Викизворник

Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 186:
=== 1. Повод за стварање југословенске књижевности ===
Док су Словени живели у својој закарпатској прадомовини, па и у првим вековима после доласка у своју данашњу постојбину, они нису имали ни писма ни писане књижевности. Дошавши на Балкану у додир с европском образованошћу и увидевши потребу писма, служили су се ретки појединци грчким и латинским словима (како прича Црноризац Храбар); тек у IX веку они добивају своје писмо и прве књиге, и тиме заправо ступају у круг европских образованих народа. Повод за то дале су тежње моравског кнеза Растислава да у својој држави уведе словенску литургију. Он се г. 863 обрати византијском цару Михаилу III с молбом да му пошаље учитеље који ће његову народу проповедати веру на народном језику. Цар се одазове молби и пошаље (г. 864) у Моравску браћу Константина и Методија са неколико ученика.
 
 
=== 2. Ћирило и Методије ===
Константин (Ћирило, р. 826 или 827) и брат му Методије (р. око 820) бејаху синови високог византијског чиновника у Солуну. Методије се после неколико година проведених у управној служби повуче као лајик у олимпијски манастир (Мала Азија), а Константин би после свршених виших наука заређенрукоположен за свећеникасвештеника и позван за професора високе школе у Цариград, али се ускоро и он повуче у исти манастир, где му је био брат. Око 860 одоше, по наредби цариградске владе, оба брата семитском племену Казарима (на северној обали Црног Мора), где нађу моћи папе Климента. По налогу цара Михаила упуте се (лети 864) у Моравску те тамо с великим успехом проповедају хришћанску веру на словенском језику. Пре поласка Константин састави, према тадашњем грчком курзиву, знакове за бележење словенских слова и преведе на словенски језик неке најважније црквене обредне књиге. То писмо је т. зв. глагољица, а језик његових књига јесте језик његове уже домовине (Солуна), те се данас зове староцрквенословенски или старословенски. Свој плодни рад морали су први наши апостоли, због интрига немачких свећеникасвештеника (Вихинга и др.), ускоро прекинути и отићи у Рим да се оправдају (868). Успут се зауставе у Блатном Граду на Блатном Језеру код словеначког кнеза Коцеља, који им постаде присташа. Папа Хадријан II браћу лепо прими и одобри њихове књиге и рад; ускоро се Константин разболи и, закалуђеривши се под именом Ћирило, умре у Риму (14-II-869). Методије се с ученицима врати Коцељу и, поставши надбискуп, независан од салцбуршког надбискупа, пође у Моравску. Како је међутим био умро његов заштитник Растислав, Методије наиђе на отпор и непријатељство немачких свећеникасвештеника. Баце га у тамницу и оклеветају у Риму, те се морао поновно правдати (879). Пред смрт оде у Цариград (881—882) ради одобрења словенске литургије, преведе, уз помоћ својих ученика, још неке црквене књиге и умре 6-ИВ-885, вероватно у Вишеграду (Моравска).
 
 
Линија 207 ⟶ 206:
 
=== 6. Борбе Хрвата за словенску литургију ===
Један део Методијевих ученика пребегао је одмах после његове смрти из Моравске у Хрватску, најпре у Панонску, а мало затим у Приморску Хрватску, која се била управо тада, за кнеза Бранимира, ослободила франачке власти те се коначно прикључила западној Цркви. Доласком Методијевих ученика почела се у самосталној Хрватској брзо ширити словенска литургија, која је вероватно и пре тога била тамо донекле позната; већ у 10 веку нинска бискупија (основана у 9 веку) постаје словенска и независна од надбискупа сплитског. Чим су далматински градови 923 г. прешли из византијске власти под власт римског папе, те је сплитски надбискуп тражио да му се подреди нински бискуп, настао је спор не само око црквене јурисдикције већ и око литургијског језика, јер је он словенску литургију претстављао као криву науку „које нема у светим књигама“. На молбу краља Томислава папа Јован X сазове 925 сабор у Сплиту који, упркос снажној одбрани нинског бискупа Гргура, закључи да се укине нинска бискупија и забрани словенска литургија и заређивањерукополагање словенских свећеникасвештеника. Папа није одмах потврдио те закључке, већ тек после другог сабора сплитског, који их је поновио (927). Али како се народна литургија била већ учврстила, нису је ни ти закључци искоренили, већ се она, напротив, још више проширила, нарочито на нека острва (Крк и др.). За Петра Крешимира ИВ папа Никола II, који је у својим унионистичким тежњама хтео да искорени словенску литургију, сазове у Сплиту и трећи сабор (1060), који забрани словенску литургију као јеретичну. Словенска Црква је ипак и даље животарила, нарочито у неким бенедиктинским самостанима. Тек г. 1248 папа Иноћентије IV, на молбу сењског бискупа Филипа, а због све већега ширења богомилства, допусти употребу словенске литургије, а то је учинило да се и књижевност, нарочито црквена, могла отада несметано развијати.
 
Црквена дела хрватских народних свећеникасвештеника писана су глагољицом, ћирилицом и латиницом. Највише има глагољских, јер су Методијеви ученици донели из Моравске онамо првобитно Ћирилово писмо. Од првих хрватских глагољских књига сачувало се нешто остатака: Маријинско четвороеванђеље (11 век), Клоцов глагољаш (11 век) с одломцима црквених беседа, Михановићев апостолар, Гршковићев апостол, Бечки листићи из 12 в. (остатак мисала по римском обреду), и др. Глагољица, нешто промењена (угласта), почела се ускоро употребљавати и у јавном и приватном животу те је постала хрватско народно писмо, нарочито у северозападним хрватским крајевима. Међу најстарије такве глагољске споменике иде Башчанска плоча (1120). — То је углавном све што се сачувало од књижевног рада у Хрватској за време борбе за словенску литургију. После допуштења словенске службе Божје (1248 г.) глагољска књижевност развија се мирније. Иако она није налазила заштите у латинским црквеним властима, нарочито откад је Далмација дошла под млетачку власт (1409), она се ипак развија снажно и производи велико мноштво црквених књига (мисала, бревијара и др.). Гајили су је углавном нижи свећеницисвештеници и монаси бенедиктинци (глагољаши), који су наилазили на потпору и код неких хрватских великаша, нарочито Франкопана, Зринских и др. Из тога доба сачувало се много споменика црквеног и јавно-правног садржаја, на пр. Закон винодолски из г. 1288, статути крчки, пољички и др., затим разни мисали, бревијари или часловци и друге црквене књиге. Проналаском штампе почеле су се штампати и глагољске црквене књиге (мисали — први 1483 у Млецима, затим у Сењу 1494, и др., бревијари и друге књиге). Али како многи попови глагољаши нису могли набављати скупе штампане књиге, то су се најпотребније црквене књиге преписивале и даље.
 
На основу књижевног рада хрватских глагољаша почела се већ од 12—13 века стварати и књижевност писана ћирилицом, која се гајила нарочито у Босни и у загорским крајевима средње и јужне Далмације (први траг налази јој се на Брачу г. 1184), и латиницом (у далматинским градовима, као Задар, Шибеник, Дубровник и др., и у Посавској Хрватској). У западним хрватским странама почиње латиница све више преотимати маха, те се црквене књиге почињу преписивати тим уобичајеним писмом, а при том се црквенословенски језик стао све више замењивати живим народним говором. Глагољица је полако губила своје значење те је све више излазила из употребе. Словенска литургија, напротив, задржала се у Хрв. Приморју, на Крку и неким другим местима све до данас.
Линија 228 ⟶ 227:
 
=== 2. Рад на црквеној књижевности ===
Узимајући у обзир прилике у којима се развијала наша средњовековна књижевност, јасно је да највећи део сачуваних књижевних споменика те наше књижевности сачињавају црквене књиге, обредне, побожне, научне и др. Оне су се преписивале скоро искључиво у манастирима, где су биле писарске школе и где се тај рад сматрао богоугодним делом. Најзнатнији ћирилски споменици литургијске књижевности јесу: Мирослављево еванђеље (12 в.), први велики споменик наше редакције стцсл. језика и једно од најлепших дела наше старе књижевности; Вуканово еванђеље (поч. 13 в.); Апостол шишатовачки (14 в.), Никољско еванђеље (крај 14 в.), Хвалов рукопис, са различитим верским читањима. У хрватској књижевности најважнији су: Мисал кнеза Новака, писан његовом руком г. 1368, мисал Хрвоја Вукчића Хрватинића, писан у сплитској средини у поч. 15 в., „Златни кодекс“, који се чувао у ремској катедрали те су француски краљеви. полагали на њ заклетву, итд. Значајни су још многобројни часловци, од којих су се сачувала 22 потпуна, а најстарији од њих (врбнички) иде можда већ у 13 век; важни су зато, што имају често врло стар текст. — Словенци нису имали народне Цркве, па стога код њих нема словенских црквених књига; нема сумње да су се и код њих преписивале литургијске књиге за латинску службу Божју, а свећеницисвештеници су потребне текстове (одломке еванђеља и др.) преводили народу за време саме службе Божје. Можда је било и писаних превода, али нам се нису сачували; сигурно је само то да се из целог доба до протестантизма није досада нашао ниједан словеначки превод каквог већег црквеног дела.
 
 
Линија 302 ⟶ 301:
 
==== 5. Први наши петраркисти ====
Шишко Менчетић-Влаховић (1457—1527), племић, у младости несташан и необуздан, и Ђоре Држић (1461—1501), пучанин и свећениксвештеник, јесу први претставници петраркистичке поезије у Дубровнику. Они нису много оригинални, већ спретно подражавају италијанским петраркистима: они опевају исте мотиве, на исти начин, истим речником, по истом утврђеном калупу (песник слави лепоту „госпоје“, али она му не одвраћа љубав, те песник пева о својој несрећи; затим се она смилује и поклања песнику срце, те он усхићено пева о својој срећи; напослетку се он засити те среће, одриче је се те се каје и налази праву срећу у чистој љубави према Богородици). У њиховој поезији, понекад апстрактној, а често чулној и несташној, нема готово ништа конкретно ни лично; њихови епитети су безбојни (цвит румени, диклица гиздава, зрак гримизан итд.). Држићева поезија је нешто нежнија и спиритуалнија од Менчетићеве, а и сликовитија и садржајнија; у томе се осећа утицај народне поезије; тај утицај избија нарочито у 12 његових песама спеваних на народну (Дјевојка је подранила, Израсла је вита јела и др.). Стих првих наших петраркиста-леуташа је 12-ерац са двоструком римом, у средини и на крају стиха, те се они у томе, као и у песничкој дикцији и у језику, поводе за чакавским „зачињавцима“, на које су се у том погледу угледали и други далматински песници. Њихове песме нађене су у зборнику (канцонијеру) Николе Рањине (1507), који садржи преко 800 песама; од тих је око 600 Менчетићевих и преко 100 Држићевих, остале су од других, већином непознатих песника из тога доба.
 
