Београдске кафане — разлика између измена

Са нама заједно одселили су се тамо, на периферију, и они класични касапски пањеви на којима се секиром черечило печено прасе и јагње; одселиле су се и оне простране, прљаве и прегореле тепсије, у којима су се крчкале крезле и шкембићи; одселиле су се и оне чађаве кастроле, у којима су се, у црној масти, на улици, пржиле мекике и... све, све се повукло тамо, на периферију, док су остали само, као последњи трагови прошлости, ћевапчићи и ражњићи, који су не само задржали право грађанства и у центру модернизиране престонице већ су распрострли свој дражећи мирис и кроз целу Краљевину Југославију. Горе од Марибора, где је некад било мезе само мала црвена ротквица, па све доле до ÐевђелијеЂевђелије, где је царовала као мезе пастрма од козетине; и отуд од Јадрана, где су господариле као мезе маслинке и сушене сараге, па све до тимочких страна, где се кашкаваљ мезетио уз свако пиће - загосподарили су данас ћевапчићи и постали народно мезе подједнако драго свима Србима, Хрватима и Словенцима. И као сто се некада говорило: "Где је слава ту је и Србин", тако би се данас слободно могло рећи: "Где су ћевапчићи ту су Југословени!" Тако су ћевапчићи, пре него политика, пре но књижевност и уметност, пре но и све остале појаве, ујединили три племена једнога народа. И као што, улазећи у Мађарску, ви кроз ноздрве осећате да сте ушли у земљу гулаша; улазећи у Италију, ви тако исто морате запазити да сте ушли у земљу макарона, у Румунију у земљу краставаца и паприке, тако исто, улазећи у Југославију, ви по мирису ћевапчића можете осетити да сте ушли у кућу где живе три рођена брата: Србин, Хрват и Словенац.

Прве кафане носиле су имена по газдама зграде или по газдама радње. Других имена и назвања није било. Таква имена задржале су погдекоја од кафана и радња и до данас, уколико још постоје, као: Шишка-Лазина, Монака, Коларац, Хаџи-Максимова, Урошева, Шишкова, Хајдуковићева кафана, Панђелова, Пандилова, Талетова, Думина, Најдановића, Петка баштована, Гинић, Пере Џамбаса, Жмуркова, Чадина (постало од Чича Дина, скраћено Ча Дина - Чадина), Алексе Жандара, Виторова пивница, Германова башта, ÐозинаЂозина кафана, Зуљанова кафана, Шуменковићева, Соколовићева и тако даље.

Тако исто је добила име и позната кафана у Скадарлији код "Три шешира". Ту је раније била радионица (фабрика) шешира старога Димчића, оца познатијега кафеџије код "Империјала" ÐокеЂоке Димовића. На кући је била истакнута фирма на којој су била од лима изрезана три шешира. Ти су шешири дуго стајали и доцније, кад је фабрика престала да ради, а кад се у тој кући отворила кафана, сама је собом, и без икаквога крштења, понела име код "Три шешира".

Упоредо с тим одмах су почеле да се јављају, као називи, имена европских престоница и других великих градова, као: Петроград, Атина, Златан Праг, Одеса, Њујорк, Берлин, Лондон, Париз, Солун, Видин, Софија, Мали Париз, Мостар, Севастопољ, Бели Петроград, итд, а упоредо са овим и имена земаља, као: Америка, Трансвал, Босна, Британија, Русија, Балкан, Сибирија, Македонија, Херцеговина, итд. Одмах затим почела су се употребљавати и имена наших градова и места, која су обично била везана са рођењем или пореклом кафеџијиним. Тако су постала имена кафана: Параћин, Ваљево, Борча, Крагујевац, Ресник, Жича, Ужице, ÐердапЂердап, Делиград, Охрид, Авала, Посавина, Шар-планина, Шумадија, Битољ, Високи Дечани, Љубић, Зворник, итд.

У овој су ресторацији били редовни гости: практиканти, телеграфисти, великошколци и понеки отменији калфа. У ову су кафану понекад увраћали на доручак и тадање калфе Михаило ÐурићЂурић и Коста Ризнић.

Из ове кафане "Код вола" пријатељи ÐорђаЂорђа Бабића, првог српског комичара, натерали су овога да иступи јавно пред публику. Послушавши своје пријатеље и њихове савете, он је дао прву представу код "Уједињења" и постигао сензациони успех, те се од тога тренутка одао тој професији постижући све веће и веће успехе.

