Викизворник

Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 453:
 
 
== ИВIV НОВА КЊИЖЕВНОСТ ==
=== Прелаз у нову књижевност — Књижевни центри ===
Ново доба у нашој културној и књижевној историји јавља се у другој пол. 18 в., кад се руше старе традиције и уносе у живот и књижевност нове просветитељске идеје. Сва наша дотадашња књижевна настојања била су — осим у Далмацији у доба ренесансе — верског односно црквеног порекла (средњи век, реформација, католичка реакција) те су имала више или мање црквено односно верско-поучно обележје. То је целом књижевном раду, који се од почетка новога века обављао готово искључиво у нашим западним (католичким) земљама, давало извесну заједничку ноту, иако се он иначе развијао у свим покрајинама готово сасвим самостално, без јачег међусобног утицаја. У тим локалним књижевностима (далматинско-дубровачкој, босанској, кајкавској и словеначкој) наступа с временом опадање животне снаге, и тек западноевропски просветитељски покрет 18 века препорађа их и даје им правац и ново обележје. У вези с тиме јављају се утицаји западних литература, место дотадашњих старокласичних, византијских и италијанских. Заједно с буђењем народне свести јавља се веће занимање за народну прошлост и народни језик, који се почиње боље неговати. Сав просветни и књижевни живот почиње да се модернизује у правцу тадашњих културних настојања. Иако те идеје и потицаји нашим новим књижевним струјањима дају извесну уједначеност, оне се и даље развијају свуда више или мање самостално, према културним и социјалним приликама појединих крајева. — У неким покрајинама (Далмација, Босна) таласи новог покрета не долазе много до изражаја, те се тамошња књижевност, уколико се уопште још гаји, креће већином и даље у традиционалном верско-просветном правцу. — У Дубровнику ново књижевно настојање такође не наилази на велик одзив; подражавају се страни писци (највише француски, нарочито Молијер), а оригинални рад готово сасвим престаје. Зато се живљи књижевни рад јавља у Хрватској (код кајкаваца), у Словеначкој, а нарочито у Војводини и Славонији. Те четири покрајине постају у 18 в. наши главни књижевни центри.
 
Славонија ускоро после ослобођења од Турака (крај 17 в.) почиње да учествује у књижевном животу, донекле у правцу католичке реакције (Канижлић и др.), донекле у духу просветитељских идеја (Релковић), истичући притом извесна локална обележја (језик, писмо, општи дух, поучна тенденција итд.). — Војвођанска књижевност у првим деценијима после велике сеобе (1690) наставља средњовековну српску манастирску литерарну традицију (Рачани), али ''с& ''ускоро развија на сасвим новим темељима, у духу рационалистичких идеја, добивајући по језику, писму, садржају и духу своје одређено обележје. — И у кајкавској и словеначкој књижевности опажају се у почетку трагови раније противуреформаторске верско-поучне књижевне делатности; али док код кајкаваца књижевни рад на њихову дијалекту ускоро престаје (у доба илиризма), код Словенаца се под утицајем нових идеја снажно развија дајући низ ваљаних литерарних радника и добивајући све одређенији засебни карактер.
 
 
=== Књижевни рад у Војводини — Рачани — Руски утицај ===
Линија 468 ⟶ 467:
 
Поред Жефаровића писали су на рускословенском језику још: владика црногорски Василије Петровић (Историја о Черној Гори, 1754, Москва), Павле Ђулинац, официр и дипломат у руској служби („Краткоје введеније в историју происхожденија славеносербскаго народа“ 1765; превод Мармонтелова филозофско-историјског романа „Велизариј“ 1777, прва чисто белетристична књига у српској књижевности), и нарочито Захарија Стефановић Орфелин (1726—1785). Самоук, без сталног занимања, живећи често у беди, Орфелин је радио на књизи много, често само ради хлеба; обилан је његов богословски рад (катехизиси, преводи с руског итд., „Апостолскоје млеко“, тј. катехизис за његова сина, писан топло, на народном језику). Значајна је његова песма „Плач Сербији“ (1761), на народном и рускословенском језику, где опева жалосну судбину Срба под Аустријом и жали се на српску црквену хијерархију. Г. 1768 издаје у Млецима „Славеносербскиј Магазин“ (изашао само 1 број), први покушај књижевног часописа код нас, где даје читав програм за развитак нове књижевности у духу рационализма. Значајно је његово велико историјско дело „Житије. .. Петра Великога“ (1772, Млеци), где уздиже тог великог руског реформатора; то је прва критична и свестрана историјска монографија у нашој књижевности, рађена савесно и на основу богате литературе. — Орфелин је по свом раду и идејама први гласник савремених рационалистичких мисли у заосталој српској средини и прави претеча Д. Обрадовића. Поред њега се међу рускословенским писцима истиче нарочито још Јован Рајић.
 
 
=== Јован Рајић (1726—1801) ===
''Родио се у Карловцима; учио је у школи Е. Козачинског, наставио гимназијске науке у Мађарској и теологију у Русији (Кијевска академија), постао наставник у Карловцима и Н. Саду, закалуђерио се и постао архимандрит манастира Ковиља, где је живео до смрти.''
 
Рајић је био за своје време врло образован човек и учен теолог. Написао је више теолошких дела („Катехизис мали“, 1774, уџбенике црквене историје, расправе и проповеди где тумачи и брани православље). — Рајићев књижевни рад састоји се од две збирке пригодних и побожних песама, прераде апстрактне драме Е. Козачинског „Трагедија о смерти ... Уроша В“V“, поучног карактера, по узору на средњоевропске моралитете, у 13-ерцу, без икакве драмске радње, затим од превода моралнопоучних анегдота „Цветник“ и оригиналног спева „Бој змаја с орлови“ (1791). То је подужа алегоријско-историјска песма у 5 делова с патриотском и хришћанском тенденцијом, где опева рат Русије и Аустрије (орлови) с Турском (змај), у чудноватој мешавини сухопарних кроничарскиххроничарских излагања о биткама с фантастичним и митолошким елементима (Јупитер, Плутон, Меркур итд.).
 
Најважније Рајићево дело је „Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ (4 свеске, 1794—5). То је први велики и систематски приказ југословенске историје, писан с љубављу према народу и његовој прошлости, али са средњовековним калуђерским идејама о историјском збивању, где Божја рука и Провидност играју велику улогу. То дело, састављено на основу многих домаћих и страних историографа и биографа, дуго се ценило те је извршио важну национално-културну улогу, јер је код српског дела народа све до средине 19 в. будило и подржавало народну свест. Као сва Рајићеве дела, и ово је писано рускословенским језиком и тешким и незграпним стилом.
 
 
=== Антун Канижлић (1699—1777) ===
Линија 484 ⟶ 481:
 
Канижлић је као песник настављач и имитатор добровачко-далматинске књижевности 17 века. — Поред њега јавља се тада у Славонији више писаца, махом свећеника, који раде у том духу: Вид Дошен (написао је, међу осталим, дело у одбрану Релковићева „Сатира“ и песму „Аждаја седмоглава“ о седам главних греха), Антун Иваношић и др. Они су последњи претставници противуреформаторске верско-поучне књижевности, јер се већ на свим странама јављају нови људи, задојени слободнијим и напреднијим идејама филозофскога рационализма.
 