 
Линија 323 ⟶ 322:
==== 10. Мавро Ветранић-Чавчић (око 1486—после 1592) ====
бенедиктински монах и касније опат, плах и живахан, али дубоко религиозан, згражао се над слободним животом својих суграђана и у својим делима настојао да их одврати од тога. Он је један од најплоднијих дубровачких песника; у свом дугом животу радио је на лирици, епици и драми, али му је готово сав рад верског и морално-одгојног карактера. Ветранићева лирика већином је побожно-рефлексивна и морално-дидактична (препричавање библијских прича, преводи псалама, итд.); најбоље су му религиозне химне и оде (Пјесанца Језусу и Дјевици, Пјесанца штурку, Пјесанца смрти и др.), у којима има искреног верског осећања. Значајне су и његове по-сланице, па маскерате (Двије робињице, Пастири, и др.), којима је хтео заменити необуздане и обесне ренесансне покладне песме, славећи у њима дубровачку слободу. На маскерату потсећа донекле његова песма '''Ремета, '''где у првом делу на шаљив начин описује свој пустињачки живот на пустом острву св. Андрије, а у другом позива своје суграђане на покајање. Има и неколико песама испеваних поводом турских победа (Тужба града Будима и др.), у којима јадикује због неслоге хришћанских владара који су својом себичношћу омогућили турско напредовање. — Највећа Ветранићева ствар је недовршени еп '''„Пилигрин“, '''фантастично-алегоријске садржине, у коме симболички приказује живот човеков у стању греха, покајања и блаженог савршенства; стил је замршен и често нејасан, па смисао неких сцена није разумљив. — У намери да сузбије утицај веселих и фриволних комедија и маскерата, Ветранић је написао неколико црквених драма (Ускрснуће Исукрстово, Сузана чиста, Посветилиште Абрамово), у којима се угледао нешто у домаће народне, а нешто у стране црквене драме онога доба. Оне имају лепих сцена и већмом су добро компоноване, само су доста развучене. — Ветранић је у ренесансном Дубровнику једини писац који осуђује тадашњи весели и раскошни живот грађана и позива их на покајање, али се чини да његове драме, као ни други његови списи, прожети хришћанским аскетским духом, нису наишли на већи одјек.
 
 
==== 11. Марин Држић (1508?—1567) ====
нећак Ђора Држића, весељак и шаљивчина, који је тек са 40 година постао свећениксвештеник, нестална карактера, јесте најтипичнији претставник ренесансног Дубровника: жељан уживања, растрган страстима, луталица и боем, дуго без сталног занимања, али наиван и безазлен, он даје у својим делима интересантну слику тога времена. Држић је најбољи дубровачки и уопште најбољи наш старији драматичар. Његове пастирске игре (пасторале) су карактеристичне за тадашњу културу: оне су фантастичне, често сентименталне и прожете галантном љубављу; главна лица су сатири и нимфе и пастири заљубљени у нимфе (виле), а радња се у њима своди на борбу између сатира и пастира за вилу, у коју су обојица заљубљени. Лица нису прави пастири и сељаци, већ образовани људи који говоре отмено и галантно, стил им је кићен и биран. Известан реализам јавља се у сценама где наступају сељаци и које главној радњи служе као оквир (интермедији). Такве пасторале, које имају корен заправо у античким еклогама, јавиле су се најпре у Италији, а око средине 16 в. долазе и у Дубровник. Први их је писао Никола Наљешковић († 1587). Држић је написао три пасторале: '''Венере и Адон '''(1 чин) и „Тирена“ (5 чин.) су у стиху, а „Грижула“ (5 чин.) у стиху и прози. У њима велик део запремају комични интермедији са сељацима („власи“). — Значајније од пастирских игара су Држићеве комедије: '''Новела од Станца '''је шала у 1 чину, у стиховима, где се с много хумора исмева лаковерност сељака из дубровачке околице; то је једно од најбољих Држићевих дела; '''Дундо Мароје''' (5 чин.) у прози, с одгојном тенденцијом (како треба од деце чувати новац) и с много комичних сцена; Аркулин (5 чин.) са мотивом о женидби на силу помоћу неког негроманта; Скуп, прерада Плаутове „Аулуларије“, приказује смешни тип тврдице у дубровачкој средини; Пјерин, сачувана само у одломцима, има за мотив замењивање двају близанаца; непотпуно је сачувана и комедија Манде (Трипче Которанин не пушта жену у кућу; она га измами, уђе сама у кућу и не пушта сада њега унутра те га кори што се скита). — Држић је превео и Еурипидову трагедију „Хекуба“, али с италијанског, доста слободног превода. — Држић је најбољи драматичар дубровачке књижевности; дао је неколико живих и интересантних типова, с извесним карактеристичним цртама; композиција му је добра, дијалог жив и природан, комика врло успела. Зато су ти комади били врло популарни; приказивале су их дилетантске дружине (Гарцарија, Њарњаси и Помет-дружина).
 
 
Линија 341 ⟶ 339:
=== II РЕФОРМАЦИЈА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ ===
==== 1. Опште духовне и културне прилике ====
Несређене црквене прилике, нарочито у доба „бабилонског прогонства“ папâ у Авињону (1308—1378) и после њега, кад је било више папа који су један на другога бацали интердикте, пропадање општег морала, мешање државних власти у црквене послове, злоупотребе црквених власти и др. проузроковало је у западној Европи да су се све чешће јављале тежње о реформи црквених прилика (Виклиф, Јан Хус, Савонарола и др.). Најжешће је против црквених злоупотреба устао професор витембершког универзитета Мартин Лутер (1473—1546), који је проповедао повратак чистом хришћанству како је садржано у еванђељу и успео да се велик део германских земаља отцепи од Рима. — Лутерова наука, користећи се проналаском штампе и основана на духовној револуцији коју су у европским духовима произвели хуманизам и ренесанса са својим наглашавањем индивидуалности, захватила је корена и у неким нашим земљама, понајвише у Словеначкој, Истри и у Хрв. Приморју. Ширило ју је племство, свећенствосвештенство и донекле грађанство. Сељаци-кметови, притискивани сталним турским навалама и угњетавањем племства, односили су се у почетку према новој науци доста хладно, али су лутеровски проповедници успели да је прошире и међу њима, највише увођењем литургије на народном језику и издавањем верско-поучних књига. Те књиге су се штампале највише у протестантској штампарији у Ураху у Немачкој (1561—1564). Словеначки протестанти су заједно с хрватскима сложно радили на стварању и ширењу народне књиге и за кратко време издали више од 25.000 примерака различитих књига. У цивилној Хрватској протестантска пропаганда није имала успеха, јер су државне и црквене власти стале на одбрану католицизма (на пр. бан и бискуп гроф Јурај Драшковић), бранећи притом више властеоске сталешке интересе него веру. Год. 1609 закључи хрватски сабор да се у Хрватској и Славонији сме исповедати само католичка вера; тиме је ширење реформације у тим земљама било онемогућено. Ни у осталим нашим крајевима протестантизам није био дуга века, јер је под притиском државних власти угушен већ првих деценија 17 века.
 
 
==== 2. Примож Трубар (1508—1586) ====
је централна личност у нашем протестантском покрету. Сељачког порекла, школован на Реци, у Салцбургу и Бечу, он је као свећениксвештеник пришао лутеранству и проповедао га међу Словенцима, а када је због тога морао побећи у Немачку, почео га је ширити књигама. Пре њега се на словеначком језику није ништа писало и штампало, и његов Цатецхисмус и Абецедариум (1551) јесу прве словеначке штампане књиге. Најпре помоћу бившег копарског бискупа Петра Павла Вергерија (1498—1565), затим витембершког војводе Криштофа и баруна Ивана Унгнада, Трубар оснива г. 1561 у Ураху штампарију и организује рад на превођењу црквених и лутеровских поучних књига на српскохрватски и словеначки језик. Најважнији помоћници су му у томе били глагољаш Стјепан Конзул Истранин, истарски свећениксвештеник Антун Далматин, поп Јурај Јуричић из Винодола, Истранин Јурај Цвечић, Срби-ускоци Матија Поповић и Јован Малешевац, и др. Између 1560 и 1567 год. штампано је 30 српскохрватских реформацијских књига (13 глагољицом, 8 ћирилицом, 9 латиницом), а осим тога неколико на словеначком и италијанском језику; књиге су све црквеног и верско-поучног садржаја: Нови завет, катехизиси, тумачења еванђеља (постиле), одбрана лутеранизма и др. Затварањем штампарије (1564) престаје углавном рад на издавању српскохрватских протестантских књига, али Трубар, потпомогнут народом и сталежима, настави рад на издавању словеначких дела. Књижевни рад врло му је плодан; обухвата цели превод Новога завета, тумачење еванђеља, песмарице, Црковну орднингу (устав словеначке лутеранске цркве), превод Лутерове постиле и др. — Трубар је отац словеначке књижевности, који својим делима ствара књижевни језик и правопис те удара темеље целокупној словеначкој књижевности и култури.
 
 
==== 3. Трубарови настављачи ====
у многоме су проширили његов рад и одредили даљи развитак словеначкој књижевности и књижевном језику, графици и правопису. Најталентованији међу њима био је Себастијан Крељ (1538—1567), теолог и љубљански протестантски бискуп, који је издао „Дечју библију“ (Отрочја библија), превод постиле и др. Важан је због тога, што је унапредио књижевни језик, уневши многе речи из других словеначких покрајина (Трубар је писао долењским дијалектом) и бољу синтаксу, коју је научио читањем хрватских глагољских књига; упростио је и Трубаров правопис. — Адам Бохорич (око 1520 — после 1598) је писац прве словеначке граматике (Арцтицае хорулае, 1584) којом је заправо положио темељ словеначком књижевном језику и правопису, који се по њему зове „бохоричица“ и којим су се Словенци служили све до средине прошлога века. — Немац Хијероним Мегисер дао је Словенцима први речник (Дицтионариум qуаттуор лингуарум, 1592), који је много утицао на словеначке писце после реформације. — Најзначајнији настављач Трубарова рада је Јурај Далматин (око 1547—1589); он је Словенцима дао целокупни превод Св. писма (1583), епохално дело, које има за словеначку књижевност слично значење што га је имао Лутеров превод за Немце: положио је темељ словеначком књижевном језику. Далматинова библија, која се употребљавала и касније код католичког свећенствасвештенства, те се на њој оснивају сви каснији католички преводи Св. писма, сведочи — једва 30 година после изласка прве словеначке књиге — о великој културној снази и идеализму словеначких протестаната. Далматин се уз Трубара сматра оцем словеначке књижевности.
 
