Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

У почетку свога развитка човечанство се нашло окружено моћним природним појавама које су увелике утицале на његов живот; зато је осетило потребу да те силе себи приближи, па им је помоћу фантазије почело придавати неке своје црте и обележја, оличавати или персонифицирати их; то бејаху првобитна божанства, бесмртна и моћна, али ипак слична човеку; тако је настала религија. За божанства је човек створио култ, у коме им се обраћао за помоћ и заштиту; у својим молитвама је настојао да искаже своје страхопоштовање ритмичком игром и искреним, лепим, убедљивим речима; из тога се развила религиозна обредна поезија, клица поезије уопште. — Из основне људске чежње за љубављу и из жеље да се ритмом игре и говора допадне другом бићу ствара се љубавна поезија, која хоће да изрази еротичка осећања и да у вољеном бићу пробуди слична чувства. — Човек примећује такођертакође да је и рад лакши кад га прати ритам; из тога су настале посленичке песме везане уз рад појединца или заједнице (жетелачке, мобарске, рибарске и др. песме). — Развитком породичног и друштвеног живота јавља се потреба да се важни породични и друштвени догађаји прате песмом; тако настају сватовске песме, здравице и нарицаљке (тужбалице). Те и друге пригодне песме стоје већ на граници лирике и епике, нарочито здравице и нарицаљке; у њима се набрајају врлине, јуначка и друга значајна дела слављеника одн. мртваца, а из таквог набрајања и препричавања развила се епска (приповедна) поезија.

Постанак наше народне епике стоји у вези са средњовековним феудалним уређењем. Феудална господа су око себе имала писаре-дијаке (диацонусdiaconus-ђакон), који су своје господаре и њихова јуначка дела славили песмама. Према њима су касније и даровити људи из народа почели опевати поједина истакнута лица, јунаке, хајдуке, ускоке и сл., па је тако јуначка песма постала опште народно благо, а њезини творци и носиоци постали су заступници читавог народа.

1. У преткосовском циклусу опевају се догађаји у доба владара Немањићеве лозе; пева се о Немањи и св. Сави, али више о њиховом светачком и калуђерском животу него о историјским догађајима, те се претпоставља да је грађа узета из старих биографија и друге побожне црквене књижевности. — Песме о Милутину, Стефану Дечанском и Душану имају такођертакође легендаран садржај, само прилагођен тим лицима. Понекад пробија историјска успомена, на пр. буна великаша против Уроша (Урош и Мрњавчевићи), велбушка битка (Бан Милутин и дука Херцеговац), Вукашин Мрњавчевић (Зидање Скадра) и др.

Стил народне песме такођертакође није стил обичнога говора, већ је узвишенији, биранији и украшенији. Типични су за стил народне песме неки стални изрази (књига — писмо, бијели двор — кућа, бесједити — говорити, и сл.), извесне сликовите фразе (пролити сузе — заплакати, допанути рана — бити рањен итд.), стални украсни придеви (гора зелена, бијеле руке, рујно вино, танана робиња или кошуља, сиви соко и сл.), устаљена поређења (Кличе као соко сиви и сл.), типични почеци (на пр.: Боже мили, чуда великога) и завршеци песама (на пр.: Онда било, сад се спомињало, То изусти и душицу пусти и сл.). — Те и друге стилске особине дају нашој народној поезији својеврсно обележје, а с друге стране чине некакав традиционални калуп по којему се понекад, нарочито у новије време, и без нарочите инвенције стварају нове песме.

