Позоришна кафана — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Позоришна кафана | одељак= | аутор= Бранислав Нушић |… |
Нема описа измене |
||
Ред 17:
Први кафеџија Позоришне кафане био је Мита Базрђан који ју је држао у ортаклуку са некаквим Фераријем, Италијаном, који је држао кујну. Тај се Ферари након три године убио, чини ми се због жене, те је кафана остала само на Базрђану. После Базрђана ју је преузео Лаза Миодраговић, од овога Алекса Петровић, који се затим уортачио са Пасоном на Булевару. После овога држао ју је неко време Милош Костић, бивши оберкелнер код Гранд-хотела, а иза овога било је најсјајније доба Позоришне кафане, доба Пере Сотировића са Умке. По смрти Пере Сотировића, а да би наставили традицију и сачували физиономију, кафане, реше се два новинара, Јован Сјеницки и Милан Савчић, један познији оснивач, а други уредник "Епохе", да преузму ону кафану. Било је изгледа да ће под њима ова кафана добити прави свој израз, јер обојица симпатични другови, обојица су имали широки круг пријатеља, али они су у својим предрачунима заборавили на једну околност а та је: да су и сами били боеми. А боем, са боемским погледима на живот и људе, није кадар да буде газда. Они су с нама заједно и даље били редовни гости своје сопствене кафане; они су имали пуно срца за оне који би дижући се рекли Триши келнеру: "Тришо, запиши ово, сутра ћу да платим!", мада су знали да то сутра неће скоро сванути; они би чак позајмили новац пријатељу који ће с тим новцем отићи у другу кафану. Отуда овај покушај боема да буду газде није дуго трајао, те је кафану од њих преузео Милош Николић, дотадањи оберкелнер у Гранд-хотелу. И тако други Милош и други оберкелнер из Гранд-хотела уједно постаје и последњи кафеџија ове знамените кафане. Рат је угасио рад Позоришне кафане, а после рата у њеним просторијама било је најпре стовариште намештаја, па готовог одела, и најзад гвожђарска радња.
Под Пером Сотировићем и реновирана је Позоришна кафана. Тада се бавио у Београду чувени поборник примене народних мотива, сликар Инкиостри. Он је на све стране пропагирао своју идеју примене народних мотива, и успео је да у томе стилу изради седишта за седнице општинскога одбора, кабинет министра просвете, Цвијићеву радну собу и реновирао је најпре велику салу кафане Коларац, а затим и Позоришну кафану. Том приликом у Позоришну кафану уведене су и извесне преграде које су у доњем делу кафане престављале као неку врсту ложа, врло подесних да се друштво сепарира и донекле одвоји. У једној од тих ниша био је и познати сто Паје Маринковића, где би се на подне и с вечери збирало увек једно исто друштво, које би се после вечере повлачило у засебну собицу и ту, до дубоко у ноћ, и веселило, али и размишљало и расправљало о свакој појави нашега јавнога живота, те је са тога стола потекла многа здрава мисао, многа корисна иницијатива, многи важан и политички и социјални и културни покрет. За тим столом су седели људи свих партијских боја везани само личним пријатељством и оном чудноватом моћи покојнога Паје Маринковића који је умео да прибира људе и подржава везу међу њима. Сталне госте тога стола, кроз низ година, чинили су: Паја Маринковић, Бранислав Нушић, Јова Адамовић, Милан
Пера Сотировић, кафеџија, умео је нарочитом пажњом да задобије овај сто, те му је увек подешавао, а често и сам седао у друштво. Интересантна је метаморфоза која се извела у Позоришној кафани, у оној боемској атмосфери, на самоме овоме Пери Сотировићу. Он је дошао са Умке, зарастао у браду, са згужваним панталонама без манжетна, шареним прслуком, дебелом ћилибарском муштиклом и дебелим ланцем од сата, какав су у то доба носили наши свињарски трговци. Постепено, Сотировић се прилагођавао новој средини и то се с дана на дан опажало не само на његовој спољашњости већ и на начину мишљења, осећању укуса и интересу за јавне појаве. На њему су сад већ испеглане панталоне, кратко штуцована брада, беле и увек чисте манжетне са богатим златним дугметима, танак ланац на прслуку и танка ћилибарска муштикла. Он редовно посећује позоришне представе, води у кафани разговоре о глумачкој игри, интересује се за све остале појаве, док једнога дана не угази дубоко и у интимне боемске везе.
Ред 35:
У тој собици је и зачетак данашњему Удружењу глумаца Југославије. Искупили су се ту једне вечери ветерани наше драме и решили да образују Гумачки клуб са седиштем у Позоришној кафани. Из тога клуба развило се удружење свих глумаца у проширеној краљевини.
У тој собици водила се често и родољубива политика па и акција. Залазили су тада у ту собицу и Шантић и Ћоровић и Кисић и Стијепо Кобасица, а наилазио је богме и злогласни
Када би тај сто лети прелазио у башту, често су му се многи и многи придруживали. Са нама је радо седела пок. Цоца
- Слушајте! Ја имам уверење да је Милан Плут аустријских шпијун.
| |||