Далматинова библија је највеће, али и једно од последњих дела словеначког протестантизма; г. 1598 морали су се по наредби цара Фердинанда сви лутерански предиканти удаљити из домовине, а идуће године почеле су радити т. зв. рекатолизацијске комисије, које су народ силом враћале у католицизам, угушиле протестантски покрет и уништиле тековине његова верско-културнога и књижевнога рада.
Линија 355 ⟶ 353:
 
==== 4. Почеци кајкавске књижевности ====
јављају се истовремено и донекле можда у вези с протестантским покретом. Можда је књига на хрватском кајкавском дијалекту било и пре тога, али од тога није ништа сачувано. Прва позната кајкавска књига је католички молитвеник „Рај душе“ од Николе Дешића (1560). Протестантске књиге јављају се нешто касније. Зна се да је пре год. 1574 међумурски жупник Михајло Бучић издао неку у калвинистичком духу писану књижицу, али се она није сачувала. Прва већа сачувана кајкавска књига је правничко дело „Децретум трипартитум““ од мађарског писца Вербеција, у преводу Ивана Пергошића, а штампано је у путујућој штампарији у Неделишћу у Међумурју, на имању грофа Јурја Зринскога. Најзначајнији кајкавски писац тога доба је свећениксвештеник Антун Врамец (1538—1587), који је 1578 у Љубљани издао дело „Кроника кратка словенским језиком справљена“, где се хронолошким редом нижу догађаји из светске и домаће историје од најстаријих времена до његова доба. Друго значајно Врамчево дело је тумачење еванђеља „Постила“ (1586, Вараждин), писано у католичком духу и намењено свећенствусвештенству као помоћна''' '''књига. — Пергошић и Врамец су први кајкавски писци, који су својим делима подигли тај дијалект на књижевни језик и створили на основи загорског говора за њ неки тип који ће се одржати све до илирског покрета.
 
 
Линија 364 ⟶ 362:
=== III КЊИЖЕВНОСТ У ДОБА КАТОЛИЧКЕ РЕАКЦИЈЕ ===
==== 1. Противуреформација ====
Да сломи реформацију која је све више захватала маха не само код германских већ и словенских и романских народа, католичка Црква је на тридентинском концилу (1545—1563) закључила да тачно утврди црквено учење и заведе извесне реформе и обнову верског живота. Основан је језуитски ред (Игнације Лојола, 1540) за сузбијање противукатоличких покрета, створена Конгрегација „де пропаганда фиде“, удружење за систематско сузбијање реформације, уведен је црквени суд (инквизиција) и попис књига противукатоличке садржине (Индеx либрорум прохибиторум). Уз помоћ државних власти органи римске Цркве почињу да раде на обнови верског живота; подижу се, највише под воћством језуита, католичке школе за одгој свећенствасвештенства и католичке интелигенције, уређују се црквене установе и сузбија неморал и злоупотребе свећенствасвештенства. Аустријске рекатолизацијске комисије враћају народ силом у католицизам, а непослушне кажњавају или про-терујупротерују конфискујући им имања. Најјачи је покрет католичке реакције био у Словеначкој, који је водио бискуп Тома Хрен (1560—1630). Исусовци узимају у руке средње школе (Љубљана 1597, Загреб 1606, Ријека 1628, Вараждин 1632, итд.) и својим проповедничким, књижевним и другим радом успевају да читавом културном и књижевном животу ударе свој жиг. У књижевности се јавља борба против сваког покушаја слободнијег стварања, строжи морал, хришћанска инспирација и китњаст, барокан стил. Сва књижевност долази под утицај тих нових идеја које јој дају изразито црквено, строго католичко обележје.
 
 
Линија 406 ⟶ 404:
Босна је због свог средишњег положаја између Запада и Истока имала да издржи борбе различитих политичких и културних утицаја (богомилство и др.); још горе прилике настале су доласком Турака у 15 веку; властела су већином прешла на ислам, а народ је стењао у беди и незнању. Једину утеху давали су му попови и фратри, нарочито фрањевци, који су били врло омиљени. Из кругова фрањевачких потиче и први књижевни рад у Босни. Први и најзначајнији књижевни радник био је фрањевац Матија Дивковић (1563—1631). Он се у Италији, на наукама, упознао са тадашњим верским борбама и струјањима у правцу обнове верског живота, па је у том духу написао неколико дела: Наук крстјански (1616), Сто чудеса алити зламења блажене... дивице Марије (1616), Разлике бесједе и мањи, народу намењени Наук крстјански. Те књиге штампао је т. зв. босанском ћирилицом, за коју је сам излио слова и која се још дуго употребљавала у Босни, Далмацији и Славонији. — Дивковић у својим делима није полемичар, већ духовни пастир који народ упућује богољубном животу настојећи да га очува од зла. Зато су његова дела праве народне књиге, писане живо и занимљиво. Дивковић, човек из народа, познаје народну душу и његову склоност фантастичности, па му даје верску и моралну поуку у облику чудноватих прича и анегдота. Он у своја дела уноси свакојаке анегдоте о Богородици, свецима итд. Највише мотива узео је из латинског дела „Дисципулус“ од немачког доминиканца 15 века Ив. Херолда. Најрадије бира приче о мукама грешника у паклу, затим о ђаволу, о проклетству и изопштењу из Цркве итд. Језик Дивковићев је леп, народни, причање живо и сликовито, занимљиво; зато су се његове књиге врло рашириле, преписивале и употребљавале и у Далмацији и Славонији; многе његове приче прешле су и у народ.
 
Дивковићев рад нашао је у Босни неколико настављача фрањеваца. У првој пол. 17 в. писали су још Стјепан Матијевић (упуте свећеницимасвештеницима за исповедање), Павле Папић (Седам трубљи за пробудити грешника на покору) и Павле Посиловић (Наслађење духовно и Цвијет од крипости). Сви ти штампају своје књиге босанском ћирилицом; иако већ у то доба неки фрањевци издају дела и латиницом (Иван Бандуловић — „Пиштоле и еванђеља“, и Иван Анчић), остала је ипак ћирилица у фрањевачкој традицији све до средине 19 века.
 
У 18 веку прештампавају се углавном дела споменутих писаца, а јавља се и неколико нових књижевних радника; најважнији је Стјепан Марковац (Маргитић), који је 1701 издао дело Исповид крстјанска, где се у прози и стиховима дају верско-моралне поуке. Слично је дело Цвит разлика мириса духовнога од Томе Бабића (1726). Обе књиге су народу тако омиљеле да их прозвао „стјепанушом“ односно „бабушом“.
Линија 422 ⟶ 420:
 
==== 11. Књижевни рад код Словенаца после реформације ====
врло је слаб; традиција латинског литургијског језика, отсуство осећања заједнице с народом, мржња на све што је потсећало на лутеране, тешко социјално стање словеначког сељака због честих турских навала, сељачке буне — сви ти и други разлози учинили су да књижевни рад католичке обнове код Словенаца у многоме заостаје за ранијим. Од почетка 30-годишњег рата (1618) па све до 1672 није изашла ни једна словеначка књига. Како се племство и грађанство отуђило народу, остала је сва брига око културног и књижевног рада на свећенствусвештенству; зато је сва литература, колико ју је било, верско-побожна, у служби Цркве и моралне поуке. Вођа противуреформације бискуп Хрен издао је 1613 дело „Евангелиа ину листуви“, што га је по Далматину приредио језуит Јанез Чандек; овај је сарађивао и код превода Канизијева Катехизиса (1618). Г. 1672 издаје свећениксвештеник и историчар Јанез Лудвик Шенлебен ново издање Чандекових „Евангелија“, али је притом покварио превод. Матија Кастелиц (1620—1688) бејаше једини који је умео ценити рад словеначких протестаната и учио од њих; зато је језик његових делâ (Братовске буквице, Небешки циљ, Наук кристјански и др.) добар и леп. Важан је културни рад неких капуцинских проповедника, од којих су најважнији Јанез Светокришки († 1714), одличан говорник и писац, који је издао 5 свезака проповеди (СацрумSacrum промптуариумpromptuarium), отац Рогериј, који је оставио преко 100 проповеди (ПалмариумPalmarium емпyреумempyreum), и отац Хиполит; он је издао ново издање Бохоричеве граматике, а у рукопису је оставио „Дицтионариум„Dictionarium трилингуе“trilingue“ (лат.-нем.-слов. речник) и више других дела. — Осим наведених писаца радило их је још неколико, али су они мање значајни. Споменути треба још протестантског пастора код угарских Словенаца Стевана КüзмићаКузмића, који је издао катехизис с песмарицом и превод Новога завета у дијалекту свога краја.
 
То је готово сав књижевни рад код Словенаца у току од два века; иако није велик нити много значајан, ипак донекле наставља рад словеначких протестаната и спречава германизацију словеначког села. Тиме он ствара основицу на којој ће се поткрај 18 века почети стварати нова словеначка литература.
 
 
==== 12. Петар Зрински и Фр. Крсто Франкопан ====
Линија 439 ⟶ 436:
==== 14. Опште прилике у првој половини 18 века ====
У првој половини 18 века дошао је до изражаја сав утицај католичке реакције на наш духовни и књижевни живот. Место бујног ренесансног живота, из кога је уметност црпла разноврсне мотиве, јавља се укоченост и монотоност побожних и морално-поучних мотива. Са језуитским школама које су гајиле класичне језике јавља се занемаривање народног језика и све већа латинизација; то се опажа нарочито у Дубровнику, где песници пишу лепе и правилне латинске стихове, а занемарују рад на народном језику. Осим тога је општем опадању дубровачке књижевности у другој пол. 17 и у поч. 18 века допринело осиромашење грађана које је наступило због великог земљотреса (1667) и опадања трговине поводом открића Америке; поврх тога је и италијанска литература, према којој се наша увек управљала, у то доба била у опадању, те се више имитирала француска култура и литература. Оригиналног песништва има мало; драма и еп престају да живе, ради се једино још на лирици. Али се, напротив, много гаје науке, нарочито хуманистичке (историја, археологија, донекле и филозофија и др.); у том правцу су радиле академије, основане по узору италијанских учених друштава, на пр. „Академија дангубнијех“ и др., али је у њима ускоро почео превладавати италијански утицај, те су оне изгубиле своју првобитну национално-просветну улогу. Најважнији дубровачки песник тога доба је Ђорђић.
 
