Хасан-ага — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 17:
'''I'''
 
Шта су дани, шта су године — цео ред столећа рину у вечност после славне битке на Косовом пољу. Косово је глухо и пусто за све, али не и за српско ухо, српско око и српско срце. Лаб и Ситница теку и данас као некада. Лево од великога друма из При-штинеПриштине к Вучитрну бели се гробни споменик султана Мурата, а цело поље покривено је тужним успоме-намауспоменама, — гробница царства Стефана Душана, великих и српских Немањића. Гаврани српски слетају тамо сваки дан, проклињу својим гакањем издајство Вука Бранковића, и опет лете у српску земљу, у средину српских племена; гакањем казују им злослутничке беде које предстоје, или својом песмом оплакују њи-ховуњихову злосретничку судбину.
Оне године, из које полази наша прича, ови гавра-нигаврани летеше по један по два с поља Косова ка оној страни земље Босне, коју су Турци прозвали Серат; летели су некој пустој, дивљој и ветровитој висорав-нивисоравни и јатимице слетали над Пећ, незнатни градићак у Крајини, али гнездо аге Хасан-аге.
 
Крајишки Хасо не беше ни капетан<ref>Капетан каже се по турски: муселим. Али народ у целој Босни зове и данас муселиме капетанима.</ref>, ни муселим; нит’ пореклом властелин босански, ни од рода бегова-потурчењака; беше јунак из народа, човек народне слободе. Кад издајство Вука Бранковића баци под копите мухамедовских џамета и царску круну срп-ску и народну слободу босанску, властели босански, једномишљеници Вукови и саучесници његове издаје, примише мухамедовство, да би постали деребегови-ма и спахијама султанским, онако исто као што су били властела и капетани краљева босанских и ца-рева српских. Једне је на ово навела слава мухаме-довских победа, сила и величина победилаца, друге истине корана које више годише њиховом славољуб-љу него истине јеванђелске с њиховим братољубљем и смиреношћу, а неке напослетку наведе опасност коју предвиђаху као неизбежну последицу издаје у-чињене отаџбини. И као што су на битку косовопољ-ску повукли собом читаве чете босанске, тако су со-бом одвели у мухамедовство велики део народне ма-се. К својим пређашњим правима и повластицама присајединивши нове, они не казаше онима који по-ђоше за њима у битку и ислам: „Братски ћемо с вама поделити све; што наше, то и ваше”, него су им бе-седили: „Ви сте наша браћа по исламу, постаћете аге — сами своји господари, људи наши; служићете нам као пандури, а моћи ћете постати што и ми; хришћа-ни ће бити за све неверни ђаури, а за нас султанска раја — наши поданици”. Оваким начином посташе у Босни три засебна реда: бегови — властела, земље-поседници и господари, аге — господа, која уживаху потпуну личну слободу, служише и вршише вољу бе-гова, и хришћани, који су, по стародавном обичају, били сопственост бегова, а по шеријату — поданици бегова и ага.
Оне године, из које полази наша прича, ови гавра-ни летеше по један по два с поља Косова ка оној страни земље Босне, коју су Турци прозвали Серат; летели су некој пустој, дивљој и ветровитој висорав-ни и јатимице слетали над Пећ, незнатни градићак у Крајини, али гнездо аге Хасан-аге.
Крајишки Хасо не беше ни капетан<ref>Капетан каже се по турски: муселим. Али народ у целој Босни зове и данас муселиме капетанима.</ref>, ни муселим; нит’ пореклом властелин босански, ни од рода бегова-потурчењака; беше јунак из народа, човек народне слободе. Кад издајство Вука Бранковића баци под копите мухамедовских џамета и царску круну срп-ску и народну слободу босанску, властели босански, једномишљеници Вукови и саучесници његове издаје, примише мухамедовство, да би постали деребегови-ма и спахијама султанским, онако исто као што су били властела и капетани краљева босанских и ца-рева српских. Једне је на ово навела слава мухаме-довских победа, сила и величина победилаца, друге истине корана које више годише њиховом славољуб-љу него истине јеванђелске с њиховим братољубљем и смиреношћу, а неке напослетку наведе опасност коју предвиђаху као неизбежну последицу издаје у-чињене отаџбини. И као што су на битку косовопољ-ску повукли собом читаве чете босанске, тако су со-бом одвели у мухамедовство велики део народне ма-се. К својим пређашњим правима и повластицама присајединивши нове, они не казаше онима који по-ђоше за њима у битку и ислам: „Братски ћемо с вама поделити све; што наше, то и ваше”, него су им бе-седили: „Ви сте наша браћа по исламу, постаћете аге — сами своји господари, људи наши; служићете нам као пандури, а моћи ћете постати што и ми; хришћа-ни ће бити за све неверни ђаури, а за нас султанска раја — наши поданици”. Оваким начином посташе у Босни три засебна реда: бегови — властела, земље-поседници и господари, аге — господа, која уживаху потпуну личну слободу, служише и вршише вољу бе-гова, и хришћани, који су, по стародавном обичају, били сопственост бегова, а по шеријату — поданици бегова и ага.
 
Али ова сва три реда народа босанског тешко сте-њаху и проклињаху издају Вука Бранковића, кад у Босну дођоше везири, муселими, азијатски Турци, а с њима читаве гомиле чамашир-ага, тутунџи-ага, ка-феџи-ага, ич-ага, све правих правцатих Турака, а с њима Грци софраџије, Јермени гавази, Арапи сеизи, Арнаути кавази, ћатиби стамбулије, ђумрукџије, сарафи<ref>Чамашир-ага води бригу о робљу, о постељама; тутунџи-ага стара се за духан; кафеџи-ага о кафи; ич-ага је пехарник; софраџи-ага стоник; гајваз се брине за десерт; сеиз је коњушар; каваз телохранилац; ћатип — писар; ђумрук-џија-царинар; а сараф-мешач новца.</ref> и други голавери Бог те пита с кога краја света, а као прида к свему томе хареми с црним и бе-лим агама<ref>Тако се зову евнуси, ушкопљеници, због боје шихова лица.</ref> те сав тај сијасет поче по милој вољи газдовати по Босни, грабити ко је шта могао и како је могао, све у име царево, савршено као у земљи освојеној, а све покличући: „Босна може све то по-нети и све одржати”.