Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 24:
II. Уметничка књижевност почиње од постанка словенскога писма (Ћирило и Методије) те обухвата све што је писано, почевши од првих примитивних калуђерских записа, до данас. Дели се у 4 периоде:
 
1. Заједничка југословенска књижевност (9—11 век), писана староцрквенословенским језиком, састоји се углавном од црквених књига и везана је уз службу Божју и ширење кршћанствахришћанства.
 
2. Средњовековна књижевност, писана мешавином црквенословенског и народног језика (наша редакција старослов. језика); прилагођујући се потребама појединих крајева, књижевност се цепа и добива покрајинско обележје; и она је већином намењена Цркви; почиње у 12 веку те траје у нашим западним крајевима (код Хрвата и Словенаца) до 15, а у источнима (код Срба) до средине 18 века.
Ред 56:
Према мотивима деле се народне лирске песме на: обредне, пригодне и љубавне.
 
а) '''Обредне песме''' иду у најстарије народне умотворине, а везане су уз обичаје и светковине које потичу још из поганског доба, прилагођене понешто кршћанскојхришћанској религији. У неким крајевима су оне заједно с обичајима већ нестале.
 
1. Додолске песме, врло старе, везане су уз молитве за кишу; у Србији и Славонији девојка („додола“), увијена у грање, хода с другарицама уз песму и коло по кућама, а домаћин или домаћица полева их водом и дарује; у Далмацији су „додоле“ момци.
Ред 66:
4. Поред наведених, сачуване су у појединим крајевима још неке песме ритуалног порекла: у Славонији крсташке песме о Спасовудне с припевом „Киријо лелизо“ (Кyрие елеисон), у Србији крстоношке (кад се свети водица молећи Бога за благослов); лазарице, што их певају девојке уочи Лазарове суботе о ускрснућу Кристову; у Словенији постоје кресне песме које се певају о кресу (Ивањдану), и др.
 
5. Те песме иду већим делом већ у побожну лирику: побожне песме описују патње Кристове, Богородичине, муке апостолâ и светаца, разна чудеса и сл.; у њима се испољава народно схватање вере и морала, али се кршћанскихришћански појмови често мешају с фантастиком и празноверјем. Најчешћа тема је грех и казна, а обрађује се више у смислу народно-традиционалне него кршћанскехришћанске етике. У побожну лирику иду и песме што се певају пригодом црквених празника; највише их има у Словенији и другим нашим католичким земљама.
 
б) '''Пригодне песме''' певају се уз радосне или тужне догађаје или уз различите послове и радове који немају везе с верским животом.
Ред 106:
Јуначке (гусларске) песме краткога стиха спеване су готово искључиво у 10-ерцу с одмором иза 4-ог слога. То је силабички стих с одређеним бројем слогова и одмором. Те песме имају утврђену дикцију, песничке украсе и друга уметничка средства стечена дугом праксом; у садржини показују јединствен поглед на свет и живот. Забележено је преко 10.000 десетерачких песама. По мотивима сврставају се у кругове (циклусе), тј. скупове песама у којима се опевају поједине личности или догађаји. Осим историјских има их и са легендарном садржином (њих код бугарштица нема).
 
а) '''Легендарни циклус '''обухвата песме о вилама, змајевима, као и о лицима из кршћанскехришћанске религије (о Богородици у паклу, о Кристу и Тодору Приморцу, Св. Ђорђе и аждаја и др.); има легенда о историјским лицима (Диоклецијан-Дуклијан, Тројан и др.) и о измишљенима (Наход Симеун, Лука Сенковић). Те легенде дошле су већином из средњовековних апокрифа, хагиографија и других црквених дела. Иако су по садржају ближе романцама, ове песме по општем тону и песничкој структури припадају јуначким песмама.
 
б) '''Историјски циклуси. '''Песме које опевају догађаје из наше историје сврставају се по хронолошком реду догађаја односно главних личности; најстарија лица народне епике живела су у 12 и 13 веку.
Ред 189:
 
=== 2. Ћирило и Методије ===
Константин (Ћирило, р. 826 или 827) и брат му Методије (р. око 820) бејаху синови високог византијског чиновника у Солуну. Методије се после неколико година проведених у управној служби повуче као лајик у олимпијски манастир (Мала Азија), а Константин би после свршених виших наука заређен за свећеника и позван за професора високе школе у Цариград, али се ускоро и он повуче у исти манастир, где му је био брат. Око 860 одоше, по наредби цариградске владе, оба брата семитском племену Казарима (на северној обали Црног Мора), где нађу моћи папе Климента. По налогу цара Михаила упуте се (лети 864) у Моравску те тамо с великим успехом проповедају кршћанскухришћанску веру на словенском језику. Пре поласка Константин састави, према тадашњем грчком курзиву, знакове за бележење словенских слова и преведе на словенски језик неке најважније црквене обредне књиге. То писмо је т. зв. глагољица, а језик његових књига јесте језик његове уже домовине (Солуна), те се данас зове староцрквенословенски или старословенски. Свој плодни рад морали су први наши апостоли, због интрига немачких свећеника (Вихинга и др.), ускоро прекинути и отићи у Рим да се оправдају (868). Успут се зауставе у Блатном Граду на Блатном Језеру код словеначког кнеза Коцеља, који им постаде присташа. Папа Хадријан II браћу лепо прими и одобри њихове књиге и рад; ускоро се Константин разболи и, закалуђеривши се под именом Ћирило, умре у Риму (14-II-869). Методије се с ученицима врати Коцељу и, поставши надбискуп, независан од салцбуршког надбискупа, пође у Моравску. Како је међутим био умро његов заштитник Растислав, Методије наиђе на отпор и непријатељство немачких свећеника. Баце га у тамницу и оклеветају у Риму, те се морао поновно правдати (879). Пред смрт оде у Цариград (881—882) ради одобрења словенске литургије, преведе, уз помоћ својих ученика, још неке црквене књиге и умре 6-ИВ-885, вероватно у Вишеграду (Моравска).
 
 
=== 3. Значење рада св. Браће ===
за нашу културу и књижевност врло је велико; они су створили азбуку подесну за бележење гласова словенског језика; својим преводима црквених књига (мисала, еванђеља, псалтира, апостолара и требника) створили су словенски књижевни језик и ударили темељ нашој књижевности као и књижевности великог дела осталих Словена (Бугара, Руса и др.). Увођењем словенског језика у литургију дали су му значење које су дотле имали само грчки, латински и јеврејски, те су тиме много допринели не само јачању кршћанствахришћанства међу Словенима већ и ширењу словенске просвете.
 
