Правопис српскохрватског књижевног језика (1934)

ПРАВОПИС СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА ПРЕМА ПРОПИСИМА МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ ДРУГО ИЗДАЊЕ

САСТАВИО А. БЕЛИЋ ТРЕЋЕ ПОПРАВЉЕНО ИЗДАЊЕ БЕОГРАД 1934

По препоруци Главног просветног савета (Сбр. 86 од 22-I-1934) г. Министар просвете одлуком Сн.бр. 4814 од 17-II-1934 одобрио је да се ова књига може употребљавати као помоћна школска књига у свима средњим и стручним школама.

БЕОГРАД

1934

ПРЕДГОВОР

Разлика међу првим и осталим издањима овог Правописа у томе је што је прво било лично моје дело, а сва остала — основана су на правописном Упутству Министарства просвете, које је у њима развијено и примењено на целокупном речничком материјалу нашег књижевног језика. Али сем те разлике има међу њима и разлике у распореду и количини грађе.

Министарство просвете, увиђајући потребу једног правописа за целу нашу школску наставу, поверило је комисији стручњака да изведе уједначење досадашњих начина писања и предложи оно што је у том правцу данас остварљиво и корисно. Та комисија је израдила Упутство које је Министарство просвете објавило и издало наредбу да се њега држе све наше основне, средње и стручне школе.

И у овом издању као и у ранијим старао сам се да олакшам примену нашег правописа тиме што сам дао и тумачење његових особина где је било потребно. На тај начин, његово савлађивање неће морати бити ограничено на механичко памћење правила. Када се његова основна начела савладају и када се буде знало на чему су заснована, тада ће се моћи савладати лако тешкоће које и наш правопис, поред свих својих добрих страна, свакако има.

А. Б.

I Азбуке

1. — У нашем су народу у употреби две азбуке: ћирилица, у оном облику који јој је дао 1818 г. Вук Караџић, и латиница, коју је тридесетих година прошлога века увео за потребе нашега језика Људевит Гај и која се доцније развила до данашњег свог облика (в. т. 3).

Ћирилица	Латиница		Ћирилица	Латиница
А а	A a		Н н	N n
Б б	B b		Њ њ	Nj nj
В в	V v		О о	O o
Г г	G g		П п	P p
Д д	D d		Р р	R r
Ђ ђ	Đ đ		С с	S s
Е е	E e		Т т	T t
Ж ж	Ž ž		Ћ ћ	Ć ć
З з	Z z		У у	U u
И и	I i		Ф ф	F f
Ј ј	J j		Х х	H h
К к	K k		Ц ц	C c
Л л	L l		Ч ч	Č č
Љ љ	Lj lj		Џ џ	Dž dž
М м	M m		Ш ш	Š š

2. — Азбучни је ред латинице: a b c č ć d dž đ e f g h i j k l lj m n nj o p r s š t u v z ž.

3. — Ова латиница претставља званичну латинску азбуку, примљену за општу употребу код нас у току времена. Она и у овом облику, да оставимо на страну мању изразитост надредних знакова у њој према засебним шарама у ћирилици, има према ћирилици својих недостатака.

Принцип је ћирилице да сваки засебни глас нашег језика има свој посебни знак. Међутим у латиници имамо за љ, њ и џ по два засебна знака уједно састављена: lj, nj и dž, од којих сваки има и самостално значеnjе и самосталну употребу у латиници. Они изговорени како су написани не дају наше гласове љ, њ и џ, већ гласовне групе л+ј, н+ј, д+ж. Зато је потребно знати да се lj, nj и dž када претстављају сливене гласове љ, њ и џ и у латиници читају као умекшано l, n и сливени звук dž. Да би се то обележило и на писму и да би се знало да их тако ваljа читати, а не као два гласа (исп. nadživjeti и džamija, који се на исти начин пишу у латиници, иако се прво изговара надживјети, а друго џамија), Ђура Даничић је 1878 год. Предложио три знака ń, ļ и ģ за поменута три гласа, који ни до данас још немају шире употребе; само đ, које је Даничић тада предложио место дотадашnjег gj или dj, у новије је време примљено и за школе и улази све више у употребу. Али ипак има још остатака и од старијег начина писања (тј. онога по коме се đ пише као gj или dj).

