Викизворник

Репетиторијум историје југословенске књижевности — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 189:
== И ЗАЈЕДНИЧКА ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ ==
=== 1. Повод за стварање југословенске књижевности ===
Док су Словени живели у својој закарпатској прадомовини, па и у првим вековима после доласка у своју данашњу постојбину, они нису имали ни писма ни писане књижевности. Дошавши на Балкану у додир с европском образованошћу и увидевши потребу писма, служили су се ретки појединци грчким и латинским словима (како прича Црноризац Храбар); тек у ИX веку они добивају своје писмо и прве књиге, и тиме заправо ступају у круг европских образованих народа. Повод за то дале су тежње моравског кнеза Растислава да у својој држави уведе словенску литургију. Он се г. 863 обрати византијском цару Михаилу ИИИIII с молбом да му пошаље учитеље који ће његову народу проповедати веру на народном језику. Цар се одазове молби и пошаље (г. 864) у Моравску браћу Константина и Методија са неколико ученика.
 
 
Ред 287:
 
 
== ИИИIII СРЕДЊА ЈУГОСЛОВЕНСКА КЊИЖЕВНОСТ ==
=== ИI. РЕНЕСАНСНА КЊИЖЕВНОСТ У ДАЛМАЦИЈИ ===
==== 1. Хуманизам и ренесанса ====
Најважнија ознака средњега века је превласт Цркве и њене науке у читавом политичком, друштвеном, културном, јавном и приватном животу: Црква је не само највиша духовна већ и политичка сила; њезина снага показала се најјаче у крсташким ратовима; али ти ратови били су у многоме узрок да се материјални и духовни живот почео полако мењати и да је наступило ново доба. Оно има свој корен у тежњи за што бољим познавањем природе и њезиних појава, а плодови тих тежњи били су различити проналасци који су човечанству отварали нове видике. Компас (13 век) омогућује путовања по морској пучини и откриће нових континената; доглед (дурбин) има за последицу развитак астрономије, која потпуно мења слику света и положај човека у њему; барут проузрокује увођење ватреног оружја и, у вези с тиме, пропадање средњовековног витештва; штампа омогућује брзо ширење нових идеја. Истовремено с тим епохалним проналасцима јавља се све веће интересовање за класичну старину које има за последицу хуманизам. То је духовни покрет који се заноси старокласичном културом и уметношћу, скопчан с осећањем људског достојанства и поштовања индивидуалности; „хуманитас“ значи праву и потпуну човечност како се јавља у античкој култури. Проучавају се стари писци, имитирају њихова дела, примају њихове идеје — у свему људи настоје да се приближе античком начину мишљења и уметничког стварања. Као последица тога заноса јавља се у 15 веку у мишљењу и погледу на свет и живот преокрет који је изазвао препород (ренесансу) читавог европског духовног живота, а нарочито уметности. Сва уметност, а напосе књижевност, добива ново обележје: место средњовековног црквеног и универсалистичког карактера она добива световно, реалистичко и национално, субјективно обележје. — Ренесанси је, као и хуманизму, колевка у Италији, која постаје у 15 веку средиште европске образованости. Тај покрет је из Италије убрзо допро и до наших приморских крајева, Далмације и, нарочито, Дубровника.
Ред 465:
 
