Пут у просидбу — разлика између измена

нема резимеа измене
— Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред мене на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам оваквог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
— Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим писмо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
::::::::„Драги мој Симо
:::::::::::здравствуј
Од онога дана када смо се растали па све до данзсданас непрестанце тужим за тобом и умрећу ако ме не уз- мешузмеш, јер горим у жељи да ти паднем на груди као вечно
::::::::твоја до гроба
:::::::::::::::Јулија"
(Датума није било, но у оваквим стварима није ни нужан).
— Но, како ти се свиди? Јеси ли се уверио да не-машнемаш право, што си ми давао упуство без икаквих основа?
— Све је лепо и красно, одговорих му доста озбиљ-ноозбиљно; ја против љубави и твоје и њезине немам нп-штаништа, премда се ни њој не могу поклонити као таквој која ће вечно трајати. Само знам, да љубав буде и прође, ње нестане као воде на топлом дану; али кад настану тешки дани брачног живота, па особито ако га Господ Бог благослови са богатим породом, е, онда држим да је добро дошла која пара, ако се нађе залишна у сандуку. У осталом женидба је ствар, која се искључиво тиче женика и невесте, а другог никога, па ради, како те памет учи. Међутим ја ћу ти бити у свако доба на руци.
 
::::::::II.
 
0к1ит, [ас(ит Dictum factum. Већ сутрадан дигнемо се ја и Си-маСима у просидбу. Кад смо прелазили Саву код шабачке царинарнице, према кленачком кордуну, сунца није било, него се по небу надали тамо амо погусти обла-циоблаци, а у њима овде онде сијао је по који светао гру-мичакгрумичак, загрејан зрацима, који нису могли да продру кроз облак.
Сељаци су возили, а ја сам крманио. За леђима. остао нам је Шабац, прва варош у Србији, после Бео-градаБеограда. С десна црнио се код обале шабачки град, по готову саме развалине.
Сима је гледао тамо амо, и кад смо пришли к сре-динисредини, а он се посади на једну препречну даску у чам-цучамцу, узе преда се тамбуру, која се донде одмараше у путничкој торби, и удесив сићане жице, стане сви-ратисвирати, па онда из свег грла певати пипиревку. Кад је отпевао неколико стихова, прекине му певање један од веслара.
— А Бога ти, господине, кад умеш тако лепо да певаш, а да ли си слушао како је та пешапесма постала?
Сима погледа мене, а ја њега. То нас је питање обојицу изненадило.
— Е видиш, продужи возар даље, мени је мој ба-бобабо причао за ту песму, да је врло стара, и да је поста-лапостала у времену, кад су овладали Турци нашим кра-јевимакрајевима.
Ми га сви радозналим погледом посматрасмо, а он настави даље:
Кад се Турци укопитише у нашој земљи, а они ти ударише намет на вилајет. Осим других покора, један паша изда заповест, да му се сваког вечера до-ведедоведе у конак млада девојка. У једном селу била је врло лепа девојка, и звала се Пипиревка, па кад је на њу дошао ред, да иде силеџији, и мајка је у суза-Јиасузама и тешком болу очешљала и послала, све је село жалило за лепотом девојком, и своју тугу увије у песму:
::::::::„Биров виче кроз сво село,
„Биров виче кроз сво селО; Сви сељани сакупљени, Само нема Пипиревке. Пипиревку мајка спрема, Е,м је спрсма, ем проклиње: Пипиревко, грешна ћсрко, Сад те мајка очешљала, Па те еише не чешљала!"
::::::::Сви сељани сакупљени,
Овде приповедач стане, и ми ућутасмо.
::::::::Само нема Пипиревке.
За мало и чамац приспе обали и ми доста сневесе-љени са весларевог причања изађемо на баир.
::::::::Пипиревку мајка спрема,
Крај воде стајаше један Сремац. Бич је држао у рукама. Имао је на глави шешир са големим ободом, а по прслуку пуцета сјајна од жутога туча. За јаком црвенела се лула са дугачким као палац камишем и жутим заклопцем. Мало даље од њега стајаху кола са испрегнута два парипа.