 
==== 15. Игњат Ђорђић (Ђурђевић, 1675—1737) ====
из пучке породице која је после земљотреса (1667) добила племство, био је исусовачки ђак. Најпре је радио у управној служби; затим ступи у језуитски ред, свршава теологију и постаје свећениксвештеник, иступа из реда и прелази у доминиканце те врши различите службе до изненадне смрти. Ђорђић је пропевао врло млад, те је певао у почетку љубавне, галантне песме, које је касније скупио (Пјесни разлике). Његова лирика је деломично сечентистичка, љубавна и у изразу маринистичка, извештачена, деломично пасторално-галантна, али без праве, природне пастирске средине и наивности, често сладуњава и афектирана, али увек дотерана и елегантна (Даници рањеној од пчеле, Срце изгубљено, Разлике згоде несрећне љубави и др.). Духовита је сатира на љубавну лирику '''Сузе Марункове, '''где песник по угледу на „Дервиша“ с пуно хумора износи љубавне уздисаје сељака Марунка за лепом Павицом која га одбија. Дикција је живахна, једноставна и сликовита. Пошто се Ђорђић закалуђерио, одрекао се љубавне лирике и певао озбиљне песме с морално-поучном тенденцијом. Уздаси Мандаљене покорнице (1728) у 8 певања (уздисаја) сликају, попут Гундулићевих „Суза“ и Бунићеве „Мандаљене“, процес греха, спознаје и покајања; Ђорђић није, као Бунић, узео за основу библијску причу, већ каснију легенду, по којој је Магдалена дошла у неку пећину крај Марсеља и живела онде 30 година у покајању. Дело је спевано у сестинама, стил је виртуозан, маринистички и барокан, те нема оне непосредности и топлине која избија из Гундулићева дела. Много година је Ђорђић радио на преводу псалама (Салтијер словински, 1729); ту су псалми заправо парафразирани, јер песник један стих псалма развезује у читаву строфу; стихова има сваковрсних, дикција је једноставнија и природнија него у „Уздасима“. У прози је написао „Живот св. Бенедикта“ и „Живот... краља Давида“ као доказ да се наш језик може употребљавати и у научној прози; на латинском језику имамо од њега први покушај наше литерарне историје (Витае ет цармина ноннуллорум иллустриум цивиум Багусинорум). — Ђорђић је последњи велики дубровачки песник, После њега је преотела маха све већа латинизација и занемаривање народног језика и културе. Било је више значајних људи који су тада радили на поезији и науци, али на латинском или италијанском језику (математичар, физичар и астроном Руђеро Бошковић, Брно Замања, Ђуро Ферић и др.). Једини књижевник који је писао на народном језику и с тугом гледао пропадање наше старе књижевности бејаше натурализирани Француз Марко Бруеровић (1774—1825); писао је пригодне песме, посланице, маскерате и дао једну комедију. После пропасти дубровачке самосталности (1806) италијанизација све више превладава, а стара и велика дубровачка књижевност почиње да пада у заборав.
 
 
Линија 460 ⟶ 456:
 
=== Књижевни рад у Војводини — Рачани — Руски утицај ===
Како је највећи део Срба од 15 в. живео под турском влашћу, која је спречавала народно-просветни и књижевни развитак, те је стога онде с временом готово замро сваки духовни рад, јављају се први почеци новог културног и уметничког стварања код оних Срба који су се, бежећи од турског зулума, населили у Војводини. Њих је било у Угарској већ у средњем веку, али веће сеобе вршиле су се од 15 в. даље; најзначајнија је била сеоба г. 1690 (Арсеније III Црнојевић), кад је у Војводину пребегло око 100.000 душа, међу њима трговци, занатлије, свећеницисвештеници, калуђери итд. — Нашавши се у новој средини, у несређеним социјалним, политичким, верским културним приликама, Срби су морали пре свега организовати Цркву и школство и задовољити најпрече културне потребе. СвећенициСвештеници и калуђери, који су у Србији обављали тај посао, дали су се на преписивање црквених (обредних) књига и састављање најпотребнијих школских уџбеника за снабдевање новооснованих цркава и школа. Најзнатнији међу њима су калуђери који су побегли из манастира Раче у Србији, где су се бавили преписивањем књига, те су стога названи Рачани. — Кипријан Рачанин је у Ст. Андреји (код Пеште), прикупивши око себе неколико писмених калуђера, створио у почетку 18 в. преписивачку школу која је снабдевала рукописима оскудне српске цркве; најважнији му је посао Буквар (1717), где се поред црквеног и поучног штива налазе и први покушаји српске метрике и уметничке версификације. — Јеротеј Рачанин је поред неколико преписа црквених књига написао први српски путопис (Путешествије к граду Јерусалиму, око 1721). — Најважнији међу тим калуђерима је Гаврило Стефановић Венцловић; од њега је остало много преписа црквених књига и превода с рускога и пољскога (Меч духовни, Историја Барона Цесара), али је нарочито важан због тога што је први почео писати народним језиком. У својим преводима он се додуше служио српскословенским језиком (старословенским у српхрв. редакцији), или је у проповедима, упућеним простом народу, употребљавао чист народни језик; у томе је претеча Д. Обрадовића и В. Караџића. — Изван тога круга стоји световњак гроф Ђорђе Бранковић (1645—1711), који је написао велику Хронику у 5 књига, где прича догађаје од створења света до свога доба, на основу наших старих кроника и биографија и многих страних писаца. Дело је некритично, писано углавном да докаже пишчево право на српски престо. Језик је српскословенски, црквени, а стил слаб, замршен. Иако је дело остало у рукопису, оно се преписивало и употребљавало у науци (Ђулинац, Рајић и др.).
 
Да су тадашњи српски писци пошли стопама Венцловићевим, вероватно би већ онда народни говор превладао у књижевности. Тај природни развитак спречио је јак руски утицај, који се јавио већ у првој пол. 18 в. и учинио да је у књижевности војвођанских Срба завладао рускословенски језик (старословенски језик руске Цркве, у руском изговору). То се десило због све већег додира Срба с Русијом, која је за Петра Великог (1682—1725) постала моћна држава. Због верских гоњења, нарочито за владе Марије Терезије (1740—1780), и опасности од католичења, Срби се обраћају православној Русији за помоћ, и она шаље новац, књиге и учитеље. Први руски учитељ Максим Суворов отвара 1726 у Карловцима „Славјанску школу“ за спремање свећеникасвештеника и учитеља; школа није имала великог успјеха и г. 1731 би затворена. Г. 1733 оснива у Карловцима монах Емануило Козачински са неколико другова „Латинску школу“; премда се и она због роварења неуких српских калуђера морала већ 1737 г. затворити, прешао је кроз њу приличан број каснијих свећеникасвештеника и учитеља који су прихватили и ширили језик руске Цркве. Тај језик ширили су у својим делима и многи Срби који су одлазили у Русију у школе (Павле Ђулинац, Ј. Рајић и др.), те је он за неколико година сасвим превладао, тако да се око средине 18 в. код Срба све књиге пишу на рускословенском језику.
 
Први писац на рускословенском језику био је Христофор Жефаровић († 1753), образован калуђер, цртач и бакрорезац, који је на рускословенски превео и издао Витезовићеву „Стематографију“ (1741), где је сваки грб описао са неколико неспретних стихова у 13-ерцу, са цезуром после 7-ог слога. То је прва штампана књига нове српске књижевности те је у своје доба имала знатан утицај на развитак народне свести. Жефаровић је издао и неколико других књига, махом црквеног карактера.
Линија 480 ⟶ 476:
Канижлић је Рајићев пандан у католичкој Славонији и један од првих књижевника који су после ослобођења Славоније од турске власти почели онде радити у духу противуреформаторских идеја и у верско-просветном правцу босанских фрањеваца. Писао је морално-поучна дела („Обилато млико духовно“, молитвеник „Богољубност молитвена“ и др.), велико теолошко-полемично дело о расколу „Камен прави смутње велике“, прво веће научно дело на нашем језику, и, нарочито, велику епско-лирску песму „Света Рожалија, панормитанска дивица“ (1780). Подражавајући Гундулићу, Бунићу и Ђорђићу, Канижлић у облику Рожалијина монолога приказује познати мотив о греху, спознаји греха и покајању; дикција је дотерана, маринистичка, а стих 12-ерац с двоструким римама, гладак; у делу има топлих лирских места и лепих описа природе.
 
Канижлић је као песник настављач и имитатор добровачко-далматинске књижевности 17 века. — Поред њега јавља се тада у Славонији више писаца, махом свећеникасвештеника, који раде у том духу: Вид Дошен (написао је, међу осталим, дело у одбрану Релковићева „Сатира“ и песму „Аждаја седмоглава“ о седам главних греха), Антун Иваношић и др. Они су последњи претставници противуреформаторске верско-поучне књижевности, јер се већ на свим странама јављају нови људи, задојени слободнијим и напреднијим идејама филозофскога рационализма.
 
=== РАЦИОНАЛИЗАМ ===
Сав наш социјални, политички, културни и књижевни живот задржао је све до друге половине 18 столећа неке битне ознаке средњега века; друштвено уређење оснива се још на феудалном систему, с деобом грађана на привилеговане и бесправне, државно уређење на апсолутној монархији, која црпе своју снагу у општем уверењу да јој је власт дана од Бога; у културном и књижевном животу осећа се још превласт Цркве и њених учења. Већина јавних и књижевних радника су црквени људи, свећеницисвештеници и монаси, који у својим делима полазе са становишта црквене догматике: код Срба калуђери Рачани, Рајић и др., код Хрвата свећеницисвештеници и фратри Канижлић, Дошен, Катанчић, Миклоушић и др., код Словенаца Марко Похлин, Јурај Јапељ и др. И књижевници-лаици, колико их је уопште било, пишу под утицајем верских идеја које су владале читавим тадашњим културним животом. Стога има сва та књижевност, уз неке знакове нових напредних идеја, углавном још ипак црквено обележје средњега века. Нова књижевност јавља се тек у вези с великим духовним покретом који је око средине 18 в. уздрмао јавни и културни живот западне Европе — с просветитељством или рационализмом (ratio — разум).
 
Енглеска филозофија 17 и 18 в. (Џон Лок, Изак Њутн, Џорџ Беркли, Давид Хјум и др.) дошла је у својим истраживањима о проблему спознаје до неких закључака који су у каснијем развитку довели до великог преокрета у духовном животу Европе. Нарочито је Локова наука да све предоџбе потичу из искуства нашла одјека у француској филозофији, која ју је почела примењивати на тадашње политичко, друштвено и црквено уређење. Људски разум, који сређује податке и садржаје искуства и доводи до спознаје, постаје једина меродавна духовна сила, према којој треба управљати сав јавни и духовни живот. Одбацује се вера, метафизика, машта — једино мерило треба да буде наука, стечена искуством и здравим људским разумом. С тога становишта француски мислилац Волтер критикује теолошке науке Цркве заузимајући се за природну, разумску религију. Монтескје доказује неправичност тадашњег друштвеног и државног уређења („Дух закона“), Кондијак, Ламетри, Дидеро, Холбах и др. проповедају филозофију здравога разума која се очитује у механизацији душевног и телесног живота (l’homme-machine). Поборници просветитељских идеја углавном су припадници и гласници грађанског сталежа, који је у западноевропским земљама у току 17 и 18 века дошао до моћи и угледа. Док су носиоци дотадашњег друштвеног уређења, политичке моћи и духовне културе били углавном племство и свећенствосвештенство, т. зв. привилеговани сталежи, сада грађанство, трећи сталеж, почиње све више тражити свој удео у свеукупном животу народа. Борци за тај нови поглед на свет и живот, свесни огромног напретка природних наука и верујући у свемоћ људског разума и у потребу праведнијег друштвеног уређења, полазе с основног начела да је само оно добро и ваљано што може да одобри здрави, никаквим другим предрасудама непомућени људски разум. Зато они одбацују и прогоне остатке средњовековног духовног и друштвеног уређења, празноверје, верску нетрпељивост, сталешке разлике, владу појединаца над народима, и траже једнакост пред законима, просвету најширих народних слојева у циљу поправљања морала и општих услова за друштвени и духовни напредак. У том циљу поборници просветитељства не пишу само поучне књиге за народ, већ и у својим уметничким делима приказују благодати просвете и напретка.
 
