Сат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 37:
— А шта ће вам сат?
— А шта ће нам сат?! Та види, какав је, па онда реци: а шта ће вам сат? Нема га ни владика, ни Гродер.
Стала Нера, па гледа и гледа, а ја кврцни у бравицу, а сат исповрти своје свиралице. Слуша Нера и слуша, слуша, слуша дуго, па тек ти се мало поозбиљи; махну главом, погледа нас подсмешљиво — бенасто, окрете се, па изађе напоље у трем. Ми пођи за њом, она седе на улазни праг, ћути, не говори.
— Море, Неро, што ти је? — питаће је Павлија.
— Пружи ми длан! рече ми, уста и стаде преда ме. Ја јој пружих десни длан.
— Леви! рећи ће ми она, па кад јој га пружих, загледа се у њега као ђаче у књигу.
Гледа, гледа, а ја се притајио, готово не дишем, а Павлија час по у мене, у Неру, па у пружен длан.
— Та говори једном! осечем се ја, јер ми већ беше доста, а она ме погледа својим крупним црним очима.
— Шта ти се чини, Неро? запитаће жена, коју више копкаше радозналост.
— Носите га из куће! рече нам на то озбиљно.
— Кога из куће, сат?
— Вашу несрећу, промрмља на то кроз крезаве зубе, зграби судове, па оде на бунар.
Гледам ја у жену, гледа она у мене. Ја зачуђен, она зачуђена. Док ти ја онако по мојски окренем лажљивој, циганској трази, натучем фес, па сиђи у дућан, да онде, у самоћи, ухватим рачуна дневним трошковима. Рачунао и рачунао, па, бијући прстом по тезги, почех помишљати на Неру, на уроке и пророке, на сановнике и рожданике, на све чини и чаролије. Који ђаво те ми не да мира та Нерина лаж; ја почни да спремам тамо по рафовима, а преда ме сат, узмем да начисто препишем рачуне, а тек ми одјекну Нерин крњави глас; почнем да сипам гвоздене клинце из једнога коша у други, тек да забашурим мисли, од којих ме хваташе страх, а клинци зазвекћу као стотину ситних и крупних сатних шеталица. Побегнем из дућана, па пређем мало к „Зеленоме венцу", међу људе, да ме прођу жмарци, који се као сићане мувице, подвукли под кожу. Сутрадан смо већ мање мислили на то, и ја и Павлија, а после месец дана сасвим нам изветри из главе та проклета авет.
Време не чека, јури као бујица. Прође десет пуних година, да се чудиш кад: чисто не бих веровао, да се не помолише беле по гаравој коси. Па и дечица, да их Бог поживи! онда мали ђаци, а сад ћерку удомио, син постао трговац к'о ја, прихватио радњу, а ја и Павлија више из прикрајка гледај, пази, штеди, док се дете сасвим не упути, не ослободи. Некако учестале и добре године, па имање удвојих: пуни чардаци шишарке, кошеви жита, а подруми ракије. У дућану пуно, натучено; памуклија до памуклије, буре до бурета, и свиле, и котлова, и чохе, и гвожђа, и цвећа, и лопата, и платна, и катрана, и свега као у првом дућану на нашем Камичку. Кад год уђем у дућан, па виднем како је пуно као у кошници, а ја погледам горе у икону, па се у себи помолим Богу и нашем светом Николи; наспори и удржи, Боже, амин и до века!
Све то тако красно и лепо, док за једног дана дође у Шабац покојни књаз. Кад то себе беше — да, сећам се баш лицем 1862. Турци у градовима, Турци у варошима, док ти се наши и њихови поџавељаше на београдској чукур-чесми. Умешаше се грађани, узавреше ерлије. Пуцају њини, пуцају богме и наши. Лупа жица у Шабац: Ашир-паша бумбарда Београд. Господар побрже амо, а ми затварај чаршију, па сви за пусат: наоружасмо се до грла. Постависмо страже, опколисмо град, заузесмо друмове, стижу и престижу се отуд гласови: гори старо здање, сад баш паде кула на саборној цркви, паде бомба усред конака. До довече беше на хиљаде оваквих гласова.
Проведосмо на опрезу ноћ. Сутра опет дућани затворени, народ врви улицама горе доле, страже удвојисмо и утројисмо. Накострешили се Турци, наромежили се ми. Пазимо отуд са бајира, кад ће они отуд са капија нама преко поља. Кад се око подне врнух кући, да се прихватим, рећи ће ми моја Павлија:
— Море, Тешмане, ти се ништа за се не бринеш.
— Па ето сам, жено, под пушком.
— Та знам, знам, рећ' ће на то она; ал' да сутра нападну Турци, па да узму варош, шта би, реци ми, ми?
— Шта би, шта би... што и други свет.
— Лако је то рећи: што и други свет; други ће свет за се, а ти мало погледни на се и на своју чељад. Све је чистом склонило ствари доле у подруме, а госпођа Јока, па госпођа Стака, па госпођа Цана, па толике друге, ни броја им не знам, покупиле децу, па која у Посавину, која у Поцерину. Дабогме, склања се паметан свет, само ти хоћеш не знам шта, да си паметнији од свију, да си Краљевић Марко...
Брбља жена као жена; гагага, да заглухну уши. Бадава јој говорих: „Прођ' се, Павлија, све ће то проћи с миром". Ја једну, она две, ја две, а она их скреше двеста. Најзад руку на уши: „Чини, жено, како знаш, али немој да нам се смеју комшије".
Па ти покупимо цело покућанство: бакар, калај, сребро, јоргане и душеке, иконе и ћилиме, и све редом осим дрвенарије, па све трпај „у подруме доње". Упртила Павлија и велики сат.
