|
::::::::IV.
Онда, децо, није било ни оваких пошта, ни оволико новина као сад. За телеграф и не знадијасмо да га има на свету. Па и путеви, зар бејаху као сад? За насипе ми ни знали нисмо. Ето се у Богатић ишло како тако до Сокине механе, а оданде кривудај лево десно кроз шуму преко жила и пљоштара на Белотић до у Богатић. Та шта ћете, кад ни у самом Шапцу још не беше калдрме? Због рђавих путова и свет се не гибаше толико као данас-дани. Ко ти је највише одлазио и долазио? — трговци. Лети, када време бла-кнеблакне, кад се гора заодене листом, могао си видети по гдекога да прође к Смрдан бари, или о празнику да иде у манастир с болницима ради молитава. А када 0о јесени, онда, децо, путници све ређи, цигло момци што одлажаху у села ради вересије. А чим први снег, ухвати се где и ту си, док пролетњи ветар опет не просуши стазе и богазе. Никуда ни маћи, ван што се иђаше празником у цркву, а радником овда онда са села на село.
А данас? Што се јутром збуде у Београду, већ по подне знају деца шабачка. Свет је данас и језика проливенија. А онда је, вера и Бог, и то другачије било. И ко чуо — не чуо, ко видео — не видео. Тако се и збило, да ми више ништа не чусмо за катане, који одоше правце на Велико Село к ЛознидиЛозници. Као начули смо, да се силан сељак за њима слегао, али никаква хабера где су и како су.
Једно по подне седимо ја и отац ваш доле у башти-цибаштици. Он ишчекиваше каву, па да тркне у дућан. Та- манТаман ја из куће, а капија се широм отвори. — Гле моје миле Убљанке! викнух радосно и истрча'хистрчах пред сестру-. Прихватих јој дете и изљубисмо се. Донесох јој воде да се умије; тај дан беше јака врућина.
— Па како ви ту живите? упита, пошто се мало поодморила.
— Ето, као што видиш, сестрице. Опажаш ли ка-квукакву промену?
— Рекла бих да је све као што сам пређе оставила. Додуше, још вам нисам ни завирила у сваки буџачић.
Рекосмо јој, да смо за време морали отпустити момке. Она се на то мало поозбиљи.
— И код нас вам, роде мој, иде доста свакојако. Узвилио свет, лапа потегао некуд, као да му је буди Бог с нама памет завезао; не гледа ти ту нико више себе и своју чељад на дому. Па се и искреност вро-грушалапрогрушала, а и поштење махом ојело. Сваки ти дрми, врче, а да знате бар зашто и крошто. Неки враг му заврнуо мозак, па је све то ћудљиво и лукаво. И што је остало неокужених стараца, и они су нешто не-мирнинемирни и усплахирени. Бог нека суди ономе, који нас је тако поцепао. Свему су томе криви они велики ли-чинариличинари, семе им се затрло!
— А ми мишљасмо, свајо, да је само у нас тако, примети јој Миле.
— Како код вас само, зете? Како ти је код вас и код нас, тако ти је и у Палежу и у Ваљеву, и свуда куд год крочиш по овој нашој тужној земљици. С да-надана на дан губе се људи искрени и од речи. Нико ти ником не верује, један с другим слатко, а лисички. Тркни-слажи, отиди-пренеси, то је већ многима сва-кидашњисвакидашњи рад. Куд ће то отићи, шта ће се из тога из-лећиизлећи, чисто стрепим кад на то и помислим. Бог убио онога, који први запати у нас ту лукаву стоку! Мрт-БОГМртвог га земља не примила!
— Прођ' се, сестро, клетве, рекох јој, све ће још Бог на добро окренути.
