Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 193:
 
=== 2. Ћирило и Методије ===
Константин (Ћирило, р. 826 или 827) и брат му Методије (р. око 820) бејаху синови високог византијског чиновника у Солуну. Методије се после неколико година проведених у управној служби повуче као лајик у олимпијски манастир (Мала Азија), а Константин би после свршених виших наука заређен за свећеника и позван за професора високе школе у Цариград, али се ускоро и он повуче у исти манастир, где му је био брат. Око 860 одоше, по наредби цариградске владе, оба брата семитском племену Казарима (на северној обали Црног Мора), где нађу моћи папе Климента. По налогу цара Михаила упуте се (лети 864) у Моравску те тамо с великим успехом проповедају кршћанску веру на словенском језику. Пре поласка Константин састави, према тадашњем грчком курзиву, знакове за бележење словенских слова и преведе на словенски језик неке најважније црквене обредне књиге. То писмо је т. зв. глагољица, а језик његових књига јесте језик његове уже домовине (Солуна), те се данас зове староцрквенословенски или старословенски. Свој плодни рад морали су први наши апостоли, због интрига немачких свећеника (Вихинга и др.), ускоро прекинути и отићи у Рим да се оправдају (868). Успут се зауставе у Блатном Граду на Блатном Језеру код словеначког кнеза Коцеља, који им постаде присташа. Папа Хадријан ИИII браћу лепо прими и одобри њихове књиге и рад; ускоро се Константин разболи и, закалуђеривши се под именом Ћирило, умре у Риму (14-ИИII-869). Методије се с ученицима врати Коцељу и, поставши надбискуп, независан од салцбуршког надбискупа, пође у Моравску. Како је међутим био умро његов заштитник Растислав, Методије наиђе на отпор и непријатељство немачких свећеника. Баце га у тамницу и оклеветају у Риму, те се морао поновно правдати (879). Пред смрт оде у Цариград (881—882) ради одобрења словенске литургије, преведе, уз помоћ својих ученика, још неке црквене књиге и умре 6-ИВ-885, вероватно у Вишеграду (Моравска).
 
 
Ред 203:
наставља се у њиховим традицијама, углавном у нашим и бугарским крајевима. Кад је после Методијеве смрти папа Стефан В, под утицајем Растислављева наследника Сватоплука и његова саветника бискупа Вихинга, забранио употребу словенског језика у цркви, морали су се његови ученици иселити из Моравске, те су пребегли на југ (у Хрватску, Србију и Бугарску) и онде наставили свој верско-просветни рад. Најживљи и најплоднији је он био у Бугарској, која се мало пре (за владе кнеза Бориса-Михаила, 852—888) била покрстила те је радо примила ученике св. Браће. Нарочито за владе Михаилова наследника цара Симеона (893—927), кад је Бугарска постала најјача држава на Балкану, развија се онде, под утицајем рада Методијевих ученика, врло живахна литерарна радиност, која траје све до пада бугарског царства под Византију (971). Најважнији од Методијевих ученика који су дошли у Бугарску јесте Климент, владика велички (Македонија); њему се све више приписују обе Панонске легенде (животописи св. Ћирила и Методија), иако научењаци у питању ауторства Ћирилове биографије нису сложни. После Климентове смрти (916) његови ученици наставише његов рад, углавном на црквеној књизи, те је у 10 веку Македонија, с Охридом на челу, била духовно и просветно средиште наших источних земаља. — Још више се развила књижевност на стцсл. језику за цара Симеона у источној Бугарској; врло образован и просвећен владалац, Симеон је настојао да културно подигне своју земљу; пословенио је бугарску Цркву, основао самосталну патријаршију и започео богат преводилачки и компилаторски књижевни рад (извод из црквених беседа св. Јована Златоуста и др.). Најважнији књижевни радници тог „златног доба старе књижевности“ јесу Јован, егзарх бугарски („Шестоднев“ — теолошко-филозофско тумачење створења света), презвитер Григориј, Ћирило Филозоф („Шестоднев“ — беседе за 6 дана седмице), презвитер Константин, аутор песме „Проглас св. еванђеља“, и др.
 
У то доба (10 век) дешава се у Бугарској значајна промена у писму: неспретну Ћирилову глагољицу замењује практичнија ћирилица, коју је за потребе словенског језика према грчком мајускулном (свечаном) писму удесио вероватно споменути Климент. Она се у источним нашим крајевима брзо проширила и заменила глагољицу; најстарији ћирилски споменик је натпис цара Самуила из г. 993, нађен на источној обали Преспанског Језера. — Та књижевност на стцсл. језику није трајала дуго; опадала је већ за Симеонова слабога наследника Петра, а престала је скоро сасвим пропашћу самосталне бугарске државе (971), кад је византијски цар Василије ИИII увео грчку литургију. Тиме је стцсл. језик почео губити своју важност и чистоћу: у стцсл. текстове почињу се уносити елементи народнога говора појединих покрајина, те се тако стварају рецензије или редакције стцсл. језика. Тако с пропашћу бугарског царства престаје углавном и доба јединствене југословенске књижевности на староцрквенослов. језику. Поред споменутих дела сачувало се из доба заједничке југословенске књижевности из македонско-бугарских крајева још неколико споменика, црквених књига, писаних глагољицом и ћирилицом; глагољски јесу: Зографско еванђеље (10 век), Асеманово (ватиканско) еванђеље, Синајски псалтир и еухологиј, расправа црнорисца Храбра о словенским писменима (10 век), а ћирилски: Савина књига (изборно еванђеље, 11 век) и Супрасаљски зборник (житија светаца и духовне беседе, 11 век).
 
