижевност је преведена; на Истоку је најјачи утицај византијски, на Западу латински и италијански; оригиналних дела има мало, али и колико их има, налазе се и у њима подражавања туђим писцима. — Значајно је за ту књижевност и то, што има сразмерно мало песама, стихова уопште, нарочито на Истоку; праве профане, нецрквене поезије готово и нема, јер су књижевници били готово искључиво попови и калуђери који су писали песме за црквене потребе, па велик део поезије има уопште више или мање литургијски карактер. Језик наше средњовековне књижевности није свуда једнак; на Истоку, где је старословенски језик у нашој редакцији постао службени и црквени и где су књижевни радници били готово само црквени људи, језик је црквени, док је у хрватским странама језик чисто народни, нарочито у поезији и нецрквеним делима, те има свуда карактеристична обележја краја у коме су она постала.
 
 
== III СРЕДЊА ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ ==
Линија 286 ⟶ 256:
==== 1. Хуманизам и ренесанса ====
Најважнија ознака средњега века је превласт Цркве и њене науке у читавом политичком, друштвеном, културном, јавном и приватном животу: Црква је не само највиша духовна већ и политичка сила; њезина снага показала се најјаче у крсташким ратовима; али ти ратови били су у многоме узрок да се материјални и духовни живот почео полако мењати и да је наступило ново доба. Оно има свој корен у тежњи за што бољим познавањем природе и њезиних појава, а плодови тих тежњи били су различити проналасци који су човечанству отварали нове видике. Компас (13 век) омогућује путовања по морској пучини и откриће нових континената; доглед (дурбин) има за последицу развитак астрономије, која потпуно мења слику света и положај човека у њему; барут проузрокује увођење ватреног оружја и, у вези с тиме, пропадање средњовековног витештва; штампа омогућује брзо ширење нових идеја. Истовремено с тим епохалним проналасцима јавља се све веће интересовање за класичну старину које има за последицу хуманизам. То је духовни покрет који се заноси старокласичном културом и уметношћу, скопчан с осећањем људског достојанства и поштовања индивидуалности; „хуманитас“ значи праву и потпуну човечност како се јавља у античкој култури. Проучавају се стари писци, имитирају њихова дела, примају њихове идеје — у свему људи настоје да се приближе античком начину мишљења и уметничког стварања. Као последица тога заноса јавља се у 15 веку у мишљењу и погледу на свет и живот преокрет који је изазвао препород (ренесансу) читавог европског духовног живота, а нарочито уметности. Сва уметност, а напосе књижевност, добива ново обележје: место средњовековног црквеног и универсалистичког карактера она добива световно, реалистичко и национално, субјективно обележје. — Ренесанси је, као и хуманизму, колевка у Италији, која постаје у 15 веку средиште европске образованости. Тај покрет је из Италије убрзо допро и до наших приморских крајева, Далмације и, нарочито, Дубровника.
 
 
==== 2. Прилике у Далмацији ====
После пропасти хрватске државне самосталности (1102) наше приморске земље нису све остале дуго у склопу хрватско-мађарске државе, јер је Далмација већ г. 1409 прешла у власт млетачке републике; због тога се јавља онде јак италијански утицај, нарочито у градовима. Изузетак чини Дубровник, који је од свога оснутка у 7 веку умео да сачува своју самосталност признајући врховну власт најпре Византије, затим Млетака, па угарско-хрватског краља и напослетку турског султана, плаћајући за то известан данак. Дубровник је, по узору на Млетке, Ђенову и остале италијанске градове, био аристократска република, с Великим и Малим вијећем и кнезом, који се мењао свакога месеца. Захваљујући свом положају Дубровник је постао ускоро најважније трговачко средиште за извозну и увозну трговину на Балкану те се врло обогатио. Због тога се рано почела дизати култура, дакако под утицајем италијанске, с којом су Дубровчани долазили највише у додир. Тако се у Дубровнику, као и у неким другим далматинским градовима, и утицај хуманизма и ренесансе јавља доста рано, већ у 15 веку; најпознатији дубровачки хуманисти су: Иван Гучетић, Илија Цријевић (Церва), Јаков Бунић, Јурај Драгишић (Бенигнус), Јурај Шижгорић и др. Као ни у Италији, није ни у Далмацији хуманизам имао услова за дуг живот, него је рано, већ поткрај 15 века, почео уступати место препороду, који је имао народно обележје те се свуда, где се јавио, прилагодио духу и карактеру дотичне земље. Тако се поткрај тога века под утицајем италијанске ренесансе јавља у нашим далматинским градовима, нарочито у Дубровнику, значајан народни културни и књижевни покрет.
 
 
==== 3. Почеци ренесансне књижевности у Далмацији — Марко Марулић ====
Почетке наше ренесансне књижевности ваља тражити у чакавској Далмацији, нарочито у њеном средњем делу, где се она, радом Сплићанина Марка Марулића, органички надовезује на хрватско средњовековно песништво. — '''Марко Марулић''' (1450—1524) био је ученик италијанских хуманиста и у оно доба славан латински писац. Готово сав свој век провео је живећи правим самостанским животом, бавећи се филозофским и теолошким наукама и пишући научна и песничка дела у духу хришћанске филозофије. Марулићев књижевни рад на нашем језику доста је велик те чини у неку руку наставак средњовековне побожне поезије т. зв. „зачињаваца“. То су били песници-версификатори који су се појавили у току 15 века, а можда још и раније, у средњој Далмацији и преводили односно прерађивали или састављали различите библијске и светачке легенде (види стр. 31). Они су својим радом усавршили књижевни језик (далматинску чакавштину) и створили извесну песничку дикцију и стих (осмерац и дванаестерац), који су од њих преузели Марулић и други ренесансни песници. По духу човек средњега века, Марулић се у својим делима ослања на ту средњовековну књижевност, али уноси и елементе тадашње хуманистичке културе и црквене ренесансе која је настојала да тековине хуманизма споји с хришћанским духом. Најважнија Марулићева дела на латинском језику јесу: „Evangelistarium“ (поуке за богољубан живот), „De institutione bene beateque vivendi“ (енциклопедија моралних поука) и др. — За нашу књижевност најважније му је дело Јудита, епска песма у 6 певања (писана 1501, издана 1521). То је песничка парафраза библијске приче о удовици Јудити, која добровољно одлази у непријатељски табор, убија заповедника Холоферна и тако спасава жидовски народ. У песми има подоста елемената световњачке љубавне лирике, стих је 12-ерац с двоструком римом, стил је кићен, а епитети су апстрактни. Утицај класичног песништва види се у композицији и у поређењима из античке митологије и историје; дух дела је хришћански, с тенденцијом да Бог спасава свој народ кад је у опасности. — Историја од Сузане је епска песма, слична Јудити, с библијским мотивом о оклеветаној девици Сузани која доказује своју невиност и поштење, а клеветници буду кажњени. У Добрим науцима, Урехама духовним и др. морално-поучним делима Марулић излаже етичка начела и жигоше неморал тадашњег клера. Од његових превода најзнатнији је Наслидовање Исукрста од Томе Кемпењанина, Стумачење Ката и превод на латински Хронике попа Дукљанина. Иако је био хуманист, Марулић није презирао свој народ и материњи језик, већ га је волео и унапређивао, те се стога сматра оцем хрватског уметничког песништва.
 