Те напредне идеје брзо су се из Француске прошириле по Европи. Прихватили су их не само образовани кругови већ и неки просвећени владаоци (пруски краљ Фридрих Велики, аустријски цар Јосиф II, Катарина Вел.). Они почињу радити на подизању образованости у својим земљама, отварају школе, укидају кметство и привилегије племства и свећенствасвештенства, изједначују права свих вероисповести и омогућавају народима слободнији друштвени и културни живот. Стога се у свим европским земљама у другој половини 18 века јавља живахна радиност на народном просвећивању и унапређивању на основу здравог људског разума, па се зато цело ово доба зове „доба просветитељства“.
 
Таласи тога новог духовног покрета ускоро су допрли и до нас, па се одмах јављају људи који настоје да наш народ просвете и оплемене. С тим њиховим благотворним радом у духу европске просвећености и слободоумности почиње се заправо наша нова књижевност. Главни претставници новога правца су код Срба Д. Обрадовић и његови ученици, код Хрвата М. Релковић, Т. Брезовачки, М. Врховац и др., код Словенаца барон Ж. Цојс и његов круг (Линхарт, Кумердеј, Водник и др.).
Линија 512 ⟶ 508:
 
==== Тит Брезовачки (1757—1805) ====
''Рођен је у Загребу, у грађанској породици. После свршене гимназије ступио је у павлински ред, а кад би овај укинут, служио је као световни свећениксвештеник по разним местима Хрватске, најпосле у Загребу, где је и умро.''
 
За Брезовачког се зна да је певао кајкавске сатиричне песме и приповетке, али се оне нису сачувале; истиче се нарочито као кајкавски драмски писац. У драми „Св. Алексије“ (4 чина) обрађује познату легенду о Алексеју Божјем човеку, а у „Диогенешу“, комедији у 5 чинова, причу о два брата који су живели под истим кровом, али се због своје неспретности дуго нису препознали. Најважнији му је рад сатирична комедија у 3 чина '''Матијаш грабанцијаш дијак''' (1804). У оквиру народног веровања о натприродним способностима ђака „грабанцијаша“, који је свршио богословију и виленичку школу, Брезовачки жигоше тадашње друштвене и моралне мане загребачкога средњега сталежа. У комедији има много хумора и оштре сатире, којом писац хоће да поправи друштвени морал својих суграђана. Типови су пластични, понекад мало карикирани, а композиција, драмска техника, језик и стил одају рођеног комедиографа.
 
Брезовачки је на прелазу између фратарске морално-поучне литературе католичке обнове и напредног рационализма који хоће да у народ унесе слободоумље, толеранцију и поправак друштвеног и личног морала. У том правцу су у Хрватској радили и други јавни радници, од којих се највише истиче загребачки бискуп Максимилијан Врховац (1752—1827), отворени присталица слободоумних идеја просветитељства, који је настојао да народ културно и национално подигне. Основао је штампарију, написао више поучних дела и издао 1813 окружницу своме свећенствусвештенству о скупљању народних песама, пословица и речи. Стојећи у вези с Копитаром, српским митрополитом Стратимировићем и другим угледним словенским људима, настојао је да уведе штокавски дијалект као заједнички књижевни језик Срба и Хрвата. У свему томе био је претеча Људевита Гаја и великог илирског покрета.
 
==== Валентин Водник (1758—1819) ====
Линија 642 ⟶ 638:
 
==== ИЛИРИЗАМ ====
1.''' Уочи илиризма. '''— У хрватским крајевима је све до 1848 г. владао заправо још средњи век. Социјалне прилике биле су тешке: готово сву земљу су имали у рукама племићи, а сељак је на њој био већином кмет, бедан и запуштен. Његово се стање од времена царице Марије Терезије и Јосифа II додуше нешто поправило, али он још увек није имао слободе и грађанских права. Грађанство по већим градовима (Загреб, Вараждин, Осијек, Карловац и др.) било је великим делом туђе, немачко или германизирано, те је и по духу и по интересима било сељаку туђе. Политичке прилике биле су очајне; сви сталежи, осим племства и свећенствасвештенства, нису имали никаквих права. Пред све жешћом навалом Мађара хрватско племство, везано сталешким интересима уз мађарску аристокрацију, уступало је, нарочито после покушаја цара Јосифа II о централизацији и германизацији, све више њиховим захтевима (пожунски сабори 1790/91, 1825 и 1830, увођење мађарског језика у средње и високе школе). — Национално-културне прилике такође су слабе; племство је највећим делом одрођено или индиферентно, грађанство још национално несвесно и задојено немачким духом, сељак запуштен и неук; једино свећенствосвештенство, нарочито ниже, које је долазило из народа, донекле је ширило просвету у духу католичке обнове.
 
2. '''Почеци илиризма. '''— Идеје француске револуције о социјалној једнакости, правди и грађанској и личној слободи допрле су у почетку 19 ст. и у Хрватску (један део земље био је од 1809—1813 у Наполеоновој Илирији), јављају се све чешћи покушаји дизања народне просвете и националне свести (окружница бискупа Макс. Врховца 1813, Михановићева брошура „Реч домовини“ 1815, Шпореров покушај издавања новина 1818, његов „Алманах илирски“ 1823 и др.). Најважнији су књижевни радови: Гајева „Кратка основа“ 1830, Штосова песма „Кип домовине“ 1831, Деркосова брошура „Гениус патриае“ 1832, Кундекова песма „Реч језика народнога“ 1832, Драшковићева „Дисертација“ 1832, у којој се даје културни и политички програм илирског препорода, Смодекова предавања о народном језику у правној академији од 1832, итд. Омладина, с Јанком Драшковићем и Гајем на челу, организује се, ствара 1835 свој орган (Новине, Даница), уводи као заједничко југословенско име „илирско“, заједнички књижевни језик и правопис, просвећује грађанство и народ, тражи везе са Србима и Словенцима те приводи у дело нове културно-политичке и националне идеје народног пробуђен ја и словенске узајамности.
Линија 708 ⟶ 704:
Прешерен је углавном лиричар; главни извори његове лирике су љубав, размишљања о свету и људском животу и, напослетку, критички став према појавама тадашњега културнога и књижевнога живота у Словенији. Основни тон његове лирике сачињава љубав; у почетку она је још површна те не захвата цело песниково биће (Љубезни сонетје), понекад је и шаљива и младићски несташна (Хчере свет, Ученец), али у т. зв. Јулијино доба, откад се песник заљубио у младу Јулију Примичеву (1833), она постаје за песника животна трагедија, варљива нада у лепши живот, неутешна жудња за срећом, извор очајања, бола и мучног одрицања. Средиште Прешернове љубавне лирике чине Газеле и нарочито Сонетни венец, у коме песник даје одушка својим патњама што је Јулија забацила његову љубав и верила се с другим, а у исти мах изражава спознају да ће његова несрећна љубав остати Словенцима извор уметничког уживања. Свој удес песник поређује са судбином своје домовине, столећима гажене и ни од кога вољене (9. сонет). Јулијја за песника није објект чулне страсти, већ — као Дантеова Беатриче и Петраркина Лаура — оличење земаљске среће и исконске људске тежње за идеалом и савршенством. Видећи да људи његове песме криво схватају и ругају се његовој патњи, Прешерен је у бескрајном болу спевао потресне сонете о Мојсију, Очи биле при њеј..., Кадар превиди... и очајничку песму Кам?, а напослетку, уверивши се у варљивост својих нада, песму Згубљена вера. Поједине рефлексе Прешернове несрећне љубави према Јулији претстављају и познате песме: Луна сије, Струнам, Прошња и др.
 
Прешернова мисаона поезија изражава — као и његова љубавна лирика — горка разочарања у животу и младићским идеалима (Слово од младости); нарочито избија та мисао у Сонетима несрече, где се песник с тугом сећа срећних дана проведених у завичају; тежња за спознајом отерала га је у свет, али му није донела среће, већ сумњу, бол и очајање (Врба, Мементо мори). — Борећи се с Чопом за више уметничке и културне идеале, наилазио је песник на отпор заостале и тесногрудне јанзенистичке и абдеритске средине, и из тога се родила његова сатиричка поезија (Нова писарија, епиграми Сршени, сонети против метелчице, против Копитара, различити епиграми и др.). — Прешерен је спевао и неколико красних балада и романца (Турјашка Розамунда, Шмарна гора, Поводни мож и др.), превео Бüргерову „Ленору“ и препевао неколико народних песама (Лепа Вида, Рошлин ин Врјанко, Краљ Матјаж). — Кад је изненада изгубио пријатеља и савезника у борби Чопа (удавио се при купању у Сави 1835), Прешерен се осетио осамљеним и уморним од дуготрајне јалове борбе и животних разочарања; зажелео је мира и осетио потребу да се повуче из борбе и одрекне нади у животну срећу. Та резигнација сачињава основни тон најопширнијег Прешернова епско-лирског дела Крст при Савици (1836). Ту он приказује Чртомира, последњег борца за дедовску словенску веру и народну слободу против хришћанства, које шире Немци огњем и мачем, и његову љубав према лепој Богомили, свећеницисвештеници божице Живе на бледском отоку. Док се Чртомир борио с Немцима, Богомила се покрстила и заветовала вечито девичанство. Кад се он после пораза састане с Богомилом да се с њоме венча, она му каже што је учинила и наговори га да и он прими Христову веру. Чртомир, видећи да се срушила и последња утеха и нада на животну срећу, одриче је се, прими крштење на слапу Савице, а после тога одлази у свет, постаје свећениксвештеник и проповеда свом народу веру одрицања и спаса. — Као Чртомир, и Прешерен је „покопао мисли високолетеће, жељâ неиспуњених болове и сву наду на земаљску срећу“; предао се резигнацији и очекивао час кад му „срце умире дубине гроба“, у том очекивању је провео остатак мукотрпног живота великог генија у малом народу и у малим временима.
 