наилазио је на још веће тешкоће него у осталим нашим крајевима. Отишавши далеко на запад, Словенци су пали под власт баварску односно франачку (Карло Вел.) и тиме дошли у германску културну сферу. Они су рано примили кршћанство, углавном од Немаца, који су почели спроводити јаку германизацију. Увођењем феудалног система Словенци постају већином кметови и остају запуштени и непросвећени; зато се културни или књижевни рад није могао развити, па ни утицај рада св. Браће није допро до њих, ако изузмемо кратак додир њихов с периферним словеначким кнезом Коцељем († 874). Једини споменик словеначке писмености из тога доба претстављају т. зв. Брижински споменици (два обрасца генералне исповести и једна беседа о греху и покајању), писани од немачке руке при крају 10 или у поч. 11 века. То су уопште најстарији словенски споменици сачувани у оригиналу те су важни за историју нашег језика. После брижинских споменика неколико векова немамо код Словенаца никаква трага књижевне делатности; тек из 15 века датирају неки мањи споменици (Стишки рукопис, с неким молитвама, Целовачки рукопис, који такођертакође садржи неке молитве, затим Крањски и Чедадски рукопис итд.). Почеци правог књижевног рада јављају се тек у вези с појавом реформације у средини 16 века.

У 13 веку имамо 4 биографа. Први и најважнији је славни просветитељ српски '''св. Сава''' (1169—1236). Као организатор самосталне српске народне цркве и просветитељ написао је неколико типика (правила) за неке манастире (типик карејски, хиландарски и студенички); најважнији је последњи, јер се у њему налази на почетку Живот св. Симеуна, Савина оца Немање. У њему се описују последње године Немањина живота, његов силазак с престоља, повлачење у манастир, смрт и пренос његових моћи у Студеницу. У тој малој биографији нема библијских цитата ни реторике, већ је она писана топло, дирљиво и сликовито. — Други биограф 13 в. је Савин брат '''Стеван Првовенчани '''(† 1223), који је такођертакође описао живот свога оца. И он гледа у оцу више свеца него човека и владаоца, премда описује сав његов живот, те му приписује разна чудеса; ова биографија је већа, писана је лепо и јасно, али ипак китњастије него Савина. — Трећи биограф је калуђер '''Доментијан;''' о његову животу не зна се готово ништа; написао је две биографије: Савину (1253) и Немањину (1264); ова друга не доноси нових података, јер се писац држи углавном Стеванова животописа, док је Живот св. Саве највећа српска биографија која обухвата све важније моменте Савина живота од рођења до смрти, описује чудеса на његову гробу и пренос моћи у Милешево. Доментијанов стил је тежак, замршен, причање испреплетено многим библијским цитатима и различитим религиозно-моралним разматрањима. — Његов савременик бејаше калуђер '''Теодосије,''' о чијем животу такођертакође не знамо готово ништа. Његов Живот св. Саве није оригиналан, већ претставља темељиту прераду Доментијанова дела; изостављен је сав баласт и реторика, а причање је живо, уметничко, сликовито; његов приказ св. Саве није схематичан, конвенционално безличан, већ жив, са многим животним цртама и неким покусима психолошке анализе; његова биографија је и по стилу јасна и сликовита, па се сматра најбољом старом српском биографијом те је у каснија столећа много читана и преписивана.

У глагољској књижевности такођертакође има летописа, од којих је најважнији Летопис попа Дукљанина, писан негде у 12 веку на латинском језику, али вероватно према старијем словенском оригиналу; има два дела: у старијем првом делу причају се већином легендарни догађаји из Далмације од 5 века даље (либеллус Готхорум), у другом, млађем, делу износе се сећања на догађаје из Далмације и Рашке из краја 11 и поч. 12 века, с доста поузданим подацима; у поч. 14 века додан је доста опширан опис насилне смрти хрватскога краља Звонимира (1089), вероватно према народној, традицији. Летопис је писан живо и интересантно (позната је на пр. лепа прича о Косари, кћери буг. цара Самуила); сачуван нам је у препису тек из средине 16 века.

'''Правно-историјски списи''' такођертакође су важни за нашу културну историју; у ћириловској књижевности имамо више таквих дела, али је најважнији Законик цара Душана (из год. 1349 односно 1354), којим је тај моћни владалац хтео да учврсти друштвени и правни поредак у својој земљи, те претставља важан извор за познавање политичких, социјалних и верских прилика у тадашњој феудалној Србији. У глагољској књижевности истичу се својом важношћу: Закон винодолски из год. 1288, статут крчки, статут пољички и др.

