Дарданели — разлика између измена

Када је Мита Ристић узео кафану, он ју је нешто обновио. Прво је измоловао, поправио патос, купио нове столице од жутог дрвета, лаке и спретне, метнуо и два огледала на зид, а столове застро чаршавима. Тада су глумци београдског Народног позоришта, који су и раније ту залазили, почели све чешће и више да се збирају код "Дарданела", проводећи ту време пре и после пробе, пре и после представе, па чак и паузе између чинова. Друштво глумаца почело је привлачити и сав остали свет који се радо хоће да види и састане са глумцима, те кафана "Дарданели" на тај начин поче увелико да мења своју физиономију и да постаје састајалиште интелектуалнога Београда. То је утицало да се препороди и њен општи изглед. Када је познати кафеџија Љуба предузео радњу од газда Мите, он је кафану чак и проширио, те набавио и билијар, па чак и Тонетове столице од савијеног дрвета, те су тада почели у ову кафану да залазе и многи из чаршије, као и чиновници.

 

 

 

Крај књижевника и глумаца, код "Дарданела" је било збориште и свих осталих боема, каквих је био пун Београд тога доба. То су били ведри, весели и духовити људи, који су претпостављали "друштво" свакој другој дужности у животу. Нико од њих није био високи чиновник државни, велики представник чаршије. Били су то већином људи "понесени па пуштени", људи који су догурали до пола пута па их мрзело даље да се море, те угазили зарана у живот као практиканти разних надлештава или чланови певачких друштава или мали трговчићи, посредници или, најзад, људи који стално живе у очекивању нечег, тетурајући из дана у дан.

Међу редовне госте "Дарданела" спадали су и чланови певачких друштава. Тадања певачка друштва, или бар поједини њихови чланови, живели су од погреба. Чим би који грађанин умро, стекло би му се у дому по два-три представника певачких друштава те су се отимали за погреб. Стога су се такви чланови ревносно распитивали о билтену свакога болесника. Свако такво певачко друштво имало је свој штаб у којој кафани, одакле су се растрчавали у лов на мртваце, где се "хор" збирао за одлазак на погреб, и где се хор после погреба враћао да подели зараду и попије што је зарадио. Код "Дарданела" је био штаб певачког друштва "Корнелије" са хороводјом чика Пером Димићем. Најпознатији ловац мртваца и најјевтинији из тога друштва био је тенор Тадија Кекић. А ваља знати да је тај лов био рентабилна ствар јер је онај ко погоди погреб имао сем процената за певање још и посебан проценат за погођену пратњу. А имао је тај позив и својих непријатности. Тако је, на пример, највештији медју њима, Тадија Кекић, једанпут упао у кућу где је болесник био још жив и понудио хор за пратњу. Разуме се да су га избацили из куће, а судбина је пошла и корак даље те је тај исти болесник, неколико година доцније, присуствовао погребу Тадије Кекића.

 

 

Певачи су се делили при деоби на три класе; прва је класа добијала 3, друга 2,50, а трећа два динара. Сви горе наведени припадали су првој класи, изузимајући Косте Стефановића, практиканта, који је био у другој класи (и примао два и по динара) и увек се при томе бунио:

Лист се уређивао код "Дарданела", и био му је сарадник ко је стигао и писао је шта је хтео. Уредник сам није писао ништа; он је само недељом и празником носио цилиндер и скупљао паре да плати штампу. Нама, сарадницима, није плаћао, или смо му отимали по грош и сто пара. Ко је успео да му искамчи динар могао се срећним сматрати.

 

 

- Ишао бих ја - убеђивао га је Милан Цоцин - али немам ја тога угледа као што га можеш имати ти као уредник једног политичког листа, те не могу успети да продрем до оних од којих се то да сазнати.

- Па је л' ниси ти данас код министра на ручак? - Милану Зраку се смучи које од глади а које од једа а, да комплицира ситуацију, донесе му келнер, који служи те столове, једно цедуљче на коме је писало:

 

 

Још један случај, који је управо класичан, из историје овога листа који се уређивао код "Дарданела" - треба забележити. Лист није једне недеље изашао из простог разлога што уредник није могао да скупи новац да искупи број из штампарије. Када је то идуће недеље постигао, изменисмо стари слог утолико што смо унели две-три свежије дневне вести и спремисмо нов број. Г. уредник се сети још, и рече нам: