Катанска буна — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Катанска буна | одељак= | аутор=Милорад Поповић Шапч…
 
Нема описа измене
Ред 92:
::::::::III.
 
Онда су, децо, била бурна времена. Час по неки преврати у земљи. Било их је много, који хтеше да буду прваци. Овај врбуј овог, онај савиј оног, а наш свет поводљив, па вам се за кратко време начини читав ђавољи метеж. Један је овога, други је онога, а ни један свој. Охладнише међу собом најприснији пријатељи, позавадише се ортаци и рођена браћа. Неки се продаваху за владине људе, и свет поверова. Други искурјачише да су бунтовници, и народ их се клоњаше као заразе. А и како не? Гласови се про-нашахупронашаху свакојаки, а татарин за татарином и дању и ноћу; сваки осећаше скору олујину. Хајде што људи, али што и жене узавреше. Па још које? Све оне ала-пачеалапаче и трчилаже, чупе и аљкуше. А бабице, каћипер-кекаћиперке, разношаху њихове плетке с једног краја вароши у други. Ако је жалосно село, ако је на свадби и пратњи, то ћу-ћу-ћу — смућуј, то га-га-га — лажи. Оговараља и оцрњивања преотеше мах, као да по-следњепоследње време настаде. Ако се много мешаш са све-томсветом, сумњив си; ако се повучеш и не излазиш, још горе. Стари, обично говорљиви људи ућуташе и само махаху главама, кад их што упиташ. Највреднији прегаоци пометоше се и изгубише вољу за рад. Се-љациСељаци се клоњаху варошана. Трговина стаде, радње попустише, а пазари никакви. Свећа, со и сапун, то се цигло трошило, а шишарку нико не погледа. СваккСваки дан је бивао црњи и гори, а ни од куда нада, да ће боље бити. А од очајања, децо, ништа вам горе нема.
Свакога вечера хватала сам с Милом рачун о за-радизаради и потрошку. Трошкови све исти, а привреде с дана да дан мање. И добит би халалилмхалалили, само да се могаше главно не начињати. Али, (и сад ме боли на срцу) једнога дана наста и та невоља: почесмо јести готово.
— Богме нам се ваља стећи, Видо, рече ми једно јутро Миле, јер како је почело, брзо ће нам блага понестати.
— А не би л' се могло још дан два почекати?
— Не.
— А шишарке?
— Нема ни њој прође. На овом бурном времену снебивају се трговци из прека. С тога и не прелазе.
— Па шта да чинимо?
— Не знам. Знаш ли ти што, научи ме.
— Како да учим тебе ја женска страна? Али, че-кајчекај. Не би л' добро било да момке отпустимо?
— Па куд да иду сад?
— Додуше је и за њих незгодно, али, али нека се за време склоне у своја села. Какво је време, ни~ штаништа им друго не остаје. А кад се умири и пазари крену, онда ћемо их звати.
— А да ли је то право, Видо?
— Изгледа додуше без срца, али је, веруј, паметно. Од главног се живи, а не оду ли у села, наскоро ће се истрошити. Ми гледамо да спасемо себе од оче-виднеочевидне пропасти; није право њих ради да пропадне-мопропаднемо и ми. Они ће то и сами увидети, кад им кажеш ка-кокако је.
— Вечерас ћу с њима говорити, рече и оде у дућан. Кад сам га испратила, грунуше ми сузе. Ок оде ту-
жан Кад сам га испратила, грунуше ми сузе. Он оде тужан, а ја још тужнија. Чини ми се, децо, како онда заћутах, нигда вам више не запевах. Почех ручак спремати; запршка ми два пут загори, а млеко иски-пеискипе — толико сам била ван себе. Вас двоје се играсте у баштици, живи и весели ка' и пре. Ја вас гледах и би ми теже на срцу. Кад смо у подне били за со-фромсофром, вас двоје, да сте живи и здрави, јеђасте као мали гемови, а ми вас само задовољно гледасмо, и не окусисмо залогајак два. Глад и сан нас сасвим беху оставили. С вечери је отац дошао раније но о-бичнообично. Чим се беше добро посумрачило, затворисмо капке, упалисмо свећу и забрависмо се. Вас двоје одмах заспасте, а нас двоје седесмо у једном углу собе. ЂутасмоЋутасмо као два камена. Чусмо где неко куцка у капак. Запитасмо ко је, и по гласу познадосмо чи-чачича Остоју. Брзо му одбравих капиџик, те га пустисмо унутра.