спевао је такођертакође краћу шаљиво-дидактичну песму '''Радоња, '''где се прича како је муж батином излечио своју горопадну жену. Лепа је песма '''Зорка, '''слободан превод неке пасторале од италијанског песника Ђамбатиста Марина, где пастир Радмио уздише за вилом Зорком која не мари за његову љубав. Највеће Менчетићево дело је панегирик Трубља словинска, где уздиже бана Петра Зринског најављујући да ће Словени под бановим воћством победити Турке.

Петров шурак Франо Крсто Франкопан (1643?—1671)y који је заједно с њим погинуо на стратишту, писао је такођертакође песме („Гартлиц за час кратити“); то су већином лирске песме, имитације тадашње италијанске псевдопастирске, љубавне и анакреонтске поезије. Из песама избија младићска обест и воља за животом, а међу њима има и искрених осећајних песама о таштини и пролазности света и живота; многе од њих су нежне, сетне и топле. Дикција му је маринистичка и конвенционална, али се ипак осећа понекад утицај народне попевке: записао је и неколико правих народних песама. Превео је и прва 3 призора И чина комедије „Жорж Данден“ од савременог француског комедиографа Молијера, и то на словеначки језик; иако превод нема књижевне вредности, сведочи ипак о широкој књижевној култури Франкопановој. — Језик Зринског и Франкопана претставља интересантну мешавину свих наших главних дијалеката, којом су они, живећи у различитим нашим крајевима, вероватно и говорили.

Ново доба у нашој културној и књижевној историји јавља се у другој пол. 18 в., кад се руше старе традиције и уносе у живот и књижевност нове просветитељске идеје. Сва наша дотадашња књижевна настојања била су — осим у Далмацији у доба ренесансе — верског односно црквеног порекла (средњи век, реформација, католичка реакција) те су имала више или мање црквено односно верско-поучно обележје. То је целом књижевном раду, који се од почетка новога века обављао готово искључиво у нашим западним (католичким) земљама, давало извесну заједничку ноту, иако се он иначе развијао у свим покрајинама готово сасвим самостално, без јачег међусобног утицаја. У тим локалним књижевностима (далматинско-дубровачкој, босанској, кајкавској и словеначкој) наступа с временом опадање животне снаге, и тек западноевропски просветитељски покрет 18 века препорађа их и даје им правац и ново обележје. У вези с тиме јављају се утицаји западних литература, место дотадашњих старокласичних, византијских и италијанских. Заједно с буђењем народне свести јавља се веће занимање за народну прошлост и народни језик, који се почиње боље неговати. Сав просветни и књижевни живот почиње да се модернизује у правцу тадашњих културних настојања. Иако те идеје и потицаји нашим новим књижевним струјањима дају извесну уједначеност, оне се и даље развијају свуда више или мање самостално, према културним и социјалним приликама појединих крајева. — У неким покрајинама (Далмација, Босна) таласи новог покрета не долазе много до изражаја, те се тамошња књижевност, уколико се уопште још гаји, креће већином и даље у традиционалном верско-просветном правцу. — У Дубровнику ново књижевно настојање такођертакође не наилази на велик одзив; подражавају се страни писци (највише француски, нарочито Молијер), а оригинални рад готово сасвим престаје. Зато се живљи књижевни рад јавља у Хрватској (код кајкаваца), у Словеначкој, а нарочито у Војводини и Славонији. Те четири покрајине постају у 18 в. наши главни књижевни центри.