 
Ред 224:
 
 
== ИИII ЈУГОСЛОВЕНСКА СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ ==
=== 1. Улога манастира у нашем културном и књижевном животу ===
Поткрај 10 односно у почетку 11 века свршава се доба наше заједничке књижевности на стцсл. језику: поједина словенска племена почињу се, под утицајем политичких прилика, све више удаљивати једно од другог, јаз између Истока и Запада све више расте, културне везе постају све слабије. То је утицало и на књижевност и књижевни језик: у првобитни заједнички књижевни језик стцсловенски уносе се елементи појединих народних говора, те се он све више диференцира. И књижевност се развија под различитим утицајима, а задовољавајући углавном поједине локалне потребе, не иде свуда истим правцем. Ма како књижевни рад у свим нашим покрајинама био различит, он ипак има значајну заједничку црту: он се свуда и кроз цео средњи век развија под утицајем Цркве и црквених људи те има стога изразито црквено обележје.
Ред 260:
У 13 веку имамо 4 биографа. Први и најважнији је славни просветитељ српски '''св. Сава''' (1169—1236). Као организатор самосталне српске народне цркве и просветитељ написао је неколико типика (правила) за неке манастире (типик карејски, хиландарски и студенички); најважнији је последњи, јер се у њему налази на почетку Живот св. Симеуна, Савина оца Немање. У њему се описују последње године Немањина живота, његов силазак с престоља, повлачење у манастир, смрт и пренос његових моћи у Студеницу. У тој малој биографији нема библијских цитата ни реторике, већ је она писана топло, дирљиво и сликовито. — Други биограф 13 в. је Савин брат '''Стеван Првовенчани '''(† 1223), који је такођер описао живот свога оца. И он гледа у оцу више свеца него човека и владаоца, премда описује сав његов живот, те му приписује разна чудеса; ова биографија је већа, писана је лепо и јасно, али ипак китњастије него Савина. — Трећи биограф је калуђер '''Доментијан;''' о његову животу не зна се готово ништа; написао је две биографије: Савину (1253) и Немањину (1264); ова друга не доноси нових података, јер се писац држи углавном Стеванова животописа, док је Живот св. Саве највећа српска биографија која обухвата све важније моменте Савина живота од рођења до смрти, описује чудеса на његову гробу и пренос моћи у Милешево. Доментијанов стил је тежак, замршен, причање испреплетено многим библијским цитатима и различитим религиозно-моралним разматрањима. — Његов савременик бејаше калуђер '''Теодосије,''' о чијем животу такођер не знамо готово ништа. Његов Живот св. Саве није оригиналан, већ претставља темељиту прераду Доментијанова дела; изостављен је сав баласт и реторика, а причање је живо, уметничко, сликовито; његов приказ св. Саве није схематичан, конвенционално безличан, већ жив, са многим животним цртама и неким покусима психолошке анализе; његова биографија је и по стилу јасна и сликовита, па се сматра најбољом старом српском биографијом те је у каснија столећа много читана и преписивана.
 
У 14 веку има само један биограф, архиепископ '''Данило ИИII''' (1323—1337); написао је опширан зборник Животи краљева и архиепископа српских, који је касније допуњаван; у њему има опис живота краљева Уроша, Драгутина, Милутина, Стефана Дечанског, прве године Душана Силног и Урошеве жене Јелене; најбоље су биографије Милутинова и Стефана Дечанског; лепа је и биографија Данила самога, коју је написао неки од његових ученика; остале су више хагиографске, легендарне и с мало личних црта.
 