::::::::Ем је спрема, ем проклиње:
— Хоћеш возити? упита га Сима.
::::::::Пипиревко, грешна ћерко,
— Хоћу. — Куда ћете?
::::::::Сад те мајка очешљала,
— У Руму.
::::::::Па те више не чешљала!"
— У Руму — хм — даћете ми четири форинта шајна.
Овде приповедач стане, и ми ућутасмо.
— Четири, четири — само да нас добро возиш.
За мало и чамац приспе обали и ми доста сневесељени са весларевог причања изађемо на баир.
— Та ти се не бригај, возићу те као на димшићу. Од мојих коња нема бољих у целом Подлужију.
Крај воде стајаше један Сремац. Бич је држао у рукама. Имао је на глави шешир са големим ободом, а по прслуку пуцета сјајна од жутога туча. За јаком црвенела се лула са дугачким као палац камишем и жутим заклопцем. Мало даље од њега стајаху кола са испрегнута два парипа.
— Е, видећемо, рече Сима, па онда, сместивши на-ше багаже у уска сремачка кола, позове ме те се на-местисмо и одмах се кренемо.
— Хоћеш возити? упита га Сима.
Многи и знате и не знате, како возе Сремци. Сто-га ћу онима, који не знају казати да је наш брат из Срема врло халовито гонио своје коње, те за тили, тако рећи, часак дођемо до Јарка. Кад смо лагано прелазили мост код тога села, употреби наш кочијаш, да коју продивани.
— Хоћу. — Куда ћете?
Ја сам са Симом баш говорио о данашњем рату између Данске и савезних сила, и корили смо поли-тику енглеску, која је по готову и изазвала Данску на рат, па се сад чини и невешта, да помогне крај-њем очајању.
— У Руму.
— Ви се о рату разговарате? запита нас Сремац, пушећи лулу дуваном, што га је међ прстима исекао.
— У Руму — хм — даћете ми четири форинта шајна.
— Та говоримо о некој земљи што се зове Данска, прихватим ја као узгред, јер у тој држави данас се ратује; но то се нас слабо тиче.
— Четири, четири — само да нас добро возиш.
— А знате ли, Бога вам, да ли су наши солдати ушли у Јутланд? запита ме Сремац сасвим озбиљно, па онда стане тражити кремен у појаеу.
— Та ти се не бригај, возићу те као на димшићу. Од мојих коња нема бољих у целом Подлужију.
Ја погледам Симу, а он мене. Можете мислити ка-ко нас је изненадило то питање од стране проста чо-века, за кога би се рекло, да не зна добро ни где је Рума, а камо ли Јутска, што се пружила чак у се-верно море.
— Е, видећемо, рече Сима, па онда, сместивши наше багаже у уска сремачка кола, позове ме те се наместисмо и одмах се кренемо.
— Али вере ти, откуда ти знаш за Јутланд? запи-там га и не одговоривши му на питање.
Многи и знате и не знате, како возе Сремци. Стога ћу онима, који не знају казати да је наш брат из Срема врло халовито гонио своје коње, те за тили, тако рећи, часак дођемо до Јарка. Кад смо лагано прелазили мост код тога села, употреби наш кочијаш, да коју продивани.
— Та знате, господине, ја сам био тамо горе, док је трајала баталија по Шлезвику и Холштајну, па кад. ме, у једној ватри, обранише, ево овде у леву руку, а мене онда са једним транспортом самих мародија лошљу доле.
Ја сам са Симом баш говорио о данашњем рату између Данске и савезних сила, и корили смо политику енглеску, која је по готову и изазвала Данску на рат, па се сад чини и невешта, да помогне крајњем очајању.
— 0 гле чуда, и ти си баш био у данашњем рату? наставим ја.
— Ви се о рату разговарате? запита нас Сремац, пушећи лулу дуваном, што га је међ прстима исекао.
— Дакако да сам, мој господине; осам је година прошло, како служим цара, а ове је већ настала и друга година, од кад сам дошао у резерву, па ипак још ни пролеће није настало, а мене одазваше, те сам ишао на војну. Чудна боја, господине, што га претрпесмо код Фридериције, где ме Данци ранише из пушке, јер зло гађају, да их Бог сахрани!