 
=== РАЦИОНАЛИЗАМ ===
Сав наш социјални, политички, културни и књижевни живот задржао је све до друге половине 18 столећа неке битне ознаке средњега века; друштвено уређење оснива се још на феудалном систему, с деобом грађана на привилеговане и бесправне, државно уређење на апсолутној монархији, која црпе своју снагу у општем уверењу да јој је власт дана од Бога; у културном и књижевном животу осећа се још превласт Цркве и њених учења. Већина јавних и књижевних радника су црквени људи, свећеници и монаси, који у својим делима полазе са становишта црквене догматике: код Срба калуђери Рачани, Рајић и др., код Хрвата свећеници и фратри Канижлић, Дошен, Катанчић, Миклоушић и др., код Словенаца Марко Похлин, Јурај Јапељ и др. И књижевници-лаици, колико их је уопште било, пишу под утицајем верских идеја које су владале читавим тадашњим културним животом. Стога има сва та књижевност, уз неке знакове нових напредних идеја, углавном још ипак црквено обележје средњега века. Нова књижевност јавља се тек у вези с великим духовним покретом који је око средине 18 в. уздрмао јавни и културни живот западне Европе — с просветитељством или рационализмом (ратиоratio — разум).
 
Енглеска филозофија 17 и 18 в. (Џон Лок, Изак Њутн, Џорџ Беркли, Давид Хјум и др.) дошла је у својим истраживањима о проблему спознаје до неких закључака који су у каснијем развитку довели до великог преокрета у духовном животу Европе. Нарочито је Локова наука да све предоџбе потичу из искуства нашла одјека у француској филозофији, која ју је почела примењивати на тадашње политичко, друштвено и црквено уређење. Људски разум, који сређује податке и садржаје искуства и доводи до спознаје, постаје једина меродавна духовна сила, према којој треба управљати сав јавни и духовни живот. Одбацује се вера, метафизика, машта — једино мерило треба да буде наука, стечена искуством и здравим људским разумом. С тога становишта француски мислилац Волтер критикује теолошке науке Цркве заузимајући се за природну, разумску религију. Монтескје доказује неправичност тадашњег друштвеног и државног уређења („Дух закона“), Кондијак, Ламетри, Дидеро, Холбах и др. проповедају филозофију здравога разума која се очитује у механизацији душевног и телесног живота (л’хоммеl’homme-мацхинеmachine). Поборници просветитељских идеја углавном су припадници и гласници грађанског сталежа, који је у западноевропским земљама у току 17 и 18 века дошао до моћи и угледа. Док су носиоци дотадашњег друштвеног уређења, политичке моћи и духовне културе били углавном племство и свећенство, т. зв. привилеговани сталежи, сада грађанство, трећи сталеж, почиње све више тражити свој удео у свеукупном животу народа. Борци за тај нови поглед на свет и живот, свесни огромног напретка природних наука и верујући у свемоћ људског разума и у потребу праведнијег друштвеног уређења, полазе с основног начела да је само оно добро и ваљано што може да одобри здрави, никаквим другим предрасудама непомућени људски разум. Зато они одбацују и прогоне остатке средњовековног духовног и друштвеног уређења, празноверје, верску нетрпељивост, сталешке разлике, владу појединаца над народима, и траже једнакост пред законима, просвету најширих народних слојева у циљу поправљања морала и општих услова за друштвени и духовни напредак. У том циљу поборници просветитељства не пишу само поучне књиге за народ, већ и у својим уметничким делима приказују благодати просвете и напретка.
 
Те напредне идеје брзо су се из Француске прошириле по Европи. Прихватили су их не само образовани кругови већ и неки просвећени владаоци (пруски краљ Фридрих Велики, аустријски цар Јосиф II, Катарина Вел.). Они почињу радити на подизању образованости у својим земљама, отварају школе, укидају кметство и привилегије племства и свећенства, изједначују права свих вероисповести и омогућавају народима слободнији друштвени и културни живот. Стога се у свим европским земљама у другој половини 18 века јавља живахна радиност на народном просвећивању и унапређивању на основу здравог људског разума, па се зато цело ово доба зове „доба просветитељства“.
 
Таласи тога новог духовног покрета ускоро су допрли и до нас, па се одмах јављају људи који настоје да наш народ просвете и оплемене. С тим њиховим благотворним радом у духу европске просвећености и слободоумности почиње се заправо наша нова књижевност. Главни претставници новога правца су код Срба Д. Обрадовић и његови ученици, код Хрвата М. Релковић, Т. Брезовачки, М. Врховац и др., код Словенаца барон Ж. Цојс и његов круг (Линхарт, Кумердеј, Водник и др.).
 
 
==== Доситеј Обрадовић (1742?—1811) ====
Линија 506 ⟶ 501:
 
Доситеј је имао на своје савременике велик утицај, нарочито међу лаицима. Јављају се и неки ученици који примају његове идеје и настављају његов рад, а сви су махом лаици: Јован Мушкатировић (1743—1809), адвокат, заступа Доситејеве идеје о укидању непотребних црквених празника и постова („Краткоје размишленије о праздници“) и даје у својим „Причама“ (1787) нашу прву збирку пословица и сентенција о разумном животу; Емануило Јанковић (1758—1792) преводи, поред осталог, с италијанског и француског комедије с морално-васпитном тенденцијом („Трговци“, „Благородни син“ и др.); Павле Соларић (1779—1821) преводи морално-филозофска дела о човекољубљу, о човечанским дужностима итд., саставља историјске и друге списе, од којих му је најважније дело „Земљеописаније“ (1804), издаје Доситејево дело „Мезимац“ (II део „Совјета“) и др.
 
 
==== Матија Антун Релковић (1732—1798) ====
''Рођен је у селу Свињару код Н. Градишке, у граничарској кући; после кратког школовања ступи са 16 година у војску. У седмогодишњем рату био је заробљен и одведен у Пруску, одакле се после рата вратио у домовину и служио као официр до пензионисања; умро је у Винковцима.''
 
Као пруски заробљеник Релковић је видео разлику између културних и социјалних прилика немачког и свога народа, па је наумио да свој народ подигне. Још у Немачкој напише своје главно дело '''„Сатир или дивји човик“ '''(ДресденДрезден, 1762<sup>1</sup>, Осијек 1779<sup>2</sup>). То је спев у 13 певања, у коме Релковић описује и жигоше рђаве моралне и економске прилике у Славонији. После описа Славоније и кратког прегледа њезине историје црта зла која су, по његову мишљењу, у њој увели Турци: коло, којим се квари омладина, посело, где се шири неморал, и диван, где се узалуд траћи време. Напада рђав одгој деце, ружне обичаје код венчања, раскош и расипање код моба, препоручује миран и сложан живот у кући и задрузи те на крају износи предности сељачког сталежа. „Сатир“ би, по Релковићевим речима у уводу II издања, требало да буде шаљива сатира на славонске прилике; он, међутим, није ни шаљиво ни сатирично, већ озбиљно, поучно, дидактично дело, с врло разборитим поукама о поправљању моралних и економских прилика. Писца руководи у раду племенита намера да свој народ морално поправи и културно и економски придигне; на свакој страници осећа се пишчева забринутост због рђавог стања славонског сељака и љубав према њему, која му диктира његове опомене и савете. „Сатир“ је писан у десетерцима, с римованим паровима, али му је рима често слаба и неправилна. У спеву нема поезије ни живости; све је то поука, чисто рационална и трезвена, па су стихови често банални и непоетски. Упркос томе, Релковићева књига постала је једна од најпопуларнијих у нашем народу (преведена је 1793 и на славеносербски језик), те се понегде чита још данас.
 
Релковић је написао још више поучних књига: „Нова славонска и нимачка граматика“, „Фабуле политичке и моралске“, „Езопове фабуле“, „Нек је свашта“, тј. збирка од око 40 прича и анегдота, покупљених од различитих писаца, с моралном тенденцијом, и др.
 