У 15 веку имамо три биографа. Из поч. 15 века (око 1403-4 г.) датира Слово кнезу Лазару што га је написао монах '''Данило Млађи,''' о чијем животу не знамо готово ништа. У делу има прилично историјских података о славном косовском јунаку, а писана је топло и књижевно. — Други биограф тога века је '''Глигорије Цамблак''' (око 1364—1419 или 1420), неко време игуман манастира Дечана; написао је Живот Стефана Дечанског; држи се углавном Данилове биографије, има и лепих описа, али се много истиче панегирички карактер; Стефан се приказује с правом византијском реториком као светац и мученик. — '''Константин Филозоф,''' трећи биограф 15 века, саставио је Живот Стефана Лазаревића, свога заштитника и добротвора, на чијем је двору неко време живео. То је готово једино право историјско дело у старој српској књижевности у коме нема хагиографских црта; уз живот Стефанов Константин приказује и прилике у Србији и околним земљама, даје много тачних хронолошких података, али му је стил тежак и замршен. Константин је поред те биографије написао и велику расправу о правопису, којом је осуђивао уношење елемената народног језика у преписе црквених књига и тражио да се они врате на чисти старословенски текст.
Ред 386:
'''Драмски рад '''Гундулићев обухвата младеначке псевдокласичне комедије, преведене или прерађене према италијанским комедијама (Аријадна, Прозерпина уграбљена, Армида, Диана, Церера, Клеопатра, Посветилиште љувено и др.). То су митолошке и романтичне трагикомедије с љубавним садржајем, од којих су потпуно сачуване само две („Аријадна“ и „Прозерпина уграбљена“; прву је издао год. 1632). Најбоља је Гундулићева драма алегоријска пасторала '''Дубравка '''(3 чина), с митолошком позадином и родољубивом тенденцијом: Дубравка, најлепша пастирица, треба да се венча с најлепшим пастиром, Миљенком, али подмитљиви суци досуде је богатоме Грдану; на крају побеђује правда. Гундулић износи пороке тадашњег Дубровника (подмитљивост, раскош, расипност и др.) истичући да се држава мора оснивати на поштењу и врлини. Основна идеја, слављење дубровачке слободе, избија најјаче у причању рибара што је пребегао из млетачке Далмације, где влада безакоње и насиље, и у химни слободи којом се комад свршава. Гундулић је оквир дотадашње пасторале проширио уношењем оригиналних мисли и одгојном тенденцијом. У делу нема много радње, лица су доста фрагментарна, али се оно ипак сматра једним од најбољих дела дубровачке књижевности које се и данас приказује с успехом.
 
'''Лирика '''Гундулићева углавном је духовна; осим превода краће еротичке песме „Љубавник срамежљив“ и неколико пригодница (Фердинанду ИИII, кнезу од Тоскане и др.), његове су песме побожно-рефлексивне. Пјесни покорне краља Давида (1621) слободан су превод 7 покајничких псалама; уз њих је и песма „Од величанства Божијех“. — '''Сузе сина разметнога '''(1622) јесу песничка парафраза библијске приче у 3 певања о разблудном сину који иде у свет, западне после раскалашена живота у беду, увиди свој грех, покаје се те се враћа оцу. Песник је избацио све епске елементе и задржао се на цртању душевног процеса приказујући у монологу синовљеву његово „сагрјешење“, „спознање“ и „скрушење“; дело обилује јаким и потресним сценама те сведочи о дубоком песникову проживљавању сличних психичких стања; писано је дрхтавим, узбуђеним стилом, кићеном маринистичком дикцијом, с необичним поређењима и метафорама, у осмерачким сестинама грађеним врло виртуозно.
 
