Сат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 25:
Од како се знам, имао сам једну страст, а од тога свраба ни данас вам нисам чист. Знао сам вам у прсте све редом панађуре по свима нахијама међу Дрииом и Колубаром. Имао сам дората, да га бољег није, па тарнице бојене, лаке као од прућа, осовине гвоздене, само викнем: чапала! а ја и мој дора већ до крајњих кућа, па утркуј се с оним вихорима путем испред нас. И сад сам вам џамбас и кочијаш, још ми је рука чврста и сигурна, али тек, тек, тек, — није ка' што онда беше, ни оне сигурности ни оне лакости: године ником дужне не остају. Кадгод јурих сам, кадгод богме водих на вашаре и Павлију. Добро је, кад ти жена не зна баш свију крајева, али је још боље сасвим и не одметнути се, ту треба и 'нако и 'нако. Кад хоћу да продам и купим и опет да се мало проведем, а ја пењи своју Павлију; а кад хоћу странпутице селима, и да протргујем и да чујем, шта се шапће и плете по народу, а ја зором: збогом Шапцу, збогом Павлијо!
Него кад је састанак преко на Кленку, онда се већ то зна: прва седа Павлија. Обучемо се свечано (или је Ускрс или Тројице), па ти све касом до обале, па чамцем до под сремску страну. Крај воде се слег'о Срем; народ, народ, као мравињак; наређао се мајстор, трговац; шатре као чадори, а еспапи, Саву да зајазиш. Тако ти ја и Павлија пођи једном по кленачкоме сајму; ми гледамо свет, а Сремци у нас упиљиљи: ни бољег „Сервијанца", ни лепше „Сервијанке"! У мене чоха плавичаста, притискао је сићан гајтан и жежена срма, а у жене зелена атласка шкуртељчица, фистан од дебеле свиле, а по њему све руже и гране, па пун бора и алватан: кад сам га правио, нисам свиле жалио!
Тако ти ми ходај од шатре до шатре. Мени замичу очи за некака сита и котлове, а моја Павлија, све гледај у некаке ђавоље судове. Док ти тако, на врага, наиђосмо на некаквог сајџију. Донео из бела света свакојаких великих сатова, што се о зид вешају: црвених, и златних, и белих, па по њима руже и иконе. Ја застанем, застане и Павлија. Гледам ја, гледа и она. Све к'о све, али један велики сат стајаше сам за се, као какав град међу колибицама. Хоћемо да пођемо, аја, морам га још једном погледати. ја к'о ја, и отргао бих се, али Павлија стала као укопана, гута очима. Ухватила за рукав, па дед' пођи, ако си јунак.
— Море хајде, жено!
— Сад ћу, сад ћу, — па опет се не миче.
— Та шта си се толико загледала? Зар никад ниси видела сат? Почнем јој као бајаги пребацивати, а сам преко њезиних рамена час по погледни у сат. Подигао се господски на четири бела стубића, а међ' њима шеталица, с великим златали котуром, а на врху горе два мала позлаћена кита, широко изјапили халапљиве чељусти, па репове окренули један другом савивши их у котур.
— Таман би пристао за наш политиран орман у великој соби, шапну жена, а ја у први мах улудих се, к'о бајаги гледам, па не чујем ништа.
— Та шта ти је, Тешмане, слушај шта ти говорим. Да купимо овај сат, па ћемо покрити црвеним тилом, да га муве не пљују.
Ја опет прећутнух, велим, да се промислим; па и махнуо бих се, све нешто шапће у мени: мани се пазара! Да пођемо даље, али ти лукави сајџија већ намирисао своје добре тичице, па дај свој велики сат још ближе овамо, па ти узе кључић жут, па обрни неколико пута по некој задњој бравичици, док ти наш сат поче: трилилили, трајлалили. Слушамо ми тралише и трајлише, па нам се чини читава мала банда из далека. И дотле нам беше главе заврнуо, а тад, просто рећи, полудисмо. Жена већ би да га зграби рукама, да га не однесе свет на очима. Ја отворих кесу, па избројах сухих шест, па дај свој сат преда се. Момак носи пред нама, а Павлија да из коже искочи; момак носи, а она се поноси; чисто јој читаш на челу: ко смо, ми смо!
Дођемо ти кући, па с кола право у велику собу. Наместимо ти нашег новог госта на орман, где је жена желела, навијемо га, па се према њему посадимо на миндерлук, па гледамо, гледамо, као да смо га ми родили, а не Шваба направио. Шеталица шеће лево, десно полагано, као какав стари чиновник, кад после много година добије класу, дигне главу, амрел на раме, па као да су му у куковима ноге навијене: диже их и спушта, као рода песком поред обале. Час гледамо у сат, час једно у друго, па се онда од радости, простићете, љубимо, па опет седи, гледај као под надницу. А кад устах, те навих оно свирало, и наш гиздави Кленчанин отпоче да трајлише, а жена скочи са миндерлука па право мени у руке, а ја удри ђипај по соби; одлупасмо оро, па „мачванку", па „поцерку".
— Бог с вама, шта сте полудели под старост, изрогачи се на нас Циганка Нера, која у тај мах отвори врата, тражећи Павлију.
— Ето, Неро, купили смо сат, рекох, па стасмо те се издувасмо.
— А шта ће вам сат?
— А шта ће нам сат?! Та види, какав је, па онда реци: а шта ће вам сат? Нема га ни владика, ни Гродер.
Стала Нера, па гледа и гледа, а ја кврцни у бравицу, а сат исповрти своје свиралице. Слуша Нера и
| |||