Катанска буна — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 231:
Ненад, Миле и још десетак поштених мајстора и трговаца дигоше се, те одоше преко моста тамо у логор, да моле за сиромаха чичу, да кажу да је невин као дете, да никоме никад не натруни, да је добар и поштен. Ја вас затворих овде у соби, па одох у собицу; тамо клекнух и мољах се Богу, да им буде на помоћи, да избави чичу, да распе бездушнике и прислушнике и свакога који о злу мисли.
Кад стигоше у логор, дуго су чекали, док их изведоше пред војводу. Он сеђаше пред шатором и пушаше, а око њега — нећу да помињем имена оне наше небраће. Они, непоменици, већином су данас под земљом, а мишљаху, кукавиде, никад краја њиховој сили и подвали. Чувајте се добро, децо, да за вама не ропће свет, да вам се гробова с гнушањем не клоне. Њихови гробови обрасли и травом и трњем, нико да их данас побуса. А ово што их је живих, сами се себе стиде, клоне се света ка' љиљаци светлости. Презрење и мрак, то је плата таким безделницима.
Војвода дуго сеђаше и ћуташе, димове пушташе час ређе, а час као облак брзо један за другвм.
И Бог зна колико би се још тако ћутало да се
— Господару!
Али он ни беле, само га оштро погледа, рекао би, пресећи га хтеде.
— Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан
— Код мене су, браћо, сваком врата отворена,
▲— Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан при-мити, господару! рече Ненад, па поче као давати знак осталима да се уклоне.
▲— Код мене су, браћо, сваком врата отворена, по-че војвода тако ласкаво и благо, да се није и на-смехнуо, ви бисте рекли, е се неко заслонио за ње-гова плећа, па беседи.
— А каква вам је невоља, браћо?▼
▲— Ми смо то и чули, господару, па зато и дођо-смо да те видимо, и да те молимо.
— Велика невоља, господару, велика! повикаше сви у глас.▼
▲— А каква вам је невоља, браћо?
— Грђа бити не може, наставиће Иенад, пошто се остали стишаше. Ако овако и даље потера,
▲— Велика невоља, господару, велика! повикаше сви у глас.
— Не говори о њему док те нисам ћутању научио!▼
▲— Грђа бити не може, наставиће Иенад, пошто се остали стишаше. Ако овако и даље потера, господа-ру, онда боље угарак у чаршију, а чељад у планину. Грехота је с кривог да праведни страда. С божје стране молимо те, да не слушаш сваку и свакога. Бог нас дао свакојаких, кукоља вазда међу пшеницом, али му не дај да овлада — та коров је коров! Ето и наш кукавац чича Остоја .. .
— Али, господару!▼
▲— Не говори о њему док те нисам ћутању научио!
— Стари је то лис, једва ми је и пао у гвожђа. Али, наместићу угурсузину, несавитљива плећа;
▲— Али, господару!
— Не, не тако, господару, поче Ненад мало
▲— Стари је то лис, једва ми је и пао у гвожђа. Али, наместићу угурсузину, несавитљива плећа; до-ста се је, пас, ребрио по овом ђавољем гнезду .. .
—
▲— Не, не тако, господару, поче Ненад мало ва-треније, Шабац није нигде био гнездо ђавоље, а опет ти велимо ево сви у глас: чича Остоја није кри>в! Ко-лико смо ти, господару, сви ми сагрешили, толико V, он. Ил' њега отпусти, ил' и нас повежи: па што буде њему, нек' буде и нама. Али, он да гине и тру-не, а ми да живимо и скрштених руку да гледамо, то би, господару, била и грехота и срамота. Ми те и опет лепо молимо, ослободи чича Остоју.
— А зар њему треба суда, господару? говораше Ненад. Зар га ниси видео да је жив умро? Остарио, ослабио; нема га кожа, кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи склопи, и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију
▲— 0 њему више ни једне, још му нисам ни судио! рече војвода, па ућута, поглед спусти преда се и по-■че пуштати све чешће и чешће димове. Доња би му усна час по задрхтала, а чело би се све јаче и јаче
— Сви за њ добри стојимо! повикаше сви у глас.▼
— Ха, ха, ха! смејаше се мучки војвода, још да вас је два пут толико, па вам га не бих дао на веру. Знам ја добро вас Мачване: двориће и протераће
▲— А зар њему треба суда, господару? говораше Ненад. Зар га ниси видео да је жив умро? Остарио, ослабио; нема га кожа, кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи склопи, и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију ...
— Хе, хе! јетко се насмехну чичица Ненад,
▲— Сви за њ добри стојимо! повикаше сви у глас.