Прешерен је за словеначку књижевност ванредна појава, којом се она дигла на висину западноевропског уметничког стварања и која ствара нову епоху у духовном животу Словенаца. Прешерен у сасвим малој и младој књижевности, без традиција и претходника, без израђеног песничког језика ствара одједном дела која у савршеном облику откривају вековне тежње и патње целога једнога народа и у исти мах претстављају најличнију, а зато општељудску и вечиту уметност. Од Водника до Прешерна нема прелаза: то су два доба која немају ништа заједничко: тамо несигурни почетнички кораци и немоћно тепање, овде смион лет песничког генија у област највишег духовног живота и савршен израз најдубљих душевних доживљаја. Прешерен ствара песнички језик и дикцију, уводи најтеже песничке форме (сонете, газеле, глосе, станце, терцине и др.) и даје у свима савршена дела. Зато је Прешерен гениј који је Словенцима створио уметничку књижевност, песнички језик и стил и положио темеље целом уметничком стварању Словенаца и целој њиховој народној култури.
Линија 714 ⟶ 710:
==== ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА РОМАНТИЧАРА ====
===== Ђура Јакшић (1832—1878) =====
''Родио се у Српској Црњи (Банат), у свећеничкојсвештеничкој кући; свршио је три разреда гимназије у Сегедину, а затим је учио сликарство у Темишвару. Као 16 годишњи дечак суделовао је у борбама 1848 г., а потом наставио учење сликарства у Пешти, Бечу и Минхену. Год. 1855 прешао је у Србију и служио као наставник у мањим местима до 1871, са честим прекидима. Живео је стално у беди, зарађујући бедан хлеб сликарством и књижевним радом; 1872 постао је коректор Држ. штампарије у Београду, где је и умро.''
 
Несређени и несрећни живот много је утицао на карактер Јакшићева књижевног рада и појачао његову природну склоност песимизму. Јакшић је чисти романтичар. У њему превладава лиризам, премда је написао више прозних и драмских састава него песама. Његова лирика углавном је родољубива, са два основна мотива: љубав према народној прошлости, коју Јакшић замишља романтички-песнички и коју противуставља свом прозаичком доба (Старо доба, Косово, Љубав, Две заставе, Отаџбина, На Врачару), и љубав према сиромашном напаћеном народу; у овим песмама нераздвојно су везани патриотски и социјални мотиви. Родољубље Јакшићево није сентиментално, већ борбено, пуно мржње према насилницима, ма који они били, а још више према онима који равнодушно гледају патње малог слободољубивог народа (Падајте браћо, Ћутите, ћутите, Раја, Јевропски мир). — Јакшић има и личних песама, где изражава патње усамљена и прогоњена човека, разочарана у животу и људима, са пуно искреног осећања, патоса и романтичарског демонизма (На Липару, Поноћ, Моји болови, Пуста је, Ја сам стена, Кроз поноћ). Љубавни мотиви код Јакшића врло су ретки, а уколико их има, они су традиционално романтичарски (Ти си била ...). — У Јакшићевој епској поезији такође превладава лични елемент потискујући епски садржај и слику. Садржаје узима он из борба с Турцима, али без истицања историјске перспективе. Јунаци су апстрактна, измишљена бића, без везе с добом и средином, углавном слични један другом, а сви заједно самом песнику (Осман-Ага, Братоубица, Мученица).
Линија 835 ⟶ 831:
 
===== Симон Грегорчич (1844—1906) =====
''Рођен је у Врсном, близу Кобарида (Горичка), у сиромашној сељачкој кући; гимназију и богословију учио је у Горици и службовао затим као свећениксвештеник у неколико мањих места. Због болести повукао се рано у пензију и живео више година на свом малом сеоском имању, болестан, често у оскудици; поткрај живота преселио се у Горицу, где је и умро.''
 
„Горички славуј“, изашао из Стритарове песничке школе, у којој се извежбао у глаткоћи и мелодиозности стиха, Грегорчич је можда најлирскији словеначки песник, благ, нежан и сетан, који је у једноставним, често управо класичним стиховима опевао своје патње, своју љубав према домовини и свом потлаченом народу. Стожер његове лирике чине личне, интимне исповести о својој несрећи и патњи. Грегорчич осећа свећеничкусвештеничку мантију као оков који га тишти и боли; сав нежан и крхак, он нема снаге да га се ослободи, као Ашкерц, већ пати, тужи у самоћи и жали за слободом као птица у кавезу, сломљених крила (Заостали птич, В целици, Ластовкам, Ујетега птича тожба). У тој патњи, која ће се докрајчити тек на мртвачком одру (Ољки), он моли Бога нека од његова пепела не ствара више човека-патника (Чловека никар). Понекад му се у души диже пркос и гнев (На брегу, Сам), али ускоро пада опет у резигнацију и одрицање властите среће (Даритев, Пастир). Из личног бола рађа се у песнику саучешће и љубав према свима који пате као и он; из своје невоље црпе топле речи утехе и љубави према њима, проповедајући социјалну правду, одрицање и жртвовање за њих (Сиромак, О невихти, Делавцем). Као све патнике, Грегорчич воли и своју напаћену домовину, „мајку сирота, натопљену крвљу и сузама“, коју осваја и гази непријатељ, те је чекају још страшна искушења; али песник верује да ће она ипак устати у нови живот (Домовини, Ој збогом ти планински свет, На потујчени земљи, Сочи, В пепелнични ночи). — Грегорчич има и неколико љубавних песама, али су оне све нежне, дискретне, спиритуалне; „то је поезија о љубави која не сме ни да помисли на остварење и која се иживљава у болно-радосном ужитку осећаја и одрицања, који ужитак тако постаје извор најфинијих емоција“ (Деклетова молитев, Поглед в недолжно око, Ле енкрат, Кропити те не смем). — За познавање песникова душевнога живота значајне су његове „Предсмртнице“ и „Посмртнице“, у којима се осећа дах блиске смрти, као и превод библијске приче о Јобу, у стиховима.
 
Грегорчичеве песме су због њихове непосредности, нежности и топлине осећања, једноставности и природности изражаја и мелодиозности стихова увек савремене; многе од њих је народ пригрлио те их пева као своје (Њега ни, Изгубљени цвет, Поглед в недолжно око и др.).
Линија 939 ⟶ 935:
 
===== Светолик Ранковић (1863—1899) =====
''Родио се у Моштаници, близу Београда, у свећеничкојсвештеничкој породици; учио је гимназију и богословију у Београду, а Духовну академију у Кијеву; служио је као наставник веронауке у Нишу и напокон у Београду, где је и умро.''
 
Ранковићеве приповетке приказују с љубави и реализмом живот његова роднога краја, Шумадије. Начин његова приказивања много се разликује од осталих тадашњих писаца; он гледа на село без идеализације, можда и сувише песимистички, и оштро критизира његове мане: грубост и суровост ('''Богомољац'''), незахвалност и похлепност (Добротвор), неморал и поквареност сеоских жена ('''Стари врускавац'''). Општи тон његових приповедака је дубоко песимистичан.
Линија 974 ⟶ 970:
Домановић је радио на приповеци и политичкој сатири. У приповеткама црта углавном сеоски живот и у почетку га, под утицајем Ј. Веселиновића, идеализира (Чича-Мита), а касније, разочаран, приказује село с лоше стране: беду сељака, запуштеност и ропску покорност, дивљаштво и пакост (Сеоски погреб, Добра душа, Разорена срећа). Општи тон је тужан, безнадан; ретко избија која топла слика, нежни приказ дечје душе (Божје сузе, Слава). — Узете као целина, његове приповетке немају много оригиналних црта и не истичу се нарочито ни садржајем ни по типовима.
 
Много је јачи и оригиналнији његов сатирички рад. Више година Домановић је својим часописом „Страдија“ стајао на челу опозиције и оштро нападао тадашње културне, социјалне, а нарочито политичке прилике у Србији за време последњег Обреновића. — По примеру руског сатиричара Салтикова Домановић, у облику прозирне алегорије, даје претерану, карикирану, управо жестоку сатиру целог друштвеног поретка и његова утицаја на морал појединаца. У '''Данги '''(1899) жигоше ропски дух и бескичмењаштво савременика који се отимају за срамоту и несрећу. У '''Вођи '''(1901) приказује очајну лаковерност и тупост народа који не уме да сам себи нађе пут, већ поверава своју судбину слепцу, јер у његовом ћутању види највећу мудрост, а слепац га доводи до пропасти. У причи '''Краљевић Марко по други пут међу Србима '''(1901) исмева се лажни патриотизам који узвисује јуначку прошлост да прикрије ружну стварност: Краљевић Марко чује како га народ 500 година зове у помоћ и одлучује да се врати на земљу верујући да је народ жељан јуначких дела и освете Косова; али се горко разочара у својим сународницима, који га отерају на робију и у лудницу. — У '''Страдији '''(1902) Домановић приказује редом све тадашње установе, министре, свећенствосвештенство, научењаке, чиновнике, књижевнике — низ карикатура, на први поглед смешних, али у ствари болних појава тадашњег јавног живота. Горчина и жучност достизавају кулминацију, кроз гротеску пробија очајан вапај напаћена човека-борца: „као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом: То је твоја отаџбина!“
 
Домановићев сатирички рад имао је јак утицај на тадашњи културни и политички живот у Србији; својом сатиром он је не само отварао очи за друштвене мане него је будио свест и национални понос и крчио пут јавном моралу, не сентиментално-патриотском, основаном на звучним фразама, већ истинитом, прожетом сазнањем социјалног зла и неправде и неопходношћу да се то зло поправи. — Домановићев стил је оштар, жучан, борбен, општи тон је тежак и мрачан; његова сатира не забавља, него пробуђује озбиљне мисли и мучна осећања.
Линија 1.060 ⟶ 1.056:
У цртицама и приповеткама из живота сиротиње он реалистички црта социјалну беду и мане које она проузрокује; писац више жали него што осуђује јаднике због њихова неморала и душевног пада, чак и злочина („Из велеградског подземља“). Он не тражи у тим „људима са дна живота“ какве особите црте да би их величао или идеализирао (као Горкиј или Достојевски); то нису идејни револуционари, него жртве социјалне неправде. У просечности њихових патња и жеља налази Новак праву животну трагичност. Његов је опис топао и једноставан, нарочито у опису живота помораца, припростих људи, који се понекад у болу и самопожртвовању дижу до патетичних и дирљивих ликова ('''Саломон, Старац Лука, У просјачкој кући'''). — Другу групу сачињавају његове приповетке у којима слика егоизам и лажљивост грађанског и чиновничког сталежа, борбу за новац и част на рачун сиротиње. У приповеци '''„У глиб“''' он црта прелаз младог некарактерног интелектуалца од школских идеала на бруталну прозу своје средине. — У тим приповеткама је тон оштрији, слика туробнија, а наличје велеграда приказано без оне поезије која пробија у приморскима ('''Царитас, Социјалдемократа'''). — Међу тим приповеткама истичу се оне у којима Новак приказује ђачки живот својих јунака, где прати њихов развитак са много љубави и психолошке тачности ('''Незаситност и беда''', Посестрима).
 