— Мучи, сестро, Бога не помињи! Чисто се бојим, да се није иселио из ове наше вајне земљидеземљице. Та зар би он трпео ово, што се јадном свету чини на беломе дану? Та само да чујеш кога окапетанише у нашој Тамнави? ... Али, ја блебећем, а не пазим где сам. Данас ти и жене повлаче на одговор за најмању бес-мислицубесмислицу. Ономад седесмо код мртвадамртваца, па водисмо говор о покојном овом, о покојком оном, док ти {еднаједна случајно помену покојнога Радојицу, што, сиромах, прогнан и умре. Већ сутрадан чуше то у конаку и си-ротусироту жену зваше и псоваше. Е па сад ти ту буди па-метанпаметан и поштен; али — ја говорим, а и не пазим где сам.
-г— — Та не бој се, сестро, почех је храбрити.
— Добро ми се и бојати, селе. Није ми за мене, али нисам рада увалити у зло мужа и ово невино детенце. Та све ми је једно, била ја а иене била, али, ето, ве-занавезана сам за моју породицу. Да се човек не мора о-свртатиосвртати за собом, би ти јунак прекрилио земљу. АлигАли, како потераше, скоро ће и жене побацати преслице, и плашљивци духом пренути. И кад ти се све то диг-недигне, биће . . . Али . . .
— Бог ће сачувати земљу од те несреће, рече Миле.
- — Доста је немира претурила преко своје младе главе, рекох ја. Ратни пустоши доста су је невину газили. Па још се и не дигоше сва села из гаришта својих, још леже кости на бојним пољима. Не, не, нама треба одмора, ред је да и ми једном мира у-живамоуживамо.
- — 0О, да би све на миру прошло, а ово, што гово-римговорим, био празан страх. Али ја вам и не рекох; чусте ли ви, шта се збило с катанама?
— Не, и приђосмо јој ближе, да боље чујемо.
— Богме беше читав покољ ка Буковици. Наши се-љацисељаци сузбише сељаке што присташе уз катане; веле да су побијени и похватани. Само неколицина спасла се у шуме и гудуре.
Она то говори, а загрме топ. Како се бејасмо заговорили и не чусмо топот и жагор напољу^. По-трчасмоПотрчасмо на капију. Свет се усплахирио, збуњено хо-ђашехођаше тамо-амо, а дућани се затварају.
— — Ето Вучића с војском! повикаше неки, а мој ти Миле оде и сам да дућан притвори. Ја и сестра утрчасмо у кућу, искуписмо вас двоје око себе и при-творисмопритворисмо капке на прозорима. Једно крило отшкри-нусмоотшкринусмо да видимо шта се на улици збива. Мало прође, а дође Миле. Мало по мало, па се разбегну свет. Ђе-пенциЋепенци се притворише као о велику петку; никога жи-вогживог на улици, као да куга мори. Не потраја дуго, док затутњи отуда од горње стране.
Напред је ишла коњица, за њом јахаше Вучкћ.Вучић, а за њим тобџије. Међ војском Подринаца тма, понај-вишепонајвише све везаних руку. И сад се, децо?, згрозим, кад помислим како су изгледала та јадна и жалосна ство-рењастворења.
Као да сад гледам Вучића. јахаоЈахао је на коњу зе-ленкузеленку, а одело му беше, 'нако, крџалијско. Око феса везао машију, гунић и чакшире све то просто, сук-неносукнено. На ногу му црљени опанци, притегнути уз ча-рапечарапе, опет шумадијски. Испод обрва пресецаше о-штримоштрим очима, да нас страх подузимаше. Први међ господом, па вођ све земаљске војске, а на њему, де-цодецо, ни чохе, ни свиле. И прост занатлија радо чохом замењује сукно, а некмо ли великаши и господа. За-штоЗашто својега не држат 'се реда, помислих у себи, и по-чехпочех се све већма прибојавати. Да Бог на добро окре-неокрене, рече сестра, кад јој почех казивати страх.