'''Епика '''Гундулићева обухвата његово највеће дело, романтички еп '''Осман, '''у 20 певања (недостају 14 и 15 пев.). Историјску позадину чини пораз турске војске код Хоћима (1621) и убиство младог турског султана Османа (1622). Песник је употребио те савремене догађаје који су узбудили тадашњи свет углавном онако како су се десили, али их је искитио многим романтичним сценама, по угледу на Тасов еп „Ослобођени Јерусалим“, на који се угледао и у композицији, појединим сценама и приказу неких личности. Личности су већином историјске (Краљевић Владислав, Осман, Коревски-Корецки, његова жена Катарина — „вјереница Крунослава“ и др.), али има и измишљених (Соколица, Љубдраг и Сунчаница и др.). — Што се тиче композиције „Османа“, појавило се мишљење (Армин Павић), највише због празнина у епу и због нејединствене композиције, да је Гундулић замислио првобитно 2 засебна певања („Владиславијаду“ и „Османиду“) те их тек касније почео састављати у целину, али га је у томе претекла смрт. Фр. Марковић је доказао да је дело замишљено и изведено јединствено, само није добило коначне редакције, јер је песник умро пре но што је стигао да то учини. „Осман“ је штампан први пут тек 1826 с допуном П. Соркочевића; у исто доба је она два певања спевао и Дубровчанин Марин Златарић, али је најбоља допуна Ивана Мажуранића, с којом је „Осман“ изашао 1844 код Матице илирске. Значење „Османа“ врло је велико, те он претставља, иако недовршен, најзнатније дело дубровачке књижевности. Значајно је да Гундулић пева о савременом догађају, јер схвата његово историјско значење. Иако се песник у појединостима угледао у Тасов еп, „Осман“ је ипак оригинално дело, са тачним приказима појединих лица; нарочито су добро приказана мушка лица (Осман, Дилавер, Даут и др.), па Сунчаница и Љубдраг, слабије Соколица и Крунослава. Опис је врло жив (пакао у 13 певању, султанова смрт, отмица Сунчанице и др.). Дело је проткано афористичким мислима о пролазности земаљске среће, једним од основних тонова противуреформацијске књижевности; та идеја изражава се и у основи дела: Османова смрт приказује се као казна за његова зла дела. Осим те кршћанске идеје, којом Гундулић наговештава скори пад турске силе, песник истиче и идеју словенску: победу над Турцима извојеваће Словени, ослободиће кршћанске народе османлијског ропства и донети им мир и срећу. Том идејом Гундулић се високо диже над својим савременицима. Гундулићев стил је живахан, динамичан, сликовит, с много пластичних епитета, компарација и метафора. По свим особинама свог песничког стварања Гундулић иде међу највеће дубровачке и уопште најзнатније наше књижевнике.
Ред 495:
Енглеска филозофија 17 и 18 в. (Џон Лок, Изак Њутн, Џорџ Беркли, Давид Хјум и др.) дошла је у својим истраживањима о проблему спознаје до неких закључака који су у каснијем развитку довели до великог преокрета у духовном животу Европе. Нарочито је Локова наука да све предоџбе потичу из искуства нашла одјека у француској филозофији, која ју је почела примењивати на тадашње политичко, друштвено и црквено уређење. Људски разум, који сређује податке и садржаје искуства и доводи до спознаје, постаје једина меродавна духовна сила, према којој треба управљати сав јавни и духовни живот. Одбацује се вера, метафизика, машта — једино мерило треба да буде наука, стечена искуством и здравим људским разумом. С тога становишта француски мислилац Волтер критикује теолошке науке Цркве заузимајући се за природну, разумску религију. Монтескје доказује неправичност тадашњег друштвеног и државног уређења („Дух закона“), Кондијак, Ламетри, Дидеро, Холбах и др. проповедају филозофију здравога разума која се очитује у механизацији душевног и телесног живота (л’хомме-мацхине). Поборници просветитељских идеја углавном су припадници и гласници грађанског сталежа, који је у западноевропским земљама у току 17 и 18 века дошао до моћи и угледа. Док су носиоци дотадашњег друштвеног уређења, политичке моћи и духовне културе били углавном племство и свећенство, т. зв. привилеговани сталежи, сада грађанство, трећи сталеж, почиње све више тражити свој удео у свеукупном животу народа. Борци за тај нови поглед на свет и живот, свесни огромног напретка природних наука и верујући у свемоћ људског разума и у потребу праведнијег друштвеног уређења, полазе с основног начела да је само оно добро и ваљано што може да одобри здрави, никаквим другим предрасудама непомућени људски разум. Зато они одбацују и прогоне остатке средњовековног духовног и друштвеног уређења, празноверје, верску нетрпељивост, сталешке разлике, владу појединаца над народима, и траже једнакост пред законима, просвету најширих народних слојева у циљу поправљања морала и општих услова за друштвени и духовни напредак. У том циљу поборници просветитељства не пишу само поучне књиге за народ, већ и у својим уметничким делима приказују благодати просвете и напретка.
 
Те напредне идеје брзо су се из Француске прошириле по Европи. Прихватили су их не само образовани кругови већ и неки просвећени владаоци (пруски краљ Фридрих Велики, аустријски цар ЈосипЈосиф ИИII, Катарина Вел.). Они почињу радити на подизању образованости у својим земљама, отварају школе, укидају кметство и привилегије племства и свећенства, изједначују права свих вероисповести и омогућавају народима слободнији друштвени и културни живот. Стога се у свим европским земљама у другој половини 18 века јавља живахна радиност на народном просвећивању и унапређивању на основу здравог људског разума, па се зато цело ово доба зове „доба просветитељства“.
 
Таласи тога новог духовног покрета ускоро су допрли и до нас, па се одмах јављају људи који настоје да наш народ просвете и оплемене. С тим њиховим благотворним радом у духу европске просвећености и слободоумности почиње се заправо наша нова књижевност. Главни претставници новога правца су код Срба Д. Обрадовић и његови ученици, код Хрвата М. Релковић, Т. Брезовачки, М. Врховац и др., код Словенаца барон Ж. Цојс и његов круг (Линхарт, Кумердеј, Водник и др.).
Ред 503:
''Рођен у Чакову (Банат), остао је убрзо без родитеља, па је учио занат. Ускоро побегне у манастир Хопово (1757), где се закалуђери. После 3 године остави манастир и пође на пут; путовао је, учећи и поучавајући друге, готово сав свој век и при томе видео Грчку, Италију, Аустрију, Русију, Француску, Енглеску, Немачку итд.; најдуже је живео у Бечу, као приватни учитељ. За Карађорђева устанка пређе у Србију, где организује школство; умро је у Београду.''
 