У почетку је Видаковић у стиховима опевао старе црквене легенде (о прекрасном ЈосипуЈосифу, младом ТобијиТовији и сл.), али је ускоро прешао на прозу. Задовољавајући потребе тадашњега друштва за забавном лектиром, писао је романе који су дуго били врло омиљени. Најпознатији су: „Усамљени јуноша“, „Велимир и Босиљка“, „Љубомир у Елизијуму“, „Силоан и Милена“ и др. То су фантастичне, сентименталне приче о којекаквим авантурама, с љубавном историјом у средишту, обично без јединствене радње, с много могућих и немогућих епизода; писцу је сврха да читатеља, по старом рецепту „утиле цум дулци“, забави и поучи „изображенију сердца и исправленију нрави“. Видаковићеви радови нису оригинални, већ су прераде различитих немачких и других витешких романа. Позадина је већином историјска, али с много кронолошких и топографских нетачности. Видаковићев језик је рускословенски, стил немаран, површан и без сликовитости. Упркос тим манама, Видаковићеви романи су се радо и дуго читали, те је он тиме извршио у нашој културној историји важан задатак: основао је српски роман, заинтересовао широку читалачку публику за књигу и тиме у многоме допринео културном, националном и моралном подизању српског дела нашега народа.

Рођен и одрастао у патријархалној средини, с јаком народном традицијом, под духовним воћством занесењака-романтичара Милутиновића, Његош почиње књижевни рад у духу народне поезије; у првој књижици „Пустињак цетињски“ (1834) која садржи 10 песама — већином пригодница и ода (н. пр. Црногорац к свемогућем Богу), осећа се још утицај Милутиновићев (језик, дикција); у 4 песме друге збирке („Лијек јарости турске“, 1834), у којима пева о савременим црногорским јунаштвима (Пјесна за Вида и Мирчету, Ударац на Мартиниће), осећа се јачи утицај народне поезије. У то време штампа по различитим часописима друге своје песме, пригодне и мисаоне (Ода сунцу, Похвала мислима, Мисао и др.). — Прво веће Његошево дело је религиозно-филозофски еп '''Луча микрокозма '''(1845), у 6 певања, с посветом С. Милутиновићу. Песник тражи одговор на питање зашто је Бог, поред раја, створио пакао и земљу, где се људи муче и пате. Бог је намеравао да царство мрака, које је исконско као и сам Бог, временом уништи, али због побуне Сатанине он мења свој план те даје паклу вечитост. У борби са Сатаном Бог побеђује те њега и његову војску протерује у пакао, где за казну имају да остану на вечним мукама. Адаму, који се такођертакође побунио, али се после правовремено покајао, Бог одређује мању казну: за њ и његове следбенике (људе) ствара земљу, на којој треба да патњом испаштају свој грех. — Песма, спевана у 10-ерцима, одише дубоким религиозним и филозофским духом, а дикција је озбиљна и узвишена.

1.''' Уочи илиризма. '''— У хрватским крајевима је све до 1848 г. владао заправо још средњи век. Социјалне прилике биле су тешке: готово сву земљу су имали у рукама племићи, а сељак је на њој био већином кмет, бедан и запуштен. Његово се стање од времена царице Марије Терезије и Јосифа II додуше нешто поправило, али он још увек није имао слободе и грађанских права. Грађанство по већим градовима (Загреб, Вараждин, Осијек, Карловац и др.) било је великим делом туђе, немачко или германизирано, те је и по духу и по интересима било сељаку туђе. Политичке прилике биле су очајне; сви сталежи, осим племства и свећенства, нису имали никаквих права. Пред све жешћом навалом Мађара хрватско племство, везано сталешким интересима уз мађарску аристокрацију, уступало је, нарочито после покушаја цара Јосифа II о централизацији и германизацији, све више њиховим захтевима (пожунски сабори 1790/91, 1825 и 1830, увођење мађарског језика у средње и високе школе). — Национално-културне прилике такођертакође су слабе; племство је највећим делом одрођено или индиферентно, грађанство још национално несвесно и задојено немачким духом, сељак запуштен и неук; једино свећенство, нарочито ниже, које је долазило из народа, донекле је ширило просвету у духу католичке обнове.