4. — У нашем је језику р сугласничко и самогласничко. Тежња је већ од Вукова времена да се самогласничко р обележи нарочитим знаком када се находи иза самогласника или пред њим. Али се до данас у том правцу није дошло ни до каквог општијег начина (самогласност таквога р обележавала се полугласником, апострофом, цртицом, једном тачком над р и двема тачкама над њим), и све више преовлађује у писању необележавање таквога р никаквим нарочитим знаком. Али се може допустити да се за овакво р, дакле, за самогласничко р испред и иза самогласника употребљава апостроф: умр'о, гр’оце, простр'о, суржица, пор’вати се, зар'зати, стр'оница, нар’нути, одапр'о итд.

5. — Од гласова наше азбуке х се употребљава у маленом делу нашег народа; већина га народа не познаје и не изговара. Али како је тај глас постао саставни део гласовног система нашег књижевног језика, мора се научити где га ваља стављати. Зато су морали бити дати у речнику примери где га треба употребљавати (в. о њему гл. IX).

Каткада се гласови ћ и ђ не изговарају правилно у нашем народу; има целих области у којима се ти гласови мешају са ч и џ. Зато се морала дати у речнику и њихова употреба, бар у основним речима и наставцима (в. гл. VIII).

6. — Ћирилица и латиница нису се слагале и у томе што су се досада у латиници туђе речи (туђи називи и имена) наводиле обично у изворном писању, док је начело ћирилице да се оне наводе онако како се у дотичног народа изговарају. Данашњим је правописом утврђено да се поред изворног обележавања мора стављати у латиници и како се те речи изговарају (в. т. 242).

7. — Правопис се нашег језика само у извесном правцу може назвати гласовним (фонетичким), јер је писање речи према изговору ограничено у њему само на засебне речи и засебне облике. То значи да наш право- пис води рачуна о променама само у засебним речима (на пр. сладак: слатка), али не и о променама изван засебних речи, када би промена гласова зависила од непосредне близине засебних речи у реченици. На пр. иако се изговара кот куће, ш њим, пише се код куће, с њим, јер су то засебне речи, а свака се реч или сваки се облик речи пише, према духу нашега правописа, онако како он сам гласи, без обзира на његову везу са другим речима у реченици. Према томе, и кад две речи образују једну, онда се оне у тој речи подвргавају правилима која вреде за просте речи, тј. гласови се пишу онако како се изговарају („од“, „када“, „од“, „сада“, „кад“ „кад“ итд. треба писати када чине сложене речи: откада, отсада, каткад итд.; исп. т. 34).

II Велика и мала слова

8. Почетним великим словом пишу се лична имена и презимена, њихови саставни делови док су самостални у промени (в. т. 11) или изрази по употреби са њима једнаки.

а) Лукијан Мушицки, Павле Раденовић, Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија итд.

Александар Велики, Душан Силни, Црни Ђорђе, Високи Стеван, Петар Први итд.

Краљевић Марко, Јован Ђак.

Кала какво заједничко име (хајдук, ага, поп, краљ и сл.) постане саставни део имена, пише се великим почетним словом: Јован Ђак, Поп Коста и сл.; када се пак заједничко име уз име или презиме наводи као занимање или знак ла се дотично лице ближе обележи (поп Милутин, учитељ Петар, Смаил-ага, краљ Милутин итд.), онда се оно пише малим словом; о томе када се и ту може употребити велико слово — в. т. 20.

Ако се први део ових имена и мења и не мења у различним падежима и у различним приликама, онда се у случајевима када се не мења, а према падежу могао би се мењати, између оба дела ставља везица (цртица), да се обележи њихов карактер сложене речи. Хајдук-Вељку, краљ-Милутину, Ченгић-аги, Краљевић-Марку итд.

Када је пак први део тако срастао са другим да никад више нема своје промене, а нема ни свога посебног значења, онда се пише уједно са другим делом: Карађорђе, Чолакантић, Узунмирковић, Хаџиташковић итд.; али када се засебно значење тога дела још осећа, а он се не мења, онда се ставља, као што је напоменуто, везица: Хаџи-Ташко, Хаџи-Ђера, Хаџи-Рувим и сл.

б) Када пред именима светаца стоји атрибут свети, он се у пуном и скраћеном облику пише малим словом: свети Сава, св. Петар итд.; тако исто и д-р као титула: д-р С. Петровић и сл. Кад се реч господин употребљава испред имена, та се реч, у скраћеном и нескраћеном облику, пише малим словом: То ми је рекао г. Св. Тадић и сл. Само у случајевима непосредног обраћања може се писати великим словом (исп. ниже т. 20.).