 
==== 4. Петраркистичка поезија ====
У Дубровнику и неким другим далматинским градовима развија се отприлике у исто доба (крај 15 и почетак 16 века) књижевност на народном језику која нема свој корен директно у средњовековној побожној, него у трубадурској љубавној поезији. Зачетници тога песништва су провансалски „троватори“ или „трубадури“, који су певали љубавне песме госпођама у духу феудалне дворске галантерије, шаблонски и без искреног лирског осећања, пратећи их леутом, инструментом сличним гитари. Та поезија проширила се по читавој Европи, нарочито у Италији и Немачкој (МиннесангMinnesang, МиннесäнгерMinnesänger). У Италији је она добила временом и одређен спољашњи облик (страмботтиstrambotti), а до савршенства је дошла у лирици славног песника Франческа Петрарке (1304—1374); он је у дивним сонетима опевао љубав према Лаури, конвенционално и без много личних црта, али у савршеној песничкој дикцији. Створио је читаву песничку школу која је понављала и варирала његове мотиве, поводила се за његовом формом и увела моду кватрочентистичке галантне и чулне петраркистичке поезије. Најпознатији италијански петраркисти скупили су се у т. зв. напуљској школи, а најзначајнији међу њима јесу: Јакопо Санацаро, Бенедето Каритео, Антонио Тебалдео, Серафино дал Аквила и др. Они су средњовековну безличну трубадурску галантерију спојили са Петраркином савршеношћу облика и створили калуп по коме су сви певали. Поткрај XВXV века јавља се та поезија и у Дубровнику.
 
 
==== 5. Први наши петраркисти ====
Шишко Менчетић-Влаховић (1457—1527), племић, у младости несташан и необуздан, и Ђоре Држић (1461—1501), пучанин и свештеник, јесу први претставници петраркистичке поезије у Дубровнику. Они нису много оригинални, већ спретно подражавају италијанским петраркистима: они опевају исте мотиве, на исти начин, истим речником, по истом утврђеном калупу (песник слави лепоту „госпоје“, али она му не одвраћа љубав, те песник пева о својој несрећи; затим се она смилује и поклања песнику срце, те он усхићено пева о својој срећи; напослетку се он засити те среће, одриче је се те се каје и налази праву срећу у чистој љубави према Богородици). У њиховој поезији, понекад апстрактној, а често чулној и несташној, нема готово ништа конкретно ни лично; њихови епитети су безбојни (цвит румени, диклица гиздава, зрак гримизан итд.). Држићева поезија је нешто нежнија и спиритуалнија од Менчетићеве, а и сликовитија и садржајнија; у томе се осећа утицај народне поезије; тај утицај избија нарочито у 12 његових песама спеваних на народну (Дјевојка је подранила, Израсла је вита јела и др.). Стих првих наших петраркиста-леуташа је 12-ерац са двоструком римом, у средини и на крају стиха, те се они у томе, као и у песничкој дикцији и у језику, поводе за чакавским „зачињавцима“, на које су се у том погледу угледали и други далматински песници. Њихове песме нађене су у зборнику (канцонијеру) Николе Рањине (1507), који садржи преко 800 песама; од тих је око 600 Менчетићевих и преко 100 Држићевих, остале су од других, већином непознатих песника из тога доба.
 
 
==== 6. Ханибал Луцић (1485—1553) ====
хварски племић, певао је у младости петраркистичке песме (Писни љувене, изд. 1556), од којих је најпознатија „Јур ни једна на свит вила“, али је најважнији као наш први драматичар. Написао је '''Робињу, '''покладну драму у 3 „сказања“ и „искладом“ (прологом). Кћи бана Власка одбија љубав Деренчинову, а кад је заробе Турци те одведу у Дубровник на трг, нађе је тамо Деренчин, који је, преодевен у трговца, ишао да је тражи, ослобађа је и венчава се с њом. Радње има мало, догађаји се само причају; комад се одиграва једног дана, на једном месту. По целој драмској техници „Робиња“ се не разликује од црквених приказања, која су баш на Хвару била позната и омиљена; била је врло популарна те се често приказивала. Још данас се у Пагу у Далмацији о покладама даје на улици народна игра с мотивом о откупу робиње, где има преко половине стихова истих као у Луцићевој „Робињи“.
 
 
==== 7. Петар Хекторовић (1487—1572) ====
из племићке хварске породице, певао је у младости љубавне песме, а касније озбиљне посланице пријатељима — песницима. Најважније му је дело '''Рибање и рибарско приговарање '''(спевано 1555, изд. 1568); то је рибарска идила, опис тродневног песникова пута ради рибарења у друштву двојице рибара. Дело је свеже, непосредно и реалистично, оригинално, дикција упркос 12-ерцу лака и гипка; иако нема много поезије, оно одише моралном озбиљношћу и љубављу према припростом народу и према напаћеној домовини. „Рибање“ је знатно и због тога, што садржи 4 наше народне песме (2 женске и 2 јуначке) које су на путу певали његови рибари; он их је забележио тачно онако како су се певале, с мелодијом. Хекторовић је први који је код нас забележио народне песме.
 
 
==== 8. Петар Зоранић ====
је једини тадашњи задарски песник (р. око 1508, у. после 1569); о његову животу не знамо готово ништа; у младости је попут осталих петраркиста певао љубавне песме, али се оне нису сачувале; остало је једино његово алегоријско-пастирско дело '''Планине '''(1569). То је пастирска идила спевана по угледу на Санацарову „Аркадију“, у којој Зоранић црта свој пут по планинама да се ослободи несрећне љубави; на путу га воде Милост и Свест, док се не ослободи световне љубави и не угледа вечиту Истину. Том приликом Зоранић описује живот пастира који му певају песме о несрећној домовини („од расуте башћине“) и јадном стаду (народу) што га нападају дивљи „вуци“ (Турци). Зоранић је родољуб те прекорава хрватску интелигенцију што занемарује свој језик („Перивој од Славе“). Из целога дела, писаног у прози и стиховима, избија у оно доба ретка љубав према домовини и народу, па је Зоранић први родољубиви песник наше средње књижевности. „Планине“ су важне и због тога, што песник у њима истиче словенско обележје Задра у доба кад је притисак млетачке власти на нашем Приморју био најтежи.
 