Релковић је најтипичнији рационалист у нашим западним крајевима; као самоук, који је својим трудом стекао извесно образовање, уме да га цени; у духу рационалистичких идеја он настоји да у свом народу прошири образовање и да му да корисне и добре поуке за материјални и духовни напредак. То Релковићево настојање даје његову раду значајну културно-историјску важност.
 
 
==== Тит Брезовачки (1757—1805) ====
Линија 524 ⟶ 517:
 
Брезовачки је на прелазу између фратарске морално-поучне литературе католичке обнове и напредног рационализма који хоће да у народ унесе слободоумље, толеранцију и поправак друштвеног и личног морала. У том правцу су у Хрватској радили и други јавни радници, од којих се највише истиче загребачки бискуп Максимилијан Врховац (1752—1827), отворени присталица слободоумних идеја просветитељства, који је настојао да народ културно и национално подигне. Основао је штампарију, написао више поучних дела и издао 1813 окружницу своме свећенству о скупљању народних песама, пословица и речи. Стојећи у вези с Копитаром, српским митрополитом Стратимировићем и другим угледним словенским људима, настојао је да уведе штокавски дијалект као заједнички књижевни језик Срба и Хрвата. У свему томе био је претеча Људевита Гаја и великог илирског покрета.
 
 
==== Валентин Водник (1758—1819) ====
Линија 534 ⟶ 526:
 
Водник у многоме личи на Д. Обрадовића: сав његов књижевни и просветни рад има сврху да народ поучи и упути бољој будућности. Весела, доброћудна и симпатична појава, као и он, Водник је народу прави учитељ који му даје корисне упуте за национални, културни и економски напредак.
 
 
=== ИЗМЕЂУ РАЦИОНАЛИЗМА И РОМАНТИЗМА – ПСЕВДОКЛАСИЦИЗАМ ===
У првим деценијима 19 века осећа се у читавој нашој књижевности неко превирање, тражење нових уметничких идеја и облика. Пре свега, у то доба још траје утицај рационалистичких идеја наших просветитеља и просвећеног цара Јосифа II. Књижевност се више или мање сматра средством за морално, социјално, политичко и економско подизање његово. Омладина све више одлази у средње (хуманистичке) и високе школе, диже се општа просвета, а с њом у вези и у сагласности са тадашњим литерарним струјањима почиње да превладава '''псевдокласицизам: '''читају и подражавају се класични, нарочито латински писци (Вергилије, Хорације, Цицерон, Овидије и др.) и савремени немачки класичари (Клопшток, Рамлер, Хердер, Виланд, Гете, Шилер и др.). Јавља се античко схватање природе, живота и уметности (објективна поезија), уводи се антична митологија итд. — Истовремено јављају се и први знакови романтизма који се код нас карактерише нарочито култом народне и словенске прошлости, народне уметности, нарочито књижевности, уопште свега што је народно и природно, затим ватреним патриотизмом и бујном маштом. Али сви ти правци нису потпуно одређени, и писци тога доба показују сад више једне, сад друге књижевне особине. Општи напредак је ипак велик: рационалности су нашим просветним и књижевним радницима указали на велике савремене европске узоре и отворили врата западним културним утицајима; отсад се наша књижевност стално модернизује и приближује европској, обогаћује новим мотивима, новим књижевним родовима (епиком, трагедијом, комедијом, приповеткама, првим покушајима литерарне критике итд.). Усавршава се књижевни језик, који се ослобађа традиционалних спона наше старије књижевности и ствара на основу простонароднога говора, уводе се нове песничке форме, стил се дотерује те постаје све лепши и углађенији; тако се у то доба ударају темељи нашој новој уметничкој књижевности.
 
 
==== Лукијан Мушицки (1777—1837) ====
Линија 546 ⟶ 536:
 
Мушицкога су у своје време много ценили и имитирали („одаџије“), и његово учено стихотворство имало је због своје садржајне озбиљности и формалне узвишености и патетичности као и због моралних и националних идеја приличан утицај на тадашње српско друштво. Али пошто је та поезија била нешто страно, одвећ учено и хладно, а уз то је била писана архаичним ненародним језиком те није имала оне животне снаге којом одише свако право уметничко дело, она се у ери нове романтичарске поезије, која је почела расти из народа и говорити му његовим, народним језиком, није могла одржати; данас има само још литерарно-историјско значење.
 
 
==== Петар Катанчић (1750—1825) ====
Линија 554 ⟶ 543:
 
Катанчић је више научењак него песник; песме му се не одликују нарочитом оригиналношћу, хладне су и без много маште те су типичне за т. зв. „објективну“ лирику наших псевдокласичара.
 
 
==== Сима Милутиновић-Сарајлија (1791—1847) ====
Линија 562 ⟶ 550:
 
Милутиновићев стил је чудноват; у тежњи да буде што оригиналнији ковао је нове, необичне речи или узимао познате у другом значењу, измишљао необичне епитете, метафоре, алегорије и алузије, па је стога нејасан. Његови савременици, не само код куће него и на страни, гледали су у њему генијалног уметника, кога због његове тобожње дубине и полетности нису могли схватити. Без поезије и унутрашњег жара, који уметничким делима даје живот, његова су дела данас мртва те претстављају само занимљиву епизоду у развитку поезије, али се његов утицај осећа донекле у поезији његова васпитаника и ученика П. П. Његоша.
 
 
==== Милован Видаковић (1780—1841) ====
Линија 568 ⟶ 555:
 
У почетку је Видаковић у стиховима опевао старе црквене легенде (о прекрасном Јосифу, младом Товији и сл.), али је ускоро прешао на прозу. Задовољавајући потребе тадашњега друштва за забавном лектиром, писао је романе који су дуго били врло омиљени. Најпознатији су: „Усамљени јуноша“, „Велимир и Босиљка“, „Љубомир у Елизијуму“, „Силоан и Милена“ и др. То су фантастичне, сентименталне приче о којекаквим авантурама, с љубавном историјом у средишту, обично без јединствене радње, с много могућих и немогућих епизода; писцу је сврха да читатеља, по старом рецепту „утиле цум дулци“, забави и поучи „изображенију сердца и исправленију нрави“. Видаковићеви радови нису оригинални, већ су прераде различитих немачких и других витешких романа. Позадина је већином историјска, али с много кронолошких и топографских нетачности. Видаковићев језик је рускословенски, стил немаран, површан и без сликовитости. Упркос тим манама, Видаковићеви романи су се радо и дуго читали, те је он тиме извршио у нашој културној историји важан задатак: основао је српски роман, заинтересовао широку читалачку публику за књигу и тиме у многоме допринео културном, националном и моралном подизању српског дела нашега народа.
 
 
==== Јоаким Вујић (1772—1847) ====
Линија 576 ⟶ 562:
 
Вујић је био као човек несталан карактер, а као књижевник лош преводилац и путописац; значајан је само по свом раду на позоришту, којим је заинтересовао најшире слојеве народа за ту, у то доба код Срба још непознату уметност.
 
 
=== РОМАНТИЗАМ ===
Линија 584 ⟶ 569:
 
Све те и друге црте које карактеришу многострани и сложени духовни и уметнички покрет европског романтизма, значајне су и за наше романтичаре. Романтички покрет јавља се код нас у почетку 19 в. под утицајем немачког романтизма. Његово најважније обележје јест култ националности који се испољава у скупљању и проучавању народног блага (песама, приповедака, пословица итд.), проучавању народне прошлости и имитирању народне поезије. У вези с тим покретом, а донекле и под његовим утицајем, а још више због извесних социјално-политичких прилика (ослобођење Србије, илирски покрет, покрет 1848 г.) диже се национална свест, и прва генерација романтичара (до око 1850) стоји готово сва у служби народног културног подизања и напретка. Поезија је већином родољубива, мотиве црпе она углавном у народној прошлости, а у форми се поводи за народном поезијом. Друга генерација романтичара (после 1850), донекле разочарана грубом стварношћу, обрађује и даље најрадије националне мотиве, али се притом још више повлачи у прошлост и субјективизам; уметност постаје индивидуалнија, дубља и свестранија; уз љубав према домовини веже се редовно љубав према жени, велика, страсна и фатална, која влада људима и њиховим животом; сентименталност и фантастичност дају, уз споменуте ознаке, тој уметности типично обележје.
 