=== Књижевни рад у Војводини — Рачани — Руски утицај ===
Како је највећи део Срба од 15 в. живео под турском влашћу, која је спречавала народно-просветни и књижевни развитак, те је стога онде с временом готово замро сваки духовни рад, јављају се први почеци новог културног и уметничког стварања код оних Срба који су се, бежећи од турског зулума, населили у Војводини. Њих је било у Угарској већ у средњем веку, али веће сеобе вршиле су се од 15 в. даље; најзначајнија је била сеоба г. 1690 (Арсеније ИИИIII Црнојевић), кад је у Војводину пребегло око 100.000 душа, међу њима трговци, занатлије, свећеници, калуђери итд. — Нашавши се у новој средини, у несређеним социјалним, политичким, верским културним приликама, Срби су морали пре свега организовати Цркву и школство и задовољити најпрече културне потребе. Свећеници и калуђери, који су у Србији обављали тај посао, дали су се на преписивање црквених (обредних) књига и састављање најпотребнијих школских уџбеника за снабдевање новооснованих цркава и школа. Најзнатнији међу њима су калуђери који су побегли из манастира Раче у Србији, где су се бавили преписивањем књига, те су стога названи Рачани. — Кипријан Рачанин је у Ст. Андреји (код Пеште), прикупивши око себе неколико писмених калуђера, створио у почетку 18 в. преписивачку школу која је снабдевала рукописима оскудне српске цркве; најважнији му је посао Буквар (1717), где се поред црквеног и поучног штива налазе и први покушаји српске метрике и уметничке версификације. — Јеротеј Рачанин је поред неколико преписа црквених књига написао први српски путопис (Путешествије к граду Јерусалиму, око 1721). — Најважнији међу тим калуђерима је Гаврило Стефановић Венцловић; од њега је остало много преписа црквених књига и превода с рускога и пољскога (Меч духовни, Историја Барона Цесара), али је нарочито важан због тога што је први почео писати народним језиком. У својим преводима он се додуше служио српскословенским језиком (старословенским у српхрв. редакцији), или је у проповедима, упућеним простом народу, употребљавао чист народни језик; у томе је претеча Д. Обрадовића и В. Караџића. — Изван тога круга стоји световњак гроф Ђорђе Бранковић (1645—1711), који је написао велику Хронику у 5 књига, где прича догађаје од створења света до свога доба, на основу наших старих кроника и биографија и многих страних писаца. Дело је некритично, писано углавном да докаже пишчево право на српски престо. Језик је српскословенски, црквени, а стил слаб, замршен. Иако је дело остало у рукопису, оно се преписивало и употребљавало у науци (Ђулинац, Рајић и др.).
 
Да су тадашњи српски писци пошли стопама Венцловићевим, вероватно би већ онда народни говор превладао у књижевности. Тај природни развитак спречио је јак руски утицај, који се јавио већ у првој пол. 18 в. и учинио да је у књижевности војвођанских Срба завладао рускословенски језик (старословенски језик руске Цркве, у руском изговору). То се десило због све већег додира Срба с Русијом, која је за Петра Великог (1682—1725) постала моћна држава. Због верских гоњења, нарочито за владе Марије Терезије (1740—1780), и опасности од католичења, Срби се обраћају православној Русији за помоћ, и она шаље новац, књиге и учитеље. Први руски учитељ Максим Суворов отвара 1726 у Карловцима „Славјанску школу“ за спремање свећеника и учитеља; школа није имала великог успјеха и г. 1731 би затворена. Г. 1733 оснива у Карловцима монах Емануило Козачински са неколико другова „Латинску школу“; премда се и она због роварења неуких српских калуђера морала већ 1737 г. затворити, прешао је кроз њу приличан број каснијих свећеника и учитеља који су прихватили и ширили језик руске Цркве. Тај језик ширили су у својим делима и многи Срби који су одлазили у Русију у школе (Павле Ђулинац, Ј. Рајић и др.), те је он за неколико година сасвим превладао, тако да се око средине 18 в. код Срба све књиге пишу на рускословенском језику.
Ред 696:
''Родио се у Церовцу, близу Љутомера (Словенија); гимназију је учио у Марибору, филозофију и право у Грацу, где се упознао с Гајем. Од 1838 живио је стално у Загребу као књижевник, касније као тајник Матице илирске; умро и сахрањен је у Загребу.''
 
Враз је почео певати на словеначком родољубиве и сатиричне песме; али како његови радови нису код словеначких, нарочито љубљанских књижевника наилазили на одобравање и како је искрено схватао илирску идеју о културном и књижевном уједињену Јужних Словена, почиње певати на српскохрватском језику (1835). — Враз је у првом реду лиричар; најбоље му је дело '''„Ђулабије“, '''у 4 дела (1837—1842), некакав песнички дневник, у којему песник слика развитак својих љубавних и патриотских осећања. И део садржи љубавне песме, посвећене Љубици Кантили, у којима описује њену лепоту, моли је за љубав и тужи се на тврдоћу њена срца и напослетку уздиже своју љубавну срећу; у ИИ делу, писаном после растанка с драгом, јавља се родољубиви елемент: песник уздиже своју домовину, слави њену лепоту, али је несрећан што је она несрећна; уз то уздише за драгом те јој шаље своје песме; у ИИИIII делу, спеваном после Љубичине удаје, песник се сећа своје некадашње среће у садашњој несрећи, жели да угуши своју љубав те се сећа свога детињства и младости, сестре и мајке, али своје драге не може да заборави; зато се обраћа домовини те је слави (Илирији, Корушкој, Крањској, Илирској идеји): ИВ део има 2 песме; прва, о три липе, посвећена је драгој, која је међутим умрла, друга домовини; ту прориче братство, једнакост и слободу свих народа. — „Ђулабије“ су испеване под утицајем народне поезије (нарочито словеначке), у лаким, кратким, поскочним стиховима, сличним пољском краковјаку; у језику и стилу осећа се гдегде утицај дубровачке поезије. Премда наоко неповезане, песме у „Ђулабијама“ чине целину те иду међу најбоље ствари наше старије лирике. — У осталим песничким збиркама (Гласови из дубраве жеровинске, 1841, Гусле и тамбура. 1845). Враз пева лирске песме о љубави и домовини, баладе и романце, повестице, пригоднице, сатиричне песме итд. Најбољи му је циклус сонета и газела Санак и истина, спеван у новом, тужном и сентименталном љубавном заносу. Поред оригиналних песама Враз је издао збирку словеначких народних песама (Народне песме илирске, л839), посвећену В. Караџићу, и већи број превода (Прешерен, Колар, Петрарка, Бајрон, Мицкијевич и др.).
 