Несређени и несрећни живот много је утицао на карактер Јакшићева књижевног рада и појачао његову природну склоност песимизму. Јакшић је чисти романтичар. У њему превладава лиризам, премда је написао више прозних и драмских састава него песама. Његова лирика углавном је родољубива, са два основна мотива: љубав према народној прошлости, коју Јакшић замишља романтички-песнички и коју противуставља свом прозаичком доба (Старо доба, Косово, Љубав, Две заставе, Отаџбина, На Врачару), и љубав према сиромашном напаћеном народу; у овим песмама нераздвојно су везани патриотски и социјални мотиви. Родољубље Јакшићево није сентиментално, већ борбено, пуно мржње према насилницима, ма који они били, а још више према онима који равнодушно гледају патње малог слободољубивог народа (Падајте браћо, Ћутите, ћутите, Раја, Јевропски мир). — Јакшић има и личних песама, где изражава патње усамљена и прогоњена човека, разочарана у животу и људима, са пуно искреног осећања, патоса и романтичарског демонизма (На Липару, Поноћ, Моји болови, Пуста је, Ја сам стена, Кроз поноћ). Љубавни мотиви код Јакшића врло су ретки, а уколико их има, они су традиционално романтичарски (Ти си била ...). — У Јакшићевој епској поезији такођертакође превладава лични елемент потискујући епски садржај и слику. Садржаје узима он из борба с Турцима, али без истицања историјске перспективе. Јунаци су апстрактна, измишљена бића, без везе с добом и средином, углавном слични један другом, а сви заједно самом песнику (Осман-Ага, Братоубица, Мученица).

Јенко је лиричар; свој песнички рад почео је под утицајем Прешернове и народне лирске поезије; певао је већ као гимназијалац (ђачки лист „Ваје“, „Новице“, „Словенски гласник“); та лирика је будничарско-патриотска (Словенска згодовина, Само, Адријанско морје), љубавна, већином нежна и сетна, у духу народне попевке (В тихи ночи, Пред дурми), понекад и младићски обесна, чулна и распојасана. Али јављају се већ и озбиљни мотиви, са рефлексијама о ништавилу живота и људске среће (Птици, Ангељ тужних, Корак в живљење, Спремембе, На гробех). — У доба бечких студија, кад се Јенко упознао с поезијом лорда Бајрона, Х. Хајнеа и др. и кад је имао да издржи тешку борбу за хлеб и велике душевне потресе, његова лирика постаје непосреднија, искренија и мисаонија, а елегичност и сентименталност избијају још више. То се најбоље види у песничким циклусима „Обујенке“ и „Образи“. Животне недаће терају песника у очајање (Тројно горје, Закај ме не љубиш, Изгубљени уп, Жеље, В брезупности). У том расположењу имају корен неке цинички-сатиричне поенте његових љубавних песама (Јужен ветер дише, То се впраша) као и песме у којима он исмева или жигоше поједине људске мане (Наш мачек, Из усмиљења). — Јенкова родољубива лирика такођертакође постаје садржајнија и искренија те не обухвата само Словенце него и југословенска и друга словенска племена (Напреј, Наше горе, По смрти, Ко заспал бом, О вечернеј ури). — Јенко је написао и неколико приповести, већином романтичног садржаја (Спомини, Љубезен ин освета); реалистичније су му хумореске „Тилка“ и прича „Јепршки учитељ“, али оне по уметничкој вредности не досижу његових песама.

Матавуљ почиње свој рад причама из далматинског живота, нарочито бокељског ('''Нови свијет у старом Розопеку,''' Љубав није шала ни у Ребесињу, Краљица, '''Поварета, Ркачки патријарх '''итд.); црта патријархални живот маловарошке средине и њезине претставнике („факине“, морнаре, поморске капетане, фратре, „американце“ итд.), социјални и љубавни живот Далматинаца, њихове обичаје, верске прилике и веровања — сав шаролики и занимљиви свет наших јужних крајева; писане су са много точности, разумевања и љубави. — Приче из црногорског живота такођертакође су живописне и верне, помало идеализоване слике савременог црногорског живота; у њима приказује типичне особине поносних горштака и јунака ('''Стотинар, Света освета, Ко је бољи?, '''Како се Латинче оженило, Покајан гријех и др.). — Слике из србијанског, нарочито београдског живота слабије су му успеле него далматинске и црногорске.

