Сат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 14:
<poem>
Слегло се доста света на савску обалу и ишчекиваше пароброд, који полажаше у Шабац. Тек што је свануло, навукли се лаки облаци и кишица ромиња. Повукосмо се под један багрен. Ту се искупило још неколико њих, мушких и женских. Један се несташко нагао на стабло, пружио руку, а некаква постара жена, ал' није Циганка, пиљи му у длан, и озбиљно казује срећу и несрећу његову. И ми по који пут погледасмо у то двоје, па и нехотице поведосмо говор о гатању и врачању, о врачарама и Циганкама, о свима таквим надприродним стварима, које су исто што и водени мехури. Ово друштванце под багреном за неколико тренутака преполови се у већину и мањину. Већина, што је чудо, против, а мањина, што је још веће чудо, за. Један просед, биће трговац из Шапца, беше вођ мањине и громовит говорник. Шешир мало завалио, пушаше на дулац од ћилибара, на прсима велики сатни ланац, горњи капут просто огрнуо, на кошуљи метална пуцад, погдекоје се опучило, па се ветрићи рахат завлаче у топла му недра.
— Шта ви ту мени попујете? осече се тај говорник мањине, па климајући главом навише, и час по извлачећи и пуштајући густе димове, прекидаше свачију реч, док најпосле сви не ућуташе, а он сам остаде при речи.
Ја и мој пријатељ стајасмо врло близу, али некако баш иза његових леђа. Његова рачунска глава прозрела је добро, да не путујемо у Мачву ради жита, ни у Поцерину ради шљива и ракије, па вам надовеза читаву причу, коју су сви, па и ми, врло пажљиво слушали.
— Знам ја, да многи у то не верују, бесеђаше говорник мањине, тај проседи трговац... Нисам веровао ни ја, не верујем ни сад, али ми се нешто у мојој четрдесетој години догодило, што вреди да чујете, а врзе се око тих дланова, око врачарија. Не изби ти то после женама из главе само кад... Али, то ћете већ сами видети из овога, што се, на моју грдну несрећу, нада мном збило.
Навалише људи, па ме оженише. Имао сам дућанац горе на Камичку, а по мало сам и шио, а по мало богме купио шишарку и воштину. Године се нададоше добре; ја удри, ради од јутра до мрака, а жена опет завезуј новце у триста узлова, меси, пери сама, те ти нама двома да Бог поможе! Не прође ни десетак година, а ја ти се богме успех у прве трговце, постах у општини одборник, у цркви тутор. Мојих муштерија беше готово по свима селима, колико их хвата Мачва, Цер и Посавина. Прве три године држао сам капиталом од двеста дуката, друге три године већ их беше по, а на крају треће три године цела целцата хиљада. Тад сам вам већ живнуо, подигао главу; дотле ме зваше просто: брат Тешманом, а од тада не говораше нико друкчије него: газда-Тешман. Одем ти мало до Трста и Беча, да се очешем и о тај тамо свет, да видим, како живе и друге вере и нације. Кад се вратих отуд, а мени моја рођена кућица тесна, непогодна.
— Чујеш ли ме, жено, рекнем ти ја својој Павлији. Нешто ми се више не свиди у овом тешњару. Да срушимо ову стару, па да назидамо нову кућу, пространу, с лица.
— А што, човече? Почекнимо још годину, две. Лако ће се; само нек' смо живи и здрави.
— Шта ту: лако ћемо. Лако да; кад је дао Бог, зашто да се овде грчимо и повиремо.
— Како те Бог учи, попусти и она, а ја ти одвој неколико стотина дуката, па одмах с пролећа погодих неке честите Осаћане. Саградише ми велику и пространу бину, читав коначић! Шест великих прозора са улице, па чисто горе она јасна окна кад у њих упре сунце на заходу. Читавих пет соба, соба из собе. Димњаци к'о луле, а по големом крову пукла црвена ћерамида, да ока не скинеш. Ја и Павлија одемо доле до чаршије, па кад се враћамо, а ми не свраћамо нашим вратницама, него шетај даље другом страном улице, па гледај своју рођену кућу, онако, као бајаги,
</poem>
| |||