 
==== 9. Маскерата — Андрија Чубрановић ====
Око половине 16 века је ренесансни живот у Дубровнику дошао до врхунца; приређивале су се гозбе с глазбом и позоришним комадима, развила се велика раскош, а морал није био више тако строг као некада. Тај нови начин живота огледа се и у различитим обичајима који су у Дубровник прешли из Италије, као и у делима дубровачких књижевника тога доба. Поред чулне петраркистичке лирике јављају се и друге песничке врсте, у првом. реду маскерата (покладна песма), затим епика и драма, нарочито комедија. Маскерата је у Дубровник дошла из Фиренце, где се на двору Медичејаца, нарочито Лоренца, званог Величанственог (ИлIl МагнифицоMagnifico, 1448—1492), развио раскошан живот и увела у обичај покладна песма која се певала за време карневала (покладне поворке). Те поворке су биле веселе, необуздане, ослобођене друштвене конвенционалности, те су у њима наступале различите смешне личности (Цигани, странци и др.). Такве су биле и покладне песме: веселе, необуздане, већином љубавне или сатиричне, а основни тон им је био ренесансни, хедонистички. Ти обичаји и с њима покладне песме јављају се у поч. 16 века и у Дубровнику, а први заступник те поезије је Андрија Чубрановић, пучанин (живео негде око 1480—1530), по занимању златар. Поред неких петраркистичких љубавних песама имамо од њега маскерату '''Јеђупка''' (Циганка): песник, преодевен у циганку, врача пет дубровачким госпођама, а шестој исказује своју љубав, кори је што не мари за онога који је искрено воли и моли је да га више не одбија. Та песма много је дужа него првих пет, које оној служе као увод; зато је „Јеђупка“ заправо љубавна песма, у стилу петраркистичком, '''с '''подоста леуташке конвенционалне еротике, али и оригиналности и искреног осећања. Стихови су лепи и глатки осмерци, те се песма сматра једним од најбољих дела дубровачке књижевности; имала је велик успех те се много имитирала.
 
 
==== 10. Мавро Ветранић-Чавчић (око 1486—после 1592) ====
Линија 325 ⟶ 286:
==== 11. Марин Држић (1508?—1567) ====
нећак Ђора Држића, весељак и шаљивчина, који је тек са 40 година постао свештеник, нестална карактера, јесте најтипичнији претставник ренесансног Дубровника: жељан уживања, растрган страстима, луталица и боем, дуго без сталног занимања, али наиван и безазлен, он даје у својим делима интересантну слику тога времена. Држић је најбољи дубровачки и уопште најбољи наш старији драматичар. Његове пастирске игре (пасторале) су карактеристичне за тадашњу културу: оне су фантастичне, често сентименталне и прожете галантном љубављу; главна лица су сатири и нимфе и пастири заљубљени у нимфе (виле), а радња се у њима своди на борбу између сатира и пастира за вилу, у коју су обојица заљубљени. Лица нису прави пастири и сељаци, већ образовани људи који говоре отмено и галантно, стил им је кићен и биран. Известан реализам јавља се у сценама где наступају сељаци и које главној радњи служе као оквир (интермедији). Такве пасторале, које имају корен заправо у античким еклогама, јавиле су се најпре у Италији, а око средине 16 в. долазе и у Дубровник. Први их је писао Никола Наљешковић († 1587). Држић је написао три пасторале: '''Венере и Адон '''(1 чин) и „Тирена“ (5 чин.) су у стиху, а „Грижула“ (5 чин.) у стиху и прози. У њима велик део запремају комични интермедији са сељацима („власи“). — Значајније од пастирских игара су Држићеве комедије: '''Новела од Станца '''је шала у 1 чину, у стиховима, где се с много хумора исмева лаковерност сељака из дубровачке околице; то је једно од најбољих Држићевих дела; '''Дундо Мароје''' (5 чин.) у прози, с одгојном тенденцијом (како треба од деце чувати новац) и с много комичних сцена; Аркулин (5 чин.) са мотивом о женидби на силу помоћу неког негроманта; Скуп, прерада Плаутове „Аулуларије“, приказује смешни тип тврдице у дубровачкој средини; Пјерин, сачувана само у одломцима, има за мотив замењивање двају близанаца; непотпуно је сачувана и комедија Манде (Трипче Которанин не пушта жену у кућу; она га измами, уђе сама у кућу и не пушта сада њега унутра те га кори што се скита). — Држић је превео и Еурипидову трагедију „Хекуба“, али с италијанског, доста слободног превода. — Држић је најбољи драматичар дубровачке књижевности; дао је неколико живих и интересантних типова, с извесним карактеристичним цртама; композиција му је добра, дијалог жив и природан, комика врло успела. Зато су ти комади били врло популарни; приказивале су их дилетантске дружине (Гарцарија, Њарњаси и Помет-дружина).
 
 
==== 12. Динко Рањина (1536—1607) ====
племић, који се бавио трговином и вршио различите државне службе, боравио је дуже времена у Италији и упознао тадашње италијанско књижевно стварање те је у дубровачку лирику унео неколико нових тонова (Пјесни разлике, 1563). И код њега је љубав у средишту литерарне инспирације, и она се често не разликује много од петраркиста ни по мотивима ни по тону, само су његова осећања искренија, а израз му је израђенији, личнији и сликовитији. То је у вези с новим правцем у тадашњој италијанској лирици, који је под утицајем Пјетра Бемба стао истицати лепоту и отменост песничког изражаја. Нарочито се истичу Рањинине песме, у којима даје одушка својој тузи због несрећне љубави, од које налази лек у љубави према Богу; зато песник у том душевном стању не моли више милости у жена, већ гледа у њих сарказмом човека који се у њима разочарао, те му њихове стреле више не могу нашкодити. Осим љубавних Рањина има доста и нееротичних, мисаоних и сатиричких песама (о распикућама, охолницима, злим женама, шкртицама и др.), затим еклога и елегија у којима опева смрт сродника и пријатеља; у тим песмама има подоста реминисценција и мотива из грчке и римске поезије. Он је неке грчке и римске песнике и преводио (Проперције, Марцијал, Овидије, Теокрит и др.), и то с италијанских превода или прерада, а неколико песама спевао је и под утицајем народне поезије (песме од кола). Премда се Рањина у многим цртама подудара с првим дубровачким петраркистима, његова поезија одаје у исти мах утицај тадашње италијанске неопетраркистичке лирике, који се огледа у богатству нових мотива и стихова и у израђенијој песничкој форми.
 