 
==== ПРВА ГЕНЕРАЦИЈА РОМАНТИЧАРА ====
Линија 605 ⟶ 589:
 
Вук је наш највећи књижевни радник и реформатор, зачетник наше нове књижевности; увео је народни језик у књижевност и тиме јој дао опште народно обележје; извршио је реформу језика и правописа и заувек истиснуо из књижевности рускословенски језик. Подигавши народни говор на степен књижевног језика омогућио је развитак наше народне културе и утро пут духовном јединству Срба и Хрвата. Издавањем народних песама Вук је пронео славу нашега народа широм Европе и заинтересовао за њ највеће европске умове.
 
 
===== Бранко Радичевић (1824—1853) =====
Линија 617 ⟶ 600:
 
У погледу избора лирских мотива, свежине, искрености и животне непосредности, као и у погледу песничке форме, Бранко је новотар у српској поезији. У тадашњу „објективну“, старачки мудру и хладну поезију он уноси младост, свежину, животну непосредност. Његове лирске песме су искрени изливи младости и чулног уживања, гипке су и музикалне, спеване лаким и разноврсним ритмом. Зато је Бранко дуго био најпопуларнији српски песник, а многе су му песме углазбљене те се и сада још певају у народу („У јесенској дугој ноћи“ и др.).
 
 
===== Јован Илић (1824—1901) =====
Линија 627 ⟶ 609:
 
Ј. Илић као песник није имао велику инвенцију, али се највише приближио романтичарском идеалу потпуне имитације народне поезије; осећао је народну душу и њезину поезију, а нарочито је осећао Исток и његов севдах, па су му најбоље успеле песме у којима је изразио то своје осећање.
 
 
===== Богобој Атанацковић (1826—1858) =====
Линија 635 ⟶ 616:
 
Атанацковић је у прози оно што је Бранко у поезији: проговорио је топло и срдачно у Вуковом народном језику и створио народну романтичну приповетку. — Као уметник не може се мерити с Бранком, јер нема његове стваралачке снаге; његове приче су већином копије и реминисценције његове романтичарске лектире те немају много личних црта. Његова је важност у томе што је дао први узорак уметничке прозе код Срба и што је описивао савремене људе и прилике и изражавао дух свога доба.
 
 
===== Петар Петровић Његош (1813—1851) =====
Линија 647 ⟶ 627:
 
Тесно повезан са својим народом, Његош износи његове идеале и чежње, његову душу, а уз то своје личне мисли и опажања о животу и људима; његова поезија је зато најприснији израз нашега раснога духа, а у исти мах најиндивидуалнија исповест песника-мислиоца, патника и пророка; у његовој поезији је оличена наша народна индивидуалност и највиши полет наше филозофске мисли. — Његошев језик је народан, али оплемењен и израђен, његов стил сликовит, концизан, често управо афористички, пластичан и мелодиозан.
 
 
===== Јован Ст. Поповић (1806—1856) =====
Линија 661 ⟶ 640:
 
Поповић није значајан толико по својим романима и драмама, ни по својој објективно-класичној поезији, колико због својих комедија, у којима је створио неколико живих и занимљивих типова и приказао културно и друштвено стање средњега сталежа код Срба у доба кад су они из балканске патријархалности почели прелазити у круг западноевропске цивилизације.
 
 
==== ИЛИРИЗАМ ====
Линија 679 ⟶ 657:
 
8.''' Заслуге илиризма. '''— Илирци су успели да уведу књижевни језик заједнички на целом српхрв. језичном подручју, чак и међу хрватским кајкавцима, да уједине дотадашње покрајинске књижевности и уведу за латиницу јединствен правопис; освестили су народ, подигли га културно, национално, економски и политички, створили услове за стварање националне културе (школства, уметности, књижевности, позоришта, музике, науке итд.) и увели у феудалну Хрватску слободарски и демократски дух, помоћу којега је 1848 укинуто кметство и изједначени сталежи у грађанским и политичким правима. Највећа им је пак заслуга што су унели у цели наш народ идеју народног и политичког уједињења свих Јужних Словена, која ће постати и остати национално-политички и културни програм свих наших племена.
 
 
===== Људевит Гај (1809—1872) =====
Линија 687 ⟶ 664:
 
Гајев књижевни рад, осим песме „Још Хрватска ниј пропала“ и још неких даворија (Нек се хрусти шака мала, Напред, Ој и др.) нема веће вредности; његово значење је у културно-политичком раду: као иницијатор и вођа илирског препорода и његов најватренији поборник остварио је јединство књижевног језика и правописа, подигао у западним нашим крајевима народну свест и припремио духовно и политичко уједињење Југословена.
 
 
===== Станко Враз (1810—1851) =====
''Родио се у Церовцу, близу Љутомера (Словенија); гимназију је учио у Марибору, филозофију и право у Грацу, где се упознао с Гајем. Од 1838 живио је стално у Загребу као књижевник, касније као тајник Матице илирске; умро и сахрањен је у Загребу.''
 
Враз је почео певати на словеначком родољубиве и сатиричне песме; али како његови радови нису код словеначких, нарочито љубљанских књижевника наилазили на одобравање и како је искрено схватао илирску идеју о културном и књижевном уједињену Јужних Словена, почиње певати на српскохрватском језику (1835). — Враз је у првом реду лиричар; најбоље му је дело '''„Ђулабије“, '''у 4 дела (1837—1842), некакав песнички дневник, у којему песник слика развитак својих љубавних и патриотских осећања. И део садржи љубавне песме, посвећене Љубици Кантили, у којима описује њену лепоту, моли је за љубав и тужи се на тврдоћу њена срца и напослетку уздиже своју љубавну срећу; у II делу, писаном после растанка с драгом, јавља се родољубиви елемент: песник уздиже своју домовину, слави њену лепоту, али је несрећан што је она несрећна; уз то уздише за драгом те јој шаље своје песме; у III делу, спеваном после Љубичине удаје, песник се сећа своје некадашње среће у садашњој несрећи, жели да угуши своју љубав те се сећа свога детињства и младости, сестре и мајке, али своје драге не може да заборави; зато се обраћа домовини те је слави (Илирији, Корушкој, Крањској, Илирској идеји): ИВIV део има 2 песме; прва, о три липе, посвећена је драгој, која је међутим умрла, друга домовини; ту прориче братство, једнакост и слободу свих народа. — „Ђулабије“ су испеване под утицајем народне поезије (нарочито словеначке), у лаким, кратким, поскочним стиховима, сличним пољском краковјаку; у језику и стилу осећа се гдегде утицај дубровачке поезије. Премда наоко неповезане, песме у „Ђулабијама“ чине целину те иду међу најбоље ствари наше старије лирике. — У осталим песничким збиркама (Гласови из дубраве жеровинске, 1841, Гусле и тамбура. 1845). Враз пева лирске песме о љубави и домовини, баладе и романце, повестице, пригоднице, сатиричне песме итд. Најбољи му је циклус сонета и газела Санак и истина, спеван у новом, тужном и сентименталном љубавном заносу. Поред оригиналних песама Враз је издао збирку словеначких народних песама (Народне песме илирске, л839), посвећену В. Караџићу, и већи број превода (Прешерен, Колар, Петрарка, Бајрон, Мицкијевич и др.).
 