 
Ред 203:
 
=== 5. Србија у средњем веку ===
У Србији у доба заједничке југословенске књижевности нема књижевног рада; Срби су онда већ имали више мањих самосталних државица, од којих је најјача била Рашка, где је у другој половини 9 в. владао кнез Мутимир. За његове владе ширило се међу Србима кршћанствохришћанство из Грчке; а како су после Мутимирове смрти настале династичке борбе, заузео је Рашку бугарски цар Симеон. Она се после његове смрти, додуше, под Чаславом опет ослободила, али за кратко време, јер су Византијци заједно с Бугарском уништили и самосталну српску државицу (крај 10 века). Тек у 12 веку, за владе Стевана Немање, Србија се диже, ослобађа византијске превласти (1180) и почиње стварати услове за велик и успешан културни и књижевни напредак, који траје све до пропасти српске државне самосталности у 15 веку. Србија је тада коначно пристала уз источну Цркву, створила своју народну верску организацију са својим народним литургијским језиком (1219). Црква је постала народна установа која је потпомагала сав даљи политички и народно-просветни развитак и постала касније, у доба турске владе, готово једини ослонац за народни опстанак.
 
 
Ред 217:
 
=== 7. Књижевни рад код Словенаца ===
наилазио је на још веће тешкоће него у осталим нашим крајевима. Отишавши далеко на запад, Словенци су пали под власт баварску односно франачку (Карло Вел.) и тиме дошли у германску културну сферу. Они су рано примили кршћанствохришћанство, углавном од Немаца, који су почели спроводити јаку германизацију. Увођењем феудалног система Словенци постају већином кметови и остају запуштени и непросвећени; зато се културни или књижевни рад није могао развити, па ни утицај рада св. Браће није допро до њих, ако изузмемо кратак додир њихов с периферним словеначким кнезом Коцељем († 874). Једини споменик словеначке писмености из тога доба претстављају т. зв. Брижински споменици (два обрасца генералне исповести и једна беседа о греху и покајању), писани од немачке руке при крају 10 или у поч. 11 века. То су уопште најстарији словенски споменици сачувани у оригиналу те су важни за историју нашег језика. После брижинских споменика неколико векова немамо код Словенаца никаква трага књижевне делатности; тек из 15 века датирају неки мањи споменици (Стишки рукопис, с неким молитвама, Целовачки рукопис, који такође садржи неке молитве, затим Крањски и Чедадски рукопис итд.). Почеци правог књижевног рада јављају се тек у вези с појавом реформације у средини 16 века.
 
 
Ред 240:
 
=== 5. Романи и приповетке ===
У нашој старој књижевности има неколико прича које су у средњем веку биле познате у свим тадашњим књижевностима; ни оне нису оригиналне, већ преведене или прерађене, већином према грчким оригиналима; њих има и у ћирилској и у глагољској књижевности, а разлике међу њима врло су мале; само је језик у глагољским верзијама народни, док је у ћирилскима црквени. По пореклу садржаја деле се приповетке на 4 групе: 1. Из старе грчке књижевности су: Прича о тројанском рату; ћирилска верзија, кратка, нема ништа заједничко с Хомеровом епопејом, док јој је глагољска верзија, опширнија, нешто ближа; роман о Александру Великом, где се на фантастичан начин искићује живот Александров, са свакојаким чудноватим епизодама. 2. Из византијске књижевности потичу неке приче, које имамо само у ћирилској верзији: Физиолог (фантастичне приче о стварима и измишљеним животињама и биљкама), Мука блаженог Гроздија (пародија живота светаца), Езопов живот, с много легендарних прича и епизода; Теофана крчмарица о крчмаревој кћери, која је могла обути малу ципелицу, те се зато цар с њом оженио, али га је она варала и дала убити, па је на крају свој злочин платила животом. И код Срба и код Хрвата има доста причâ о чудесима пресвете Богородице с врло дирљивим мотивима о помоћи Богородичиној људима у невољи. — 3. С Истока су дошли мотиви за приче Варлаам и Јоасаф (у кршћанскомхришћанском духу приказан живот Будхин), Стефанит и Ихнилат (басне што их причају 2 животиње Стефанит и Ихнилат с тенденцијом да се поуче владаоци како треба управљати народима), Премудри Акир, царев саветник, кога је цар, оклеветана, дао погубити, али се онај спасао, Соломун, с мотивом о неверној жени и казни за њезин грех, Цар Шакиш, Цар Аса, Врач итд. — 4. Из западних књижевности дошло је к нама неколико витешких романа, али су они код нас, преудешени према уметничким идејама наших редовника, изгубили многе своје карактеристичке особине; истиче се прича о Тристану, који се заљуби у вереницу свога стрица те заједно с њом умире.
 
 
=== 6. Апокрифи ===
су дела (приче из Св. писма старога и новога завета и др.) која кршћанскахришћанска Црква није признала као канон, већ их прогласила лажнима (у 2 односно 4 веку); многи апокрифи настали су у првим вековима кршћанствахришћанства, а многи и касније, нарочито на Истоку, одакле су се проширили и код нас. Они допуњују празнине у библијском причању, говоре о казнама и наградама на оном свету, о улози Богородице код спасавања грешника из пакла итд. У њима има доста елемената незнабожачких вера, народних традиција и маште. Писани су лепим, обично народним језиком, па су стога били приступачнији народу него црквене књиге, већином непоетичне и писане неразумљивим стцсл. језиком; много су се преписивали, па су и многи мотиви из њих прешли у народне приче. Најважнији старозаветни апокрифи јесу: о старцу Еноху, коме Бог прича о стварању небеса, о животу Абрамову, о Адаму и његову животу после изгона из раја и др., а новозаветни: еванђеље младенства Кристова, с много чудноватих прича из Исусове младости, еванђеље Никодимово о животу Кристову и његову силаску пред пакао, дела апостолска, апокалипсе итд. Једно од најпознатијих апокрифних дела је Хожденије Богородице по муках, где се на језив начин описују муке грешника у паклу, којима Богородица изради одмор од Вел. четвртка до Свих светих. Већина апокрифа потиче из византијске и бугарске књижевности, али их има и из латинске (Никодимово еванђеље) и италијанске литературе (Виђење св. Павла и др.).
 
 
=== 7. Хагиографије (животи светаца) ===
чине једну од најраширенијих врста наше средњовековне књижевности. Средњовековни човек је волео фантастична и чудновата дела, писана живо и драматично, у којима се приказивао живот светаца и мученика, са свим њиховим страдањима и мукама за Кристову веру. Таквих „житија“ има и у српској и у хрватској књижевности; нарочито их има много на Истоку, где је свет више склон аскези и фантастичности. У ћирилску књижевност долазила су из византијске књижевности, а у глагољску из латинске и италијанске. Оне су већином преведене, али има и оригиналних, нарочито о домаћим свецима православне цркве. Животописи туђих светаца врло су многобројни; међу најпознатије иду: живот св. Ђорђа, св. Павла Кесаријског, где се прича у кршћанскохришћанско рухо преодевен мотив краља Едипа, живот Алексеја Божјега човека и др. — О домаћим свецима постоје приче само на Истоку, јер католичка Црква нема наших светаца. Међу најпознатије иду: Панонске легенде (житија св. Ћирила и Методија), житије Јована Рилског, свеца из 10 века, чији је живот описао у 14 веку знаменити писац Јефтимије, и др. Код многих од њих тешко је одредити да ли иду у чисто хагиографске списе или у праве биографије.
 