в) Великим се словом пишу и остала имена: богова, звезда, лађа, листова, предузећа, па и животиња када их имају и сл.:

Јупитер, Зевс, Даница; Ослобођење, Ластавица, Лабуд и сл. (имена лађа); Вулкан, Огањ итд. (име предузећа); Шарац, Вила (кобила) и сл.

г) Бог (Господ, Спаситељ) у значењу хришћанског бога пише се великим словом, али као заједничко име малим: бог Зевс, богови Олимпа итд. Исп. у реченици: У различним су религијама различни богови.

д) Када су код животиња општији називи који се дају према телесним или другим каквим особинама, онда се пишу малим словом: жујка (кокошка), црњка (коза), сивоња (во) и сл.; тако исто називи биљака, називи облика планинских и сл. — пишу се малим словом: пресличица, крсти куме дете, хајдучка трава и сл.; превој, седло, дрȁга, увала и сл.

9. — Присвојни придеви на ов, ев, љев, ји, ији, њи и ин од речи које се пишу великим почетним словом — такође се пишу великим почетним словом: Караџићев, Хајдук-Вељков, Поп-Костин, Божји, Спаситељев, Господњи, Јупитеров, Одјеково писање, Самоуправин тон, Заставин патриотизам и сл.

10. — Кад се од таквих имена и од других назива који се пишу почетним великим словом граде придеви наставком ски или ки, онда се такви придеви пишу увек малим словима кад не значе припадање: наполеонска битка (исп. Наполеонове битке), соломонски суд (исп. Соломонов суд), драконске мере (исп. Драконов закон) итд.;. али се пишу великим словом када значе припадање, а граде се од именица које се и саме пишу великим почетним словом: Музејски — Музеј (скраћено од Народни музеј), Министарски — Министарство (скраћено од Министарство просвете) итд.

11. — Географска имена, било од једног дела, било од више делова, пишу се почетним великим словом свих самосталних или полусамосталних делова својих:

Миџор, Шар-Планина, Балканско Полуострво, Топчидерско Брдо, Црна Гора, Јадранско Море, Морава, Поморавље, Охридско Језеро, Дуго Село, Обла Глава, Над Гором, За Церовцем, Под Седлом, Нови Сад, Вучитрн и сл.

За одвојено и спојно писање и за растављање везицом појединих делова њихових — вреде иста правила као и код осталих речи састављених од две или више речи које су биле некад у засебној употреби (в. т. 8, 45, 47).

Докле се оба дела мењају као засебне речи, треба их писати одвојено: у Дугом Пољу, у Сремским Карловцима, у Новом Саду и сл. (према томе Бања Лука када има у Бањој Луци, али Бањалука према у Бањалуци и сл.).

Када се први део не мења, али се осећају саставни делови као засебни појмови, треба их састављати везицом: Шар-Планина и сл.

Када се први део не мења, а делови су изгубили своје значење, онда се пишу састављено: Сланкамен, Шаренград, Вучитрн, Цариград, Пустопоље и сл. (тј. у свима тим називима немамо више посебног значења њихових саставних делова, већ само име места).

Код придева свугде где су се развиле типичне особине сложене речи (немењање првога дела и обично везивање са другим делом самогласником о), оба се дела пишу састављено, иначе се пишу према начину писања имена од којих су постала: црногорски, дугоселски, овчепољски, облоглавски, стармали и сл.; шар-планински и сл.; шаренградски и сл.; за придеве као моравско-вардарски (тј. моравски и вардарски) и сл. исп. т. 47.

12. — Сви придеви начињени од географских имена пишу се малим словом:

балкански, топчидерски, црногорски, јадрански, поморавски, охридски, шар-планински, београдски, доброселски, горњокарловачки, немачки, аустриски, француски и сл.

13. — Исто тако код назива народа, становника градова, области и сличних — који се пишу великим почетним словом —, придеви од њих начињени пишу се малим словом: Србин — српски, Француз — француски, Сремац — сремачки и сл.

14. — Сви називи установа, празника, улица, књига пишу се само почетним великим словом:

Горски вијенац, Српска књижевна задруга, Српско црквено певачко друштво, Српска банка, Бранково коло, Српска краљевска академија, Југославенска академија знаности и умјетности, Упутство за прибирање грађе за народни живот и обичаје, Вечерње новости, Српска застава, Јутарњи лист, Београдски дневник, Нова година, Три јерарха, Божић и сл.

