Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 183:
 
= ЈУГОСЛОВЕНСКА УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ =
== ИI ЗАЈЕДНИЧКА ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ ==
=== 1. Повод за стварање југословенске књижевности ===
Док су Словени живели у својој закарпатској прадомовини, па и у првим вековима после доласка у своју данашњу постојбину, они нису имали ни писма ни писане књижевности. Дошавши на Балкану у додир с европском образованошћу и увидевши потребу писма, служили су се ретки појединци грчким и латинским словима (како прича Црноризац Храбар); тек у ИXIX веку они добивају своје писмо и прве књиге, и тиме заправо ступају у круг европских образованих народа. Повод за то дале су тежње моравског кнеза Растислава да у својој држави уведе словенску литургију. Он се г. 863 обрати византијском цару Михаилу III с молбом да му пошаље учитеље који ће његову народу проповедати веру на народном језику. Цар се одазове молби и пошаље (г. 864) у Моравску браћу Константина и Методија са неколико ученика.
 
 
Ред 228:
 
=== 2. Рад на црквеној књижевности ===
Узимајући у обзир прилике у којима се развијала наша средњовековна књижевност, јасно је да највећи део сачуваних књижевних споменика те наше књижевности сачињавају црквене књиге, обредне, побожне, научне и др. Оне су се преписивале скоро искључиво у манастирима, где су биле писарске школе и где се тај рад сматрао богоугодним делом. Најзнатнији ћирилски споменици литургијске књижевности јесу: Мирослављево еванђеље (12 в.), први велики споменик наше редакције стцсл. језика и једно од најлепших дела наше старе књижевности; Вуканово еванђеље (поч. 13 в.); Апостол шишатовачки (14 в.), Никољско еванђеље (крај 14 в.), Хвалов рукопис, са различитим верским читањима. У хрватској књижевности најважнији су: Миса1Мисал кнеза Новака, писан његовом руком г. 1368, мисал Хрвоја Вукчића Хрватинића, писан у сплитској средини у поч. 15 в., „Златни кодекс“, који се чувао у ремској катедрали те су француски краљеви. полагали на њ заклетву, итд. Значајни су још многобројни часловци, од којих су се сачувала 22 потпуна, а најстарији од њих (врбнички) иде можда већ у 13 век; важни су зато, што имају често врло стар текст. — Словенци нису имали народне Цркве, па стога код њих нема словенских црквених књига; нема сумње да су се и код њих преписивале литургијске књиге за латинску службу Божју, а свећеници су потребне текстове (одломке еванђеља и др.) преводили народу за време саме службе Божје. Можда је било и писаних превода, али нам се нису сачували; сигурно је само то да се из целог доба до протестантизма није досада нашао ниједан словеначки превод каквог већег црквеног дела.
 
 
=== 3. Песништво ===
Праве профане, световне уметничке поезије, која не би била у вези с Црквом и верским животом, у нашој старој књижевности нема готово никако; сва је поезија више или мање црквена, и то или литургијска, која чини део службе Божје, или црквено-побожна. Литургијске поезије има доста, но она већим делом није оригинална; код Срба је преведена скоро сва грчка литургијска поезија (тропари, химне, кондаци и сл.); најважније су: Јустинијанова химна „Јединородни сине“, божићна химна „Дева днес“, „Вазбраној војводе“ и др. Има и нешто оригиналне литургијске поезије, у почаст домаћим све-цимасвецима; писана је ритмичком прозом и свечаним стилом. — Према латинској црквеној поезији католичке Цркве има и код Хрвата црквених песама, преведених или слободно састављених, а потврђене су нам још из средњега века (У се вриме годишћа, Бог се роди у Витлеоми, О Марија, Божја мати и др.). — Нелитургијског песништва нема много, нарочито у нашим источним крајевима; онде имамо морално-поучне сентенције грчког комедиографа Менандра, богословско-поучну песму о створењу света „Шестоднев“, „Диоптру“, песму о борби душе и тела, и сл. Све су то преводи са грчкога језика, у прози. Оригинални су састави „Слово св. Сави“ од монаха Силуана, „Слово љубве“ од деспота Стефана Лазаревића, „Песма смрти“ и још неке. — Код Хрвата има таквих песама више, и то не само у крајевима где се гајила словенска литургија него и у другима, на пр. у Босни, Славонији и у Посавској Хрватској, само их је тешко делити од праве литургијске поезије. Већином су то лирске побожне песме, уздаси Богородици и свецима, погребне песме и сл. Осим тога има из каснијега средњега века, тј. из 14 и 15 столећа, сачувано неколико библијских и светачких легенди у стиховима (о св. Катарини, св. Јерониму, св. Алексију, Цвит крипости, и др.), које су непознати песници („зачињавци“) састављали одн. прерађивали према италијанским и латинским узорима. Док су код Срба све песме писане црквеним језиком (као уопште сва књижевност) и у прози, хрватске су испеване народним језиком, а певале су их већином братовштине (побожна лаичка удружења) приликом процесија и сл. Осим тога су те песме састављене у стиховима, најчешће у осмерцима, с римованим паровима. — Код Словенаца немамо вести о каквој профаној поезији, али је црквеног песништва свакако било и код њих, као код Хрвата и уопште свих католичких народа; из сачуваних одломака види се да је та поезија и тамо била углавном пригодна, удешена за певање поводом различитих верских светковина. Према њој су касније протестантски писци састављали своје побожне песме.
 
 
Ред 1.356:
 
Мешко је мека, осетљива и нежна природа, па му је стил нежан, најчешће сентименталан, више лирско-песнички неголи зорно-сликарски. Зато су му најбоље успеле лирско-осећајне новеле које претстављају прикривене исповести његове осетљиве и у борби с природним нагонима напаћене душе.
 
 
= КЊИЖЕВНА КРИТИКА =