 
Ред 294:
 
==== 3. Почеци ренесансне књижевности у Далмацији — Марко Марулић ====
Почетке наше ренесансне књижевности ваља тражити у чакавској Далмацији, нарочито у њеном средњем делу, где се она, радом Сплићанина Марка Марулића, органички надовезује на хрватско средњовековно песништво. — '''Марко Марулић''' (1450—1524) био је ученик италијанских хуманиста и у оно доба славан латински писац. Готово сав свој век провео је живећи правим самостанским животом, бавећи се филозофским и теолошким наукама и пишући научна и песничка дела у духу кршћанскехришћанске филозофије. Марулићев књижевни рад на нашем језику доста је велик те чини у неку руку наставак средњовековне побожне поезије т. зв. „зачињаваца“. То су били песници-версификатори који су се појавили у току 15 века, а можда још и раније, у средњој Далмацији и преводили односно прерађивали или састављали различите библијске и светачке легенде (види стр. 31). Они су својим радом усавршили књижевни језик (далматинску чакавштину) и створили извесну песничку дикцију и стих (осмерац и дванаестерац), који су од њих преузели Марулић и други ренесансни песници. По духу човек средњега века, Марулић се у својим делима ослања на ту средњовековну књижевност, али уноси и елементе тадашње хуманистичке културе и црквене ренесансе која је настојала да тековине хуманизма споји с кршћанскимхришћанским духом. Најважнија Марулићева дела на латинском језику јесу: „Евангелистариум“„Evangelistarium“ (поуке за богољубан живот), „Де„De институтионеinstitutione бенеbene беатеqуеbeateque вивенди“vivendi“ (енциклопедија моралних поука) и др. — За нашу књижевност најважније му је дело Јудита, епска песма у 6 певања (писана 1501, издана 1521). То је песничка парафраза библијске приче о удовици Јудити, која добровољно одлази у непријатељски табор, убија заповедника Холоферна и тако спасава жидовски народ. У песми има подоста елемената световњачке љубавне лирике, стих је 12-ерац с двоструком римом, стил је кићен, а епитети су апстрактни. Утицај класичног песништва види се у композицији и у поређењима из античке митологије и историје; дух дела је кршћанскихришћански, с тенденцијом да Бог спасава свој народ кад је у опасности. — Историја од Сузане је епска песма, слична Јудити, с библијским мотивом о оклеветаној девици Сузани која доказује своју невиност и поштење, а клеветници буду кажњени. У Добрим науцима, Урехама духовним и др. морално-поучним делима Марулић излаже етичка начела и жигоше неморал тадашњег клера. Од његових превода најзнатнији је Наслидовање Исукрста од Томе Кемпењанина, Стумачење Ката и превод на латински КроникеХронике попа Дукљанина. Иако је био хуманист, Марулић није презирао свој народ и материњи језик, већ га је волео и унапређивао, те се стога сматра оцем хрватског уметничког песништва.
 
 
Ред 322:
 
==== 10. Мавро Ветранић-Чавчић (око 1486—после 1592) ====
бенедиктински монах и касније опат, плах и живахан, али дубоко религиозан, згражао се над слободним животом својих суграђана и у својим делима настојао да их одврати од тога. Он је један од најплоднијих дубровачких песника; у свом дугом животу радио је на лирици, епици и драми, али му је готово сав рад верског и морално-одгојног карактера. Ветранићева лирика већином је побожно-рефлексивна и морално-дидактична (препричавање библијских прича, преводи псалама, итд.); најбоље су му религиозне химне и оде (Пјесанца Језусу и Дјевици, Пјесанца штурку, Пјесанца смрти и др.), у којима има искреног верског осећања. Значајне су и његове по-сланице, па маскерате (Двије робињице, Пастири, и др.), којима је хтео заменити необуздане и обесне ренесансне покладне песме, славећи у њима дубровачку слободу. На маскерату потсећа донекле његова песма '''Ремета, '''где у првом делу на шаљив начин описује свој пустињачки живот на пустом острву св. Андрије, а у другом позива своје суграђане на покајање. Има и неколико песама испеваних поводом турских победа (Тужба града Будима и др.), у којима јадикује због неслоге кршћанскиххришћанских владара који су својом себичношћу омогућили турско напредовање. — Највећа Ветранићева ствар је недовршени еп '''„Пилигрин“, '''фантастично-алегоријске садржине, у коме симболички приказује живот човеков у стању греха, покајања и блаженог савршенства; стил је замршен и често нејасан, па смисао неких сцена није разумљив. — У намери да сузбије утицај веселих и фриволних комедија и маскерата, Ветранић је написао неколико црквених драма (Ускрснуће Исукрстово, Сузана чиста, Посветилиште Абрамово), у којима се угледао нешто у домаће народне, а нешто у стране црквене драме онога доба. Оне имају лепих сцена и већмом су добро компоноване, само су доста развучене. — Ветранић је у ренесансном Дубровнику једини писац који осуђује тадашњи весели и раскошни живот грађана и позива их на покајање, али се чини да његове драме, као ни други његови списи, прожети кршћанскимхришћанским аскетским духом, нису наишли на већи одјек.
 
 
Ред 341:
=== II РЕФОРМАЦИЈА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ ===
==== 1. Опште духовне и културне прилике ====
Несређене црквене прилике, нарочито у доба „бабилонског прогонства“ папâ у Авињону (1308—1378) и после њега, кад је било више папа који су један на другога бацали интердикте, пропадање општег морала, мешање државних власти у црквене послове, злоупотребе црквених власти и др. проузроковало је у западној Европи да су се све чешће јављале тежње о реформи црквених прилика (Виклиф, Јан Хус, Савонарола и др.). Најжешће је против црквених злоупотреба устао професор витембершког универзитета Мартин Лутер (1473—1546), који је проповедао повратак чистом кршћанствухришћанству како је садржано у еванђељу и успео да се велик део германских земаља отцепи од Рима. — Лутерова наука, користећи се проналаском штампе и основана на духовној револуцији коју су у европским духовима произвели хуманизам и ренесанса са својим наглашавањем индивидуалности, захватила је корена и у неким нашим земљама, понајвише у Словеначкој, Истри и у Хрв. Приморју. Ширило ју је племство, свећенство и донекле грађанство. Сељаци-кметови, притискивани сталним турским навалама и угњетавањем племства, односили су се у почетку према новој науци доста хладно, али су лутеровски проповедници успели да је прошире и међу њима, највише увођењем литургије на народном језику и издавањем верско-поучних књига. Те књиге су се штампале највише у протестантској штампарији у Ураху у Немачкој (1561—1564). Словеначки протестанти су заједно с хрватскима сложно радили на стварању и ширењу народне књиге и за кратко време издали више од 25.000 примерака различитих књига. У цивилној Хрватској протестантска пропаганда није имала успеха, јер су државне и црквене власти стале на одбрану католицизма (на пр. бан и бискуп гроф Јурај Драшковић), бранећи притом више властеоске сталешке интересе него веру. Год. 1609 закључи хрватски сабор да се у Хрватској и Славонији сме исповедати само католичка вера; тиме је ширење реформације у тим земљама било онемогућено. Ни у осталим нашим крајевима протестантизам није био дуга века, јер је под притиском државних власти угушен већ првих деценија 17 века.
 