— Море, жено, остави се луда посла! продерем се ја; неће Турци у те крнтије.
Аја, кад жене нагну некуд, онда им не вреди поповати. Наместисмо ти ми наш сат негде међу тепсијама. Кад га исправисмо, жена га нави, па гурну шеталицу. Питам је ја:
— И ту му не даш мировати?
— Зато је сат, нека ради.
— Па да се човек не смеје вама женама? Хајде де... Изађосмо напоље. Извучем кола из шупе, натоваримо нешто спаваћих хаљина, посуђа и других ситница, па дај своју Павлију на кола. Сина с момком пошљемо на стражу, а ја седох, те одвезох жену у Врањску, у Поцерину. Оставих шегрче, да причува кућу, а капију забравих.
Изађосмо из Шапца. Пири вечерњи ветарац, Цер се плави, иза ограда таласају се зрела жита. Испесмо се на Бећино брдо. Пуши се нагорео дуб, тамо даље две циганске черге: четири Циганина стала, па нас зачуђено гледају, па час по пришаптавај један другом на ухо. Опет нас погледају, и опет се згледају. У тај мах пређе ми мисао... Маторе циганке селе, пуше, ћуте, гледају, а циганчићи голи и полуголи заокупише нас са свију страна, једва се одбраних псовком и бичаљетом. Жена, као жена, хитну неколико десетпарица. Би ми неправо.
— Прођ' се, човече, стишаваше ме Павлија; срести Цигане у путу, то је, кажу, срећа.
— Да нас Бог сачува циганске среће! рекох и ошинух коња.
Беше пао мрак, кад стигосмо у село Врањску.
Сутрадан рано пораних: хтедох до сунца да већ будем код куће. У свануће стигох у нашу улицу. Гледам, а очима не верујем: капија широм отворена, комшије се искупиле, једни стоје на калдрми пред кућом, други излазе и улазе. Мене текну у срце: бре, бре, бре! биће ту нека белаја.
А ја пред кућу, а шегрт преда ме као без душе.
— Све однеше, газда! Похара!
— Каква похара! па утерам кола у капију. Види ја своје добро јутро. Дошла браћа преко ноћ, па све до парчета предигла. Шегрт стао преда ме, а око мене добре комшије: престравило се сирото дете, па више кроз плач прича:
— Таман, газда, легох на асуру пред подрумским вратима и заклопих очи, док ти искрснуше четири страшна човека. Вичем: „Ко сте, бре?" А кад ближе, видим — Цигани. „Шта ћете ту? Газда није код куће!" На то ме један одадре штапом, паднем на асуру, везаше ме, уста запуше махрамом. Отворише кутња врата, рише и корболоваше читав сахат. Хтео сам да вичем; бадава, рубац да угуши. Ето ти их празних шака; вичу: „Казуј, где су ствари, деране!" Ја ћутим, а они ми извадише махраму, па опет по мени: „Казуј, бре!" Ја ћутим. — „Казуј!" Ја опет ћутим. Они бију, вичу, а ја, газда, као заливен... „Да нису у чардаку?" Ћутим. „Да нису на тавану?"... Али у тај мах поче онај проклети сат да свира по подруму... „Аха — то је онај сат!" викну један од тих угурсуза. Навалише на подрумска врата, обише, изнеше, одвукоше све...
— А онај сат?
— Однеше, газда, и ту издајицу. Тако му и треба. Да је мировао, све би и прошло на миру... Хоће он да свира — одсвирао је.
Ја посрнух, кад чух за ту грдну штету. Кад онда нисам пресвиснуо, живећу још триста година. Што однеше цело покућанство, ал' што и проклети сат; јер, драга браћо моја, не смем ни да вам кажем: у њему сам, у једној фијоци, скрио целу своју тековину, сам сув дукат — не питајте колико.
Теше ме браћа, тешим се и сам. Хоћеш ти великих, швапских сатова, што свирају? Лепу ти је песму одсвирао. Да није пунога дућана и пунога чардака, још бих у најам за туђу тезгу под старост.
Чула Павлија, па ето ти је зором као без душе.
— Шта је, да од Бога нађеш?
— Ништа, жено, ништа: изгубисмо сат. Морадох је држати да не падне.
— А ствари? питаше она, долазећи к себи.
— И оне, друштва ради, испратише га.
— Проклета Циганка!
— А још црњи, жено, Цигани и циганска срећа.
— Каже Нера: „Сат је ваша несрећа". Ја се на то почех горко смејати:
— Није наша несрећа сат, добра моја Павлијо; несрећа је, кад се не слушамо. Кажем ја теби: устави шеталицу, ал' ти хоћеш да нам и подруме весели. Свирао је, па и одсвирао... Нера је глупа Циганка, Цигани хуље и лопови, а ја и ти, кад се не слушамо — будале!... Не гледајмо, жено моја, дланове, него се слушајмо... Кажем: уставите сат, аја, хоће моја Павлија, да јој се и по подрумима свира. Тако је то, кад...
:::::::::* * *
Ту удари паробродско звонце и по трећи пут. И наш приповедач, и сви што бесмо онде под багреном, спустисмо се доле. Кад пароброд крену беше тачно шест. Ал' не бива то тако увек — тарифа се мења, само што један Бог стоји на карару.
</poem>
=== Напомене ===
* Ова приповетка је објављена у часопису
=== Извори ===
* ''Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела'', Књига четврта, страна
{{ЈВ-аутор|Милорад Поповић Шапчанин|1895}}
| |||