Војска се утабори на пољани према граду, пошав ђумруку. Кад шатор подигоше вођу, поздрави га пуцањ из топова. Чини ми се да ми и данас уји у ушима громовна пуцњава. Мислим, децо, да не беше Шапчанина, који тада не задрхта, духом не клону. Ми не бесмо срца страшљива, наша су села родила Луку и Штитарца, Чупића и Поцерца Милоша. Ми од боја не би зазирали; да је отимати Босну од Тур-чинаТурчина, пешице бисмо прегазили Дрину; ал' је, децо, мука над мукама, брат на брата кад подиже војну. Кад се браћа подушмане, још су гора и од самих по-турицапотурица. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се ср> цусрцу њихову и постану тврђи од камена.
Те вечери затвори се варош. Стража не даде ни-коменикоме ни излазити, ни улазити. Само што излажаху војници у села, те довађаху сироте сељаке на суд — и мучење.
V.
::::::::V.
И сад ми се, децо, стужи, кад помислим на ондаш-ња мучења. Ма како да се усилим, опет вам не могу испричати јада, што их претрпесмо у оно црно и не-срећно време. Као да се од људи створише тигрови. Та да су зли дуси били пали међу нас, не би нас став-љали на горе муке, од оних што их тада поднесосмо. Али — зар тако беше суђено, да брат пропишти од руке братовљеве? ▼
Сутрадан видесмо где чопором дотерују сироте се-љаке, улесили их у дугачке низове, па гоне као другу стоку. Другима сапели и ноге и руке. Некима разба-рушене кике, и рубље исцепано, по неког јадника и крвца облила, па узвереним очима тако страховито погледа на своје гониоце, да је то ужас било погле-дати. Чича Милију доведоше из забрана, везана на коњу, раздрљених прсију и гологлава. Ћелав, готово без и једне длаке, а припека паљаше, да човеку мо~ зак провре. ▼▲ И сад ми се, децо, стужи, кад помислим на ондаш-њаондашња мучења. Ма како да се усилим, опет вам не могу испричати јада, што их претрпесмо у оно црно и не-срећнонесрећно време. Као да се од људи створише тигрови. Та да су зли дуси били пали међу нас, не би нас став-љалистављали на горе муке, од оних што их тада поднесосмо. Али — зар тако беше суђено, да брат пропишти од руке братовљеве?
За кратко време напуни се коначка авлија тим до-гнаним светом. Све везано, изнурено страхом, па о-чајнички очекује смрт, или оно што је још горе од смрти — мучење. Сатерали их у гомилу, као трговци говеда, а муве и омара да их посатиру. Једни пове-зани за плот, други се скаменили у рогама и клеч-кама. Међу њима се овда онда чујаше крчање и сте-њање. Многи је јадник и издахнуо онде од великих мука. ▼▲ Сутрадан видесмо где чопором дотерују сироте се-љакесељаке, улесили их у дугачке низове, па гоне као другу стоку. Другима сапели и ноге и руке. Некима разба-рушенеразбарушене кике, и рубље исцепано, по неког јадника и крвца облила, па узвереним очима тако страховито погледа на своје гониоце, да је то ужас било погле-датипогледати. Чича Милију доведоше из забрана, везана на коњу, раздрљених прсију и гологлава. Ћелав, готово без и једне длаке, а припека паљаше, да човеку мо~ закмозак провре.
Друго сместиште догоњених беше тамо под гра-Дом; збили их у говеђи обор, а бише их троструком, горе од скотова. Кад је који несрећник зајаукнуо, срце ти је од жалости пуцало. Али, рука мучилачка не знађаше за милост: на махове бише невољнике све тупим кундацима и церићима. Јаукање беше у први мах ужасно, после све тише и слабије, док се напо-слетку не изгуби у неком уморном укању, ридању и стењању. Многи је мученик, под бојем, и душу ис- ▼▲ За кратко време напуни се коначка авлија тим до-гнанимдогнаним светом. Све везано, изнурено страхом, па о-чајничкиочајнички очекује смрт, или оно што је још горе од смрти — мучење. Сатерали их у гомилу, као трговци говеда, а муве и омара да их посатиру. Једни пове-заниповезани за плот, други се скаменили у рогама и клеч-камаклечкама. Међу њима се овда онда чујаше крчање и сте-њањестењање. Многи је јадник и издахнуо онде од великих мука.