 
Ред 364:
=== III КЊИЖЕВНОСТ У ДОБА КАТОЛИЧКЕ РЕАКЦИЈЕ ===
==== 1. Противуреформација ====
Да сломи реформацију која је све више захватала маха не само код германских већ и словенских и романских народа, католичка Црква је на тридентинском концилу (1545—1563) закључила да тачно утврди црквено учење и заведе извесне реформе и обнову верског живота. Основан је језуитски ред (Игнације Лојола, 1540) за сузбијање противукатоличких покрета, створена Конгрегација „де пропаганда фиде“, удружење за систематско сузбијање реформације, уведен је црквени суд (инквизиција) и попис књига противукатоличке садржине (Индеx либрорум прохибиторум). Уз помоћ државних власти органи римске Цркве почињу да раде на обнови верског живота; подижу се, највише под воћством језуита, католичке школе за одгој свећенства и католичке интелигенције, уређују се црквене установе и сузбија неморал и злоупотребе свећенства. Аустријске рекатолизацијске комисије враћају народ силом у католицизам, а непослушне кажњавају или про-терују конфискујући им имања. Најјачи је покрет католичке реакције био у Словеначкој, који је водио бискуп Тома Хрен (1560—1630). Исусовци узимају у руке средње школе (Љубљана 1597, Загреб 1606, Ријека 1628, Вараждин 1632, итд.) и својим проповедничким, књижевним и другим радом успевају да читавом културном и књижевном животу ударе свој жиг. У књижевности се јавља борба против сваког покушаја слободнијег стварања, строжи морал, кршћанскахришћанска инспирација и китњаст, барокан стил. Сва књижевност долази под утицај тих нових идеја које јој дају изразито црквено, строго католичко обележје.
 
 
Ред 378:
''Рођен је у патрицијској дубровачкој породици; учио је школе у Дубровнику, ступио у државну службу и вршио у њој разне функције; умро је у Дубровнику.''
 
У Гундулићеву књижевном раду разликују се два периода: у младости он саставља псевдокласичне комедије с љубавним мотивима по угледу на тадашње италијанске писце мелодрамâ, преводи Претијеву песму „Љубавник срамежљив“, итд.; а од 1620 даље он је „крстјанин спјевалац“, певајући у религиозном духу и славећи у „Осману“ победу кршћанствахришћанства над Турцима.
 
'''Драмски рад '''Гундулићев обухвата младеначке псевдокласичне комедије, преведене или прерађене према италијанским комедијама (Аријадна, Прозерпина уграбљена, Армида, Диана, Церера, Клеопатра, Посветилиште љувено и др.). То су митолошке и романтичне трагикомедије с љубавним садржајем, од којих су потпуно сачуване само две („Аријадна“ и „Прозерпина уграбљена“; прву је издао год. 1632). Најбоља је Гундулићева драма алегоријска пасторала '''Дубравка '''(3 чина), с митолошком позадином и родољубивом тенденцијом: Дубравка, најлепша пастирица, треба да се венча с најлепшим пастиром, Миљенком, али подмитљиви суци досуде је богатоме Грдану; на крају побеђује правда. Гундулић износи пороке тадашњег Дубровника (подмитљивост, раскош, расипност и др.) истичући да се држава мора оснивати на поштењу и врлини. Основна идеја, слављење дубровачке слободе, избија најјаче у причању рибара што је пребегао из млетачке Далмације, где влада безакоње и насиље, и у химни слободи којом се комад свршава. Гундулић је оквир дотадашње пасторале проширио уношењем оригиналних мисли и одгојном тенденцијом. У делу нема много радње, лица су доста фрагментарна, али се оно ипак сматра једним од најбољих дела дубровачке књижевности које се и данас приказује с успехом.
Ред 384:
'''Лирика '''Гундулићева углавном је духовна; осим превода краће еротичке песме „Љубавник срамежљив“ и неколико пригодница (Фердинанду II, кнезу од Тоскане и др.), његове су песме побожно-рефлексивне. Пјесни покорне краља Давида (1621) слободан су превод 7 покајничких псалама; уз њих је и песма „Од величанства Божијех“. — '''Сузе сина разметнога '''(1622) јесу песничка парафраза библијске приче у 3 певања о разблудном сину који иде у свет, западне после раскалашена живота у беду, увиди свој грех, покаје се те се враћа оцу. Песник је избацио све епске елементе и задржао се на цртању душевног процеса приказујући у монологу синовљеву његово „сагрјешење“, „спознање“ и „скрушење“; дело обилује јаким и потресним сценама те сведочи о дубоком песникову проживљавању сличних психичких стања; писано је дрхтавим, узбуђеним стилом, кићеном маринистичком дикцијом, с необичним поређењима и метафорама, у осмерачким сестинама грађеним врло виртуозно.
 
'''Епика '''Гундулићева обухвата његово највеће дело, романтички еп '''Осман, '''у 20 певања (недостају 14 и 15 пев.). Историјску позадину чини пораз турске војске код Хоћима (1621) и убиство младог турског султана Османа (1622). Песник је употребио те савремене догађаје који су узбудили тадашњи свет углавном онако како су се десили, али их је искитио многим романтичним сценама, по угледу на Тасов еп „Ослобођени Јерусалим“, на који се угледао и у композицији, појединим сценама и приказу неких личности. Личности су већином историјске (Краљевић Владислав, Осман, Коревски-Корецки, његова жена Катарина — „вјереница Крунослава“ и др.), али има и измишљених (Соколица, Љубдраг и Сунчаница и др.). — Што се тиче композиције „Османа“, појавило се мишљење (Армин Павић), највише због празнина у епу и због нејединствене композиције, да је Гундулић замислио првобитно 2 засебна певања („Владиславијаду“ и „Османиду“) те их тек касније почео састављати у целину, али га је у томе претекла смрт. Фр. Марковић је доказао да је дело замишљено и изведено јединствено, само није добило коначне редакције, јер је песник умро пре но што је стигао да то учини. „Осман“ је штампан први пут тек 1826 с допуном П. Соркочевића; у исто доба је она два певања спевао и Дубровчанин Марин Златарић, али је најбоља допуна Ивана Мажуранића, с којом је „Осман“ изашао 1844 код Матице илирске. Значење „Османа“ врло је велико, те он претставља, иако недовршен, најзнатније дело дубровачке књижевности. Значајно је да Гундулић пева о савременом догађају, јер схвата његово историјско значење. Иако се песник у појединостима угледао у Тасов еп, „Осман“ је ипак оригинално дело, са тачним приказима појединих лица; нарочито су добро приказана мушка лица (Осман, Дилавер, Даут и др.), па Сунчаница и Љубдраг, слабије Соколица и Крунослава. Опис је врло жив (пакао у 13 певању, султанова смрт, отмица Сунчанице и др.). Дело је проткано афористичким мислима о пролазности земаљске среће, једним од основних тонова противуреформацијске књижевности; та идеја изражава се и у основи дела: Османова смрт приказује се као казна за његова зла дела. Осим те кршћанскехришћанске идеје, којом Гундулић наговештава скори пад турске силе, песник истиче и идеју словенску: победу над Турцима извојеваће Словени, ослободиће кршћанскехришћанске народе османлијског ропства и донети им мир и срећу. Том идејом Гундулић се високо диже над својим савременицима. Гундулићев стил је живахан, динамичан, сликовит, с много пластичних епитета, компарација и метафора. По свим особинама свог песничког стварања Гундулић иде међу највеће дубровачке и уопште најзнатније наше књижевнике.
 