Значајан је Вразов рад на критици. Завадивши се с Гајем, оснује он 1842 први хрватски литерарно-критички часопис „Коло“ (1842—1853, свега 9 књига), у коме тражи да се илирска књижевност не ослања на дубровачку, већ на народ, његов језик и песме, и да се угледа на стране, нарочито словенске литературе. Он не хвали у име патриотизма све што се публиковало, већ у облику бележака настоји да искорени дилетантизам и подигне домаћу књижевност на висину европских књижевности; тиме Враз уводи код Хрвата праву књижевну критику.
 
Враз је први прави лиричар међу илирским препородитељима; он не пева даворије већ интимне лирске песме, исповести своје душе, сатире и епиграме на тадашње културне и политичке прилике и ствара основе за развитак књижевне критике. Занесењак и романтичар, он је први наш књижевник који живи сав за књижевност. Стил му је, као рођеном Словенцу, често неправилан; то се види нарочито у стиху и ритму.
 
 
===== Иван Мажуранић (1814—1890) =====
Линија 705 ⟶ 680:
 
Мажуранић је више песник разума него срца, више уметник-артист него непосредни лиричар, те се и у томе огледа утицај класичне литературе; хтео је да оплемени језик народних песама класичним стилом дубровачким и да тако створи отмени, високи песнички стил.
 
 
===== Димитрија Деметер (1811—1872) =====
Линија 713 ⟶ 687:
 
Деметер је као „драматург илирски“ својим радом на казалишту и својим драмским делима ударио чврсте темеље нашем позоришту.
 
 
===== Петар Прерадовић (1818—1877) =====
Линија 727 ⟶ 700:
 
Прерадовић своја осећања и мисли реткокада исказује директно, већ их заодева у песничке визије, симболе и алегорије; зато је његова поезија отмена и узвишена, обраћа се више фантазији и разуму неголи осећању. Његов је стил час нежан, час полетан, час дубоко озбиљан и мисаон, и богат оригиналним песничким украсима; стих му је израђен и мелодиозан.
 
 
===== Франце Прешерен (1800—1849) =====
Линија 739 ⟶ 711:
 
Прешерен је за словеначку књижевност ванредна појава, којом се она дигла на висину западноевропског уметничког стварања и која ствара нову епоху у духовном животу Словенаца. Прешерен у сасвим малој и младој књижевности, без традиција и претходника, без израђеног песничког језика ствара одједном дела која у савршеном облику откривају вековне тежње и патње целога једнога народа и у исти мах претстављају најличнију, а зато општељудску и вечиту уметност. Од Водника до Прешерна нема прелаза: то су два доба која немају ништа заједничко: тамо несигурни почетнички кораци и немоћно тепање, овде смион лет песничког генија у област највишег духовног живота и савршен израз најдубљих душевних доживљаја. Прешерен ствара песнички језик и дикцију, уводи најтеже песничке форме (сонете, газеле, глосе, станце, терцине и др.) и даје у свима савршена дела. Зато је Прешерен гениј који је Словенцима створио уметничку књижевност, песнички језик и стил и положио темеље целом уметничком стварању Словенаца и целој њиховој народној култури.
 
 
==== ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА РОМАНТИЧАРА ====
Линија 764 ⟶ 735:
 
Јовановић-Змај је писао лако и много, његови су стихови течни и по свом облику врло многоврсни. Има песама (Ђулићи, неке дечје) у збијеној форми, у отмену и убедљиву језику и стилу, с лаким и разноврсним ритмом; али има и доста прозаичних, површних, чак и баналних, писаних под утицајем часовитог утиска или различитих политичких и културних догађаја. За историју наше културе и књижевности Јовановићев рад има велико значење; иако је много тога без трајне уметничке вредности, има ипак дела која ће остати као документи јаке песничке индивидуалности.
 
 
===== Лаза Костић (1841—1910) =====
Линија 776 ⟶ 746:
 
Занимљива је Костићева судбина у нашој књижевности: у своје време много цењен због своје оригиналности, узвишености тема, чудноватог језика и стила, касније потцењиван (Љ. Недић), у последње време почиње да добива у нашој литерарној историји место које му припада.
 
 
===== Љубомир П. Ненадовић (1826—1895) =====
Линија 786 ⟶ 755:
 
Ненадовићева писма, која су писцу осигурала место у нашој књижевној историји, нису обични путописи, већ занимљиве козерије о виђеном и доживљеном, проткане многобројним смешним и интересантним анегдотама, писане без претензија, лако и духовито. Њихов чар је у непосредности и топлини која сведочи о питомој и доброћудној пишчевој нарави.
 
 
===== Стјепан Митров Љубиша (1824—1878) =====
Линија 794 ⟶ 762:
 
Љубиша је мајстор језика и стила; његов речник је богат и свеж, а фраза чисто народна, језгровита, живописна и звучна.
 
 
===== Август Шеноа (1838—1881) =====
Линија 812 ⟶ 779:
 
Значајну грану многоструке Шеноине књижевне делатности претстављају његови фељтони (нарочито „Прашки листови“ и „Загребуље“), у којима на духовит, каткад шаљив, каткад озбиљан, каткад оштар и сатиричан начин приказује тадашње књижевне, друштвене и политичке прилике. У њима Шеноа уме да буде духовит козер, оштар посматрач и строг судија. — Као вишегодишњи уредник „Вијенца“, тада готово јединог књижевног часописа код Хрвата, Шеноа је дао не само тон листу, него је својим критикама, приказима и упутама одгојио читаву генерацију књижевника, дао јој свој жиг и тако својим стварањем и својим утицајем постао за своје доба централна личност хрватског литерарног живота. Осим тога Шеноа је својим романима и приповеткама не само заинтересовао и одушевио хрватско друштво за прошлост свога народа и проширио националну идеју у најширим слојевима, него и створио читалачку публику, дајући лаку, занимљиву и садржајну лектиру, која се још увек радо чита. Шеноа има богату фантазију, с којом се на основу докумената уживљава у доба које приказује и даје већином праву и верну слику. Све приповести и романи вешто су конструисани, лица су приказана пластично и верно, а радња је увек напета и интересантна. Шеноин стил по потреби је миран или узбуђен, узвишен или оштар, али увек личан, сликовит и пластичан, а језик му је богат и изразит.
 
 
===== Јосип Еуген Томић (1843—1906) =====
Линија 822 ⟶ 788:
 
Ванредно плодан, Томић је дао гомилу дела, али великим делом без веће књижевне вредности; он је вешт причалац анегдота, али их обично не уме заокружити у уметничку целину. Његове веће ствари су развучене и слабо компоноване, пуне романтике, с неприродним дијалозима, бледим описима и површним карактеристикама људи и прилика, писане неизразитим стилом. У њима нема већих идеја ни проблема, већ претстављају типичну забавну литературу, Најбоље су му „Пошурице“ и приповести из босанског живота, које су се некада много читале. Његова је заслуга у томе, што је после Шеное подржавао народни дух и привукао шире слојеве домаћој књизи и тако помагао стварати читалачку публику.
 
 
===== Фрањо Марковић (1845—1914) =====
Линија 834 ⟶ 799:
 
Марковић, у своје доба један од најобразованијих књижевних радника наших, више је човек разума него срца; његова поезија је хладна и академска; епови и драме грађени су по свим правилима поетике, али са мало песничке инспирације и топлог осећања. По свом посматрању словенства и хрватства он је изразит национални песник, који на примерима из историје упућује на вечите истине човечности, правде и истине. — Језик му је правилан и дотеран, а стил узвишен и понешто опор. Својим песничким и критичарским радом, у коме је важио као ауторитет, он је много утицао на хрватски књижевни рад у другој половини прошлога века.
 