— Добро вече, децо!, поздрави нас и седе према свећи.
— А откуд тако, чича? упита га Миле.
— Ка' човек који и сам не зна куд ће и како ће. Видесмо му на лицу да је нешто тужан.
Да вам се није штогод догодило, чича? упи-тахупитах га.
— За сад, Богу хвала, ништа, али, децо, страх ме неки обухватио, а ја на то нисам навикао.
— Хоће, чича, чама на човека. Невесео је и без-вољанбезвољан, па му се најзад чини, е га и страх неки у-хватиоухватио.
— Не, не! Није ово, децо, узалудан страх. Зар не видите како је узаврео свет? Брат на брата врчи, комшија се од комшије клони. Па онда, свет никад није без рђавих људи. Ви то, Богу хвала, знате. Та ето вам Перка пред носом.
— Е, па шта нам може, чича? Зли о злу, а на сво-јусвоју главу.
— А да видиш, Миле, баш није ни тако. Зар је један висио облаган? Не памтиш, синко, ратна вре-менавремена. Како може да подивља светина, хе, хе!
— Ја држим да ми нико ништа не може, кад сам прав.
—■ Не може ништа кад си прав? Море су људи и Христа распели. Човек ти је и анђ'о и ђаво. Ево да ти причам моју муку и невољу.
Чича Остоја пушаше на чибук. Пошто лулу напуни и припали, поче пуштати димове и причати:
— Ви сте, децо, познавали обе моје кћери, и Мил-куМилку, која је одведена у Лешницу, и Мирјану, која се смирила у гробу. Ја сам своју децу отхранио и извео на пут као сиромах човек, који не хтеде да је пред људима постидан. Дао сам их те су изучиле књигу, а мајка их је кућити научила'. Не оте им се ника-кавникакав женски рад. Већ је била прича, та њихова умеш-ностумешност. Данас да је да упитате, па ће вам то још сваки рећи из њихова доба. Не треба да вам кажем да сам 1иобио сиромах, знате ме хвала Богу изодавна. Мало ба-калницебакалнице беше сва моја радња. Још сам с брат Мар-јаномМарјаном прекошорцем купио воштину, те цедили восак и продавали га ортачки. И ту беше прилично добити. Како тако, живео сам лепо. Прирастоше деца за у-дајуудају, прилике се чешће појављиваху, све поштени и имућни момци. Онда, знате, беше много боље него данас дани: имаш ли чељаде вредно и склонито, не старај се богме за удају, потроше је прве месојеђе. И тако вам се тол'ко и не бринух за децу, само се Бо-гуБогу мољах, да се не ометем при избору зета. Али кад се човеку нешто не да, онда му бадава све. Спрема л' ти се нека несрећа, онда јој се не изви, и шчепаће те за јаку, кад јој се по најмање надаш. Да л' је то судбина, што оно Турци веле, или случај, као што мисле учевни, ко би знао то? Ја велим да је то судби-насудбина. Сад како му драго, тек ја сам патио, и молим се Богу и мајци божијој, да не дођем у још гори јад. Познато вам је, да је Здравко струнар остао рано удов, па наскоро и сам преминуо, оставивши двоје сирочади. Кућа му, као што знате, баш уз мој плот. Суд постави мене и Ђелу Обзинбундеву за туторе. Имадосмо муке, док децу на пут изведосмо. Оба до-бродобро књигу изучише. Старијега дадосмо код Богића те изучи и поста опанчар; ено га и данас ради и жи-виживи мирно и поштено, ка' и отац му, Бог да му душу прости! Али онај млађи, млађи — никако се, ветро-гоњаветрогоња, не даде извести на пут. А давао га на занат, а на трговину, све ти једна мука и невоља. Не хте, рђа, да ради и слуша. Где год га дадосмо, не скра-сискраси се нигде ни недељу дана. Тако ми славе, не славио је! ако није био у свакој радњи и трговини, почни-тепочните сад одавде, па терајте ма у коју улицу. Бисмо се по памети ја и Обзинбундева: шта ћемо и како ћемо? Договорисмо се да га водим у Београд. Бре овамо, сине никакви, научиће тебе туђин, па ћеш све играти као мечка на гурбетском ланцу. Баш се креташе је-днаједна турска лађа, која стиже из Брчкога. Спустисмо се Савом, стигох у Београд и дадох га Станку аба-џијиабаџији. Ту се како тако скраси годину две. Кад би тре-ћатрећа, баш оном лани, ето ти га цветне недеље.