 
==== 5. Јуније Палмотић (1606—1657) ====
племић, ђак исусоваца, васпитан у строго религиозном духу, поклоник старе класичне уметности, а у исти мах присташа савремених културних струјања, јесте један од најплоднијих наших песника. Радио је на епици (еп „Кристијада“, у 24 певања, о животу и муци Кристовој, парафраза латинског епа „Цхристиас“ од италијанског песника Ђиролама Виде). Његова лирика је пригодна и побожна, а истиче се речитошћу, у којој се губи непосредност осећања. Најзнатнији је његов рад на драми. Његове псевдокласичне митолошке драме (Аталанта, 3 чина, Натјецање Ајача и Улиса, 1 чин, Елена уграбљена, 3 чина, Акиле, 3 чина, Лавинија, 3 чина и др.) обрађују мотиве из античке поезије (Овидије, Вергилије и др.) те немају већега значења. Боље су његове романтичне драме (Армида, 3 чина, Алчина, 5 чин.), преводи с италијанског, с мотивима из романтичних епова, Тасова „Ослобођена Јерусалима“ и Ариостова „Бесног Орланда“. Међу романтичне драме иду и национално-историјске драме (Даница, Цаптислава, Бисерница и нарочито Павлимир). То су већином драматизоване легенде, а национална су у њима само имена. Најзнатнија од тих драма је '''Павлимир''' (3 чина), коме је садржај узет из кронике попа Дукљанина; она је фантастична и алегоријска; главну улогу играју духови, виленице, змајеви итд. који се противе оснивању Дубровника. Палмотић је написао „Павлимира“ да прослави свој родни град, бедем кршћанствахришћанства и жариште верског и духовног живота Јужних Словена. Драма иначе нема историјске подлоге, а лица немају никаквих индивидуалних црта. — У Палмотићевим драмама нема много песничке инвенције, његова техника је монотона, радње има мало; све су кршћанскихришћански тенденциозне и морално-поучне те стога понекад потсећају на стара црквена приказања. Истаћи треба песникову вештину у градњи стихова и његов лепи језик и стил који је учио од народа. Чистоћом језика, лакоћом и елеганцијом стихова и дикције Палмотић је много утицао на савремене и касније дубровачке песнике.
 
 
Ред 396:
 
==== 7. Стијепо Ђорђић (Ђурђевић, 1579—1632) ====
Човек необуздана темперамента, због којега је имао у животу доста неприлика, певао је у младости љубавне песме, од којих су се сачувале само четири, преводио с италијанског различите песме и препевао лепо и оригинално седам покајничких псалама. Најважнија је његова шаљива песма '''Дервиш:''' стари згрбљени дервиш изјављује кршћанскојхришћанској девојци љубав, обећаје јој све што има, хоће да се одрекне чак и корана, али кад види да је све узалуд, запрети јој судом као вештици што га је очарала. Комични ефекат те духовите, због контраста у узвишеним сестинама спеване фарсе појачава се народним хумором, добрим муслиманским колоритом и сочним језиком.
 
 
Ред 473:
''Родио се у Карловцима; учио је у школи Е. Козачинског, наставио гимназијске науке у Мађарској и теологију у Русији (Кијевска академија), постао наставник у Карловцима и Н. Саду, закалуђерио се и постао архимандрит манастира Ковиља, где је живео до смрти.''
 
Рајић је био за своје време врло образован човек и учен теолог. Написао је више теолошких дела („Катехизис мали“, 1774, уџбенике црквене историје, расправе и проповеди где тумачи и брани православље). — Рајићев књижевни рад састоји се од две збирке пригодних и побожних песама, прераде апстрактне драме Е. Козачинског „Трагедија о смерти ... Уроша В“, поучног карактера, по узору на средњоевропске моралитете, у 13-ерцу, без икакве драмске радње, затим од превода моралнопоучних анегдота „Цветник“ и оригиналног спева „Бој змаја с орлови“ (1791). То је подужа алегоријско-историјска песма у 5 делова с патриотском и кршћанскомхришћанском тенденцијом, где опева рат Русије и Аустрије (орлови) с Турском (змај), у чудноватој мешавини сухопарних кроничарских излагања о биткама с фантастичним и митолошким елементима (Јупитер, Плутон, Меркур итд.).
 
Најважније Рајићево дело је „Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ (4 свеске, 1794—5). То је први велики и систематски приказ југословенске историје, писан с љубављу према народу и његовој прошлости, али са средњовековним калуђерским идејама о историјском збивању, где Божја рука и Провидност играју велику улогу. То дело, састављено на основу многих домаћих и страних историографа и биографа, дуго се ценило те је извршио важну национално-културну улогу, јер је код српског дела народа све до средине 19 в. будило и подржавало народну свест. Као сва Рајићеве дела, и ово је писано рускословенским језиком и тешким и незграпним стилом.
Ред 702:
''Родио се у Новом (Хрв. Приморје), од сељачких родитеља. После свршене гимназије на Ријеци учи филозофију у Сомбатхељу (Мађарска) и право у Загребу. Неко време био је гимназијски наставник, затим управни чиновник у Карловцу и Загребу; 1873—1880 био је хрв. бан; умро је у Загребу.''
 