 
==== 13. Динко Златарић (1555—1609) ====
Линија 335 ⟶ 294:
 
Поред Рањине и Златарића јављају се у оно доба још неки песници који певају у истом духу: Михо Бунић, Саво Бобаљевиц, Антун Сасин, писац маскерата, пасторала и љубавних песама, Мароје Мажибрадић и син му Орације, и др. Они су мање оригинални од споменуте двојице те се још више поводе за својим италијанским узорима.
 
 
=== II РЕФОРМАЦИЈА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ ===
==== 1. Опште духовне и културне прилике ====
Несређене црквене прилике, нарочито у доба „бабилонског„вавилонског прогонства“ папâ у Авињону (1308—1378) и после њега, кад је било више папа који су један на другога бацали интердикте, пропадање општег морала, мешање државних власти у црквене послове, злоупотребе црквених власти и др. проузроковало је у западној Европи да су се све чешће јављале тежње о реформи црквених прилика (Виклиф, Јан Хус, Савонарола и др.). Најжешће је против црквених злоупотреба устао професор витембершког универзитета Мартин Лутер (1473—1546), који је проповедао повратак чистом хришћанству како је садржано у еванђељу и успео да се велик део германских земаља отцепи од Рима. — Лутерова наука, користећи се проналаском штампе и основана на духовној револуцији коју су у европским духовима произвели хуманизам и ренесанса са својим наглашавањем индивидуалности, захватила је корена и у неким нашим земљама, понајвише у Словеначкој, Истри и у Хрв. Приморју. Ширило ју је племство, свештенство и донекле грађанство. Сељаци-кметови, притискивани сталним турским навалама и угњетавањем племства, односили су се у почетку према новој науци доста хладно, али су лутеровски проповедници успели да је прошире и међу њима, највише увођењем литургије на народном језику и издавањем верско-поучних књига. Те књиге су се штампале највише у протестантској штампарији у Ураху у Немачкој (1561—1564). Словеначки протестанти су заједно с хрватскима сложно радили на стварању и ширењу народне књиге и за кратко време издали више од 25.000 примерака различитих књига. У цивилној Хрватској протестантска пропаганда није имала успеха, јер су државне и црквене власти стале на одбрану католицизма (на пр. бан и бискуп гроф Јурај Драшковић), бранећи притом више властеоске сталешке интересе него веру. Год. 1609 закључи хрватски сабор да се у Хрватској и Славонији сме исповедати само католичка вера; тиме је ширење реформације у тим земљама било онемогућено. Ни у осталим нашим крајевима протестантизам није био дуга века, јер је под притиском државних власти угушен већ првих деценија 17 века.
 
 
==== 2. Примож Трубар (1508—1586) ====
је централна личност у нашем протестантском покрету. Сељачког порекла, школован на Реци, у Салцбургу и Бечу, он је као свештеник пришао лутеранству и проповедао га међу Словенцима, а када је због тога морао побећи у Немачку, почео га је ширити књигама. Пре њега се на словеначком језику није ништа писало и штампало, и његов ЦатецхисмусCatechismus и АбецедариумAbecedarium (1551) јесу прве словеначке штампане књиге. Најпре помоћу бившег копарског бискупа Петра Павла Вергерија (1498—1565), затим витембершког војводе Криштофа и баруна Ивана Унгнада, Трубар оснива г. 1561 у Ураху штампарију и организује рад на превођењу црквених и лутеровских поучних књига на српскохрватски и словеначки језик. Најважнији помоћници су му у томе били глагољаш Стјепан Конзул Истранин, истарски свештеник Антун Далматин, поп Јурај Јуричић из Винодола, Истранин Јурај Цвечић, Срби-ускоци Матија Поповић и Јован Малешевац, и др. Између 1560 и 1567 год. штампано је 30 српскохрватских реформацијских књига (13 глагољицом, 8 ћирилицом, 9 латиницом), а осим тога неколико на словеначком и италијанском језику; књиге су све црквеног и верско-поучног садржаја: Нови завет, катехизиси, тумачења еванђеља (постиле), одбрана лутеранизма и др. Затварањем штампарије (1564) престаје углавном рад на издавању српскохрватских протестантских књига, али Трубар, потпомогнут народом и сталежима, настави рад на издавању словеначких дела. Књижевни рад врло му је плодан; обухвата цели превод Новога завета, тумачење еванђеља, песмарице, Црковну орднингу (устав словеначке лутеранске цркве), превод Лутерове постиле и др. — Трубар је отац словеначке књижевности, који својим делима ствара књижевни језик и правопис те удара темеље целокупној словеначкој књижевности и култури.
 
 
==== 3. Трубарови настављачи ====
у многоме су проширили његов рад и одредили даљи развитак словеначкој књижевности и књижевном језику, графици и правопису. Најталентованији међу њима био је Себастијан Крељ (1538—1567), теолог и љубљански протестантски бискуп, који је издао „Дечју библију“ (Отрочја библија), превод постиле и др. Важан је због тога, што је унапредио књижевни језик, уневши многе речи из других словеначких покрајина (Трубар је писао долењским дијалектом) и бољу синтаксу, коју је научио читањем хрватских глагољских књига; упростио је и Трубаров правопис. — Адам Бохорич (око 1520 — после 1598) је писац прве словеначке граматике (Арцтицае хорулае, 1584) којом је заправо положио темељ словеначком књижевном језику и правопису, који се по њему зове „бохоричица“ и којим су се Словенци служили све до средине прошлога века. — Немац Хијероним Мегисер дао је Словенцима први речник (ДицтионариумDictionarium qуаттуорquattuor лингуарумlinguarum, 1592), који је много утицао на словеначке писце после реформације. — Најзначајнији настављач Трубарова рада је Јурај Далматин (око 1547—1589); он је Словенцима дао целокупни превод Св. писма (1583), епохално дело, које има за словеначку књижевност слично значење што га је имао Лутеров превод за Немце: положио је темељ словеначком књижевном језику. Далматинова библија, која се употребљавала и касније код католичког свештенства, те се на њој оснивају сви каснији католички преводи Св. писма, сведочи — једва 30 година после изласка прве словеначке књиге — о великој културној снази и идеализму словеначких протестаната. Далматин се уз Трубара сматра оцем словеначке књижевности.
 