— А одкуд ти, синко? упитах га зачуђено.
— Из Београда.
— Та знам, знам; али зашто тако у невреме? упи-тамупитам га опет лепо и очински.
— Тако ми се прохтело, рече он на то мало побе-зобразнопобезобразно, па ста преда мном вадити духан и завк-јатизавијати фишек. Мени се смучи. Погана траго, помислим у себи, та преда мном се и старији снебивају, а гле ти једно дериште.
— Да си ме питао, ја ти не бих световао да до-ђешдођеш, рекох му; али кад си већ ту, шта ти знам. Вас-крсујВаскрсуј код тетке у кући, па онда у име Божје од куд си и дошао. Треба још коју годину, ако хоћеш да занат добро испечеш.
— То ћемо још видети, рече, па припали цигару. Е знате, децо, кад то видех, смрче ми се, окрете се дућанац око мене. А кад онако безобразно повук-нуповукну дим из погана фишека, не будем вам лењ, но ти му шамаром избијем паклено пушило из зуба, љутит изгазим у мливо, а балавога делију ухватим за уши и изведем напоље. Тај дан сам био готово ван себе од љутине. Како ула дође, више и не оде. Његова луда теткешина, место да га саветује да иде, ста га устав-љатиустављати и повлађивати му. — Чујеш ли ме, старко, ре-кохрекох јој, немој ти ту циле миле са тим ветрогоњом. Зар не видиш како ли је лудо застранио? Хоће, Бога ми, осрамотити и нас и оне сироте у гробу. — Још јој хтедох говорити лепо и пристојно, као што се бе-седибеседи старим женама, кад ти се она, Бого мој милости-вимилостиви, зграну на мене: А шта си ми ти, стара будало, до-шаодошао да солиш памет под старост? Ваљда и мени ни-сунису вране мозак попиле? А имам се, море, и ја ту да питам; не дам ја детета терати у туђ бели свет, не дам, рђо, не дам! Доста сте га гонили! Ако вас, душ-манедушмане, срце не боли, тетка није туђа кост! Гледај ти молим те, не даду му мира ни у његовој рођеној ку-ћикући. Ја ћу већ питати може л' то тако бити, знам ја куда треба. Имам и ја језик . . . И још сијасет божјих грдила изговори вам та стара вештица, сикташе ка' из надувених мехова. Све то човек мора да поднесе. За чију? Све за туђу бригу.
— Хајде, нек' ти буде — помислим у себи, па се за неко време чињах и невешт. Мишљасмо ја и Ћело: нека теткинога сина ту; а ко зна, рекосмо, можда ће се чова и опаметити. Доста је било скитње и ветрова.
— Па да л' се учовеча? упита га Миле, а ја изне-сохизнесох и послужих кафом.
Ко да се учовеча? сркну чича и настави машући главом. Скитала се пустолина, гњев га било погледа-типогледати. Што год је механа од Камичка до доњега гробља, све их је редом обиграо. Нећете ми веровати, а и сам се крстих и чудих, кад чух, да се несрећник и на нов-ценовце карта. Реците ми, децо: приличи ли то његову до-будобу? Али шта му знам, помислих у себи, али ме Ћело не остави с миром, све док не одосмо у суд, те га прогласисмо за распикућу . . . Те вечери вратих се подоцне са Саве, где ми Циганке вуну испираху. У-ђохУђох лагано у авлију, па одох да видим, да л' је чар-дакчардак притворен. Учини ми се, као да чух шапат код плота иза дрвљаника. Прикрадем се, и чучнув иза стублине од бунара, чух лепо како се двоје разгова-рајуразговарају. По говору познао сам мога комшију бегунца и (не замерите) моју Мирјану, моје драго дете, рече чича па дубоко уздахну.