— Та говоримо о некој земљи што се зове Данска, прихватим ја као узгред, јер у тој држави данас се ратује; но то се нас слабо тиче.
— А из кога си села, пријашине? упитам га даље.
— А знате ли, Бога вам, да ли су наши солдати ушли у Јутланд? запита ме Сремац сасвим озбиљно, па онда стане тражити кремен у појасу.
— Из Добринаца.
Ја погледам Симу, а он мене. Можете мислити како нас је изненадило то питање од стране проста човека, за кога би се рекло, да не зна добро ни где је Рума, а камо ли Јутска, што се пружила чак у северно море.
— Доиста ми чудно долази, ти из Добринаца, па да тумараш чак по Шлезвику.
— Али вере ти, откуда ти знаш за Јутланд? запитам га и не одговоривши му на питање.
—Е мој господине, кад сам ти отишао тамо, не знаш како ми је било. Жена и нејак пиљеж остао код куће, а знате каква је пролетос била оскудица у хра-ни, па сам, верујте, хтео свиснути од терета. Кад сам ушао у ватрена кола, мислио сам: е, Петре, што би би, сад никад више не виде ти твојих Добринаца, ни твоју жену, ни твоју децу, а ни твоје коње, што си злопатио као ђаво целу јесен и зиму, само да их са-чуваш да не мањкају, или да не дођу на румски ва-шар. Па опет данас, хвала Богу, настави даље, по-што је скинуо шешир и прекрстио се, ја сам данас опет у свом добру код своје жене и деце; а за то не-мам ником другом захвалити, до једноме Богу, ком сам се увек крепко молио.
— Та знате, господине, ја сам био тамо горе, док је трајала баталија по Шлезвику и Холштајну, па кад ме, у једној ватри, обранише, ево овде у леву руку, а мене онда са једним транспортом самих мародија пошљу доле.
— Моли му се и од јако крепко, рекнем ја; ко ће боље него Бог. Шта и шта не наврзе се на човека, па Бог опет све на добро окрене.
— О гле чуда, и ти си баш био у данашњем рату? наставим ја.
— И ја тако велим, господине, рече сасвим меким гласом Сремац, па онда ободе коња, те смо у бурни-јем трку дојездили у Руму, него што су јурили коњи у Ахиловим колима, кад је за њих привезао мртва Хектора, те с њиме беснио око тројанских бедема.
— Дакако да сам, мој господине; осам је година прошло, како служим цара, а ове је већ настала и друга година, од кад сам дошао у резерву, па ипак још ни пролеће није настало, а мене одазваше, те сам ишао на војну. Чудна боја, господине, што га претрпесмо код Фридериције, где ме Данци ранише из пушке, јер зло гађају, да их Бог сахрани!
У Руми смо ноћили, а сутра зором кренемо се у ва-рош, где је живела госпођица Јулија, што ћемо да је лросимо.
— А из кога си села, пријашине? упитам га даље.
— Из Добринаца.
— Доиста ми чудно долази, ти из Добринаца, па да тумараш чак по Шлезвику.
— Е мој господине, кад сам ти отишао тамо, не знаш како ми је било. Жена и нејак пиљеж остао код куће, а знате каква је пролетос била оскудица у храни, па сам, верујте, хтео свиснути од терета. Кад сам ушао у ватрена кола, мислио сам: е, Петре, што би би, сад никад више не виде ти твојих Добринаца, ни твоју жену, ни твоју децу, а ни твоје коње, што си злопатио као ђаво целу јесен и зиму, само да их сачуваш да не мањкају, или да не дођу на румски вашар. Па опет данас, хвала Богу, настави даље, пошто је скинуо шешир и прекрстио се, ја сам данас опет у свом добру код своје жене и деце; а за то немам ником другом захвалити, до једноме Богу, ком сам се увек крепко молио.
— Моли му се и од јако крепко, рекнем ја; ко ће боље него Бог. Шта и шта не наврзе се на човека, па Бог опет све на добро окрене.