Далматинова библија је највеће, али и једно од последњих дела словеначког протестантизма; г. 1598 морали су се по наредби цара Фердинанда сви лутерански предиканти удаљити из домовине, а идуће године почеле су радити т. зв. рекатолизацијске комисије, које су народ силом враћале у католицизам, угушиле протестантски покрет и уништиле тековине његова верско-културнога и књижевнога рада.
 
 
==== 4. Почеци кајкавске књижевности ====
јављају се истовремено и донекле можда у вези с протестантским покретом. Можда је књига на хрватском кајкавском дијалекту било и пре тога, али од тога није ништа сачувано. Прва позната кајкавска књига је католички молитвеник „Рај душе“ од Николе Дешића (1560). Протестантске књиге јављају се нешто касније. Зна се да је пре год. 1574 међумурски жупник Михајло Бучић издао неку у калвинистичком духу писану књижицу, али се она није сачувала. Прва већа сачувана кајкавска књига је правничко дело „Децретум трипартитум““ од мађарског писца Вербеција, у преводу Ивана Пергошића, а штампано је у путујућој штампарији у Неделишћу у Међумурју, на имању грофа Јурја Зринскога. Најзначајнији кајкавски писац тога доба је свештеник Антун Врамец (1538—1587), који је 1578 у Љубљани издао дело „Кроника кратка словенским језиком справљена“, где се хронолошким редом нижу догађаји из светске и домаће историје од најстаријих времена до његова доба. Друго значајно Врамчево дело је тумачење еванђеља „Постила“ (1586, Вараждин), писано у католичком духу и намењено свештенству као помоћна књига. — Пергошић и Врамец су први кајкавски писци, који су својим делима подигли тај дијалект на књижевни језик и створили на основи загорског говора за њ неки тип који ће се одржати све до илирског покрета.
 
 
==== 5. Значај реформације за нашу културну историју ====
врло је велик, упркос њеном епизодичном карактеру. У чисто књижевном погледу она, додуше, није дала дела уметничке вредности, јер је била верског карактера те су књиге писане ради верске пропаганде. Дала је потицај за стварање словеначке, а можда донекле и кајкавске књижевности, којих дотле није било. Борећи се за слободу мишљења и будећи у народу веру у идеализам и несебичну борбу за слободно уверење, допринела је подизању општег морала и љубави према народу. Протестантски писци раде за цео наш народ и говоре често врло топло о њему и његовој историји и о лепоти домовине. Заједничким радом словеначки, хрватски и српски реформатори зближују наша племена, међусобно их упознавају и раде сложно и с великим идеализмом на оснивању велике верске и културне заједнице Јужних Словена.
 
 
=== III КЊИЖЕВНОСТ У ДОБА КАТОЛИЧКЕ РЕАКЦИЈЕ ===
==== 1. Противуреформација ====
Да сломи реформацију која је све више захватала маха не само код германских већ и словенских и романских народа, католичка Црква је на тридентинском концилу (1545—1563) закључила да тачно утврди црквено учење и заведе извесне реформе и обнову верског живота. Основан је језуитски ред (Игнације Лојола, 1540) за сузбијање противукатоличких покрета, створена Конгрегација „де„de пропагандаpropaganda фиде“fide“, удружење за систематско сузбијање реформације, уведен је црквени суд (инквизиција) и попис књига противукатоличке садржине (ИндеxIndex либрорумlibrorum прохибиторумprohibitorum). Уз помоћ државних власти органи римске Цркве почињу да раде на обнови верског живота; подижу се, највише под воћством језуита, католичке школе за одгој свештенства и католичке интелигенције, уређују се црквене установе и сузбија неморал и злоупотребе свештенства. Аустријске рекатолизацијске комисије враћају народ силом у католицизам, а непослушне кажњавају или протерују конфискујући им имања. Најјачи је покрет католичке реакције био у Словеначкој, који је водио бискуп Тома Хрен (1560—1630). Исусовци узимају у руке средње школе (Љубљана 1597, Загреб 1606, Ријека 1628, Вараждин 1632, итд.) и својим проповедничким, књижевним и другим радом успевају да читавом културном и књижевном животу ударе свој жиг. У књижевности се јавља борба против сваког покушаја слободнијег стварања, строжи морал, хришћанска инспирација и китњаст, барокан стил. Сва књижевност долази под утицај тих нових идеја које јој дају изразито црквено, строго католичко обележје.
 
 
==== 2. Рад на унији — Крижанић ====
После губитка великог дела европских народа који су пришли реформацији, католичка Црква настоји да то надокнади на другој страни, нарочито међу некатоличким Словенима, Бугарима и, нарочито, Русима и Украјинцима. Тај потхват међу нашим православним народом није имао успеха, али је из њега произашао један од највећих наших идеалиста и отац панславизма — Јурај Крижанић (1618— 1683). Родом из мале граничарске племићке породице, Крижанић је учио теологију у Риму, одушевио се за унију православаца с католичком Црквом и отишао два пута у Русију. Први пут (1647) је ишао да ради на унији, али како се уверио да тај рад неће имати успеха, за време свог другог боравка (1659—1675?) напушта ту мисао и посвећује се раду на културном уједињењу Словена. У том циљу саставља вештачки заједнички свесловенски језик, пише његову граматику у сања о великој улози Русије у будућем животу Словена. Прогнан у Сибир, где је провео око 15 год., оставља своја дела у рукопису, те због тога она нису могла вршити никакав знатнији утицај на културне и политичке односе словенских народа, Али ни унија није успела; на њу је пристао само један део Украјинаца.
 
 
==== 3. Противуреформација у Дубровнику ====
јавља се врло рано, иако онде није било реформације. Већ г. 1560 долази онамо језуит Бобадиља, ученик Лојолин, и проповеда у духу противуреформације. Касније долазе у Дубровник и други језуити, међу којима је најзнатнији писац прве наше граматике Бартол Кашић, и раде на обнови верског живота. Утицај његов и његових другова као и читавог покрета око католичке обнове био је у Дубровнику врло велик, и он се осећа у читавом његову културном, нарочито књижевном животу 17 и 18 века.
 