— Шта велиш? цикну војвода.▼
▲— Ха, ха, ха! смејаше се мучки војвода, још да вас је два пут толико, па вам га не бих дао на веру. Знам ја добро вас Мачване: двориће и протераће се-дам господара до подне, а седам од подне. Не бих дао једног Гружанина за сву вашу Мачву и По-
— Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ни дужна. Је ли то правда, је ли то закон? Јесмо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи? Јесу ли ово оцеви, или су
То му беше последња, јер у тај мах докопаше га војводини самсари, осуше на њега кундаке и
▲— Хе, хе! јетко се насмехну чичица Ненад, погле-да у друштво, па у војводу. Лако ти је, господару, збијат' шалу с нама невољнима. Да ја седим пред тобом, а ти да стојиш преда мном, Бога ми те не бих тако вређао, господару. Али шта му знаш; дана ти је власт, а имаш и силе, можеш радити како ти срце говори. Само не заборавлЈај да смо браћа твоја, да смо једна крв. Тако ми Бога, не бисмо 'вако ни везира молили, а ми ето у тебе, нашега брата, тра-жимо да нам пустиш оног старог изнемоглог патни-ка. Знаш ли, господару, да ]е и он у своје младо до-ба крајинио тамо око несрећне Дрине, па сад да га своја браћа везују и бију. Ако је већ до тога дошло, онда или да гинемо сви, или да се турчимо.
▲— Шта велиш? цикну војвода.
::::::::VI.
▲— Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ни дужна. Је ли то правда, је ли то закон? Јесмо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи? Јесу ли ово оцеви, или су бе-ћари и бескућници? Немој тако, војводо, немој тако, крв наше деце тужиће те пред Богом; Бог је кад-кад и поспор, али достижан. Стићи ће те његова на-зна, кад јој се најмање узнадаш. Ако нам чичу не пустиш, проклет да си и од нас и од наше ...
▲То му беше последња, јер у тај мах докопаше га војводини самсари, осуше на њега кундаке и церићс. Јаукн'о је, сиромах, два три пута, а затим му из-немогну глас. Миле и остали уклонише се у онај мах од оних насилника. Кад је хтео заклонити јаднога Ненада, отисну га нека војничина кундаком у ребра тако, да се одмах обнесвешћен стропоштао на траву. Кад је после неколико тренутака к себи дошао, осе-тио је ужасан бол од крвничкога ударца, а кад је по-гледао унаоколо, није опазио близу себе никога. Дру-гови се разбегли, војвода улегао у шатор, а Ненад је можда у тај мах негде крчао, стењао и Богу душу давао под ударцима, који би били сувишни и за нај-јаче лавове, а камо ли за јаднога и слабога — човека.
Отац вам је, драга децо моја, једва домилио кући. Чим је дошао, пао је на душек, а бејаше побледео као жути лимун. Хладан га зној пробијаше по челу, а угашеним очима тражаше час мене, час вас. Видех, жалосница, да му добро није, па цикнух колико ме грло ношаше. Нагох се на њ, а он ми узе руку и ућуткаваше ме; очи му се наводниле сузама.▼
— Куку Миле, брате слатки, шта ти је? почех га питати, а он ми показа
▲Отац вам је, драга децо моја, једва домилио кући. Чим је дошао, пао је на душек, а бејаше побледео као жути лимун. Хладан га зној пробијаше по челу, а угашеним очима тражаше час мене, час вас. Видех, жалосница, да му добро није, па цикнух колико ме грло ношаше. Нагох се на њ, а он ми узе руку и ућуткаваше ме; очи му се наводниле сузама.
Још не беше добро ни ославио дан кад чух јаку лупу на нашем капиџику. Сестра искочи напоље, ал' мени се ноге скратиле, па ни крочити. Никакво
▲— Куку Миле, брате слатки, шта ти је? почех га питати, а он ми показа леву страну испод пазуха. Раскопчам га и уклоним кошуљу. Јаој мени, шта ви-дех! — грдне модрице по витим ребрима. — А који те душман удари, ударила га сабља по срцу? — Он само заиска хладан облог, па заћута као сињи камен. Ту ноћ не преспавах са сестром, непрестано мењасмо облог за облогом. Кад бејаше тако пред зору, ухвати га сан. Сестра сг диже и седе на моје место, ја одох те прилегох мало. Како бејах уморна, сан ме завара. Спавам, а сневам: Учини ми се, као да се сруши једна страна од кутњега зида. Поплашена скочим и про-трем очи, погледам на ону страну, ал' зид стајаше здрав и читав исто као пре. Неће бити добро, поми-слих у себи, а хладна ми се гуја сави око срца. Суза сузу сустизаше. Вас двоје се бесте пробудили. Ја одох да вам спремим доручак.