Мажуранић је пропевао са 16 година (Винодолски долче); био је међу првим сарадницима Гајеве „Данице“ и штампао у њој неколико топлих родољубивих песама, ода, спеваних по угледу на античке песнике (Приморац Даници, Илир, Даница Илиром); у стилу се поводио за дубровачким песницима, али се ускоро стао угледати на народну поезију (Ненадовић Радо, Вјекови Илирије и др.); спевао је и 2—3 љубавне песме (на пр. алегорију „Јавор и тамјаника“, спевану у жалости што су му као сиромаху спречавали да се венча с вољеном девојком). Кад је Матица илирска 1842 одлучила да изда Гундулићева „Османа“, поверила је Мажуранићу да допуни XИВ и XV певање која су недостајала; он је, ужививши се у дух и стил Гундулићев и проучивши његов језик, задатак извршио одлично (1844). — У то доба јављали су се све чешћи гласови о нечувеним патњама босанске и херцеговачке кршћанскехришћанске раје од турских зулумћара. Кад дође вест да је један од најжешћих насилника, Смаил-ага Ченгић, погинуо у борбама с Црногорцима, Мажуранић науми да тај догађај песнички обради. Г. 1846 изађе у алманаху „Искра“ еп '''Смрт Смаил-аге Ченгића,''' у 5 певања. У И пев. (Аговање) је диспозиција: Смаил-ага веша старца Дурака, што му је саветовао да пусти заробљене Црногорце; Дураков син Новица одлучи да освети очеву смрт те пође на Цетиње да поведе војску на насилника (II, Ноћник); Црногорци пошаљу чету да нападне Смаил-агу (III, Чета); Смаил-ага, не слутећи што му се спрема, мучи рају; кад падне ноћ, улази у шатор, части своје доглавнике те наређује да му Баук пева; у то навали црногорска чета; заметне се борба, у којој гину и Смаил-ага и Новица (IV, Харач). В певање (Коб) симболизује будућност турске силе која ће се једном морати покорити кршћанимахришћанима. — Главна мисао дела је родољубива: песник хоће да упозори Европу на нечовечно поступање с нашим народом; она скрштених руку гледа његову муку сматрајући га барбарским, док он гине у име крста и слободе те спасава европску културу од турске најезде. Радња је живахна, драматска, описи су реалистички, каткада управо језиви, карактери рељефни. У стилу се види спајање сликовитости и елеганције дубровачких песника с јасноћом и једноставношћу народне поезије; стих је дотеран, уметнички, пун различитих песничких украса и фигура.
 
Мажуранић је више песник разума него срца, више уметник-артист него непосредни лиричар, те се и у томе огледа утицај класичне литературе; хтео је да оплемени језик народних песама класичним стилом дубровачким и да тако створи отмени, високи песнички стил.
Ред 736:
Прешерен је углавном лиричар; главни извори његове лирике су љубав, размишљања о свету и људском животу и, напослетку, критички став према појавама тадашњега културнога и књижевнога живота у Словенији. Основни тон његове лирике сачињава љубав; у почетку она је још површна те не захвата цело песниково биће (Љубезни сонетје), понекад је и шаљива и младићски несташна (Хчере свет, Ученец), али у т. зв. Јулијино доба, откад се песник заљубио у младу Јулију Примичеву (1833), она постаје за песника животна трагедија, варљива нада у лепши живот, неутешна жудња за срећом, извор очајања, бола и мучног одрицања. Средиште Прешернове љубавне лирике чине Газеле и нарочито Сонетни венец, у коме песник даје одушка својим патњама што је Јулија забацила његову љубав и верила се с другим, а у исти мах изражава спознају да ће његова несрећна љубав остати Словенцима извор уметничког уживања. Свој удес песник поређује са судбином своје домовине, столећима гажене и ни од кога вољене (9. сонет). Јулијја за песника није објект чулне страсти, већ — као Дантеова Беатриче и Петраркина Лаура — оличење земаљске среће и исконске људске тежње за идеалом и савршенством. Видећи да људи његове песме криво схватају и ругају се његовој патњи, Прешерен је у бескрајном болу спевао потресне сонете о Мојсију, Очи биле при њеј..., Кадар превиди... и очајничку песму Кам?, а напослетку, уверивши се у варљивост својих нада, песму Згубљена вера. Поједине рефлексе Прешернове несрећне љубави према Јулији претстављају и познате песме: Луна сије, Струнам, Прошња и др.
 
Прешернова мисаона поезија изражава — као и његова љубавна лирика — горка разочарања у животу и младићским идеалима (Слово од младости); нарочито избија та мисао у Сонетима несрече, где се песник с тугом сећа срећних дана проведених у завичају; тежња за спознајом отерала га је у свет, али му није донела среће, већ сумњу, бол и очајање (Врба, Мементо мори). — Борећи се с Чопом за више уметничке и културне идеале, наилазио је песник на отпор заостале и тесногрудне јанзенистичке и абдеритске средине, и из тога се родила његова сатиричка поезија (Нова писарија, епиграми Сршени, сонети против метелчице, против Копитара, различити епиграми и др.). — Прешерен је спевао и неколико красних балада и романца (Турјашка Розамунда, Шмарна гора, Поводни мож и др.), превео Бüргерову „Ленору“ и препевао неколико народних песама (Лепа Вида, Рошлин ин Врјанко, Краљ Матјаж). — Кад је изненада изгубио пријатеља и савезника у борби Чопа (удавио се при купању у Сави 1835), Прешерен се осетио осамљеним и уморним од дуготрајне јалове борбе и животних разочарања; зажелео је мира и осетио потребу да се повуче из борбе и одрекне нади у животну срећу. Та резигнација сачињава основни тон најопширнијег Прешернова епско-лирског дела Крст при Савици (1836). Ту он приказује Чртомира, последњег борца за дедовску словенску веру и народну слободу против кршћанствахришћанства, које шире Немци огњем и мачем, и његову љубав према лепој Богомили, свећеници божице Живе на бледском отоку. Док се Чртомир борио с Немцима, Богомила се покрстила и заветовала вечито девичанство. Кад се он после пораза састане с Богомилом да се с њоме венча, она му каже што је учинила и наговори га да и он прими Кристову веру. Чртомир, видећи да се срушила и последња утеха и нада на животну срећу, одриче је се, прими крштење на слапу Савице, а после тога одлази у свет, постаје свећеник и проповеда свом народу веру одрицања и спаса. — Као Чртомир, и Прешерен је „покопао мисли високолетеће, жељâ неиспуњених болове и сву наду на земаљску срећу“; предао се резигнацији и очекивао час кад му „срце умире дубине гроба“, у том очекивању је провео остатак мукотрпног живота великог генија у малом народу и у малим временима.
 
Прешерен је за словеначку књижевност ванредна појава, којом се она дигла на висину западноевропског уметничког стварања и која ствара нову епоху у духовном животу Словенаца. Прешерен у сасвим малој и младој књижевности, без традиција и претходника, без израђеног песничког језика ствара одједном дела која у савршеном облику откривају вековне тежње и патње целога једнога народа и у исти мах претстављају најличнију, а зато општељудску и вечиту уметност. Од Водника до Прешерна нема прелаза: то су два доба која немају ништа заједничко: тамо несигурни почетнички кораци и немоћно тепање, овде смион лет песничког генија у област највишег духовног живота и савршен израз најдубљих душевних доживљаја. Прешерен ствара песнички језик и дикцију, уводи најтеже песничке форме (сонете, газеле, глосе, станце, терцине и др.) и даје у свима савршена дела. Зато је Прешерен гениј који је Словенцима створио уметничку књижевност, песнички језик и стил и положио темеље целом уметничком стварању Словенаца и целој њиховој народној култури.
Ред 827:
''Рођен је у Крижевцима, у племићкој кући; гимназију је учио у Загребу, филозофију у Бечу; био је неко време гимназијски професор у Осијеку и Загребу, а затим је наставио филозофске науке у Бечу, Немачкој и Француској. Од 1874 био је професор филозофије на загребачком универзитету; умро је у Загребу.''
 
