Сат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 21:
— А што, човече? Почекнимо још годину, две. Лако ће се; само нек' смо живи и здрави.
— Шта ту: лако ћемо. Лако да; кад је дао Бог, зашто да се овде грчимо и повиремо.
— Како те Бог учи, попусти и она, а ја ти одвој неколико стотина дуката, па одмах с пролећа погодих неке честите Осаћане. Саградише ми велику и пространу бину, читав коначић! Шест великих прозора са улице, па чисто горе она јасна окна кад у њих упре сунце на заходу. Читавих пет соба, соба из собе. Димњаци к'о луле, а по големом крову пукла црвена ћерамида, да ока не скинеш. Ја и Павлија одемо доле до чаршије, па кад се враћамо, а ми не свраћамо нашим вратницама, него шетај даље другом страном улице, па гледај своју рођену кућу, онако, као бајаги, туђинска је: Што двори, двори! Не можемо ока да скинемо, срце нам залупа од радости, ћутимо, само се гледамо, па тек, као слаби људи, подигнемо главе: Ко смо, ми смо: газда Тешман, газдарица Павлија!
Наместисмо ти наше нове собе новим миндерлуцима, углачаним столовима и орманима. Нек' пукне ђаво, рекох Павлији, па ти заждим овамо у Београд и довучем неких столица и канабета, па се наместих као мали књаз. Павлија ужива, не мож' је истерати у авлију, а богме и сам, кад је празник, ходај из одаје у одају, па блени у те господске ствари, док очи не забеле.
Од како се знам, имао сам једну страст, а од тога свраба ни данас вам нисам чист. Знао сам вам у прсте све редом панађуре по свима нахијама међу Дрииом и Колубаром. Имао сам дората, да га бољег није, па тарнице бојене, лаке као од прућа, осовине гвоздене, само викнем: чапала! а ја и мој дора већ до крајњих кућа, па утркуј се с оним вихорима путем испред нас. И сад сам вам џамбас и кочијаш, још ми је рука чврста и сигурна, али тек, тек, тек, — није ка' што онда беше, ни оне сигурности ни оне лакости: године ником дужне не остају. Кадгод јурих сам, кадгод богме водих на вашаре и Павлију. Добро је, кад ти жена не зна баш свију крајева, али је још боље сасвим и не одметнути се, ту треба и 'нако и 'нако. Кад хоћу да продам и купим и опет да се мало проведем, а ја пењи своју Павлију; а кад хоћу странпутице селима, и да протргујем и да чујем, шта се шапће и плете по народу, а ја зором: збогом Шапцу, збогом Павлијо!
Него кад је састанак преко на Кленку, онда се већ то зна: прва седа Павлија. Обучемо се свечано (или је Ускрс или Тројице), па ти све касом до обале, па чамцем до под сремску страну. Крај воде се слег'о Срем; народ, народ, као мравињак; наређао се мајстор, трговац; шатре као чадори, а еспапи, Саву да зајазиш. Тако ти ја и Павлија пођи једном по кленачкоме сајму; ми гледамо свет, а Сремци у нас упиљиљи: ни бољег „Сервијанца", ни лепше „Сервијанке"! У мене чоха плавичаста, притискао је сићан гајтан и жежена срма, а у жене зелена атласка шкуртељчица, фистан од дебеле свиле, а по њему све руже и гране, па пун бора и алватан: кад сам га правио, нисам свиле жалио!
Тако ти ми ходај од шатре до шатре. Мени замичу очи за некака сита и котлове, а моја Павлија, све гледај у некаке ђавоље судове. Док ти тако, на врага, наиђосмо на некаквог сајџију. Донео из бела света свакојаких великих сатова, што се о зид вешају: црвених, и златних, и белих, па по њима руже и иконе. Ја застанем, застане и Павлија. Гледам ја, гледа и она. Све к'о све, али један велики сат стајаше сам за се, као какав град међу колибицама. Хоћемо да пођемо, аја, морам га још једном погледати. ја к'о ја, и отргао бих се, али Павлија стала као укопана, гута
| |||