Када се који од ових назива скраћено употребљава, и тада се пише великим словом: Општина (тј. Општина града Београда), Универзитет (тј. Универзитет у Београду), Академија (тј. Војна академија или Српска краљ. академија) и сл.

Када у овим називима речи могу мењати место, само реч која је на првом месту пише се великим почетним словом: Таковска улица или Улица таковска, Општина београдска или Београдска општина.

По себи се разуме, ако се који део ових назива сам по себи пише великим словом, он ће се тако писати и у овом називу: Причања Вука Дојчевића. — Улица краља Милутина итд.

15. — Када се од оваквих назива могу градити придеви, они се пишу малим словом: божићни, новогодишњи, ускршњи и сл.; али види и т. 9.

16. — Све друге врсте назива: идејних и других покрета, ратова или збирних именица које значе народ, заједничких верских обележја, годишњих времена, различних епоха, месеца, дана итд. — пишу се малим словима.

источно питање, словенство, балкански савез, светски рат, косовска битка, марички бој, царска битка, букурешки мир, берлински конгрес, илирски покрет, француска револуција итд.; хришћани, муслимани, назарени, језуите, јакобинци, франковци, дантоновци, кадровци, радикали, соколи итд.; српство, србадија, турчад; равнодневница, лето, пролеће, стари век, средњи век, нови век, јануар, понедељак и сл.

Према томе треба писати малим словима: одлучено је на годишњем свечаном скупу Матице српске; али: позивате се на Први конгрес словенских лекара (када је назив ове врсте име установи макар и привременој).

17. — Великим почетним словом пише се реч којом се почиње реченица. После сваке тачке једне реченице ваља писати почетно слово даље реченице великим словом.

Тачке иза арапских и римских бројева нису обавезне када су ти бројеви редни (в. т. 171) и када је из текста јасно да су редни.

Добро је. Доћи ћу сутра. — Он стаде. Петар се примакну и рече: „никад ни довека!“ — Српска граматика. Написао Стојан Новаковић. — Српске народне пјесме. Скупио их Вук Стефановић Караџић. — Урош III је знатно проширио нашу земљу.

18. — После две тачке велико се слово пише само онда када се наводи какав цитат или засебна реченица која се и сама почиње великим словом.

Трећа песма убојницу пева: „За крст часни, децо Васојева!“ — Са свих страна људи су говорили: „Ако се он не прими, ништа неће бити, само ћемо се завадити, те ће нас Турци сасвим затрти.“

19. — После упитника пише се потоња реч почетним великим словом када се тим знацима или завршује реченица или кад засебне речи са тим знацима стоје место засебних реченица:

Не захваљуј мени, него Богу! Хвала му! Збогом! — О! што га не би? Још га нема? Шта ли учини досад?

Када се реченица тим знацима не завршује, може иза њих стајати и мало слово (в. т. 221, 224):

Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!“ а онај одговори: „Није ти за тим стало.“ — „Куда хоћеш?“ упита га св. Сава.

20. — У обичај је ушло да се речи из почасти употребљене у непосредном обраћању и титуле пишу почетним великим словом:

Ваш, Господине, Њ. Величанство, Господине Начелниче, Господину Министру и сл.

Када се титуле и скраћено употребе, и тада се пишу великим словом: Њ. В. Краљ или и само Краљ у томе смислу; Патријарх у смислу Њ. Св. Патријарх, Папа у смислу Свети Отац Папа.

Одатле се види да се за краља који влада, патријарха, папу који је у животу и који се под тим заједничким именима разумеју употребљава реч са великим словом.

Тако исто кад се по занимању наводи једно лице, тако да му заједничка именица замењује име, онда се та заједничка именица мора писати великим словом:

Према решењу г. Министра просвете, према наређењу г. Претседника Министарског савета, по одлуци г. Начелника и сл. Према захтеву г. Вршиоца дужности начелника Министарства просвете; г. Претседник Првостепеног суда за варош Београд итд.

21. — Почетак се свакога стиха обично пише великим словом; али се могу велика слова и у стиху стављати тамо где би се стављала у прози.

Мили Боже, чуда великога,
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића
И десети стар Јуже Богдане.

Или:

Чево равно, гнијездо јуначко,
а крваво људско разбојиште,
многе ли си војске запамтило,
многе ли си мајке ојадило!