Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 64:
3. Песме „од коледе“ (у западним крајевима) певају момци о Божићу ходајући по кућама и желећи обиље и напредак; у неким крајевима сачуван је рефрен „коледо“, у другима се изгубио.
4. Поред наведених, сачуване су у појединим крајевима још неке песме ритуалног порекла: у Славонији крсташке песме о Спасовудне с припевом „Киријо лелизо“ (
5. Те песме иду већим делом већ у побожну лирику: побожне песме описују патње
б) '''Пригодне песме''' певају се уз радосне или тужне догађаје или уз различите послове и радове који немају везе с верским животом.
Ред 106:
Јуначке (гусларске) песме краткога стиха спеване су готово искључиво у 10-ерцу с одмором иза 4-ог слога. То је силабички стих с одређеним бројем слогова и одмором. Те песме имају утврђену дикцију, песничке украсе и друга уметничка средства стечена дугом праксом; у садржини показују јединствен поглед на свет и живот. Забележено је преко 10.000 десетерачких песама. По мотивима сврставају се у кругове (циклусе), тј. скупове песама у којима се опевају поједине личности или догађаји. Осим историјских има их и са легендарном садржином (њих код бугарштица нема).
а) '''Легендарни циклус '''обухвата песме о вилама, змајевима, као и о лицима из хришћанске религије (о Богородици у паклу, о
б) '''Историјски циклуси. '''Песме које опевају догађаје из наше историје сврставају се по хронолошком реду догађаја односно главних личности; најстарија лица народне епике живела су у 12 и 13 веку.
Ред 136:
Словеначке епске песме добиле су свој садржај и облик у току 15—17 века, у доба турских најезда и борба за слободу, у којима наступају многи стари јунаци, домаћи и страни (краљ Матјаж, Пегам, Ламбергар, Краљевић Марко и др.), а и многе народне баладе добиле су у то доба као позадину турске ратове. Главно лице словеначке епике је Краљ Матјаж (мађарски краљ Матија Корвин, † 1490), који се заједно са словеначким четама борио против Турака. Народна машта је од њега створила идеалног владаоца и легендарног заштитника народа. Мотиви о краљу Матјажу сасвим су легендарни (спасавање жене Аленчице из турског ропства итд.). Неки мотиви из тога циклуса продрли су и у српскохрватску народну књижевност. — Пегам и Ламбергар су историјска лица из 15 века: Гашпар Ламберг, јунак у многим борбама и турнирима, и чешки племић Јан Витовец, који је у служби цељских грофова пустошио словеначке земље (у песми троглави див кога убија Ламбергар). — Краљевић Марко претстављен је као витез који путује од замка до замка тражећи јуначке доживљаје; мотиви песама су легендарни (спасавање жене, ослобађање из турског ропства и сл.); с Марком су се Словенци упознали за време заједничке борбе уз Србе и Хрвате против Турака.
У словеначкој епици има много балада, с фантастичним или романтично-љубавним садржајем у вези с турским ратовима, насиљима феудалне властеле и сл. Меду најлепше иду „Млада Бреда“ (девојка се на силу удаје за Турчина, а кад је он води кући, прободе је нож сакривен у седлу, а он умире од бола) и „Лепа Вида“ (млада жена напушта старог мужа и дете те у туђини умире од туге). Многи баладни мотиви узети су из породичног и разбојничког живота. — Поред световних има у словеначкој епици и много религиозних мотива о муци
Ред 236:
=== 4. Црквена драма ===
јавља се у нашим приморским и далматинским крајевима у току 15 и 16 века. То се десило под утицајем западноевропских књижевности, где су се из божићних, а нарочито ускршњих обреда развила црквена приказања, на основу литургијског текста или светачке легенде („мистерије“ — из живота
Ред 244:
=== 6. Апокрифи ===
су дела (приче из Св. писма старога и новога завета и др.) која хришћанска Црква није признала као канон, већ их прогласила лажнима (у 2 односно 4 веку); многи апокрифи настали су у првим вековима хришћанства, а многи и касније, нарочито на Истоку, одакле су се проширили и код нас. Они допуњују празнине у библијском причању, говоре о казнама и наградама на оном свету, о улози Богородице код спасавања грешника из пакла итд. У њима има доста елемената незнабожачких вера, народних традиција и маште. Писани су лепим, обично народним језиком, па су стога били приступачнији народу него црквене књиге, већином непоетичне и писане неразумљивим стцсл. језиком; много су се преписивали, па су и многи мотиви из њих прешли у народне приче. Најважнији старозаветни апокрифи јесу: о старцу Еноху, коме Бог прича о стварању небеса, о животу Абрамову, о Адаму и његову животу после изгона из раја и др., а новозаветни: еванђеље младенства
=== 7. Хагиографије (животи светаца) ===
