Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 1.341:
 
= КЊИЖЕВНА КРИТИКА =
Упоредо с развитком књижевности развијала се и књижевна критика која ју је пратила, оцењивала и тумачила, скретала на њу пажњу читалаца и тако много доприносила разумевању књижевних дела и подизању литерарног укуса. Како су почеци књижевног рада уско везани уз развитак књижевнога језика, негује се најпре '''филолошка критика:''' оцењује се стил, правилност и чистоћа језика, израза итд., али у само дело, његов садржај, композицију итд. ти први критичари не улазе готово никако или врло ретко. Такви наши критичари су: Вук Караџић, Милован Видаковић, Ђура Даничић, Станко Враз, Адолфо Вебер-Ткалчевић, Фран Курелац, Матија Чоп, Јернеј Копитар, Фран Левстик и др. — Други ступањ у развитку критике претставља т. зв. '''догматична критика:''' критичари улазе дубље у књижевно дело те га просуђују по идејама, садржају, композицији, изразу, али му прилазе с неким унапред спремљеним естетским или каквим другим правилима и догмама, те гледају да ли и уколико им које књижевно дело одговара или не; такву критику негују: Светозар Марковић, који књижевност и књижевна дела просуђује са гледишта социјалне утилитарности, тражећи од писаца да цртају социјалне прилике и жигошу друштвене неправде; Љубомир Недић, који књижевна дела суди према вечитим естетским принципима лепоте; сличну естетску критику негују Светислав Вуловић, Фрањо Марковић, Јанко Јурковић, Август Шеноа, Јосип Стритар, Фран Левец и др. — У вези '''с '''реалистичнијим и свестранијим схватањем књижевности и књижевног рада као и с развитком модерне психологије развија се '''психолошка критика. '''Она улази у проучавање књижевног дела и његова творца — писца, посматрајући колико је уметник унео у своје дело моменте који одређују став појединог писца и његових јунака према свету и животу; проучава се историјска епоха, расни момент и нарочито миље, друштвена и културна средина, у којој је писац одрастао и васпитао се и која се огледа у његову делу; проучава се душевни живот приказаних јунака, њихова животна истинитост, гледа се, уопште, колико је слика пишчева истинита и стварна (реална). Таквом критиком бавили су се код нас: Марко Цар, затим Миливој Шрепел, Чедомил Јакша (др. Јаков Ћука), Јанко Иблер, Јосип Пасарић, Динко Политео, Јанко Керсник итд. — У вези са модернистичким индивидуализмом и субјективизмом јавља се т. зв. '''импресионистичка (артистичка) критика, '''која неће да улази у потању анализу књижевног дела и његова творца, већ даје само утисак, импресију што је оно оставља на читаоца односно критичара; износе се судови о уметничком делу као таквом, основани на појединим елементима што их је критичар уочио, те се не обазиру на писца који стоји иза дела нити на средину из које је он изашао. Најбољи претставници те критике су сами књижевници, јер се истиче да само уметник може правилно да схвати и оцени уметника. Такву критику гаје Богдан Поповић, Бранко Ливадић, Владимир Луначек, Антун Г. Матош, Мирослав Крлежа, Иван Цанкар и др. — То су, дакако, само најекстремније методе, односно схватања и гледишта у књижевној критици, која се ретко налазе потпуно чиста, изведена консеквентно, без примеса осталих критичарских метода и становишта. Најчешће се догађа, нарочито у новије време, да критичар настоји да буде што свестранији, потпунији и праведнији, да обухвати не само читаво дело него и свеукупну уметникову психичку личност у читавој његовој друштвеној, културној и књижевној атмосфери; у том духу раде Павле Поповић, Јован Скерлић, Бранко Дрецхслер-Водник, Петар Скок (П. Миков), Милан Марјановић, Милутин ЦихлаřЦихлар-Нехајев, Антун Барац, Иван Графенауер, Иван Пријатељ и др.
 
 
===== Љубомир Недић (1858—1902) =====
Линија 1.350 ⟶ 1.349:
 
Недић има ипак велик значај за српски књижевни живот: учинио је крај некритичном хвалисању сваког писца из родољубивих побуда и утро пут слободној, на анализи дела основаној критици, а својом методом посматрања дела као таквог, без обзира на његова творца, постао је претеча каснијој артистичкој критици.
 
 
===== Богдан Поповић (р. 1864) =====
Линија 1.358 ⟶ 1.356:
 
Поповић уводи код Срба естетску критику и европско мерило за просуђивање књижевних продуката; његова метода састоји се у свестраној, потањој, анатомској анализи сваког ретка или стиха, сваке реченице и речи; као естета мери њихову емоционалну вредност и естетску улогу код постизавања уметничког ефекта, залази у дубине психологије уметничког стварања. Отмен и профињен дух, човек од укуса, с ванредним осећањем лепоте и хармоније не само у књижевним делима већ и у музици и ликовним уметностима, он није само естетски критичар већ и ванредан писац; он је први код Срба о''' '''уметности писао уметнички, књижевно, он је творац т. зв. „београдског стила“, сликовитог, духовитог, и отмено-једноставног и природног начина изражавања. Научио је читаоце не само да мисле код читања већ да и контролирају и анализирају своје естетске емоције и тако одгајају свој укус. Његова прегнантна и живописна проза утицала је на писце и читаоце, па је његов утицај на српску литературу био неколико деценија врло велик; он се осећа још данас и осећаће се још дуго.
 
 
===== Павле Поповић (р. 1868) =====
Линија 1.366 ⟶ 1.363:
 
Стил Павла Поповића више је научењачки, прост и јасан те није тако живописан и блистав као Богданов; али су његове анализе и прикази наших књижевних дела сјајни и његови судови дефинитивни.
 
 
===== Јован Скерлић (1877—1914) =====
Линија 1.376 ⟶ 1.372:
 
Необично радин, бистра духа, добар посматрач који уме да одели битно од споредног, изврстан стилист, који је у своје расправе, уз јасноћу, пластичност и прецизност излагања, уносио сав свој темперамент и борбену природу, Скерлић је имао на своје савременике, нарочито на омладину, огроман утицај. Имао је, дакако, и противника, али се они крај њега нису могли истаћи. — Према својим схватањима књижевника и вредности њихова рада Скерлић је у својим делима свакоме од њих одредио место; многе је изоставио те им тако одрекао свако значење, неке је одвећ уздигао, а код неких је због принципијелног става донео нетачан суд. Али његов утицај био је и јесте донекле још тако јак да се његови судови још данас често примају и врло споро коригују.
 
 
===== Иван Пријатељ (1875—1937) =====
Линија 1.384 ⟶ 1.379:
 
По дубини и значају својих дела, по богатству нових резултата у својим истраживањима и естетско-критичких формулација као и по уметничком начину приказивања, Пријатељ иде и као научењак, и као естета, и као уметник међу најзначајније претставнике наше литерарне критике и историје.
 
 
= ДОДАТАК =