Обрадовић је типичан просветитељ; у младости жели да се посвети и учи теологију, а касније, разочаран, проучава филозофију и друге науке, улази у рационалистичке идеје, прихвата их и шири у својим делима. Главно му је дело '''„Живот и прикљученија“, '''у 2 дела (ИI 1783, ИИII 1788), у коме лепим језиком и живахним стилом описује свој живот до своје 43-е године; у делу избија љубав према науци, мржња против неуких и лених калуђера и жеља да поучи и просвети народ. — „Совјети здравога разума“ (1784) садрже 5 самосталних чланака моралнопоучне и полемичне тенденције, писаних у рационалистичком духу. '''Басне '''(1788), посвећене „сербској јуности“, садрже преводе Езопових, Лесингових и Лафонтенових басана, попраћене занимљивим „наравоученијима“ и објашњењима. „Собраније разних нравоучитељних вешчеј“ (1793) је збирка различитих чланака о патриотизму, љубави према наукама, читању, људској природи и сл. и краћих моралних и шаљивих прича — све то писано „в ползу и увеселеније“ народа. — Према неком италијанском писцу саставио је „Етику“ (1803), где на лак и занимљив начин излаже елементарна начела те науке. Издао је превод с немачког „Слово поучитељно... Г. Цоликофера“ и нека мања дела („Љубезни Харалампије“ — позив на претплату „Совјета“ и његов литерарни и културни програм; затим „Ижица“, „Венац от алфавита“, „Христоитија“, нека врста „бон-тона“), неколико песама (о заузећу Београда 1789 и Карађорђеву устанку 1804 и др.). Неке ствари остале су у рукопису те су их касније издали његови ученици.
 
Обрадовићев рад има за нашу књижевност и сав наш културни развитак велико значење. Место мртвог рускословенског језика он — по начелу рационализма који хоће да поучи прости народ — уводи у књигу живи народни говор, обраћа се целом народу, поучава га и саветује, упућује на рад и размишљање, на моралан и разуман живот. Он кида са средњовековном црквеном традицијом и уводи нову, модерну књижевност и нов, европски дух: читаву српску културу са источно-православном, консервативном црквеном традицијом окреће према европском западу и његовој рационалној и хуманој култури. Обрадовић је први од наших књижевника проповедао наше народно јединство. Пропутовао је многе наше крајеве, упознао народ и видео да смо Срби и Хрвати један народ. Он није више локалан писац, већ универзалан, који се обраћа целом народу као „једној фамилији“. Као рационалисту, Доситеју не сметају верске разлике које су настале стицајем прилика; заједничко порекло и језик су му довољна гаранција наше националне јединствености, коју он проповеда отворено и уверено.
Ред 509:
Обрадовић није прави уметник, и његов књижевни рад нема знатније уметничке вредности, јер има практичан, утилитаран карактер, али је стваран, жив и савремен. По карактеру добар, питом и благ, Доситеј пише топло, срдачно, занимљиво. Иако му језик није сасвим чист (турцизми, германизми, русизми), ипак показује велик напредак према ранијим писцима.
 
Доситеј је имао на своје савременике велик утицај, нарочито међу лаицима. Јављају се и неки ученици који примају његове идеје и настављају његов рад, а сви су махом лаици: Јован Мушкатировић (1743—1809), адвокат, заступа Доситејеве идеје о укидању непотребних црквених празника и постова („Краткоје размишленије о праздници“) и даје у својим „Причама“ (1787) нашу прву збирку пословица и сентенција о разумном животу; Емануило Јанковић (1758—1792) преводи, поред осталог, с италијанског и француског комедије с морално-васпитном тенденцијом („Трговци“, „Благородни син“ и др.); Павле Соларић (1779—1821) преводи морално-филозофска дела о човекољубљу, о човечанским дужностима итд., саставља историјске и друге списе, од којих му је најважније дело „Земљеописаније“ (1804), издаје Доситејево дело „Мезимац“ (ИИII део „Совјета“) и др.
 
 
Ред 515:
''Рођен је у селу Свињару код Н. Градишке, у граничарској кући; после кратког школовања ступи са 16 година у војску. У седмогодишњем рату био је заробљен и одведен у Пруску, одакле се после рата вратио у домовину и служио као официр до пензионисања; умро је у Винковцима.''
 
Као пруски заробљеник Релковић је видео разлику између културних и социјалних прилика немачког и свога народа, па је наумио да свој народ подигне. Још у Немачкој напише своје главно дело '''„Сатир или дивји човик“ '''(Дресден, 1762<sup>1</sup>, Осијек 1779<sup>2</sup>). То је спев у 13 певања, у коме Релковић описује и жигоше рђаве моралне и економске прилике у Славонији. После описа Славоније и кратког прегледа њезине историје црта зла која су, по његову мишљењу, у њој увели Турци: коло, којим се квари омладина, посело, где се шири неморал, и диван, где се узалуд траћи време. Напада рђав одгој деце, ружне обичаје код венчања, раскош и расипање код моба, препоручује миран и сложан живот у кући и задрузи те на крају износи предности сељачког сталежа. „Сатир“ би, по Релковићевим речима у уводу ИИII издања, требало да буде шаљива сатира на славонске прилике; он, међутим, није ни шаљиво ни сатирично, већ озбиљно, поучно, дидактично дело, с врло разборитим поукама о поправљању моралних и економских прилика. Писца руководи у раду племенита намера да свој народ морално поправи и културно и економски придигне; на свакој страници осећа се пишчева забринутост због рђавог стања славонског сељака и љубав према њему, која му диктира његове опомене и савете. „Сатир“ је писан у десетерцима, с римованим паровима, али му је рима често слаба и неправилна. У спеву нема поезије ни живости; све је то поука, чисто рационална и трезвена, па су стихови често банални и непоетски. Упркос томе, Релковићева књига постала је једна од најпопуларнијих у нашем народу (преведена је 1793 и на славеносербски језик), те се понегде чита још данас.
 
Релковић је написао још више поучних књига: „Нова славонска и нимачка граматика“, „Фабуле политичке и моралске“, „Езопове фабуле“, „Нек је свашта“, тј. збирка од око 40 прича и анегдота, покупљених од различитих писаца, с моралном тенденцијом, и др.
Ред 541:
 
=== ИЗМЕЂУ РАЦИОНАЛИЗМА И РОМАНТИЗМА – ПСЕВДОКЛАСИЦИЗАМ ===
У првим деценијима 19 века осећа се у читавој нашој књижевности неко превирање, тражење нових уметничких идеја и облика. Пре свега, у то доба још траје утицај рационалистичких идеја наших просветитеља и просвећеног цара ЈосипаЈосифа ИИII. Књижевност се више или мање сматра средством за морално, социјално, политичко и економско подизање његово. Омладина све више одлази у средње (хуманистичке) и високе школе, диже се општа просвета, а с њом у вези и у сагласности са тадашњим литерарним струјањима почиње да превладава '''псевдокласицизам: '''читају и подражавају се класични, нарочито латински писци (Вергилије, Хорације, Цицерон, Овидије и др.) и савремени немачки класичари (Клопшток, Рамлер, Хердер, Виланд, Гете, Шилер и др.). Јавља се античко схватање природе, живота и уметности (објективна поезија), уводи се антична митологија итд. — Истовремено јављају се и први знакови романтизма који се код нас карактерише нарочито култом народне и словенске прошлости, народне уметности, нарочито књижевности, уопште свега што је народно и природно, затим ватреним патриотизмом и бујном маштом. Али сви ти правци нису потпуно одређени, и писци тога доба показују сад више једне, сад друге књижевне особине. Општи напредак је ипак велик: рационалности су нашим просветним и књижевним радницима указали на велике савремене европске узоре и отворили врата западним културним утицајима; отсад се наша књижевност стално модернизује и приближује европској, обогаћује новим мотивима, новим књижевним родовима (епиком, трагедијом, комедијом, приповеткама, првим покушајима литерарне критике итд.). Усавршава се књижевни језик, који се ослобађа традиционалних спона наше старије књижевности и ствара на основу простонароднога говора, уводе се нове песничке форме, стил се дотерује те постаје све лепши и углађенији; тако се у то доба ударају темељи нашој новој уметничкој књижевности.
 
 
Ред 555:
''Родио се у Валпову (Славонија), а школовао у Печују, Сегедину и Будиму. Постао је исусовац и као такав био професор у Осијеку и Загребу, а после професор археологије на универзитету у Будиму, где је и умро.''
 
Катанчић се бавио историјом, географијом, археологијом, филозофијом итд. те је написао много дела из тих струка на латинском језику, највише из географије и историје наших крајева и Паноније. Узгред бавио се и песништвом, на латинском и нашем језику; најважнија му је збирка таквих песама „Фруцтус ауцтумналес“ (1794, Загреб); то су оде, пригоднице и сл. песме, спеване под утицајем Хорација и Овидија; стихови су му доста глатки; неке су песме спеване у античким метрима, а неке под утицајем народне поезије („попивке ииародне“народне“).
 
Катанчић је више научењак него песник; песме му се не одликују нарочитом оригиналношћу, хладне су и без много маште те су типичне за т. зв. „објективну“ лирику наших псевдокласичара.
Ред 668:
 
==== ИЛИРИЗАМ ====
1.''' Уочи илиризма. '''— У хрватским крајевима је све до 1848 г. владао заправо још средњи век. Социјалне прилике биле су тешке: готово сву земљу су имали у рукама племићи, а сељак је на њој био већином кмет, бедан и запуштен. Његово се стање од времена царице Марије Терезије и ЈосипаЈосифа ИИII додуше нешто поправило, али он још увек није имао слободе и грађанских права. Грађанство по већим градовима (Загреб, Вараждин, Осијек, Карловац и др.) било је великим делом туђе, немачко или германизирано, те је и по духу и по интересима било сељаку туђе. Политичке прилике биле су очајне; сви сталежи, осим племства и свећенства, нису имали никаквих права. Пред све жешћом навалом Мађара хрватско племство, везано сталешким интересима уз мађарску аристокрацију, уступало је, нарочито после покушаја цара ЈосипаЈосифа ИИII о централизацији и германизацији, све више њиховим захтевима (пожунски сабори 1790/91, 1825 и 1830, увођење мађарског језика у средње и високе школе). — Национално-културне прилике такођер су слабе; племство је највећим делом одрођено или индиферентно, грађанство још национално несвесно и задојено немачким духом, сељак запуштен и неук; једино свећенство, нарочито ниже, које је долазило из народа, донекле је ширило просвету у духу католичке обнове.
 
2. '''Почеци илиризма. '''— Идеје француске револуције о социјалној једнакости, правди и грађанској и личној слободи допрле су у почетку 19 ст. и у Хрватску (један део земље био је од 1809—1813 у Наполеоновој Илирији), јављају се све чешћи покушаји дизања народне просвете и националне свести (окружница бискупа Макс. Врховца 1813, Михановићева брошура „Реч домовини“ 1815, Шпореров покушај издавања новина 1818, његов „Алманах илирски“ 1823 и др.). Најважнији су књижевни радови: Гајева „Кратка основа“ 1830, Штосова песма „Кип домовине“ 1831, Деркосова брошура „Гениус патриае“ 1832, Кундекова песма „Реч језика народнога“ 1832, Драшковићева „Дисертација“ 1832, у којој се даје културни и политички програм илирског препорода, Смодекова предавања о народном језику у правној академији од 1832, итд. Омладина, с Јанком Драшковићем и Гајем на челу, организује се, ствара 1835 свој орган (Новине, Даница), уводи као заједничко југословенско име „илирско“, заједнички књижевни језик и правопис, просвећује грађанство и народ, тражи везе са Србима и Словенцима те приводи у дело нове културно-политичке и националне идеје народног пробуђен ја и словенске узајамности.
Ред 696:
''Родио се у Церовцу, близу Љутомера (Словенија); гимназију је учио у Марибору, филозофију и право у Грацу, где се упознао с Гајем. Од 1838 живио је стално у Загребу као књижевник, касније као тајник Матице илирске; умро и сахрањен је у Загребу.''
 
Враз је почео певати на словеначком родољубиве и сатиричне песме; али како његови радови нису код словеначких, нарочито љубљанских књижевника наилазили на одобравање и како је искрено схватао илирску идеју о културном и књижевном уједињену Јужних Словена, почиње певати на српскохрватском језику (1835). — Враз је у првом реду лиричар; најбоље му је дело '''„Ђулабије“, '''у 4 дела (1837—1842), некакав песнички дневник, у којему песник слика развитак својих љубавних и патриотских осећања. И део садржи љубавне песме, посвећене Љубици Кантили, у којима описује њену лепоту, моли је за љубав и тужи се на тврдоћу њена срца и напослетку уздиже своју љубавну срећу; у ИИII делу, писаном после растанка с драгом, јавља се родољубиви елемент: песник уздиже своју домовину, слави њену лепоту, али је несрећан што је она несрећна; уз то уздише за драгом те јој шаље своје песме; у III делу, спеваном после Љубичине удаје, песник се сећа своје некадашње среће у садашњој несрећи, жели да угуши своју љубав те се сећа свога детињства и младости, сестре и мајке, али своје драге не може да заборави; зато се обраћа домовини те је слави (Илирији, Корушкој, Крањској, Илирској идеји): ИВ део има 2 песме; прва, о три липе, посвећена је драгој, која је међутим умрла, друга домовини; ту прориче братство, једнакост и слободу свих народа. — „Ђулабије“ су испеване под утицајем народне поезије (нарочито словеначке), у лаким, кратким, поскочним стиховима, сличним пољском краковјаку; у језику и стилу осећа се гдегде утицај дубровачке поезије. Премда наоко неповезане, песме у „Ђулабијама“ чине целину те иду међу најбоље ствари наше старије лирике. — У осталим песничким збиркама (Гласови из дубраве жеровинске, 1841, Гусле и тамбура. 1845). Враз пева лирске песме о љубави и домовини, баладе и романце, повестице, пригоднице, сатиричне песме итд. Најбољи му је циклус сонета и газела Санак и истина, спеван у новом, тужном и сентименталном љубавном заносу. Поред оригиналних песама Враз је издао збирку словеначких народних песама (Народне песме илирске, л839), посвећену В. Караџићу, и већи број превода (Прешерен, Колар, Петрарка, Бајрон, Мицкијевич и др.).
 
Значајан је Вразов рад на критици. Завадивши се с Гајем, оснује он 1842 први хрватски литерарно-критички часопис „Коло“ (1842—1853, свега 9 књига), у коме тражи да се илирска књижевност не ослања на дубровачку, већ на народ, његов језик и песме, и да се угледа на стране, нарочито словенске литературе. Он не хвали у име патриотизма све што се публиковало, већ у облику бележака настоји да искорени дилетантизам и подигне домаћу књижевност на висину европских књижевности; тиме Враз уводи код Хрвата праву књижевну критику.
Ред 728:
Драма или заправо драмски еп '''Краљевић Марко '''је алегорија нашега народнога препорода какав би он по замисли песниковој имао да буде. То је мистериј, спеван под утицајем Мицкјевичевих идеја о словенској драми, који је тражио као битне ознаке тајанственост и чудесност, где се свет духова спаја са стварношћу. Основ чини народно веровање о спавању и буђењу народног јунака Марка; Стеван Радославић, човек из народа, показује народу пут којим ће се ослободити туђег господства и ујединити; тај је пут рад, враћање к земљи — хранитељици човечанства, и народни словенски дух слободе и братства. Те су идеје персонифициране у лику Краљевића Марка: кад народ устане да се уједини, он ће устати и повести народ у одлучну борбу. — У „Краљевићу Марку“ Прерадовић је дао синтезу хрватске и илирске националне идеологије, културни и политички програм југословенства, на чијем је остварењу радио илирски покрет. — Драме песник није штампао, јер је сам осетио неке мане (нејединственост композиције, неуспело спајање метафизичког света с реалношћу, недовољна карактеризација, неизрађена дикција итд.).
 