 
===== Фран Левстик (1831—1887) =====
Линија 842 ⟶ 806:
 
Још значајнији као песник је Левстик као писац, књижевни критичар и филолог. Ослањајући се на Водника и Прешема и свој здрави смисао за уметност, увидео је да је тадашња „књижевност“ Блајвајсова круга (Весел-Косески, Малавашич, Хицингер и др.) дилетантска, надриуметничка и штетна, те ју је оштро осуђивао. У „Попотовању из Литије до Чатежа“ (1858) не описује само живот сељака и њихов значај већ жигоше и тадашње словеначке литерарне прилике и упућује књижевнике не неисцрпни извор народне књижевности и традиције и народног живота, дајући и нацрт за подизање словеначке књижевности. У расправи „Напаке (грешке) словенскега писања“ (1858) критикује ненародни језик тадашњих писаца и тражи строгу литерарну и језичну критику. Да те своје идеје покаже у пракси, написао је класичну причу '''Мартин Крпан''' (1858), у којој је на основу народне традиције о Пегаму и Ламбергару приказао живот, мишљење и карактер словеначког сељака с дотле нечувеним реализмом и правим народним хумором. — Левстик је писао и литерарне критике, издао Прешернове и Водникове песме, радио на словеначком речнику, учествовао у тадашњем политичком и културном животу (политичко-сатирички часопис Павлиха, 1870) итд., борећи се за правду и поштење у јавном, политичком, уметничком и приватном животу, али је своје највеће дело дао у споменута три рада. Њима је створио словеначку уметничку прозу која се оснива на чистом и богатом народном језику; тиме је положио темељ целом развитку словеначке прозне књижевности, као што је Прешерен својим песмама створио словеначку песничку дикцију.
 
 
===== Симон Јенко (1835—1869) =====
Линија 850 ⟶ 813:
 
Искреност и непосредност којом Јенко у песмама износи своје доживљаје, пластичност његових слика, његова природна и неусиљена дикција, којом често потсећа на народну попевку — све то учини од Јенка једног од најзнатнијих словеначких лиричара. Многе његове песме постале су народне (Вабило, Задњи вечер, Наш мачек), а песма „Напреј!“ постала је словеначка народна химна.
 
 
===== Јосип Стритар (1836—1923) =====
Линија 864 ⟶ 826:
 
Стритарова поезија је каткад оштро сатирична, а већином болећива, романтичарски плачљива и неуверљива, а његова проза је идеалистична, русовљевски сентиментална и развучена. Велика је његова заслуга што је Словенцима отворио широке видике европских књижевности, прокрчио пут естетској књижевној критици, дотерао стих и дао прози салонску углађеност и окретност.
 
 
===== Јосип Јурчич (1844—1881) =====
Линија 872 ⟶ 833:
 
Пореклом са села, са свим типичним особинама долењског сељака, бистар, шаљив, добар и занимљив приповедач, Јурчич је по својој природи реалист, који уме да запази и наслика типичне црте словеначког села, живота, мишљења и веровања његових људи, нарочито његових особењака, премда му је радња и композиција дела често романтична. Његов приказ словеначког села је додуше једностран, јер он сељака одвећ идеализује, али је жив и узет из живота, док му је слика интелигенције шаблонска и мање истинита.
 
 
===== Симон Грегорчич (1844—1906) =====
Линија 880 ⟶ 840:
 
Грегорчичеве песме су због њихове непосредности, нежности и топлине осећања, једноставности и природности изражаја и мелодиозности стихова увек савремене; многе од њих је народ пригрлио те их пева као своје (Њега ни, Изгубљени цвет, Поглед в недолжно око и др.).
 
 
==== РЕАЛИЗАМ ====
Линија 894 ⟶ 853:
 
Основан на савесном изучавању целе грађе уметничког дела („људских докумената“), на што тачнијем и објективнијем посматрању и приказивању живота, наш реализам је дао неколико дела која су тачна слика живота нашега народа у појединим крајевима, а уз то имају и трајну уметничку вредност.
 
 
===== Јаков Игњатовић (1824—1888) =====
Линија 906 ⟶ 864:
 
Игњатовић није радио по неком књижевном програму, већ је описивао оно што је видео или доживео не марећи много за облик својих дела. Језик му је недотеран, често суров и груб; упркос томе кроз његова дела пробија снажан осећај за животну стварност, голу истину људских односа и сукоба и добро познавање средине.
 
 
===== Коста Трифковић (1843—1875) =====
Линија 914 ⟶ 871:
 
Прво му је дело озбиљна драма „Младост Доситеја Обрадовића“, где је хтео приказати душевну драму Доситејеву, која је довела до његова бекства из манастира. Трифковић је ускоро прешао на комедије (обично актовке), у којима износи трговце, занатлије, учитеље, нижу интелигенцију, дакле новосадску малограђанску средину, којој је припадао и сам. Трифковић није тежио да дâ друштвену или карактерну сатиру, него је хтео да забави, да без већих претензија прикаже „малопургерски“ живот са свакодневним догађајима и просечним типовима ('''Честитам, Школски надзорник, Љубавно писмо'''). Комичност постизава Трифковић спољашњим ефектима, без дубље анализе људских односа. Његова лица су типизирана и шаблонска, без изричитих индивидуалних црта, али су приказана духовито, живо и обично без карикирања. Радња је жива и занимљива, по узору на лаке француске комедије (Скриб); дијалог је гладак и неприсиљен, онакав какав се заиста говорио у његово доба. Упркос шаблони и просечности његових лица и мотива, те комедије као целина дају општу слику новосадског средњег сталежа крајем 70-тих година, Трифковићеве комедије и шаљиве игре испуниле су у српском позоришном репертоару празнину која је настала иза Ст. Поповића и створиле забавно, лако и занимљиво народно позориште.
 
 
===== Јанко Јурковић (1827—1889) =====
Линија 924 ⟶ 880:
 
Јурковић је био организатор школства и уопште марљив јавни радник и плодан писац. Класички образован, поклоник класичне лепоте и хармоније, али везан уз народ и његову поезију, он хоће да споји народну уметност с класичном формом и стилом; зато пише теоретске расправе о појединим питањима књижевног стварања и даје својим делима примере и узоре за своја теоретска излагања. Слабе инвенције, али добар посматрач, он је духовито и већином с благим хумором цртао реалне, помало карикиране типове из старинске сеоске и малограђанске средине и тако створио прве наше хумореске, које су и због садржаја, а највише због лепог језика и духовитог, класички одмереног и једрог стила до данас сачувале своју свежину.
 
 
===== Милован Глишић (1847—1908) =====
Линија 932 ⟶ 887:
 
Глишић је први унео у српску књижевност реалистички приказ села и сељака и створио националну, неромантичну приповетку. Садржај је узимао из стварног живота; језик му је чист, леп и живахан, са много локалне боје. Глишић је схватио вредност народног говора, сам сакупљао народне умотворине и својим делима много допринео развитку српске прозе.
 
 
===== Лаза Лазаревић (1851—1890) =====
Линија 944 ⟶ 898:
 
Иако по својим назорима није био у складу са својим либералним временом, Лазаревић је освојио читалачку публику као уметник. Његова су дела савршена по облику и конструкцији; радња је жива, често управо драматична и психолошки убедљива (пожар у „Школској икони“; ноћ пред самоубиство у „Први пут ...“, сусрет оца и сина у „Све ће то народ ...“). Личности су сликане са много топлине и нежности, јер писац уноси у своја дела много личних осећања, идеализма и маште, У његовом реализму нема ничега грубог; иако натуралист по образовању и лечник по занимању, он прилази човеку без цинизма, јер види у њему у првом реду душу. Тај дух хуманости и љубави према људима чини Лазаревићева дела увек актуелним и занимљивим.
 