— Можете мислити, настави чича даље, како ме беху подузели и јед и срам. Хтедох у онај мах чуда починити, али, помислих, не приличи седој старини, као што сам ја. Не мицах се с места, али се у мени пакао кухаше. Једва се уздржах те ми не првкипе.Чуј-теЧујте само шта сам морао чути овим мојим сопственим ушима.
— И ти зар још не верујеш да те љубим? рече онај пас.
Моје дете ћуташе.
— Нисам ли ти се толико пута клео?
— Али како ћеш ме узети, чух где рече дете, кад се још никакве радње не лаћаш?
— А шта ће ми радња? Имам, хвала Богу, још доста пустога имања. Брат се оделио. Ја сам од овега газда и господар.
— Али ће се то све измаћи без рада.
— Хајде прођи се, молим те; још сад хоћеш да попујеш, кад нас раставља плот. Сад нећу да чујем, а кад будеш у мом двору, онда ћу те слушати. Што ти речеш, ја ћу учинити.
— Ал' би ти онда морао отворити радњу, је ли Драгићу?
— Отворићу и две, а не једну.
— А сад си ми рекао да ти не треба никаква рад-њарадња, док ти је имања?
— Кад сам близу тебе, Мирјана, ја не знам управо ни шта говорим.
— Али, али, Драгићу, ја још све страхујем.
— Од чега? <
— Да се ти нећеш поправити.
— Прођ се лакрдије. Све је ово младост, лудосглудост. Друкчије памет говори кад човек има тако лепу жену:.
По овоме наста подуже ћутање.
— Па? настави опет онај ветропир.
— Ја те љубим, Драгићу; али ко сме оцу спомену-тиспоменути? Он ме тако воли, а тебе — али ти си га доиста и увредио.
— Ја се кајем и притрчао бих му руци, само кад би ми је пружио.
— Ти се поправи како знаш, али само журно. Мај-каМајка вели, да се јављају многи просци. Девојка је ка' тица на грани.
— Украшћу те, ако ми те лепо не дадну. јаЈа сам далеко загазио у много што не треба. Још ти једина можеш ме избавити.
— И спашћу те, Драгићу, ако ме услушаш. По овом наста опет тишина. Мирјана прође тихо поред мене и оде у кућу. И ја уђем у собу, али се у-чинихучиних ништа не чуо, ништа не видео. Одмах се сву-чемсвучем и легнем. Ту ноћ, право рећи, нисам тренуо, него сам се окретао и пекао према жеравици; ]ерјер сам ско-роскоро до зоре мислио и мислио, шта да чиним, несрећ-никнесрећник, у овој невољи. Та зар то није несрећа, кад ти неваљалац љуби чедо, које си, што но кажу, неговао и чувао, као мало воде на длану? Мислио сам свадЈтасвашта. Напослетку попустих, па рекох у себи: можда би се ни поправио уз моје дете. Али ми одмах дође друга мисао: можда ће уз њега и твоје дете скренути с пра-вогаправога пута и — унесрећити се. Дозовем Стаку насамо, па јој кажем све, шта у сумрак и видех и чух. Може-теМожете мислити како ме је гледала и чудила се. Хтеде да иде да виче, да грди. — Не, не, жено, рекох јој, сад је сасма доцне. Него позајми ти мени памети у овој мучној неприлици: реци шта да чинимо, да спасемо и дете и нашу част. — Сложисмо се да је дамо у Лозницу Цветку Бошковићу, који се баш тада беше јавио преко проводаџије. Кад је Драгић дошао да ми каже оно, што сам код бунара чуо, одговорио сам му накратко, и, истину рећи, отерао сам га. Прво ме је додуше лепо молио, а кад виде да га и не слу-шамслушам, поче, безобразник, и претити. Излазећи стаде на дућански праг и рече ми срдито и јетко, да ће ми се стару осветити. јаЈа га тада и не слушах. Кад реко- сморекосмо детету да је испрошена, насмехну се; а кад чу за кога, сневесели се. Од то доба не подижсподиже главе као покошен цветак. И умре уз часни пост. Плакасмо, а и данас плачемо за нашим несрећним дететом. А он? Он и данас проводи свој пустоловски жи-вотживот. Наудио ми је где год је стао. И сад . . .