— Како имаш образа, нечовече, да ми на праг
▲Још не беше добро ни ославио дан кад чух јаку лупу на нашем капиџику. Сестра искочи напоље, ал' мени се ноге скратиле, па ни крочити. Никакво до-бро не слутих. Сестра одбрави, а зло те у кућу: де-сетак момака наоружаних до грла, а међ њима и наш комшија Перко, са шишаном у руци и некаквом јатаганчином за појасом. Кад га видех, планух од гњева и једа, па стадох на кућевни праг.
— Је ли газда Миле код куће? повикаше момци.▼
▲— Како имаш образа, нечовече, да ми на праг сту-пиш? повиках на Перка, а он, кол'ко беше опак и не-ваљао, опет ушукутри, па окрсте главу да ме не
▲— Је ли газда Миле код куће? повикаше момци.
— Он је болестан.
▲— А шта ћете с њим? Нема с вама никака рачуна; викнем им ја.
▲— Али има господар. Нек' изађе амо напоље. __Он је болестан.
Изведоше вам оца онако болна, боса, гологлава. Сестра цикну, а ја у кукњаву. Она докопа фес, а ја обућу, те за њим. Он, жалосник, једва корачаше, један га вођаше, а други, јаој! час па би га гурнуо.
▲— Болан или здрав, мора господару, повикаше, па у тај мах ме двојица одгурнуше те посрнух и је-два се одржах на ногама.
Једва домилим кући. Вас обоје застанем пред
— Црна Видо, шта си дочекала, душмани ти кућу раскућише, кам им у срце! Упропастише тебе и децу, пропаст их снашла! Што ћу и како ћу тужна, јад их поморио! Како ли ћу децу очувати, не имали их! Како ли ћу тугу проболети, бол им у
И још бих онде седела и кукала, да од некуда не искрсну Циганка Фата. Та Туркиња често ми
— А што сте се ту осамиле, лепе моје хануме? Што ли кукате? А где ти је газда? А деца? — Ја јој испричам моју црну тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном
Више сам се пута канила са сестром у логор, али нас ни близу не хтеше пустити. Молила сам,
▲— А што сте се ту осамиле, лепе моје хануме? Што ли кукате? А где ти је газда? А деца? — Ја јој испричам моју црну тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном во-дом, те се написмо. То је било све што смо тога дана узели у уста. После нас не хте оставити за цело вре-ме оне моје велике несреће. Бог нека јој се одужи, кад буде на ономе свету!
Поче на земљу падати мрак. Кроз поведрину
▲Више сам се пута канила са сестром у логор, али нас ни близу не хтеше пустити. Молила сам, закли-њала, плакала, али све то беше узалуд, не поможе ништа. Никога не пуштаху у поље. И ја, и Ненадо-вица, и чича Остојина баба, и много других жена све из побољих кућа, сеђасмо тамо на бајиру и плакасмо, али нам се нико не смилова. Они, који би имали ми-лосрђа, не смедоше нас ни погледати, свак' се скла-њаше, да га не снађу исти таки јади.
▲Поче на земљу падати мрак. Кроз поведрину про-вириваше тамо амо по гдекоја звездица. Са иетока пун месец осветљаваше нас бледе и измождене. Као слике од камена сеђасмо све до зоре на бајиру, и као у гадне сабласти каква страшна сна, гледасмо тамо у беле шаторе и оне паклене ватре стражарске, што се виђаху на градскоме пољу.
::::::::VII.
Сутрадан, у највећој тишини, сахранише нашега честитога комшију Ненада. Беше, јадник, покривен платном од главе до пете, те му не могосмо видети изгрђено лице. И данас кунем безбожне руке, које се могоше огрешити о његову свету душу. Гроб је
А отац ваш,
И старога чича Остоју, престрављенога и
Напуни се Шабац удовица. Народ се ућута; куће, донде широм, притворише се. Свак' се снебиваше у својему куту, и мољаше Бога, да га не окачи какво изненадно зло. Како онда ишчезоше састанци и села, још ни данас, децо, не повратише се. Сумња и
Да вам још причам како Вучић смаче Богићевића, како се хајка дигну на катане, те их до једнога
</poem>
Линија 285 ⟶ 286:
=== Напомене ===
* Ова
=== Извори ===
* ''Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела'', Књига
{{ЈВ-аутор|Милорад Поповић Шапчанин|1895}}
| |||