Значајан је Вразов рад на критици. Завадивши се с Гајем, оснује он 1842 први хрватски литерарно-критички часопис „Коло“ (1842—1853, свега 9 књига), у коме тражи да се илирска књижевност не ослања на дубровачку, већ на народ, његов језик и песме, и да се угледа на стране, нарочито словенске литературе. Он не хвали у име патриотизма све што се публиковало, већ у облику бележака настоји да искорени дилетантизам и подигне домаћу књижевност на висину европских књижевности; тиме Враз уводи код Хрвата праву књижевну критику.
Ред 706:
''Родио се у Новом (Хрв. Приморје), од сељачких родитеља. После свршене гимназије на Ријеци учи филозофију у Сомбатхељу (Мађарска) и право у Загребу. Неко време био је гимназијски наставник, затим управни чиновник у Карловцу и Загребу; 1873—1880 био је хрв. бан; умро је у Загребу.''
 
Мажуранић је пропевао са 16 година (Винодолски долче); био је међу првим сарадницима Гајеве „Данице“ и штампао у њој неколико топлих родољубивих песама, ода, спеваних по угледу на античке песнике (Приморац Даници, Илир, Даница Илиром); у стилу се поводио за дубровачким песницима, али се ускоро стао угледати на народну поезију (Ненадовић Радо, Вјекови Илирије и др.); спевао је и 2—3 љубавне песме (на пр. алегорију „Јавор и тамјаника“, спевану у жалости што су му као сиромаху спречавали да се венча с вољеном девојком). Кад је Матица илирска 1842 одлучила да изда Гундулићева „Османа“, поверила је Мажуранићу да допуни XИВ и XВXV певање која су недостајала; он је, ужививши се у дух и стил Гундулићев и проучивши његов језик, задатак извршио одлично (1844). — У то доба јављали су се све чешћи гласови о нечувеним патњама босанске и херцеговачке кршћанске раје од турских зулумћара. Кад дође вест да је један од најжешћих насилника, Смаил-ага Ченгић, погинуо у борбама с Црногорцима, Мажуранић науми да тај догађај песнички обради. Г. 1846 изађе у алманаху „Искра“ еп '''Смрт Смаил-аге Ченгића,''' у 5 певања. У И пев. (Аговање) је диспозиција: Смаил-ага веша старца Дурака, што му је саветовао да пусти заробљене Црногорце; Дураков син Новица одлучи да освети очеву смрт те пође на Цетиње да поведе војску на насилника (ИИII, Ноћник); Црногорци пошаљу чету да нападне Смаил-агу (ИИИIII, Чета); Смаил-ага, не слутећи што му се спрема, мучи рају; кад падне ноћ, улази у шатор, части своје доглавнике те наређује да му Баук пева; у то навали црногорска чета; заметне се борба, у којој гину и Смаил-ага и Новица (ИВIV, Харач). В певање (Коб) симболизује будућност турске силе која ће се једном морати покорити кршћанима. — Главна мисао дела је родољубива: песник хоће да упозори Европу на нечовечно поступање с нашим народом; она скрштених руку гледа његову муку сматрајући га барбарским, док он гине у име крста и слободе те спасава европску културу од турске најезде. Радња је живахна, драматска, описи су реалистички, каткада управо језиви, карактери рељефни. У стилу се види спајање сликовитости и елеганције дубровачких песника с јасноћом и једноставношћу народне поезије; стих је дотеран, уметнички, пун различитих песничких украса и фигура.
 
Мажуранић је више песник разума него срца, више уметник-артист него непосредни лиричар, те се и у томе огледа утицај класичне литературе; хтео је да оплемени језик народних песама класичним стилом дубровачким и да тако створи отмени, високи песнички стил.
Ред 728:
Драма или заправо драмски еп '''Краљевић Марко '''је алегорија нашега народнога препорода какав би он по замисли песниковој имао да буде. То је мистериј, спеван под утицајем Мицкјевичевих идеја о словенској драми, који је тражио као битне ознаке тајанственост и чудесност, где се свет духова спаја са стварношћу. Основ чини народно веровање о спавању и буђењу народног јунака Марка; Стеван Радославић, човек из народа, показује народу пут којим ће се ослободити туђег господства и ујединити; тај је пут рад, враћање к земљи — хранитељици човечанства, и народни словенски дух слободе и братства. Те су идеје персонифициране у лику Краљевића Марка: кад народ устане да се уједини, он ће устати и повести народ у одлучну борбу. — У „Краљевићу Марку“ Прерадовић је дао синтезу хрватске и илирске националне идеологије, културни и политички програм југословенства, на чијем је остварењу радио илирски покрет. — Драме песник није штампао, јер је сам осетио неке мане (нејединственост композиције, неуспело спајање метафизичког света с реалношћу, недовољна карактеризација, неизрађена дикција итд.).
 
Кад је увођењем апсолутизма (1851) замро сав политички и културни живот, те су се наши препородитељи разочарани повукли, занемио је и Прерадовић. Лична и народна несрећа гонила га је да потражи утеху у свету идеја, те се он одаје студију теозофије, мистицизма и спиритизма, тражењу Бога и смисла животу; у том расположењу пева религиозни спев '''Први људи, '''у 4 дела. У духу своје идеологије Прерадовић пева о слави Божјој и стварању првог човека из чаше живота и земље (И); Адам гледа чаре земаљског раја, али га обухвати бол што је сам, пада на земљу и пролије сузу (ИИ); Адам заспи и види у сну судбину човечанства, његове муке и борбе, и крст као спас (ИИИIII); Бог се смилује Адаму те из чаше живота и Адамове сузе створи жену, анђео их благосиља и саветује да се љубе чистом духовном љубави, у којој ће једино наћи срећу (ИВ). Песник не описује пад човека и његове патње, већ у духу спиритизма проповеда срећу и спас човечанства у одрицању и љубави, у којој је и сам нашао смирење и утеху.
 
Прерадовић своја осећања и мисли реткокада исказује директно, већ их заодева у песничке визије, симболе и алегорије; зато је његова поезија отмена и узвишена, обраћа се више фантазији и разуму неголи осећању. Његов је стил час нежан, час полетан, час дубоко озбиљан и мисаон, и богат оригиналним песничким украсима; стих му је израђен и мелодиозан.
Ред 777:
Главни рад Костићев је на драми. У '''„Максиму Црнојевићу“''' (5 чин., 1863) обрадио је мотив из народне песме, али га је прилично променио у романтичком духу, слично легенди о Паолу и Франчески да Римини (Данте). Дело је претрпано сликама и лицима, радња није увек повезана, али има снажних драмских призора и лепих лирских места (Ој пусто море). — У '''„Пери Сегединцу“ '''(5 чин., 1875) обрађен је истински догађај из борбе Срба против Аустријанаца г. 1735, али и овде романтични мотив превладава над народним: Пера, народни јунак, диже буну не толико за благо народа колико да искупи свој грех што је без разлога убио Милана, вереника своје кћери Јуле. Поједине сцене су ефектне (разговор са кћерком и женом у затвору), а родољубље и слободоумље се и овде испољава највише у мржњи према Аустријанцима и језуитима.
 
Костић се много бавио преводима западних, углавном енглеских писаца. Као сви романтичари обожавао је Шекспира те је превео неколико његових драма (Ромео и Јулија, Хамлет, Ричард ИИИIII), али су му преводи одвише слободни.
 
Занимљива је Костићева судбина у нашој књижевности: у своје време много цењен због своје оригиналности, узвишености тема, чудноватог језика и стила, касније потцењиван (Љ. Недић), у последње време почиње да добива у нашој литерарној историји место које му припада.
Преузето из „https://sr.wikisource.org/wiki/Репетиторијум_историје_југословенске_књижевности”