У својим већим приповестима '''Посљедњи Стипанчићи''' и '''Под Нехајем''' Новак описује свој родни Сењ и материјално и морално пропадање његових патрицијских породица; оно на једној страни ствара неке пасивне мученике и мученице (на пр. мајка Валпурга и кћерка Луција у „Стипанчићима“), а с друге авантуристе и безобзирне одрођене каријеристе (млади Стипанчић). — У роману '''Два свијета''' приказује Новак несклад између света идеја и материјалнога света, борбу уметника са заосталом и тупом средином која га не схвата и зато упропашћује. Музичар Амадеј доживљава двоструку драму: као члан друштва из кога је никао и изнад кога се својим талентом уздигнуо, те му се оно зато свети; и своју личну драму, јер вољена жена, добра али припроста, не може да схвати његов душевни живот. У борби за опстанак своје породице он узалуд жртвује своје најсветије идеале те утучен од живота полуди. У роману има доста аутобиографских црта, пун је дубоких опажања, нарочито у последњем, нешто развученом делу, где писац анализира постепено лудило. — У '''Запрекама''' обрађен је, с много реалистичких црта и добрим познавањем људске душе, проблем присиљеног ступања у свећеничкисвештенички сталеж и драма младог човека који мора да се одрекне своје личне среће и слободе да задовољи егоизам своје мајке. Јунак побеђује сва искушења, остаје веран својој дужности, али по цену своје и туђе патње. — Два дела — једно од првих ('''Павао Шегота''') и последње ('''Тито Дорчић''') — приказују кобан утицај града на човека који је рођен у припростој средини и силом од ње отргнут. Павла Шеготу случај баца у град, где он душевно пропада те се враћа кући као бродоломац да се убије — Дорчић је имао наслеђене способности за рибара, али га, иако није имао талента, на силу школују, те он постигне „господско“ место суца. Али он, рођени рибар, не може да се снађе у новој средини, није способан за своју дужност. Под утицајем духовне пропасти, у којој се нашао због своје неспособности, и он, као Шегота, свршава самоубиством.
 
У готово свим својим делима Новак заправо увек обрађује исту тему: утицај материјалних прилика, средине, породице и прирођених склоности на лични живот и карактер појединца. Иако је он увек социјални писац, далеко је од тенденције, оптужбе као и од жеље да поучава и пропагира. Анализирајући строги механизам социјалног живота, Новак не дели људе на зле и добре, него само на веће и мање патнике, истичући да човек често мучи другога нехотично и несвесно, да се одговорност за туђу несрећу не може тачно одредити (сама љубав убија, исто као и злоба; на пр. мајка у „Запрекама“, Адела у „Два свијета“, мајка у „Титу Дорчићу“). Зато писац не осуђује никога, него сам пати са својим јунацима, без мржње, са много самилости и топлине. Љубав према приморју избија у многим лепим описима и нарочитој симпатији према приморцима и њихову мучном животу. — Новаков стил је без нарочитих украса, једноставан, без много локалне боје, али природан и топао.
Линија 1.101 ⟶ 1.097:
 
===== Силвије Стр. Крањчевић (1865—1908) =====
''Родио се у Сењу, у чиновничкој породици. После матуре ступи по жељи родитеља у богословију, одакле га пошаљу у Рим на теолошке науке; немајући позива за свећеничкисвештенички сталеж, напусти после неколико месеци Рим и теологију, дође у Загреб и положи испит за наставника грађанске школе; од 1886 служи у Мостару, Ливну, Бијељини и Сарајеву као наставник и најзад као директор трговачке академије; 1894—1904 уређивао је уз Косту Хермана сарајевску „Наду“; умро је у Сарајеву.''
 
Крањчевић је пропевао као ђак, подражавајући старијој родољубивој поезији Прерадовићевој, Шеноиној и Харамбашићевој (Бугаркиње, 1885), с конвенционалним мотивима о величини и слави домовине и Словенства, о слободи и правди, уз то о жени као драгој и мајци. У тим песмама има мало личног схватања и стварног доживљаја, али има искреног младићског бунтовничког полета, огорчености због неправди што се чине његову народу, често с много патоса и у звучној фразеологији. Касније (Изабране пјесме, 1898) Крањчевић наставља ту романтичарско-правашку борбену родољубиву лирику (Домовини, Мој дом, Сан или јава, нарочито Ускочке елегије); уз то све више пробијају социјални и филозофски мотиви: његова поезија постаје све мисаонија и општечовечанскија. Песник цени рад и радника (Раднику); ораториј „Први гријех“ је глорификација рада, којим се човек од животињских нагона уздиже до стваралаштва и у њему налази смисао живота. — Крањчевића боли социјална неправда, буни се против ње и огорчено напада богаташе, лицемере, пузавце, покварењаке и службену Цркву, која је искварила Христову науку: Христос се борио и умро за слободу, љубав и правду међу људима, али је његова жртва била узалудна (Resurrectio, Astrea, Eli, eli ..., Два барјака, Крист дјетету у цркви, Анђео бола, Кристова слика). Крањчевић се титанским замахом бори за вечите човечанске идеале правде, истине и слободе, тражећи смисао животу, који он не налази његов поглед на свет и живот све је црњи и очајнији, јер му се живот чини безнадан и бесмислен (Задњи Адам, Иза спуштених трепавица, Свељудски храм, Дитирамб, Мојсије, Lucida intervalla). Тај став према животу огледа се нарочито у збиркама „Трзаји“ и „Пјесме“ (1902 и 1908), из којих избија она дубока дисхармонија између идеала и стварности у свету и онај раскол у песниковој души, у коме има корен његов песимизам (Промашена коб, Вјетрић, Ноћи, Носталгија, Монотонија, Ах, све је сања пуста, Химна, Кад ми клоне, Портрет, У маскираној гомили, У бадњој ноћи).
Линија 1.108 ⟶ 1.104:
 
===== Антон Ашкерц (1856—1912) =====
''Родио се у селу Глобоком код Римских Топлица, у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Цељу, где га је школовала његова побожна тетка, и по њезиној жељи ступи он у мариборску богословију, те је као капелан служио у више места; 1898 г. остави због спорова с црквеним властима свећеничкосвештеничко звање и одлази за градског архивара у Љубљану, где је и умро.''
 
Ашкерц је најпре (под псевдонимом „Горазд“) певао лирске песме без особите оригиналности, под утицајем Стритара и Грегорчича, али је ускоро, по наговору уредника „Љубљанског звона“, проф. Левца, прешао на приповедно песништво. Први децениј његова књижевног рада испуњавају готово искључиво епске песме (Баладе ин романце, 1890). Мотиве за њих црпе он у првом реду у народној и словенској историји (Атила ин словенска краљица, Илирска трагедија, Стари град, Цељска романца, Светополкова опорока, Мутец осојски, Бој на Пироту, Бродник; у циклусу „Стара правда“ приказао је сељачку буну под воћством М. Гупца и њезин свршетак). Богат извор мотива нашао је у народном предању и веровању (Мејник, На седмини, Годчева балада, Три птице, Ботра) и у савременом културном и социјалном животу (Последње писмо, Најлепши дан, Анка, Зимска романца). Има и неколико мисаоних лирско-епских песама, у којима исказује своју животну филозофију и незадовољство са својим сталежем (чаша несмртности, Дворски норец, Певчец гроб, Солус). — Својим слободоумним идејама у погледу верских догми и црквених установа изазвале су Ашкерчеве песме оштру критику Ант. Махнича, проф. богословије и уредника часописа „Римски католик“. Та критика постала је за Ашкерца судбоносна, као и за Грегорчича; али док се овај, нежан и сетан, повукао у се, Ашкерц, борбен дух, примио је борбу и стао све одлучније заступати своје слободоумне идеје не само против тесногруде католичке естетике и наступајућег културног и политичког клерикализма, већ и против католичких догми. Своје погледе на свет износи најрадије у параболама (Прва мученица, Базарска парабола, Титус Марцус), међу којима су неке оштре сатире против његових противника (Фирдуси ин дервиш, Пегаз ин осел, Херкулов кип). Откако је скинуо мантију, Ашкерц постаје све жустрији и борбенији, а његова поезија све тенденциознија; зато тражи мотиве, у којима може да испољи своју мржњу против службене Цркве и њезиних догми, те их налази у доба реформације и противуреформације (Примож Трубар, Мученики); насупрот позитивном хришћанству одушевљава се за будизам и пантеизам те износи своје мисли о вери у облику легенда и парабола (Кришна, Буддхова чудеса, Цалигулове играче, Свети огењ, Грешник, Прамлоча) и појединим мисаоно-лирским песмама (Луч из нескончности, Ахасвер ознања ново веро, Јаз). У вези са савременим социјалним и културним струјањима Ашкерц пева о социјалној беди и неправди (Делавчева хчи, Из песмарице незнанега сиромака, Делавчева песем премогу) и жигоше тадашње словеначке културне и политичке прилике (Павлиха на Јутровем). Ашкерц се често враћао лирској песми; у њој је изражавао своје утиске с путовања по Италији, Балкану, Пољској, Блиском Истоку итд. и давао одушка свом словенском родољубљу (На Калемегдану, Сопотник, Под Вавелом, На Велеграду, Шуми Марица и др.). Покушавао је да се врати и нетенденциозној балади и романци (Јунаки, Јадрански бисери) и да створи већи еп (Златорог), али је његова песничка снага већ малаксала, па стога те и остале његове последње песме немају снаге и свежине његових првих дела.
Линија 1.248 ⟶ 1.244:
''Рођен је у Книну; учио је препарандију у Задру и затим служио као учитељ у цетинској крајини и као професор у Сплиту; последње године је провео у пензији у Загребу, где је и умро.''
 