пустио.
▲ Друго сместиште догоњених беше тамо под гра-Домградом; збили их у говеђи обор, а бише их троструком, горе од скотова. Кад је који несрећник зајаукнуо, срце ти је од жалости пуцало. Али, рука мучилачка не знађаше за милост: на махове бише невољнике све тупим кундацима и церићима. Јаукање беше у први мах ужасно, после све тише и слабије, док се напо-слеткунапослетку не изгуби у неком уморном укању, ридању и стењању. Многи је мученик, под бојем, и душу ис-испустио.
Око војводина шатора, на градском пољу, бео свет војске и народа. Позатваране канцеларије и чар-шијечаршије. Поштена браћа и не помаљаху се из кућа, свак ћуташе и у себи се Богу мољаше, да нас спасе бедсбеде и напасти. Али се је, децо, тешко извити беднику к напаснику. Бог вас од н>ихњих закрилио у вашем пото-њемпотоњем животу, само му се ваља вазда молити и не ср-дитисрдити га!
Хај, и сад ме текне у срце хладан нож, кад помк-слимпомислим, децо, на оно кобно јутро. Чини ми се, свет не може бити више онако грозан и осветљив као што онда беше. Ја баш прислужих кандиоце, па приђох икони, а ваш ме отац викну: „Видо!"
Ја га погледах и приметих да је нешто усплахирекусплахирен.
— Ходи, ходи брже прозору.
Приближим се. Боже, Боже шта сам видславидела! На-шегНашег старог доброг чича Остоју гоне везана, а за њим нагло неколико беспослених неваљалаца. Ја цикнух. а отац ми запуши уста рукама. Сузе саме поврвеше и ја вам плаках, плаках, и поче ми се одмах нешто рђаво предсказивати. Миле сиђе доле у авлију, те вик-нувикну комшију Ненада.
__Ја — Ја по Богу, брате, ко ли оцркиоцрни чича Остоју?
— Сад ми баш рече кнез Живан.
— Сад ми баш рече кнез Живан.
— Говори, молим те — не чекај да те још један-пут питам!
— Познајеш ли Драгића, покојнога Здравка стру-њараструњара?
— Знам га — име му се не знало!
— Он баш седи до чичине куће, плот уз плот.
— Знам му и гнездо вучије . . .
— Па јуче оптужи чичу Вучићу . . .
— Ха! одмах сам помислио, угурсуски син . . .
— Напетља ти на сиромаха старца триста сија-сетасијасета. Те не знам како се код њега не знам ко скупљао ноћу у поноћи, те шта се тамо шило и рило, како су долазили и неки људи из прека . . .
— Прека му смрт била, лажову и безбожнику.
— Да је за вајду, и ја бих га клео, Миле, рече, од клетве се ништа не замеће.
— Па шта да чинимо, Ненаде, брате? упита га Миле.
— Ваља се дићи у поље.
— Па?
— Рећи Вучићу очи у очи, да оно пашче лаже, и да је око њега сам лажа и варалица!
— А ако нам узневерује, куда ћемо онда?
— Куд и друга поштекапоштена браћа, у обор, у кврге, ил' ону проклету јаму.
— Мучи, не говори!
— А као што да не говорим, бре! А говорио, а ћу-таоћутао, ето сутра мечака и пред наше дворе. Мислиш ти да већ не рију и испод наших кућа? Чисто ми неки вражји сврабови кажу, да је близу ред и на моју кожу. Али баш ми је свеједно, кад ми се је с њоме већ и тако растати, бар нек' иде за правду божију. Чујеш ли ме, Миле, не могу ти очима гледати неправ-денеправде, па ма сутра висио!
— Хајд' махни се — не помињи вешала!
— А као што тако од н>ихњих зазиреш? Мени се, бра-тебрате, све нешто предсказује, да нећу склопити очију код куће на постељи. Али што Бог да — једна ти је смрт, а у кући, а на точку, али, коно, на зеленој грани.