 
==== 4. Иван Гундулић (1589—1638) ====
Линија 383 ⟶ 333:
 
'''Епика '''Гундулићева обухвата његово највеће дело, романтички еп '''Осман, '''у 20 певања (недостају 14 и 15 пев.). Историјску позадину чини пораз турске војске код Хоћима (1621) и убиство младог турског султана Османа (1622). Песник је употребио те савремене догађаје који су узбудили тадашњи свет углавном онако како су се десили, али их је искитио многим романтичним сценама, по угледу на Тасов еп „Ослобођени Јерусалим“, на који се угледао и у композицији, појединим сценама и приказу неких личности. Личности су већином историјске (Краљевић Владислав, Осман, Коревски-Корецки, његова жена Катарина — „вјереница Крунослава“ и др.), али има и измишљених (Соколица, Љубдраг и Сунчаница и др.). — Што се тиче композиције „Османа“, појавило се мишљење (Армин Павић), највише због празнина у епу и због нејединствене композиције, да је Гундулић замислио првобитно 2 засебна певања („Владиславијаду“ и „Османиду“) те их тек касније почео састављати у целину, али га је у томе претекла смрт. Фр. Марковић је доказао да је дело замишљено и изведено јединствено, само није добило коначне редакције, јер је песник умро пре но што је стигао да то учини. „Осман“ је штампан први пут тек 1826 с допуном П. Соркочевића; у исто доба је она два певања спевао и Дубровчанин Марин Златарић, али је најбоља допуна Ивана Мажуранића, с којом је „Осман“ изашао 1844 код Матице илирске. Значење „Османа“ врло је велико, те он претставља, иако недовршен, најзнатније дело дубровачке књижевности. Значајно је да Гундулић пева о савременом догађају, јер схвата његово историјско значење. Иако се песник у појединостима угледао у Тасов еп, „Осман“ је ипак оригинално дело, са тачним приказима појединих лица; нарочито су добро приказана мушка лица (Осман, Дилавер, Даут и др.), па Сунчаница и Љубдраг, слабије Соколица и Крунослава. Опис је врло жив (пакао у 13 певању, султанова смрт, отмица Сунчанице и др.). Дело је проткано афористичким мислима о пролазности земаљске среће, једним од основних тонова противуреформацијске књижевности; та идеја изражава се и у основи дела: Османова смрт приказује се као казна за његова зла дела. Осим те хришћанске идеје, којом Гундулић наговештава скори пад турске силе, песник истиче и идеју словенску: победу над Турцима извојеваће Словени, ослободиће хришћанске народе османлијског ропства и донети им мир и срећу. Том идејом Гундулић се високо диже над својим савременицима. Гундулићев стил је живахан, динамичан, сликовит, с много пластичних епитета, компарација и метафора. По свим особинама свог песничког стварања Гундулић иде међу највеће дубровачке и уопште најзнатније наше књижевнике.
 
 
==== 5. Јуније Палмотић (1606—1657) ====
племић, ђак исусоваца, васпитан у строго религиозном духу, поклоник старе класичне уметности, а у исти мах присташа савремених културних струјања, јесте један од најплоднијих наших песника. Радио је на епици (еп „Кристијада“, у 24 певања, о животу и муци Христовој, парафраза латинског епа „Цхристиас“ од италијанског песника Ђиролама Виде). Његова лирика је пригодна и побожна, а истиче се речитошћу, у којој се губи непосредност осећања. Најзнатнији је његов рад на драми. Његове псевдокласичне митолошке драме (Аталанта, 3 чина, Натјецање Ајача и Улиса, 1 чин, Елена уграбљена, 3 чина, Акиле, 3 чина, Лавинија, 3 чина и др.) обрађују мотиве из античке поезије (Овидије, Вергилије и др.) те немају већега значења. Боље су његове романтичне драме (Армида, 3 чина, Алчина, 5 чин.), преводи с италијанског, с мотивима из романтичних епова, Тасова „Ослобођена Јерусалима“ и Ариостова „Бесног Орланда“. Међу романтичне драме иду и национално-историјске драме (Даница, Цаптислава, Бисерница и нарочито Павлимир). То су већином драматизоване легенде, а национална су у њима само имена. Најзнатнија од тих драма је '''Павлимир''' (3 чина), коме је садржај узет из кронике попа Дукљанина; она је фантастична и алегоријска; главну улогу играју духови, виленице, змајеви итд. који се противе оснивању Дубровника. Палмотић је написао „Павлимира“ да прослави свој родни град, бедем хришћанства и жариште верског и духовног живота Јужних Словена. Драма иначе нема историјске подлоге, а лица немају никаквих индивидуалних црта. — У Палмотићевим драмама нема много песничке инвенције, његова техника је монотона, радње има мало; све су хришћански тенденциозне и морално-поучне те стога понекад потсећају на стара црквена приказања. Истаћи треба песникову вештину у градњи стихова и његов лепи језик и стил који је учио од народа. Чистоћом језика, лакоћом и елеганцијом стихова и дикције Палмотић је много утицао на савремене и касније дубровачке песнике.
 
 
==== 6. Иван Бунић-Вучићевић (1594—1658) ====
дубровачки патрициј и државни чиновник, јесте један од најбољих наших старих лиричара. За живота је издао епско-лирску песму Мандаљена покорница, у 3 „цвијељења“, где парафразира библијску причу о покорници Магдалени. Рађена је по угледу на Гундулићеве „Сузе“; иако има у њој више радње него тамо, осећа се у обради мотива, форми и основном тону о ништавилу света утицај Гундулићеве поезије и тадашњега католичког духа који је владао у Дубровнику. Најбоље Бунићево дело су његове лирске песме '''Пландовања;''' то је збирка од преко 100 већином љубавних песама, пастирских еклога, пригодница и побожних рефлексија. Иако се у песмама осећа још утицај старих петраркиста, у њима има ипак више реализма; његове драге су жива бића, не песничке фикције, описи су стварнији, љубав је чулнија, стварнија и искренија, осећана, а не конвенционална; из песама избија животна радост, жеља за уживањем, чежња за лепотом и срећом. Поред љубавних мотива, који су најмногобројнији, има и анакреонтских („почашнице“); искрене и топле су и Бунићеве пригоднице и еклоге. Његова духовна лирика креће се у духу католичке обнове, који се огледа и у преводима Давидових покајничких псалама. Бунићева лирика, нарочито љубавна, истиче се непосредношћу и искреношћу осећања, конкретношћу и песничким реализмом; стихови су му разноврсни, лаки и елегантни, па је он најбољи лиричар наше старе књижевности.
 
 
==== 7. Стијепо Ђорђић (Ђурђевић, 1579—1632) ====
Човек необуздана темперамента, због којега је имао у животу доста неприлика, певао је у младости љубавне песме, од којих су се сачувале само четири, преводио с италијанског различите песме и препевао лепо и оригинално седам покајничких псалама. Најважнија је његова шаљива песма '''Дервиш:''' стари згрбљени дервиш изјављује хришћанској девојци љубав, обећаје јој све што има, хоће да се одрекне чак и корана, али кад види да је све узалуд, запрети јој судом као вештици што га је очарала. Комични ефекат те духовите, због контраста у узвишеним сестинама спеване фарсе појачава се народним хумором, добрим муслиманским колоритом и сочним језиком.
 