чине једну од најраширенијих врста наше средњовековне књижевности. Средњовековни човек је волео фантастична и чудновата дела, писана живо и драматично, у којима се приказивао живот светаца и мученика, са свим њиховим страдањима и мукама за
Ред 388:
==== 5. Јуније Палмотић (1606—1657) ====
племић, ђак исусоваца, васпитан у строго религиозном духу, поклоник старе класичне уметности, а у исти мах присташа савремених културних струјања, јесте један од најплоднијих наших песника. Радио је на епици (еп „Кристијада“, у 24 певања, о животу и муци
Ред 736:
Прешерен је углавном лиричар; главни извори његове лирике су љубав, размишљања о свету и људском животу и, напослетку, критички став према појавама тадашњега културнога и књижевнога живота у Словенији. Основни тон његове лирике сачињава љубав; у почетку она је још површна те не захвата цело песниково биће (Љубезни сонетје), понекад је и шаљива и младићски несташна (Хчере свет, Ученец), али у т. зв. Јулијино доба, откад се песник заљубио у младу Јулију Примичеву (1833), она постаје за песника животна трагедија, варљива нада у лепши живот, неутешна жудња за срећом, извор очајања, бола и мучног одрицања. Средиште Прешернове љубавне лирике чине Газеле и нарочито Сонетни венец, у коме песник даје одушка својим патњама што је Јулија забацила његову љубав и верила се с другим, а у исти мах изражава спознају да ће његова несрећна љубав остати Словенцима извор уметничког уживања. Свој удес песник поређује са судбином своје домовине, столећима гажене и ни од кога вољене (9. сонет). Јулијја за песника није објект чулне страсти, већ — као Дантеова Беатриче и Петраркина Лаура — оличење земаљске среће и исконске људске тежње за идеалом и савршенством. Видећи да људи његове песме криво схватају и ругају се његовој патњи, Прешерен је у бескрајном болу спевао потресне сонете о Мојсију, Очи биле при њеј..., Кадар превиди... и очајничку песму Кам?, а напослетку, уверивши се у варљивост својих нада, песму Згубљена вера. Поједине рефлексе Прешернове несрећне љубави према Јулији претстављају и познате песме: Луна сије, Струнам, Прошња и др.
Прешернова мисаона поезија изражава — као и његова љубавна лирика — горка разочарања у животу и младићским идеалима (Слово од младости); нарочито избија та мисао у Сонетима несрече, где се песник с тугом сећа срећних дана проведених у завичају; тежња за спознајом отерала га је у свет, али му није донела среће, већ сумњу, бол и очајање (Врба, Мементо мори). — Борећи се с Чопом за више уметничке и културне идеале, наилазио је песник на отпор заостале и тесногрудне јанзенистичке и абдеритске средине, и из тога се родила његова сатиричка поезија (Нова писарија, епиграми Сршени, сонети против метелчице, против Копитара, различити епиграми и др.). — Прешерен је спевао и неколико красних балада и романца (Турјашка Розамунда, Шмарна гора, Поводни мож и др.), превео Бüргерову „Ленору“ и препевао неколико народних песама (Лепа Вида, Рошлин ин Врјанко, Краљ Матјаж). — Кад је изненада изгубио пријатеља и савезника у борби Чопа (удавио се при купању у Сави 1835), Прешерен се осетио осамљеним и уморним од дуготрајне јалове борбе и животних разочарања; зажелео је мира и осетио потребу да се повуче из борбе и одрекне нади у животну срећу. Та резигнација сачињава основни тон најопширнијег Прешернова епско-лирског дела Крст при Савици (1836). Ту он приказује Чртомира, последњег борца за дедовску словенску веру и народну слободу против хришћанства, које шире Немци огњем и мачем, и његову љубав према лепој Богомили, свећеници божице Живе на бледском отоку. Док се Чртомир борио с Немцима, Богомила се покрстила и заветовала вечито девичанство. Кад се он после пораза састане с Богомилом да се с њоме венча, она му каже што је учинила и наговори га да и он прими
Прешерен је за словеначку књижевност ванредна појава, којом се она дигла на висину западноевропског уметничког стварања и која ствара нову епоху у духовном животу Словенаца. Прешерен у сасвим малој и младој књижевности, без традиција и претходника, без израђеног песничког језика ствара одједном дела која у савршеном облику откривају вековне тежње и патње целога једнога народа и у исти мах претстављају најличнију, а зато општељудску и вечиту уметност. Од Водника до Прешерна нема прелаза: то су два доба која немају ништа заједничко: тамо несигурни почетнички кораци и немоћно тепање, овде смион лет песничког генија у област највишег духовног живота и савршен израз најдубљих душевних доживљаја. Прешерен ствара песнички језик и дикцију, уводи најтеже песничке форме (сонете, газеле, глосе, станце, терцине и др.) и даје у свима савршена дела. Зато је Прешерен гениј који је Словенцима створио уметничку књижевност, песнички језик и стил и положио темеље целом уметничком стварању Словенаца и целој њиховој народној култури.