— И ја тако велим, господине, рече сасвим меким гласом Сремац, па онда ободе коња, те смо у бурнијем трку дојездили у Руму, него што су јурили коњи у Ахиловим колима, кад је за њих привезао мртва Хектора, те с њиме беснио око тројанских бедема.
У Руми смо ноћили, а сутра зором кренемо се у варош, где је живела госпођица Јулија, што ћемо да је просимо.
 
::::::::ШIII.
 
Одсели смо у једној од најодличнијих механа. Ту се преобучемо. Мој прика имао је целу преобуку од боје „хавана", а на глави шешир од флорентијске сламе. Изгледао је прилично нобел, тим више, што је узрастом био врло голем а при том сувоњав. То што је мршав, чинило је, те је био више озбиљнији и пикантнији. И ја сам био доста драстично обучен. При том сам имао на глави француску капу од беле свиле са правим ободом с преда. Нисмо оскудевали ни на рукавицама и црним блонерским ципелама.
Избије полак на једанаест.
— Таман време, кад треба да учинимо посету, рек-немрекнем ја Сими.
И кренемо се таки његовој љубазници.
Оставивши пијацу за леђима, уђемо у једну доста стешњену улицу. На лево, покаже ми Сима кућу, где становаше његово злато, те окренемо тамо, Сима на-преднапред а ја за њим. Он се сваки час мењао у боји, и јед-ваједва је имао снаге, да повуче доле браву на вратима, што воде у двор.
Кроз кухињу улазило се у собу.
Застанемо једно девојче, где баш меси „на супу". То је била куварица; но није била плаћена, него је, што но кажу, узета под своје. Чим је опазила Симу, таки га је познала.
__0 — О, гле господина Симе! Једва вас познадох. От-Откуда ви тако?
— Је ли стара госпођа унутри?
куда ви тако?
— Ту је. Изволите. Сима пође к вратима.
— Је ли стара госпођа унутри?
— А где је госпођица? запитам ја служавку мало тишим гласом.
— Ту је. Изволите. Сима пође к вратима.
Она, или се збунила, или јој није било у интересу да лаже, тек она мени пришане
— А где је госпођица? запитам ја служавку мало тишим гласом.
— Та знате, господине, фрајла је баш сад устала и умива се.
Она, или се збунила, или јој није било у интересу да лаже, тек она мени лришанс:
Сима куцне на врата, и тек после једно по минута, чујемо: „херајн". Дакле уђемо унутра.
— Та знате, господине, фрајла је баш сад устала и умива се.
— О хер Кнежевић, откуда ви тако? Баш ми је особито драго, што вас видим, почне говорити стара госпођа, трудећи се да нас лепо предусретне; а овај господин зацело и он је из Србије?
Сима куцне на врата, и тек после једно по мину-та, чујемо: „херајн". Дакле уђемо унутра.
— Јест, то је мој пријатељ, чиновник код државног суда.
— 0 хер Кнежевић, откуда ви тако? Баш ми је особито драго, што вас видим, почне говорити стара госпођа, трудећи се да нас лепо предусретне; а овај господин зацело и он је из Србије?
— Особито ми је мило, настави стара госпа; изволите сести, рече, па онда пружи обојици руку и покаже диван, што је стајао међу два прозора, пред којима висаху завесе од врло тамне материје.
— Јест, то је мој пријатељ, чиновник код државног суда.
А кад смо сели узме Сима реч:
— Особито ми је мило, настави стара госпа; изво-лите еести, рече, па онда пружи обојици руку и пока-же диван, што је стајао међу два прозора, пред ко-јима висаху завесе од врло тамне материје.
— А где је госпођица Јулија? Зацело није код куће?
А кад смо сели узме Сима реч:
— Та ту је, него је, знате, устала јутрос врло рано. Имамо у башти разна цвећа, па је на уранку расађивала, јер је пала кишица. Но ја сам је већ дала звати.
— А где је госпођица Јулија? Зацело није код куће?