 
==== 8. Владислав Менчетић († 1666) ====
спевао је такође краћу шаљиво-дидактичну песму '''Радоња, '''где се прича како је муж батином излечио своју горопадну жену. Лепа је песма '''Зорка, '''слободан превод неке пасторале од италијанског песника Ђамбатиста Марина, где пастир Радмио уздише за вилом Зорком која не мари за његову љубав. Највеће Менчетићево дело је панегирик Трубља словинска, где уздиже бана Петра Зринског најављујући да ће Словени под бановим воћством победити Турке.
 
 
==== 9. Књижевни рад у Босни — Матија Дивковић ====
Линија 411 ⟶ 356:
 
У 17 и 18 веку јављају се у Босни и неки песници-муслимани који певају на нашем језику служећи се арапским (турским) писмом; то су: Мухамед Хеваји Ускјуфи, Хасан Каимија, Кадија Хасан, Сејид Вехаб Илхамија и др. Они су певали већином побожне (илахије) или поучне песме (касиде), обично у римованим осмерцима или десетерцима, састављеним у строфе по 4 стиха. Иако то стихотворство нема уметничке вредности, оно је знатно као културни документ.
 
 
==== 10. Кајкавска књижевност у 17 веку ====
Линија 417 ⟶ 361:
 
Осим споменутих редовника радило је у то доба на кајкавској књизи и неколико световњака, од којих је најважнији Матија Магдаленић. Написао је три песме религиозног садржаја, од којих су најбоље „Плач смртелности“, о ништавилу света, и „Расипнога сина историја“, у којој, независно од Гундулића, обрађује познати библијски мотив. Те песме нису оригиналне, већ су парафразе страних дела. Иако световњак, Магдаленић пише у духу католичке обнове, те се по томе може закључити колики је био утицај тог верског правца на сав тадашњи мисаони и културни живот.
 
 
==== 11. Књижевни рад код Словенаца после реформације ====
Линија 428 ⟶ 371:
 
Петров шурак Франо Крсто Франкопан (1643?—1671)y који је заједно с њим погинуо на стратишту, писао је такође песме („Гартлиц за час кратити“); то су већином лирске песме, имитације тадашње италијанске псевдопастирске, љубавне и анакреонтске поезије. Из песама избија младићска обест и воља за животом, а међу њима има и искрених осећајних песама о таштини и пролазности света и живота; многе од њих су нежне, сетне и топле. Дикција му је маринистичка и конвенционална, али се ипак осећа понекад утицај народне попевке: записао је и неколико правих народних песама. Превео је и прва 3 призора И чина комедије „Жорж Данден“ од савременог француског комедиографа Молијера, и то на словеначки језик; иако превод нема књижевне вредности, сведочи ипак о широкој књижевној култури Франкопановој. — Језик Зринског и Франкопана претставља интересантну мешавину свих наших главних дијалеката, којом су они, живећи у различитим нашим крајевима, вероватно и говорили.
 
 
==== 13. Павле Ритер-Витезовић (1652—1713) ====
племић, свестрано образован, али без сталног занимања, бавио се историјом, лингвистиком, публицистиком, књижевношћу и многим другим пословима, живео често у беди и писао много пута за хлеб. Он је пре свега ванредно плодан историчар. По угледу на велико историјско дело крањског племића Јохана Вајкхарта Валвазора наумио је Витезовић да напише слично дело о својој домовини, али је на латинском језику издао само увод (Стемматограпхиа, наука о грбовима, коју је касније Христофор Жефаровић превео на рускословенски). Латински је написао још више, махом историјских дела (Цроатиа редивива, Плорантис Цроатиае саецула дуо, Босна цаптива и др.) и велик број стихова, већином посвета и похвала различитим утицајним личностима. Значајнији је Витезовићев рад на нашем језику; написао је више песама, махом пригодница, и овеће песничко дело '''Одиљење сигетско,''' где пева о паду Сигета и јуначкој смрти Николе Зринскога и његове војске. То је низ самосталних песама, дијалога и надгробница, без тешње међусобне везе и већином без веће уметничке вредности. Витезовић је радио много на народно-просветном пољу. Издао је неколико годишта календара с различитим поучним и забавним чланцима и пословицама. Те пословице је потом скупио у књизи Приричник (1703). У прози је штампао „Кронику алити спомен всега свита виков“, с догађајима од створења света до његова времена, а у рукопису је оставио, поред осталог, латинско-српхрв. речник и граматику. Витезовић је био боље но ико пре њега упућен у нашу стару литературу те је познавао распрострањеност наших дијалеката; знао је да на словенском Југу постоји један народ с разним именима па је предлагао да се узме заједничко име „Хрвати“ за цео наш народ. Тако је он постао један од наших првих свесних поборника југословенске идеје који је под лозинком панхрватизма радио на зближењу наших племена. Предлагао је за заједнички књижевни језик штокавски дијалект и сам почео њиме писати; створио је и јединствени правопис, али се он није могао прихватити, јер је његово дело у већини остало у рукопису. — Витезовић је био човек широких погледа; правио је велике нацрте, али је мало од тога остварио, највише због свог несталног карактера и тешких прилика у којима је живео и радио. Иако његова поезија нема велике уметничке вредности, он је значајан наш књижевни радник, јер је први изнео мисао о нашем народном јединству, јединственом књижевном језику и правопису. Тиме је припремио пут културном и књижевном препороду хрватског дела нашег народа у првој половини прошлога столећа.
 