Марковић је почео певати као ђак лирске мисаоне и патриотске песме, под утицајем П. Прерадовића („У бој“ и др.), касније баладе и романце (Мајчина душица, Врзино коло, Шаш поље, Звоно из дубине, Задња здравица и др.), али се истакао највише у епу и драми. У идилском епу '''Дом и свијет '''(1865) опева судбину народног човека — суца Бруна — за време Бахова апсолутизма, који се због тешких културних и народно-политичких прилика повлачи у се, у филозофску рефлексију, где га народни и његови непријатељи не могу сметати. — У историјско-романтичком епу '''Кохан и Власта '''(1868) Марковић приказује, у духу Коларова и Шафарикова панславизма, борбу и пораз Полапских Словена пред навалом Немаца, који подјармљују Словене насиљем, подлошћу и лукавством, али песник се нада да ће, у смислу Хердерове филозофије хуманитета, на крају победити правда, љубав и човечност. — Последњи Марковићев еп (Повратак под хрватског краља) описује нашега човека који се, разочаран у кршћанствухришћанству, одмеће Арапима и постизава код њих велике части, али се поткрај живота враћа у домовину.
 
Драма '''Карло Драчки '''(1872) је трагедија у јампским 10-ерцима (у 5 чинова); Марковић у историјском оквиру из 14 века износи ренесансну идеју борбе против Рима који је сапео слободну мисао. Трагедија Бенко Бот обрађује средњовековни мотив о љубави Јелене, жене бана Бенка Бота, и Хинка, војводе меранског, брата краљице Гертруде, с јаком патриотском нотом и наглашивањем правде и поштења. — У прози је драма Звонимир из 11 века, у којој је песник, изменивши у многоме историјске чињенице, изнео борбу краља Звонимира против мађарског империјализма, а за слогу Хрвата, које позива на ослобођење Кристова гроба приликом првог крсташког рата. Композиција драме слабија је, а драмски конфликт недовољно обрађен.
Ред 1.177:
''Родио се у селу Глобоком код Римских Топлица, у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Цељу, где га је школовала његова побожна тетка, и по њезиној жељи ступи он у мариборску богословију, те је као капелан служио у више места; 1898 г. остави због спорова с црквеним властима свећеничко звање и одлази за градског архивара у Љубљану, где је и умро.''
 
Ашкерц је најпре (под псевдонимом „Горазд“) певао лирске песме без особите оригиналности, под утицајем Стритара и Грегорчича, али је ускоро, по наговору уредника „Љубљанског звона“, проф. Левца, прешао на приповедно песништво. Први децениј његова књижевног рада испуњавају готово искључиво епске песме (Баладе ин романце, 1890). Мотиве за њих црпе он у првом реду у народној и словенској историји (Атила ин словенска краљица, Илирска трагедија, Стари град, Цељска романца, Светополкова опорока, Мутец осојски, Бој на Пироту, Бродник; у циклусу „Стара правда“ приказао је сељачку буну под воћством М. Гупца и њезин свршетак). Богат извор мотива нашао је у народном предању и веровању (Мејник, На седмини, Годчева балада, Три птице, Ботра) и у савременом културном и социјалном животу (Последње писмо, Најлепши дан, Анка, Зимска романца). Има и неколико мисаоних лирско-епских песама, у којима исказује своју животну филозофију и незадовољство са својим сталежем (чаша несмртности, Дворски норец, Певчец гроб, Солус). — Својим слободоумним идејама у погледу верских догми и црквених установа изазвале су Ашкерчеве песме оштру критику Ант. Махнича, проф. богословије и уредника часописа „Римски католик“. Та критика постала је за Ашкерца судбоносна, као и за Грегорчича; али док се овај, нежан и сетан, повукао у се, Ашкерц, борбен дух, примио је борбу и стао све одлучније заступати своје слободоумне идеје не само против тесногруде католичке естетике и наступајућег културног и политичког клерикализма, већ и против католичких догми. Своје погледе на свет износи најрадије у параболама (Прва мученица, Базарска парабола, Титус Марцус), међу којима су неке оштре сатире против његових противника (Фирдуси ин дервиш, Пегаз ин осел, Херкулов кип). Откако је скинуо мантију, Ашкерц постаје све жустрији и борбенији, а његова поезија све тенденциознија; зато тражи мотиве, у којима може да испољи своју мржњу против службене Цркве и њезиних догми, те их налази у доба реформације и противуреформације (Примож Трубар, Мученики); насупрот позитивном кршћанствухришћанству одушевљава се за будизам и пантеизам те износи своје мисли о вери у облику легенда и парабола (Кришна, Буддхова чудеса, Цалигулове играче, Свети огењ, Грешник, Прамлоча) и појединим мисаоно-лирским песмама (Луч из нескончности, Ахасвер ознања ново веро, Јаз). У вези са савременим социјалним и културним струјањима Ашкерц пева о социјалној беди и неправди (Делавчева хчи, Из песмарице незнанега сиромака, Делавчева песем премогу) и жигоше тадашње словеначке културне и политичке прилике (Павлиха на Јутровем). Ашкерц се често враћао лирској песми; у њој је изражавао своје утиске с путовања по Италији, Балкану, Пољској, Блиском Истоку итд. и давао одушка свом словенском родољубљу (На Калемегдану, Сопотник, Под Вавелом, На Велеграду, Шуми Марица и др.). Покушавао је да се врати и нетенденциозној балади и романци (Јунаки, Јадрански бисери) и да створи већи еп (Златорог), али је његова песничка снага већ малаксала, па стога те и остале његове последње песме немају снаге и свежине његових првих дела.
 
Ашкерц је творац словеначке епике, нарочито уметничке баладе и романце; у њој је кратком и јасном експозицијом, драматичном радњом, често у живахном дијалогу, с ефектним завршетком, у језгровитом и сликовитом стилу и разгибаном ритму дао низ сјајних уметничких дела. Борба против Цркве и културне и социјалне заосталости и с њом скопчана тенденциозност ослабила је, додуше, а коначно и сломила његову песничку снагу, али његове баладе и романце из првога доба његова стварања, у којима се испољава његова пуна стваралачка снага, претстављају ремек-дела словеначког песништва.
Ред 1.233:
''Родио се у Загребу од оца адвоката; учио је гимназију у Загребу, право у Прагу, Загребу и Бечу; умро је као адвокатски приправник у Стењевцу.''
 