Овако нам је говорила Јулијина мати и не узимајући у обзир, да ни увече ни изјутра није било кише, и ако је било небо не облачно, него што но кажу, подмлађено. А није узимала на ум ни то, да сад није време, кад се расађе меће у земљу.
— Та ту је, него је, знате, устала јутрос врло рано. Имамо у башти разна цвећа, па је на уранку раса-ђивала, јер је пала кишица. Но ја сам је већ дала звати.
Но ми се нисмо противили томе извињењу. После једне четврти часа уђе госпођица.
Овако нам је говорила Јулијина мати и не узимају-ћи у обзир, да ни увече ни изјутра није било кише, и ако је било небо не облачно, него што но кажу, подмлађено. А није узимала на ум ни то, да сад ни-је време, кад се расађе меће у земљу.
Госпођица Јулија уђе са неким величанством, то јест, копунила се у толикој мери, као да је каква француска виконткиња. Зар мислите да је притрчала своме драгом Сими? Боже сачувај! Та то би био крајњи безобразлук! Са сакривеним смехом поздравила нас је, па се онда посади на столиду.
Но ми се нисмо противили томе извињењу. После једне четврти часа уђе госпођица.
Госпођица Јулија уђе са неким величанством, то јест, копунила се у толикој мери, као да је каква француска виконткиња. Зар мислите да је притрчала своме драгом Сими? Боже сачувај! Та то би био крајњи безобразлук! Са сакривеним смехом поздра-вила нас је, па се онда посади на столиду.
Сима ме погледа. Шта ми је тиме хтео рећи, нисам се могао сетити.
— Гле, како стссте се јако изменили, господине, рек-нерекне госпођица; да ми нису казали, да сте ви, ја вас не бих ни познала.
— А ја на против, одговори Сима, ја бих вас поз-наопознао, да сам дошао и још четрдесет година доцније, јер сам врло добро сачувао успомену на вас.
— Верујем, верујем. Има који су врло доброг пам-ћењапамћења, но ја све брзо заборављам. Али смем ли вас питати, откуда тако изненада?
Сима се збуни, а ја приметивши неку дволичност, прихватим, ударив у лаж:
__Идемо — Идемо у Нови Сад, а отуда ћемо право у Пешту по неким државним пословима.
— Тако, то ћемо још до Будима моћи заједно.
по неким државним пословима.
— Шта, зар ви мислите ићи у Будим?
__Тако, то ћемо још до Будима моћи заједно.
— Јест. То је воља мога будућег супруга, који је доктор, јер је рад, да лето проведемо у тамошњим купатилима.
__Шта, зар ви мислите ићи у Будим?
Стара госпа, не знам да ли случајно, оде у кујну, а мој прика запита:
__Јест. То је воља мога будућег супруга, који је
— Зар сте ви већ испрошени?
доктор, јер је рад, да лето проведемо у тамошњим купатилима.
— Јесам, баш пред вече онога дана, кад сам пред подне добила ваше писмо у ком ми јављате, да ћете доћи, да ме даривате.
Стара госпа, не знам да ли случајно, оде у кујну, а мој прика запита:
— Но па зар нисте могли отказати господину доктору, кога за цело нисте добро познавали као мене?
— Зар сте ви већ испрошени?
— Јесте, господине; али ви сте се пријавили писмом, а он је дошао лично, што више вреди.
— Јесам, баш пред вече онога дана, кад сам пред подне добила ваше писмо у ком ми јављате, да ћете доћи, да ме даривате.
— Знам. Но ви сте мени писали, па онда, зар сте заборавили на нашу стару љубав? Бар сте са те стране могли бити сигурни!
— Но па зар нисте могли отказати господину док-тору, кога за цело нисте добро познавали као мене?
— Као на врбовом клину, помислим ја у себи; па онда станем и даље гледати кроз прозор, нерад будући да сам на сметњи ни једном ни другом.
— Јесте, господине; али ви сте се пријавили пис-мом, а он је дошао лично, што више вреди.