 
==== 14. Опште прилике у првој половини 18 века ====
Линија 438 ⟶ 379:
 
==== 15. Игњат Ђорђић (Ђурђевић, 1675—1737) ====
из пучке породице која је после земљотреса (1667) добила племство, био је исусовачки ђак. Најпре је радио у управној служби; затим ступи у језуитски ред, свршава теологију и постаје свештеник, иступа из реда и прелази у доминиканце те врши различите службе до изненадне смрти. Ђорђић је пропевао врло млад, те је певао у почетку љубавне, галантне песме, које је касније скупио (Пјесни разлике). Његова лирика је деломично сечентистичка, љубавна и у изразу маринистичка, извештачена, деломично пасторално-галантна, али без праве, природне пастирске средине и наивности, често сладуњава и афектирана, али увек дотерана и елегантна (Даници рањеној од пчеле, Срце изгубљено, Разлике згоде несрећне љубави и др.). Духовита је сатира на љубавну лирику '''Сузе Марункове, '''где песник по угледу на „Дервиша“ с пуно хумора износи љубавне уздисаје сељака Марунка за лепом Павицом која га одбија. Дикција је живахна, једноставна и сликовита. Пошто се Ђорђић закалуђерио, одрекао се љубавне лирике и певао озбиљне песме с морално-поучном тенденцијом. Уздаси Мандаљене покорнице (1728) у 8 певања (уздисаја) сликају, попут Гундулићевих „Суза“ и Бунићеве „Мандаљене“, процес греха, спознаје и покајања; Ђорђић није, као Бунић, узео за основу библијску причу, већ каснију легенду, по којој је Магдалена дошла у неку пећину крај Марсеља и живела онде 30 година у покајању. Дело је спевано у сестинама, стил је виртуозан, маринистички и барокан, те нема оне непосредности и топлине која избија из Гундулићева дела. Много година је Ђорђић радио на преводу псалама (Салтијер словински, 1729); ту су псалми заправо парафразирани, јер песник један стих псалма развезује у читаву строфу; стихова има сваковрсних, дикција је једноставнија и природнија него у „Уздасима“. У прози је написао „Живот св. Бенедикта“ и „Живот... краља Давида“ као доказ да се наш језик може употребљавати и у научној прози; на латинском језику имамо од њега први покушај наше литерарне историје (ВитаеVitae етet царминаcarmina ноннуллорумnonnullorum иллустриумillustrium цивиумcivium БагусинорумBagusinorum). — Ђорђић је последњи велики дубровачки песник, После њега је преотела маха све већа латинизација и занемаривање народног језика и културе. Било је више значајних људи који су тада радили на поезији и науци, али на латинском или италијанском језику (математичар, физичар и астроном Руђеро Бошковић, Брно Замања, Ђуро Ферић и др.). Једини књижевник који је писао на народном језику и с тугом гледао пропадање наше старе књижевности бејаше натурализирани Француз Марко Бруеровић (1774—1825); писао је пригодне песме, посланице, маскерате и дао једну комедију. После пропасти дубровачке самосталности (1806) италијанизација све више превладава, а стара и велика дубровачка књижевност почиње да пада у заборав.
 
 
==== 16. Карактеристика дубровачко-далматинске књижевности ====
Наша дубровачка и далматинска књижевност је пре свега рефлекс, често имитација тадашње италијанске литературе; сви тамошњи литерарни покрети налазе одјека и код нас. У почетку је повођење за Италијанима потпуно, ученичко, али се касније уносе све оригиналније црте (у маскератама, драми и др.), а подражава се само форма; „златни век“ даје најоригиналнија дела наше дубровачке књижевности, у којима се изражавају мисли и идеали нашега народа и словенства. Друга значајна црта те књижевности је што је она готово сва у стиху; прозе има мало (комедија). Најзначајнија је трећа црта: та књижевност често није израз душевне потребе стварања, већ мода и ствар доколице. Има додуше неколико правих песника који пишу из унутрашње потребе (Хекторовић, М. Држић, Златарић, Гундулић, Бунић, Ђорђић и још неки), али их је било много који су се бавили књижевношћу из моде. Зато та литература често даје утисак извештачености и неприродности; то је аристократска књижевност, отмена забава дубровачких „госпара“. Ипак има она голем значај за нашу културу: гајила се у доба опадања нашег народног живота; кад је народ стењао у турском ропству, одржала је она у Далмацији народну свест и неговала језик и тако доказивала наше право на самостални културни развитак. Највеће је њезино значење у стварању нашега књижевнога језика; од првих чакавских провинцијалних говора који с Марулићем и другим првим далматинским песницима улазе у књигу, она ствара, на основу херцеговачког говора, језик који ће касније постати наш заједнички литерарни језик.
 
 
==== 17. Далматинска књижевност у 18 веку ====
развила се изван Дубровника на основу народне традиционалне поезије, независно од дубровачке као опште далматинске уметничке књижевности. Због италијанске власти и премоћи латинске Цркве Далмација у целом 17 и првој пол. 18 века нема готово никакве знатније књижевности; једине књиге које се издају јесу литургијске или верско-поучне. Има додуше неких покушаја версификације, али су они слаби и за развој наше књиге без већег значења (Иван Т. Мрнавић, Јурај Бараковић, Петар Канавелић, Јеролим Кавањин и др.). Значајнији је Филип Грабовац (Цвит разговора народа и језика илиричкога алити арвацкога, 1747; то је зборник разних састава у прози и стиховима за забаву и поуку, из којих избија топло родољубље). Најбољи далматински и један од најбољих наших песника тога доба је '''Андрија Качић Миошић '''(1704—1760), фрањевац, родом из Бриста крај Макарске. Поред једног незначајног списа о логици, на латинском језику (Елемента перипатхетица), написао је два важна дела: „Корабљицу“ и „Разговор“. — Корабљица је кроника у прози, где се набрајају догађаји од створења света до Качићева времена, с доста података из југословенске историје. Много је важнији његов '''Разговор угодни народа словинскога '''(прво издање 1756, друго, проширено, 1759). То је кроника у прози и стиховима, где се описују догађаји и личности нашега народа од легендарног Илирика, првог краља „словинског“, до 18 века. Качић се претставља као „старац Милован“ који народу прича његову историју и јуначка дела његових предака. Први део (до пада Цариграда) има више прозе, други садржи већином песме о борбама с Турцима, где се описују јуначки подвизи појединих чланова многих далматинских племићких породица. Песме су све десетерачке, грађене према народном стиху, у народном духу, народном дикцијом и фразеологијом. Својом књигом Качић је хтео дати народу занимљиву историју у народном духу. у низу прича о јуначким делима. Као извор служила су му дела разних страних и домаћих писаца, стари записи и документи, јер је хтео да му причање буде истинито. Упркос томе има код њега много нетачности и фантастичности. Али је важан дух којим је дело писано: Качић не дели Хрвате од Срба: сви су му „Словини“, не гледа на верску разлику и пева с једнаком љубављу о српским као и о хрватским краљевима и јунацима. „Разговор“ има поучну и народно-одгојну тенденцију, занимљив је и привлачан, па је постао једна од најраширенијих наших књига, а многе његове песме прешле су у народ. У Качића се први пут јаче осетио дух народне поезије, коју је он волео и тако добро имитирао.
 
 
== IV НОВА КЊИЖЕВНОСТ ==
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Репетиторијум_историје_југословенске_књижевности”