Шимуновић је одрастао на селу (отац му је био учитељ) и скоро цео живот провео у Приморју и далматинском Загорју. У својим приповеткама црта богати и романтични крај код Цетине; изузетак чини његова прва приповетка '''Мркодол, '''у којој даје слику села из далматинског Загорја. У облику мрачне и жестоке сатире приказује његову материјалну и моралну беду као и затуцаност свећенствасвештенства које спречава сваки напредак. — У приповеткама са Цетине пробија не сатирична нота, него љубав према селу и идеализација његова живота. Цетински сељаци су питомци јунака, хајдука и ускока, који се баве јуначким играма и отимају девојке. Најтипичнија приповетка је '''Алкар, '''у којој се отац и син боре за исту девојку, коју коначно отац, као у народној песми, осваја својом победом у витешкој утакмици „алки“. Рашица је нека елементарна сила која руши све да дође до циља, а његов син Салко, нежан и осетљив, подлегне и полуди од бола. Главни део приповетке посвећен је опису „алке“, која симболизује некадашњи витешки живот Цетињана и њихове борбе са Турцима. Опис природе и народних обичаја превладава над психолошком анализом карактера, те они често изгледају недоследни и неубедљиви. — У другим, мањим причама '''(Дуга, Мулика, Са Крке и Цетине) '''Шимуновић даје идеализирано село, које живи својим старинским патријархалним животом, чува своје традиције и нерадо гледа сваког дошљака „господина“ (сељаци из Поникве руше чак и друм да им нико не би дошао из града — '''Сирота). '''Контраст између здравих и јаких сељачких кућа и дегенерисане поиталијанчене господе истакнут је у већој приповести '''Породица Винчић; '''с једне стране су дивови сељаци (Арсеније) и фратри, из њихове средине израсли и слични више хајдуцима него свећеницимасвештеницима (Фра Мија) — с друге карикирани „цонти“, који напуштају село да бедно животаре у граду. — У роману '''Туђинац '''Шимуновић напушта село и приказује живот у Дубровнику. Станко Лукавац, отргнут од села, сам у свету, лута по свету осећајући се свуда туђим, међу сељацима као међу дубровачким „госпарима“, те коначно одлази у Америку да бар не буде сам „туђинац“. Тип јунака Станка није јасан, његова душевна драма недовољно је мотивирана, а градска средина описана је доста бледо. — Засебну групу чине његове успомене из младости ('''Млади дани, '''Младост), топла и нежна сећања на прве утиске из живота.
 
Шимуновић је самоникао талент, без ширег хоризонта, али тесно повезан са својим родним крајем који је познавао, осећао и волео. Његова јачина је у описима пејсажа, обичаја, народних веровања, у „штимунгу“ сличном народним песмама: с једне стране јуначке борбе и игре, крвна освета и хајдуковање, као у епским песмама, с друге неодређена туга, љубавна бол и пасивна трагика женске судбине, како је приказује народна лирика. — Стил му је једноставан, једар и пластичан, понекад (у романима) нешто развучен; језик чист, народан, с много локалних речи и израза, које његовим делима дају неки нарочити чар.
Линија 1.257 ⟶ 1.253:
Цанкар је почео свој књижевни рад као ђак песмама, у духу песама Грегорчичевих и Ашкерчевих; касније, у Бечу, пева под утицајем немачких и француских декадената и неоромантичара, с јаком еротичком и цинички-сатиричком нотом (Еротика, 1899). — Ускоро је Цанкар увидео да му стих не даје могућности да изрази све пориве своје душе и прикаже слике своје маште, и он се окрене прози и драми. У души својој романтик, занесен својим уметничким сновима и опијен лепотом, Цанкар је сав субјективист: у свим својим делима (написао је око 30 књига новела, цртица, приповести и драма) приказује себе, своје патње, наде и разочарања, свој живот као симбол народног и општељудског живота. Одрастао у беди, понизиван и вређан, Цанкар је рано осетио мане словеначког друштвеног, културног и политичког живота, и у прво доба свога развитка он оштром сатиром бичује лажни друштвени морал, филистарство и бескарактерност, себичност и подлост, несклад између речи и дела, идеала и стварности (драме Јакоб Руда, '''За народов благор, '''Краљ на Бетајнови, '''Похујшање в долини шентфлоријански, Хлапци, '''приповести Тујци, Госпа Јудит, Крпанова кобила, '''Хлапец Јернеј ин његова правица '''и др.).
 
Филистрима и подлацима које је налазио у словеначком друштву Цанкар супротставља своје идеалне људе, идеалисте, уметнике, скитнице и поете, нежне и благе душе што чезну за светлошћу, животом, истином и правдом. Те своје људе он је обасјао свом нежношћу своје душе и топлином свога срца (Нина, '''Хиша Марије Помочнице'''). Нарочито је топло приказао жене и девојке као робиње своје дужности и љубави, јадне и забачене, али с великом душом и неутешном жудњом за лепотом и срећом (Ханца у '''Крижу на гори). '''Најлепши женски лик му је мајка, једина жена коју је он истински и дубоко волео и обожавао као патницу и робињу и једину светлу појаву у себичном и поквареном друштву (Францка у приповести '''На кланцу, Моје живљење '''и др.), Типичан Цанкаров претставник идеалиста-мученика је учитељ '''Мартин Качур, '''који долази у село с великим плановима о културном и моралном подизању друштва, али га филистарска и злобна средина душевно убија, те он, запрљан, утучен и јадан, умире на цести. — Цанкарова љубав према беднима и слабима, пониженима и увређенима који жуде за светлошћу и истином, постепено надвладава његов критички и сатирички став према друштвеном, културном и моралном блату; његова уметност постаје све сталоженија, интимнија, симболичнија; песник се повлачи још више у се те из своје душе и својих снова ствара свет уметности, лепоте и правде (Курент, Воља ин моч, Милан и Милена, Лепа Вида). Неки благи оптимизам обасјава његова последња дела (Моје живљење, Грешник Ленарт); најјаче избија то у последњој књизи '''Подобе из сањ''' (1917), у којој он индиректно, као неки одјек, црта страхоте светскога рата; он не оптужује, не буни се против страшнога зла, већ као свећениксвештеник и лекар душа топлом и увереном речју теши и указује на ускрснуће.
 
Цанкарова уметност је сва индивидуална, субјективна; у свим делима он слика себе самога и свет око себе, пројициран кроз призму своје осетљиве душе. Та слика није увек једнака, већ се мења према тренутачном расположењу песникову те се чини, гледана као целина, каотична и нескладна; али се у свим делима испољава исти дух, иста основна нота уметникове личности. Цанкар се у вечитој борби духа и материје, добра и зла јавља као уметник-тражилац лепоте, истине и правде. И његов стил је различит: сада је оштар, полемичан и циничан, сада лирски нежан и топао или сањаво симболичан, али увек личан, цанкаровски. Цанкар је мајстор језика и стила; он је открио сву музичку лепоту језика и ритам словеначке прозе и дао у својим делима богату ризницу слика и ликова, снова и уметничких визија.
Линија 1.264 ⟶ 1.260:
''Родио се у селу Дословиче код Брезнице (Горењско); учио је гимназију и богословију у Љубљани те служио као капелан и жупник у многим селима, највише на Горењском; сада је жупник у Љубљани.''
 
Финжгар је почео писати још као ђак, под утицајем Јурчичевих и Керсникових прича (Гоздарјев син, Зарока о полночи). После бављења омладинском литературом и лирским и епским песмама („Триглав“) вратио се приповедништву и написао низ прича и цртица из живота горењских сељака, с реалистичким описима покрајина и личности и занимљиво израђеном радњом (Стара ин нова хиша, Детељица, Оче је, Смо па ле мож и др.). Прва већа Финжгарова композиција је роман Из модернега света (1904), којим је хтео да, на основу опажања радничког живота и њихових борба за друштвену правду, створи социјални роман у духу хришћанског социјализма. — Историјским романом '''Под свободним сонцем''' (1906—1907) описао је, под утицајем Сјенкјевичевих историјских романа, живот наших предака за време запоседања Балкана, њихову борбу с Византијцима и живот царске Византије у доба Јустинијана и Теодоре. Осетивши ваљда да није свладао огромну епску грађу и улио живот ликовима своје фантазије, вратио се Финжгар на приказивање живота око себе. У приповести '''Сама '''насликао је живот сеоске учитељице која страда, јер не налази ослонца и помоћи у сељачкој средини, а у '''Декли Анчки '''(1917) живот и морални пад двоје добрих сељачких људи који на крају доживљавају морално ускрснуће. У цртицама Пророкована приказује патње словеначког народа у светском рату. — Финжгар је написао и неколико драма, у којима је приказао живот словеначког села у садашњости и прошлости ('''Дивји ловец, '''Наша кри, '''Верига, '''Развалине живљења). — Финжгар је у основу реалист који у својим приповеткама и драмама анализира живот горењских сељака, радника и ситне сеоске интелигенције, али га приказује са становишта свећеникасвештеника и духовног пастира те тражи да се задовољи етичка правда: мане и греси морају редовно да се испаштају. У концепцији и стилу нема јединствености; у првим његовим причама превладава идеалистичко-романтички утицај Керсникове и Тавчарове школе, а касније се опажа уплив руских и француских реалиста, а у последњим причама (Пророкавана и др.) испољава се тежња за модернистичком симболиком. — Занимљива, добро компонована радња, једноставни, некомпликовани карактери и лакоћа приказивања учинили су да су Финжгарове приповести постале врло популарне.
 
===== Франц Ксавер Мешко (р. 1874) =====
''Рођен је код Св. Томажа близу Орможа; гимназију је учио у Птују и Цељу, богословију у Марибору и Целовцу; службовао је као свећениксвештеник по разним крајевима Корушке; после светскога рата живи близу Цеља.''
 
Мешко је почео књижевни рад као ђак песмама и фељтонима, али је ускоро прешао на прозу, и то новелу и цртицу. Међу прве његове веће ствари иде роман „Кам пловемо?“ (1897), писан натуралистичком техником, али без натуралистичке идејне повезаности; али су најбоље Мешкове ствари психолошке цртице и новеле, покупљене у збиркама '''Об тихих вечерих '''(1904) и '''Мир божји '''(1906). У њима Мешко црта своје душевне борбе с еротичким поривима, које је као свећениксвештеник морао потискивати, али их не приказује реалистички отворено, већ застрто симболима и сентименталним лиризмом. Док Цанкар у својим лицима отворено и искрено открива најскривеније кутове своје душе, Мешко их прикрива сентименталном елегичном осећајношћу, као тешитељ младих морално посрнулих девојака и жена, који зна и схвата њихов грех и патњу. Највећа његова ствар је роман '''На Пољани '''(1907); Пољана је симбол словеначке домовине коју Мешко воли с болом у души због међусобне мржње људи и њихове тежње за туђином. У роману се испреплиће реалистично описивање сеоског живота с неадекватном симболиком и романтиком идејне конструкције о љубави која прашта све и побеђује мржњу. — Мешко је дао и неколико историјских прича (Драма изза давних дни, Чрна смрт, Кобилице), у којима опет намештени лиризам квари стварност историјског приказа, и драмâ (На смрт обсојени, Мати). — У последње време бави се Мешко омладинском и религиозно-медитативном прозом.
 
Мешко је мека, осетљива и нежна природа, па му је стил нежан, најчешће сентименталан, више лирско-песнички неголи зорно-сликарски. Зато су му најбоље успеле лирско-осећајне новеле које претстављају прикривене исповести његове осетљиве и у борби с природним нагонима напаћене душе.
Линија 2.343 ⟶ 2.339:
Проблем уметника у нашој средини (Новак, Ђалски, Цанкар)
 
Типови свећеникасвештеника у нашој реалистичкој књижевности (Шеноа, Новак, Сремац)
 
Егоизам и деспотизам у породичном животу (Новак, Лазаревић, Станковић)
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Репетиторијум_историје_југословенске_књижевности”