Ту чича ућута, и гледећ' преда се, пушташе честе, густе димове из трешњевога чибука.
— И зар вас још ни сада не оставља на миру? упита га Миле.
— Не, и ако власт удари потеру против оних који шуроваше с катанама, Бог зна како још могу проћи. Тај је кадар на мене измислити свако зло. А вероваће му се, угурсузу, јер смо кућа уз кућу.
- — А зар нема и честитих људи који вас позиајуЗпознају?
— У то. се и уздамо. Али, али(, у побуни доста је и један глас, да те ували у сумњу. С тога и стра-хујемстрахујем. Па онда, Бог зна какав ће бити онај, који ће те гласове мерити.
— Не бојте се, чича, храбрио га Миле, Бог ће да-тидати, па ће добро бити!
— Из твојих у божја уста. Чисто ми је сад лакше, кад вам се, децо, изјадах. ВрсмеВреме је да идем. Лака вам ноћ!
Метнем му џубе на леђа, отворисмо капиџик, и он лагано пође. Баш кад је изашао на улицу, видесмо с оне стране поред кућа човека, који стајаше у сендисенци од месечине . . . ,,То је он", шапну чича тихо и за-гушљивозагушљиво, па се лати замашнога чибука. „У злу не требао", рече и оде.
 
IV.
::::::::IV.
Онда, децо, није било ни оваких пошта, ни оволико новина као сад. За телеграф и не знадијасмо да га има на свету. Па и путеви, зар бејаху као сад? За насипе ми ни знали нисмо. Ето се у Богатић ишло како тако до Сокине механе, а оданде кривудај лево десно кроз шуму преко жила и пљоштара на Белотић до у Богатић. Та шта ћете, кад ни у самом Шапцу још не беше калдрме? Због рђавих путова и свет се не гибаше толико као данас-дани. Ко ти је највише одлазио и долазио? — трговци. Лети, када време бла-кне, кад се гора заодене листом, могао си видети по гдекога да прође к Смрдан бари, или о празнику да иде у манастир с болницима ради молитава. А када 0 јесени, онда, децо, путници све ређи, цигло момци што одлажаху у села ради вересије. А чим први снег, ухвати се где и ту си, док пролетњи ветар опет не просуши стазе и богазе. Никуда ни маћи, ван што се иђаше празником у цркву, а радником овда онда са села на село.
 
Онда, децо, није било ни оваких пошта, ни оволико новина као сад. За телеграф и не знадијасмо да га има на свету. Па и путеви, зар бејаху као сад? За насипе ми ни знали нисмо. Ето се у Богатић ишло како тако до Сокине механе, а оданде кривудај лево десно кроз шуму преко жила и пљоштара на Белотић до у Богатић. Та шта ћете, кад ни у самом Шапцу још не беше калдрме? Због рђавих путова и свет се не гибаше толико као данас-дани. Ко ти је највише одлазио и долазио? — трговци. Лети, када време бла-кне, кад се гора заодене листом, могао си видети по гдекога да прође к Смрдан бари, или о празнику да иде у манастир с болницима ради молитава. А када 0 јесени, онда, децо, путници све ређи, цигло момци што одлажаху у села ради вересије. А чим први снег, ухвати се где и ту си, док пролетњи ветар опет не просуши стазе и богазе. Никуда ни маћи, ван што се иђаше празником у цркву, а радником овда онда са села на село.
А данас? Што се јутром збуде у Београду, већ по подне знају деца шабачка. Свет је данас и језика проливенија. А онда је, вера и Бог, и то другачије било. И ко чуо — не чуо, ко видео — не видео. Тако се и збило, да ми више ништа не чусмо за катане, који одоше правце на Велико Село к Лозниди. Као начули смо, да се силан сељак за њима слегао, али никаква хабера где су и како су.
Једно по подне седимо ја и отац ваш доле у башти-ци. Он ишчекиваше каву, па да тркне у дућан. Та- ман ја из куће, а капија се широм отвори. — Гле моје миле Убљанке! викнух радосно и истрча'х пред сестру- Прихватих јој дете и изљубисмо се. Донесох јој воде да се умије; тај дан беше јака врућина.