Радња његових романа одиграва се такођертакође на селу. У '''Горском цару''' Ранковић слика најстрашнију појаву шумадијског села — хајдучију. Обично се хајдучија у књижевности приказивала с романтичке стране; хајдуци су истицани као борци за слободу и осветници, а то су они у турско доба и били. Ранковић је дао праву слику несређених друштвених прилика које омогућују одметништво и приказао стварност савременог хајдучког живота, пуног блата, подлости, жестине и вечитог страха. Наслов „Горски цар“ заправо је горка иронија према јадном Ђурици, кога јатаци против његове воље натерују у хајдучију, те он проводи живот у вечитом очекивању срамне смрти, било од другова било од власти, док га преварена љубавница не изда, те он буде стрељан. Роман се развија са фаталном неопходношћу, у туробној и мрачној атмосфери, без иједног светлог момента. Поједине сцене (поједине похаре и убиства, погубљење и ноћ пре тога) описане су са великом снагом и трагизмом.

Ракић је почео певати 1902 год. истичући се одмах савршеном уметничком формом и дубином мисли и осећања. Иако је свој талент развио под непосредним утицајем француских ларпурлартиста (нарочито парнасоваца Хередије, Рењеа и др.), Ракић је остао свестан национални песник, повезан са својом земљом и народом. Број Ракићевих песама није велик, али су му мотиви богати и разноврсни. У родољубним и социјалним мотивима Ракићево родољубље није вербалистички усхићено и лажносентиментално, већ реално, истински доживљено и свесно; он мушки одговара на оптужбе добациване предратној омладини због недовољног патриотизма: он воли своју домовину као мајку, и без непотребног вербалистичког одушевљења даће за њу живот „знајући што даје и зашто га даје“ (На Гази-Местану). Његова социјална бол није у празном јадиковању, него у несломљивом пркосу према насилнику, у победи мисли и духа над џелатом (У кврге су ме бацили ...). — Засебну групу патриотске поезије чине слике из српске прошлости. По угледу на Леконт де Лила и Хередију дао је низ слика историјских личности и споменика у којима се испољава разумевање за дух појединих епоха и љубав према домаћој старини (Јефимија, Симонида, Напуштена црква). — Мисаона лирика Ракићева прожета је осећањем о ништавилу и бесмислености живота, пролазности свега на свету и свеопштој беди човечанства: човек пролази кроз живот као гоњена звер, док изнемогао не падне, а хајка гони даље друге несрећнике (Хајка). Човек као упрегнуто кљусе проводи живот у раду за друге, у тупом и мучном ходању у кругу, у нади на срећу и радост која цвате наоколо, али које он никад неће осетити, већ је само наслућује својом клонулом душом која ће наћи смирење тек у гробу (Долап). — Средина која окружава песника мучи га и тишти својом просечношћу и баналношћу (С кровова ниских, Проживесмо, драга), и он види једини излаз у смрти; али се боји да ће и њу оскврнути људска грубост. зато би хтео умрети у лепој природи (Жеља). — Љубавна лирика прожета је такођертакође општом тугом. За Ракића је љубав дубок душевни доживљај; од жене тражи да му буде блиска у духу и пати кад не наилази код ње на разумевање (Наша је љубав била краткога века, О склопи уста .. .). Осећај туге загорчава песнику љубавну срећу, јер зна да ће морати испаштати сваки час среће (Орхидеја). Његова љубав је узвишена, духовна и дубока, али мучна, јер је трује филозофска рефлексија о пролазности и ништавилу земаљске среће.