"Српски краљ" је од оснивања свога био кафана отмене и пробране публике па је то остао и данас. Тај реноме му је нарочито стекао дугогодишњи закупац Урошевић чија се кћер удала за др Стејића. Увек је то била тиха пристојна кафана; у њој се кретало одмерено, све било пажљиво, те је у ствари више личила на какав клуб но на кафану. Посећивали су је радо Радовић, председник касације, ÐокаЂока и Јефта Павловић, угледни трговац Талви, доктор Стејић, браћа Рашић и још неколико нотабилитета. Над кафаном је био чист и врло пријатан хотел који су посећивали највише странци.

На Зереку, где је половином прошлога века био јачи саобраћај и бурнији живот, било је тада више кафана но што их има данас у томе делу Улице краља Петра. Тако, у то доба постојала је: Турска кафана, Давичов хан, Талетова кафана, Хоџина кафана, ÐозинаЂозина кафана, Милутинова и кафана Јована Деде.

Почетком године 1866. играла је Мандровићева позоришна трупа још у Великој пивари, али већ маја месеца престала је и појави се у Београду Немац Карло до Ремаја са немачком трупом и са глумцима српским и немачким. Тај Ремај давао је српске и немачке представе једновремено и наметао се чак да он организира и прво наше државно позориште. Та дрскост Ремајева изазвала је реакцију код наших родољуба, те да парирају акцију Ремајеву, доведу из Модоша трупу Друштва за Српско народно позориште којој је на челу био Јован ÐорђевићЂорђевић. Та трупа је почела најпре давати представе код "Круне" (данашњи општински суд) а затим у Сушићевој кући код "Енглеске краљице", где је на оној страни плаца из Космајске улице била затим Синагога. Тако је кафана код "Енглеске краљице" у то доба постала права позоришна кафана, утолико пре што су тадању трупу Друштва за Српско народно позориште представљали најомиљенији наши глумци. У тој су трупи тада били: Ружић и Ружићка, Коларовић и Коларовићка, Милка Гргурова, Телечки, Софија Максимовић, Никола Недељковић, Лаза Поповић, Пелеш, Марко Станишић, Младен Бошњаковић, Милева Радуловићева, и други.

Знатно је да је представе ове трупе код "Енглеске краљице" посећивао и сам кнез Михаило и ту код "Енглеске краљице", после једне успешне представе, кнез је Јовану ÐорђевићуЂорђевићу дао реч да ће сазидати Народно позориште, којем се зидању одиста одмах затим и приступило.

Преко пута ове кафане, нешто мало ниже, у Поп-Лукиној улици, постоји данас кафана која се зове "Радничка касина", а некад се звала "Кафана код Луке Вукаловића" и имала је на фирми насликан лик овога херцеговацког устаског војводе. Како та кафана лежи преко пута Државне штампарије, није чудо што су јој најчешћи гости били чиновници и словослагачи из штампарије. У своје доба, као коректор Државне штампарије, велики део дана па и ноћи, проводио је у овој кафани ÐураЂура Јакшић, те је, веле, и многу своју песму ту, у тој кафаници, написао.

У Скадарлији је данас најпопуларнија кафана "Три шешира", која је у своје време била седиште београдске бохемије, коју је сад измешала и друга публика. Кафана "Три шешира" није врло стара. Као што смо већ мало раније казали, то је била кућа оца ÐокеЂоке Димовића, који је држао "Империјал". Његов отац је био фабрикант шешира (управо преправљао је и фарбао старе шешире) и на тој кући, у којој је он живео и радио, стајала је фирма, на којој су била насликана три шешира, сваки другог фазона. Кафана је по тој фирми понела име.

Преко пута Пашониног "Булевара", на другом углу постојала је до пре десетину година "Еснафска кафана". То је у ствари била еснафска берза рада. Ту су се у рано јутро збирали зидари, калдрмџије, циглари, тесари и друге занатлије, и ту су долазили они који су били потребити, те одводили раднике на посао. Разуме се, да су с вечери те исте занатлије увраћале у "Еснафску кафану" да оставе један део зараде. Но у тој кафани било је и једно засебно сопче, где су често увраћали и други. Тако је у своје време ту стално проводило ноћи ово друштво: ÐураЂура Јакшић, Панта Бесаровић, рачуновођа Министарства просвете, Алекса Шилић, телеграфиста, капетан Марко Петровић, Љуба Недељковић, телеграфиста и Илија "Ћопа", армоникаш. У тој собици је Ђура Јакшић написао и своју песму "Падајте, браћо!" После ове генерације, ту су собицу притисли великошколци, и држали су је деценијама.