Кад је увођењем апсолутизма (1851) замро сав политички и културни живот, те су се наши препородитељи разочарани повукли, занемио је и Прерадовић. Лична и народна несрећа гонила га је да потражи утеху у свету идеја, те се он одаје студију теозофије, мистицизма и спиритизма, тражењу Бога и смисла животу; у том расположењу пева религиозни спев '''Први људи, '''у 4 дела. У духу своје идеологије Прерадовић пева о слави Божјој и стварању првог човека из чаше живота и земље (ИI); Адам гледа чаре земаљског раја, али га обухвати бол што је сам, пада на земљу и пролије сузу (ИИII); Адам заспи и види у сну судбину човечанства, његове муке и борбе, и крст као спас (III); Бог се смилује Адаму те из чаше живота и Адамове сузе створи жену, анђео их благосиља и саветује да се љубе чистом духовном љубави, у којој ће једино наћи срећу (ИВIV). Песник не описује пад човека и његове патње, већ у духу спиритизма проповеда срећу и спас човечанства у одрицању и љубави, у којој је и сам нашао смирење и утеху.
 
Прерадовић своја осећања и мисли реткокада исказује директно, већ их заодева у песничке визије, симболе и алегорије; зато је његова поезија отмена и узвишена, обраћа се више фантазији и разуму неголи осећању. Његов је стил час нежан, час полетан, час дубоко озбиљан и мисаон, и богат оригиналним песничким украсима; стих му је израђен и мелодиозан.
Ред 873:
''Родио се на Муљави на Крки, јужно од Љубљане, у сиромашној сељачкој кући; гимназију је учио у Љубљани, а филозофски факултет у Бечу, живећи од књижевног рада. Како није имао средстава, остави студије те се посвети новинарству („Сüдслависцхе Зеитунг“ у Сиску, „Словенски народ“ у Марибору, од 1872 у Љубљани); умро је у Љубљани од сушице.''
 
Јурчич у почетку пише песме, али прелази ускоро на описивање живота и рада словеначког сељака у садашњости и прошлости, како је то Левстик препоручивао у „Попотовању“ и показао у „М. Крпану“. Под утицајем народног предања (Причања старога деда), Левстикових дела и Скотових романа Јурчич постаје први словеначки прозаист и романописац. Још као гимназијалац пише приповести из доба турских бојева и реформације (Јуриј Козјак, Јуриј Кобила), и из савременог или недавно прошлог сељачког живота (Два пријатеља). У „Домену“ обрађује по народној традицији мотив о војним бегунцима, а у „Тихотапцу“ о кријумчарима. Бечке године значе врхунац Јурчичева стварања; у то доба даје више историјских приповести (Град Ројиње, Клоштерски жолнир, Хчи местнега содника) и први словеначки роман '''Десети брат. '''У њему је Јурчич приказао, упоредо с љубавном причом младога студента Кваса према властелинској девојци, живот словеначког села и низ оригиналних типова из свога завичаја („десети брат“ Мартинек Спак, Крјавељ, стриц Долфе). У то доба написао је и своју најбољу причу из савременог сељачког живота '''Соседов син.''' Премда се касније због посла у новинарству није могао више тако интензивно бавити књижевношћу, створио је ипак низ дела: трагедије „Тугомир“, из доба борба полапских Словена с Германима, у стиховима, и „Веронику Десенишку“, из историје цељских грофова, романе „Доктор Зобер“, где сиикаслика, слично као у „Десетом брату“, живот особењака (овога пута интелигента), „Меј двема столома“, из живота интелигенције на селу, „Лепа Вида“, по мотиву из народне песме, „Цвет ин сад“, и низ мање значајних прича и цртица. Правио је нацрте за друге приповести, али му је рана смрт спречила да их оствари.
 
Пореклом са села, са свим типичним особинама долењског сељака, бистар, шаљив, добар и занимљив приповедач, Јурчич је по својој природи реалист, који уме да запази и наслика типичне црте словеначког села, живота, мишљења и веровања његових људи, нарочито његових особењака, премда му је радња и композиција дела често романтична. Његов приказ словеначког села је додуше једностран, јер он сељака одвећ идеализује, али је жив и узет из живота, док му је слика интелигенције шаблонска и мање истинита.
Ред 1.556:
 
 
<center>'''ИИII. Стара и средња књижевност'''</center>
 
 
Ред 2.026:
„Смрт Смаил-аге“ и „Горски вијенац“ — поређење
 
Историјска позадина и главна иицалица у „Теути“
 
Основне идеје у „Теути“