 
===== Јанко Веселиновић (1862—1905) =====
Линија 958 ⟶ 911:
 
Позоришни комад '''Ђидо '''написао је Веселиновић заједно с Д. Брзаком. То је игра с певањем са много лепих народних мотива и живом, занимљивом радњом. — Веселиновић пише народски, лепо, природно; у жељи да буде што ближи стварности, он воли дијалог, и то онакав какав се стварно говори, опширан и развучен; то његовим причама даје нарочит колорит, али замара и понекад шкоди развијању радње. У неким приповеткама има много заноса и лиризма, па му је стил узвишен и поетичан.
 
 
===== Симо Матавуљ (1852—1908) =====
Линија 972 ⟶ 924:
 
Матавуљ, један од првих наших књижевника образованих на делима италијанске и француске литературе, претставља у нашој књижевности најизразитији тип реалиста романског правца. Њега не интересује толико душевни колико спољашни материјални живот људски, а душевни живот приказује само уколико се јавља у спољашним манифестацијама; он не анализира мисли, осећања или поступке својих лица, већ описује оно што види; не измишља ни лица ни догађаје, већ слика по природи, онако како је чуо или видео да се стварно збило; зато су му фабуле обично некомпликоване, просте и свакидашње, а главну важност полаже на описе лица, средине, обичаја и природе. Костур приче чини — као код Сремца — често која стварна анегдота коју Матавуљ разрађује и попуњује описима и мањим догађајима те повезује у целину. У њега нема ни великих догађаја ни силних страсти — његове су приче „ситна поезија малих амбијената“, понекад некако хладна и свакидашња, али каткад врло топла и дирљива управо због њихове природности и непосредности. — Композиција дела није увек на висини; сцене су често неразмерно обрађене и слабо повезане, радња се понекад изненада прекида и сл., али му је језик богат, стил јасан, природан, живописан и нијансиран.
 
 
===== Стеван Сремац (1855—1906) =====
Линија 986 ⟶ 937:
 
Сремац је један од наших најбољих хумориста који приказује комичне типове наше средине, обично нижи свет, мале чиновнике, телеграфисте, брице, занатлије, попове итд., весељаке и безбрижне малограђане, често преувеличане и карикиране, али увек добро запажене и насликане. Радио је скоро увек по живим моделима, а готово сви његови радови окрећу се око једног главног, обично стварног догађаја, који он само проширује и са другима повезује у целину; често се читава радња и састоји само од једне нашироко испричане анегдоте (Ивк. сл., Рож. печ.). У композицији често нема хармоније, радња се споро развија и често прекида, али је причање живо, занимљиво, проткано смешним досеткама, дисгресијама и анегдотама.
 
 
===== Светолик Ранковић (1863—1899) =====
Линија 1.000 ⟶ 950:
 
У свим Ранковићевим делима има много личног елемента: он је сам страдао од хајдучије (убили су му оца), разочарао се у Цркви и њеним претставницима и патио од непријатељске средине. Његов песимизам могао би се у многоме објаснити болешћу која га је мучила и свладала у напону душевних снага. У свом писању Ранковић се поводи за руским писцима, нарочито Достојевским и Толстојем; задржава се много на анализи душевног стања својих јунака, чија је фатална судбина резултат прилика и њихове слабе воље. — Језик Ранковићев је леп, народан, али у последњим делима, писаним набрзо, слабије дотеран.
 
 
===== Илија Вукичевић (1866—1899) =====
Линија 1.008 ⟶ 957:
 
Иако Вукичевић није био јак и оригиналан талент, дао је неколика добрих слика, нарочито из граничарског живота, писаних богатим речником и течним, неизвештаченим народским стилом, с много добрих психолошких опажања и топлих места.
 
 
===== Иво Ћипико (1869—1923) =====
Линија 1.020 ⟶ 968:
 
Ћипико је један од првих наших писаца који је социјални проблем истакао као главни, и то са много искреног чувства, темперамента и убедљивог реализма. У томе је главна снага и вредност његових приповедака и романа. Ћипиков је стил гладак, топао, понекад лиричан и песнички, понекад живахан и темпераментан, али увек сликовит и природан.
 
 
===== Радоје Домановић (1873—1908) =====
Линија 1.030 ⟶ 977:
 
Домановићев сатирички рад имао је јак утицај на тадашњи културни и политички живот у Србији; својом сатиром он је не само отварао очи за друштвене мане него је будио свест и национални понос и крчио пут јавном моралу, не сентиментално-патриотском, основаном на звучним фразама, већ истинитом, прожетом сазнањем социјалног зла и неправде и неопходношћу да се то зло поправи. — Домановићев стил је оштар, жучан, борбен, општи тон је тежак и мрачан; његова сатира не забавља, него пробуђује озбиљне мисли и мучна осећања.
 
 
===== Петар Кочић (1877—1916) =====
''Родио се у Стричићима код Бање Луке у свећеничкојсвештеничкој кући; гимназију је учио у Сарајеву и Београду, славистику у Бечу. После кратког службовања у Скопљу дође у Сарајево као чиновник „Просвете“, суделује у политичком животу Босне те би прогоњен и затваран. Неко време бејаше посланик у босанском сабору; 1913 г. оболео је од прогресивне парализе, те је умро у лудници у Београду.''
 
Због кратког, немирног и несрећног живота Кочић није дао много књижевних дела, али оно што је написао спада у најбољу нашу прозу. Почео је писати као ђак у Бечу приповетке „С планине и испод планине“, у којима описује тешки живот села и сељака Босанске Крајине (3 књиге, 1902—1905). Сличне мотиве обрађује у збирци „Јауци са Змијања“ (1910). Кочић је село добро познавао, те га описује реалистички, са много љубави и разумевања; његови јунаци су снажни и борбени, који не клону у несрећи, него се боре до краја, са неким можда оријенталним фатализмом ('''Кроз мећаву, Туба, Гроб слатке душе, '''Вуков гај и др.). Засебан циклус чине хумористичке приповетке о лажљивом и хвалисавом Симеуну-ђаку. — Због посебних прилика у којима је живео и радио, Кочић се често служио алегоријом да искаже своје мисли („О Боже, дај ми крупне и големе ријечи које душман не разумије, а народ разумије“). У приповеци '''Јаблан '''даје алегоријску слику победе Јужних Словена над Аустријом (у борби двају бикова, „царског“ и домаћег, побеђује домаћи). — Најјача је алегорија у драмској слици '''Јазавац пред судом, '''где се, поред сасвим реалистичке сатире на суд и правду у Босни, приказује однос Босанаца према Аустрији. Давид Штрбац, лукави и духовити сељак, у целом низу алузија црта злоупотребе, насиља и неправде што су их аустријски „културтрегери“ наметнули сиромашној, али слободољубивој Босни. — По свом једром хумору и јеткој сатири „Јазавац“ иде међу наше најомиљеније позоришне комаде. Сличну сатиру на босанско правосуђе претставља и „Суданија“ (1912). Кочићеве песме у прози прожете су ватреним родољубљем те потсећају на пишчев говорнички дар, којим се истакао и у сабору.
 
Кочићев стил је једар, леп, с много осећања и ватре; он скоро увек пише у узбуђењу, у заносу и пркосу према свему што га спутава. Језик му је свеж, народан, сликовит и богат. Поред чисто уметничке вредности, Кочић је значајан и по томе, што је први заинтересовао ширу публику за Босну и њене социјалне и политичке патње под аустријском управом.
 