Видрић је писао мало: има свега неких 30 песама ('''Пјесме,''' 1907), али оне јасно изражавају његову књижевну физиономију. — Видрић је најтипичнији старокласични поганин у хрватској модерној књижевности. Одгојен у културној средини, класично образован и бавећи се специјално римским правом и његовом историјом, заволео је свом душом лепоту и хармонију римског класичног доба и каснију романску прошлост. Његова је поезија космополитска: мотиве за своје песме налази у Јудеји, Шпанији, Египту, Херкулануму — а они су увек једнаки, исти: бујност живота, лепота природе и жене. Његове песме нису директни изливи његове душе, већ слике, управо минијатуре из различитих историјских епоха по узору француских парнасоваца (Хередије, Леконт де Лила и др.); али док ти писци теже да даду што тачнију историјску позадину, Видрић само набацује неколико црта дајући не толико детаљну слику колико ниансу, „штимунг“ извесног доба. Његов класични свет није прави стари свет, већ антички свет гледан кроз призму модерног човека; отуда она фина иронија која пробија кроз скоро сваку, и најозбиљнију и најтужнију његову песму. — Већина Видрићевих песама црта античко доба, углавном декадансу Рима (Бони морес, Помпејанска сличица, Елије Глауко, Цоена, Еx Паннониа). С једне стране су културни и мудри, али засићени Римљани — сенатори, аугури, матроне итд. — а с друге јаки и страствени барбари и барбарке који трагично гину у додиру с њима. — Једина права стварност живота за Видрића је уживање у љубави и страсти: сама природа својом раскоши и богатством гони човјека да ужива; Зеус (Амброзијска ноћ), Пан (Јутро), Јехова (Два левита) и анђео (Гонзага) — сви проповедају свемоћ љубави. Та љубав је понекад кобна и трагична (На Нилу), понекад игрива и кокетна (Боскет), понекад, кад песник говори на своја уста, дубока и искрена, — она је једини покретач људског живота. — Као позадину за ту чулну љубав Видрић слика пејсаж, шарен и са много светла и сене. — У романцама из средњега века (Романца, Језуити итд.) песник жали за животном радошћу коју убија узани и строги кршћанскихришћански морал (Дон Диего пред женом). Зеус је створио човека за уживање, али живот га гони да у тешком раду изгуби вољу за лепотом (На облацима); у томе је по Видрићу трагедија савременог човека.
 
Видрић је у првом реду сликар, и у његовим песмама има много сликовитости, боје и еротичног расположења, а у исто време осећа се нека модерна сломљеност, недовршеност: многе песме су као прекинуте, недовршене те остављају читаоцу да их попуни својом маштом (Романца, Еx Паннониа, Ноћ). У погледу музикалности Видићеве песме заостају за сликовитошћу; ритам му је неједнак, због кривог ацента понекад неправилан; риме су му слабе, бледе, са мало звука, али је целокупан утисак ипак снажан.
Ред 1.275:
Назорова љубавна лирика приказује целу скалу љубавних осећања од идиличне и чисте љубави младих бића, који су или симбол природе или њен саставни део (Код огништа, Позив), до вечите борбе човека и жене (Мржња, На раскршћу итд). Као стари трубадурски писци (по којима је назвао једну збирку „Пјесни љувене“), он се колеба између обожавања жене као симбола чистоће (Маска, Молитва, Госпа свију сања) и понижења жене као оруђа зла (Свијетло и сјена).
 
У Назоровим мисаоним песмама избија највише његова немирна душа која узбуђено тражи Бога и смисао живота. Он лута између пантеизма (Саркофаг, Живана) и кршћанскогхришћанског смирења (библ. мотиви, Нове пјесме); слави радост живота, опојност природе и телесног уживања, словенски поганизам (Перун), али познаје и дубине најцрњег очајања (Носталгија, Туга). Жеља за уживањем често је само начин да песник побегне од самога себе (Сање).
 
Епика Назорова обрађује исте теме као и лирика (Госпа од снијега, '''Утва златокрила, '''1916): романтичну борбу добра и зла у симболичном облику измишљених легенда. — Животињски еп '''„Медвјед Брундо“ '''(1915) симболизира борбу старих (Брундо) и нових (Вукан) родољубивих јунака за слободу против туђинца који им отима земљу; у исто време то је химна Велебиту и његовој дивљој романтици.
Ред 1.347:
''Родио се у селу Дословиче код Брезнице (Горењско); учио је гимназију и богословију у Љубљани те служио као капелан и жупник у многим селима, највише на Горењском; сада је жупник у Љубљани.''
 
Финжгар је почео писати још као ђак, под утицајем Јурчичевих и Керсникових прича (Гоздарјев син, Зарока о полночи). После бављења омладинском литературом и лирским и епским песмама („Триглав“) вратио се приповедништву и написао низ прича и цртица из живота горењских сељака, с реалистичким описима покрајина и личности и занимљиво израђеном радњом (Стара ин нова хиша, Детељица, Оче је, Смо па ле мож и др.). Прва већа Финжгарова композиција је роман Из модернега света (1904), којим је хтео да, на основу опажања радничког живота и њихових борба за друштвену правду, створи социјални роман у духу кршћанскогхришћанског социјализма. — Историјским романом '''Под свободним сонцем''' (1906—1907) описао је, под утицајем Сјенкјевичевих историјских романа, живот наших предака за време запоседања Балкана, њихову борбу с Византијцима и живот царске Византије у доба Јустинијана и Теодоре. Осетивши ваљда да није свладао огромну епску грађу и улио живот ликовима своје фантазије, вратио се Финжгар на приказивање живота око себе. У приповести '''Сама '''насликао је живот сеоске учитељице која страда, јер не налази ослонца и помоћи у сељачкој средини, а у '''Декли Анчки '''(1917) живот и морални пад двоје добрих сељачких људи који на крају доживљавају морално ускрснуће. У цртицама Пророкована приказује патње словеначког народа у светском рату. — Финжгар је написао и неколико драма, у којима је приказао живот словеначког села у садашњости и прошлости ('''Дивји ловец, '''Наша кри, '''Верига, '''Развалине живљења). — Финжгар је у основу реалист који у својим приповеткама и драмама анализира живот горењских сељака, радника и ситне сеоске интелигенције, али га приказује са становишта свећеника и духовног пастира те тражи да се задовољи етичка правда: мане и греси морају редовно да се испаштају. У концепцији и стилу нема јединствености; у првим његовим причама превладава идеалистичко-романтички утицај Керсникове и Тавчарове школе, а касније се опажа уплив руских и француских реалиста, а у последњим причама (Пророкавана и др.) испољава се тежња за модернистичком симболиком. — Занимљива, добро компонована радња, једноставни, некомпликовани карактери и лакоћа приказивања учинили су да су Финжгарове приповести постале врло популарне.
 
 
Ред 2.011:
Драмски и епски елементи у „Смрти“
 
Приказ патња кршћанскехришћанске раје у „Смрти“
 
Карактер Смаил-агин