— Прекрсти се, Ненаде!
— Данас, брате, ни крст не помаже. Безбожни-штвоБезбожништво улегло у свет. Та 'вако не беше ни за турске су-дијесудије. Дај те варај и завађај народ, да би себе силом подигли. Глупа рита поводљива будала, удри на се лико, да огрне не знам кога у сјај и господство. Ето тако ти је сад — све претворно и лукаво колико нас глава у Србији, па сад живи, ако можеш, слатки брајане!
— Ваља се склањати!
— Шта склањати — на мегдан, ако си Србин, — око у око! Да питамо тог сокола Вучића: где научи те књиге варалијске? Диж'те с', браћо, да ујмимо по-резупорезу! Порез оста, господара неста. Церић, јаме, квр-гекврге и точкови, то би плата за услуге у грешноме де-луделу. Дигоше их с бабова огњишта, растераше силом у туђину, да се скитају и да глад гладују. Па сад, Ми-леМиле, кад им догорело, кад пођоше да поврате што им је отето, сад су ето бунтовници, злочинци. Зар ти држиш да су неваљали људи, те несрећне катане? То су осветници, то су мученици, мој драги Миле, а не ја и ти!
Наш комшија Ненад беше веома срчан човек, јако на гласу са свога срца и своје правде.
Не знађаше вам он за хатар и за себичност. Воља-шеВољаше и свадити се, а не пропустити кривду, а Боже сачувај да би преварио сељака или кога му драго, па ма за тезгом гладан седео. Једанпут, не знам ко оно беше кмет, па поче расипати општинску шуму својим рођацима, суродицама. Где год се два три са-стадошесастадоше све о томе, један — те ми ћемо с њим овако, други — те ми ћемо с њиме онако, а кад би на збору, све ти ником поникло. „А што вам се, браћо, језик завезао?" повика Ненад, па искреса у очи кмету и народу, једне не остави. Народ за њим гракну и онај некмет није подне дочекао — раскметише га! Такви ваља да сте, децо моја; будите јунаци на збору, на јавноме месту, а на селу ће их свагда доста бити.
Ненад, Миле и још десетак поштених мајстора и трговаца дигоше се, те одоше преко моста тамо у логор, да моле за сиромаха чичу, да кажу да је не-винневин као дете, да никоме никад не натруни, да је добар и поштен. Ја вас затворих овде у соби, па одох у собицу; тамо клекнух и мољах се Богу, да им буде на помоћи, да избави чичу, да распе бездушнике и прислушнике и свакога који о злу мисли.
Кад стигоше у логор, дуго су чекали, док их изве-дошеизведоше пред војводу. Он сеђаше пред шатором и пу-шашепушаше, а око њега — нећу да помињем имена оне на- шенаше небраће. Они, непоменици, већином су данас под земљом, а мишљаху, кукавиде, никад краја ЊИХОВОЈњиховој сили и подвали. Чувајте се добро, децо, да за вама не ропће свет, да вам се гробова с гнушањем ке кло-не клоне. Њихови гробови обрасли и травом и трњем, нико да их данас побуса. А ово што их је живих, сами се себе стиде, клоне се света ка' љиљаци светлости. Пре-зрењеПрезрење и мрак, то је плата таким безделницима.
Војвода дуго сеђаше и ћуташе, димове пушташе час ређе, а час као облак брзо један за другвм. По-давио ноге на пиротском ћилиму, па мрко погледаше то на лулу пљоснанату, то у оштре шиљкове сзојих јеменија. Донеше, те пред њима испи кафу максузију из шарена филџана у сребрну зарфу. Око шатора самртна тишина, сваком се језик завезао, као да ни~ где говорити ни знао није. Само се тамо поиздаље чујаше рзање хатова, што их сеизи тимараху.
И Бог зна колико би се још тако ћутало да се ком-шија Ненад не осмели те рече:
— Господару!
|