 
===== Светозар Ћоровић (1875—1919) =====
Линија 1.048 ⟶ 993:
 
Ћоровићев књижевни рад је оригиналан и оснива се на свестраном познавању живота средине коју описује. Он је први приповедач из Херцеговине, који црта једнако топло и реалистично живот муслимана, католика и православних, те даје шарену и лепу слику своје напаћене домовине и читаву галерију интересантних херцеговачких типова. Језик му је леп и богат, стил једноставан и непосредан, а дијалог слободан и живахан.
 
 
===== Бранислав Нушић (1864—1938) =====
Линија 1.056 ⟶ 1.000:
 
Иако у својим комедијама и другим делима стално додирује различите друштвене мане, Нушић се обично не диже на њих, не жигоше их озбиљно, већ их само исмева. Не задржава се много на социјалним питањима, не тражи да сатиром поправља своје савременике нити се служи њоме као политичким оруђем (као на пр. Домановић); главни му је циљ да дâ смешан, весео призор, да забави публику, па зато често попушта захтевима публике место да је дигне до себе. — У својим назорима Нушић је консервативан, нарочито у неким својим последњим делима, и у новим политичким и социјалним приликама остаје понекад на нивоу предратне србијанске провинције (Београд некад и сад, Ујеж итд.), али се на пр. у свом последњем делу Покојник попео до оштре сатире на савремене наше друштвене и моралне прилике.
 
 
===== Евгеније Кумичић (1850—1904) =====
Линија 1.070 ⟶ 1.013:
 
Кумичићев стил показује високу културу и познавање западних литература; понекад, нарочито у делима из приморског и истарског живота, топао је и нежан, понекад оштар и жучан (у друштвеним романима), а у историјским делима епски опширан, миран и узвишен.
 
 
===== Анте Ковачић (1854—1889) =====
Линија 1.080 ⟶ 1.022:
 
Ковачић је писац великог полета, силне креативне фантазије, оштра ока и жучне сатире; поред ванредних реалистичких приказа природе, људи и живота има невероватних фантастичних лица и сцена које кваре хармонију; његов романтизам је израз његове велике творачке снаге као што је његова јетка и жучна сатира знак његове озлојеђене душе. Више рушилац него градитељ, радећи брзо, грозничаво, заузет политичком борбом и борбом за хлеб, он није имао времена да се сталожи и дâ велика дела. Ковачићев стил је рефлекс уметников: каткад топло лиричан, каткад умерен, али најчешће жучан, задихан, но увек личан и пластичан.
 
 
===== Ксавер Шандор Ђалски (Љуба Бабић, 1854—1935) =====
Линија 1.096 ⟶ 1.037:
 
Књижевни рад Ђалског, врло богат и разнолик по мотивима и обради, не може се свести на једну литерарну формулу. Он сам каже да није пријатељ одређених школа у уметности, јер је по његову мишљењу уметност тек наставак природе. То схватање чини: га најближим реалистима, али има у њега много романтичних и идеалистичких црта; то се види нарочито по идеализирању жене и дубоком, искреном патриотизму. — Ђалски се дуго борио с језиком и стилом, али је успео да изради сликовит и живахан, понекад нешто развучен начин приказивања; његова лица су сликана рељефно и убедљиво: Ђалски је успео да дâ слику социјалних и културних прилика Хрвата поткрај прошлога века и, нарочито, да створи поезију племићких дворова и питомог Загорја.
 
 
===== Јосип Козарац (1858—1906) =====
Линија 1.112 ⟶ 1.052:
 
Козарац је писао полако, мерећи сваку реч и реченицу; зато је његов стил јасан, сликовит, каткада песнички топао и лиричан (Три љубави, Мира Кодолићева), каткада оштар и проповеднички, каткада научно хладан и озбиљан.
 
 
===== Вјенцеслав Новак (1859—1905) =====
Линија 1.124 ⟶ 1.063:
 
У готово свим својим делима Новак заправо увек обрађује исту тему: утицај материјалних прилика, средине, породице и прирођених склоности на лични живот и карактер појединца. Иако је он увек социјални писац, далеко је од тенденције, оптужбе као и од жеље да поучава и пропагира. Анализирајући строги механизам социјалног живота, Новак не дели људе на зле и добре, него само на веће и мање патнике, истичући да човек често мучи другога нехотично и несвесно, да се одговорност за туђу несрећу не може тачно одредити (сама љубав убија, исто као и злоба; на пр. мајка у „Запрекама“, Адела у „Два свијета“, мајка у „Титу Дорчићу“). Зато писац не осуђује никога, него сам пати са својим јунацима, без мржње, са много самилости и топлине. Љубав према приморју избија у многим лепим описима и нарочитој симпатији према приморцима и њихову мучном животу. — Новаков стил је без нарочитих украса, једноставан, без много локалне боје, али природан и топао.
 
 
===== Јанко Лесковар (р. 1861) =====
Линија 1.134 ⟶ 1.072:
 
Тако се у свим Лесковаровим делима понавља заправо исти тип човека коме рефлексија одузима способност за живот и животну срећу. — Лесковаров стил је у складу са садржајем; он нема нарочите сликовитости, али се одликује оштрином, психолошком истинитошћу и финоћом.
 
 
===== Јанко Керсник (1852—1897) =====
Линија 1.142 ⟶ 1.079:
 
Керсник се истакао и као лиричар и бранилац слободе уметничког стварања, али је најважнији као приповедач који је у словеначку књижевност увео малограђанску интелигенцију и племићку господу по замковима и реалистички приказао живот и особине словеначког сељака. Његов стил је живописан и бујан, дијалог живахан, прича занимљива и добро компонована, па се стога Керсник сматра оцем словеначке реалистичке приповетке.
 
 
===== Војислав Илић (1862—1894) =====
Линија 1.156 ⟶ 1.092:
 
Војислав Илић је мајстор песничке форме: он је први код Срба створио прави песнички стил; стихови су му музикални, лаки; ритам необично разноврстан; употребљава најтеже врсте стиха (хексаметар) и ритма (јамб итд.); он уме да самим темпом стиха створи „штимунг“ и уведе читаоца у своје расположење; риме су биране и звонке; Илићево богатство стила одговара шароликости и разноврсности мотива.
 
 
===== Алекса Шантић (1868—1924) =====
Линија 1.164 ⟶ 1.099:
 
Шантић није дубок мислилац и филозофски образован песник, он не разглаба проблеме о свету и животу, већ слика своју околину и свој родни крај, анализира своја душевна стања и даје одушка својим осећајима. Његови мотиви су увек доживљени, конкретни, па зато његова поезија испољава често много локалне боје, а стих му је разноврстан и звучан.
 
 
===== Силвије Стр. Крањчевић (1865—1908) =====
Линија 1.179 ⟶ 1.113:
 
Ашкерц је творац словеначке епике, нарочито уметничке баладе и романце; у њој је кратком и јасном експозицијом, драматичном радњом, често у живахном дијалогу, с ефектним завршетком, у језгровитом и сликовитом стилу и разгибаном ритму дао низ сјајних уметничких дела. Борба против Цркве и културне и социјалне заосталости и с њом скопчана тенденциозност ослабила је, додуше, а коначно и сломила његову песничку снагу, али његове баладе и романце из првога доба његова стварања, у којима се испољава његова пуна стваралачка снага, претстављају ремек-дела словеначког песништва.
 
 
==== МОДЕРНИЗАМ ====
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Репетиторијум_историје_југословенске_књижевности”