Ред 829:
Марковић је почео певати као ђак лирске мисаоне и патриотске песме, под утицајем П. Прерадовића („У бој“ и др.), касније баладе и романце (Мајчина душица, Врзино коло, Шаш поље, Звоно из дубине, Задња здравица и др.), али се истакао највише у епу и драми. У идилском епу '''Дом и свијет '''(1865) опева судбину народног човека — суца Бруна — за време Бахова апсолутизма, који се због тешких културних и народно-политичких прилика повлачи у се, у филозофску рефлексију, где га народни и његови непријатељи не могу сметати. — У историјско-романтичком епу '''Кохан и Власта '''(1868) Марковић приказује, у духу Коларова и Шафарикова панславизма, борбу и пораз Полапских Словена пред навалом Немаца, који подјармљују Словене насиљем, подлошћу и лукавством, али песник се нада да ће, у смислу Хердерове филозофије хуманитета, на крају победити правда, љубав и човечност. — Последњи Марковићев еп (Повратак под хрватског краља) описује нашега човека који се, разочаран у хришћанству, одмеће Арапима и постизава код њих велике части, али се поткрај живота враћа у домовину.
Драма '''Карло Драчки '''(1872) је трагедија у јампским 10-ерцима (у 5 чинова); Марковић у историјском оквиру из 14 века износи ренесансну идеју борбе против Рима који је сапео слободну мисао. Трагедија Бенко Бот обрађује средњовековни мотив о љубави Јелене, жене бана Бенка Бота, и Хинка, војводе меранског, брата краљице Гертруде, с јаком патриотском нотом и наглашивањем правде и поштења. — У прози је драма Звонимир из 11 века, у којој је песник, изменивши у многоме историјске чињенице, изнео борбу краља Звонимира против мађарског империјализма, а за слогу Хрвата, које позива на ослобођење
Значајан је Марковић као критичар. По струци филозоф, он је творац догматичне, формалистичне критике код Хрвата; тежећи за апсолутном лепотом, он књижевна дела посматра с видика вечитих естетских закона. Написао је низ теоретских расправа, приказа и критика старијих и новијих писаца; истичу се радови о баладама и романцама, о Гундулићу, Вразу, Деметру, Прерадовићу, Шенои, Ботићу и др. Као стручни филозоф написао је више научних расправа из филозофије (о филозофском раду Руђера Бошковића и др.) и велико дело „Развој и сустав опћене естетике“ (1902).
Ред 1.169:
''Родио се у Сењу, у чиновничкој породици. После матуре ступи по жељи родитеља у богословију, одакле га пошаљу у Рим на теолошке науке; немајући позива за свећенички сталеж, напусти после неколико месеци Рим и теологију, дође у Загреб и положи испит за наставника грађанске школе; од 1886 служи у Мостару, Ливну, Бијељини и Сарајеву као наставник и најзад као директор трговачке академије; 1894—1904 уређивао је уз Косту Хермана сарајевску „Наду“; умро је у Сарајеву.''
Крањчевић је пропевао као ђак, подражавајући старијој родољубивој поезији Прерадовићевој, Шеноиној и Харамбашићевој (Бугаркиње, 1885), с конвенционалним мотивима о величини и слави домовине и Словенства, о слободи и правди, уз то о жени као драгој и мајци. У тим песмама има мало личног схватања и стварног доживљаја, али има искреног младићског бунтовничког полета, огорчености због неправди што се чине његову народу, често с много патоса и у звучној фразеологији. Касније (Изабране пјесме, 1898) Крањчевић наставља ту романтичарско-правашку борбену родољубиву лирику (Домовини, Мој дом, Сан или јава, нарочито Ускочке елегије); уз то све више пробијају социјални и филозофски мотиви: његова поезија постаје све мисаонија и општечовечанскија. Песник цени рад и радника (Раднику); ораториј „Први гријех“ је глорификација рада, којим се човек од животињских нагона уздиже до стваралаштва и у њему налази смисао живота. — Крањчевића боли социјална неправда, буни се против ње и огорчено напада богаташе, лицемере, пузавце, покварењаке и службену Цркву, која је искварила
У Крањчевића има, упркос честој реторици, звучној фрази и патосу, искрених осећања, понајвише болних и тужних, а уз то горчине, притајеног беса и оштрог сарказма. Својој филозофској мисли, којом хоће да обухвати свемир, збивање у њему и његов смисао, као и положај човеков у њему и смисао његова живота, Крањчевић понекад жртвује чистоћу песничке инспирације те постаје тенденциозан, програматичан и проповеднички.
===== Антон Ашкерц (1856—1912) =====
|