— Драги мој господине, настави Симина љубазница даље, на нашу љубав нисам смела много полагати. То ми је дало повода ваше ћутање кроз пуних осам месеца. Што сам вас последњим писмом звала, то сам чинила једино зато, да знам на чему сам; друго зато, што ми се за онда није појавила друга прилика, па сам држала, да ми је требало и са вама задовољити се, јер вас не мрзим.
— Знам. Но ви сте мени писали, па онда, зар сте заборавили на нашу стару љубав? Бар сте са те стране могли бити сигурни!
Сима се мењао у лицу, но опет зато није прекидао разговора.
— Као на врбовом клину, помислим ја у себи; па онда станем и даље гледати кроз прозор, нерад бу-дући да сам на сметњи ни једном ни другом.
— А зар сам ја био што но реч у скарту? Ако нико неће онда тек на мене ред?
— Драги мој господине, настави Симина љубаз-ница даље, на нашу љубав нисам смела много пола-гати. То ми је дало повода ваше ћутање кроз пуних осам месеца. Што сам вас последњим писмом звала, то сам чинила једино зато, да знам на чему сам; дру-го зато, што ми се за онда није појавила друга при- лика, па сам држала, да ми је требало и са вама за-довољити се, јер вас не мрзим.
— Не баш тако, одговори госпођица Јулија доста збуњено; али нисам тако јако тежила за вама, јер не марим да се удам у Србији.
Сима се мењао у лицу, но опет зато није прекидао разговора.
— А што? запита је Сима.
— А зар сам ја био што но реч у скарту? Ако ни-ко неће онда тек на мене ред?
— Што је свет тамо врло прост, па за ноблес и бонтон неће ни мало да зна. А ја волим један сахат живети међ изображенима и васпитанима, него да уживам за дуго Бог зна какво задовољство, међу онима који су прости. Осим тога садашњи мој заручник тако је солидан и пун етикета, да заиста морам признати, да га по готову и не заслужујем. Па онда, и то много значи, што је доктор.
— Не баш тако, одговори госпођица Јулија доста збуњено; али нисам тако јако тежила за вама, јер не марим да се удам у Србији.
Сима се на ове њезине речи страшно ражљути, а ја видећи, да се госпођица Јулија све јаче удаљава од његових тежња, престанем даље мотрити кроз прозор на мимопролазеће, него се ставим у највећој пристојности пред обоје, па рекох:
— А што? запита је Сима.
— Знате ли шта је, госпођице; ми не идемо у Пешту, као што сам вам мало пре приметио, него смо право дошли к вама, да вас просимо, па држим, ако сте иоле имали наклоности према мом пријатељу Сими, праведно је да за њега пођете, јер ја вас, као његов присни пријатељ, могу уверити, да вас воли.
— Што је свет тамо врло прост, па за ноблес и бонтон неће ни мало да зна. А ја волим један сахат живети међ изображенима и васпитанима, него да у-живам за дуго Бог зна какво задовољство, међу они-ма који су прости. Осим тога садашњи мој заручник тако је солидан и пун етикета, да закста морам при-знати, да га по готову и не заслужујем. Па онда, и то много значи, што је доктор.
При том вам могу приметити, да не верујете у тврдо речима господина доктора.
Сима се на ове њезине речи страшно ражљути, а ја видећи, да се госпођица Јулија све јаче удаљава од његових тежња, престанем даље мотрити кроз про-зор на мимопролазеће, него се ставим у највећој пристојности пред обоје, па рекох:
— Збиља, откуда је тај доктор?
— Знате ли шта је, госпођице; ми не идемо у Пешту. као што сам вам мало пре приметио, него емо право дошли к вама, да вас просимо, па држим, ако сте иоле икали наклоности према мом пријатељу Сими, праведно је да за њега пођете, јер ја вас, као његов присни пријатељ, могу уверити, да вас воли.
— Из Граца.
При том вам могу приметити, да не верујете у тврдо речима господина доктора. __Збиља, откуда је тај доктор?
— За цело није Србин?
— Из Граца.
— Није, но говори врло узвишено немачким језиком, те се њиме служимо у конверзацији.
— За цело није Србин?
— Е добро, госпођице, додам ја; промислите се још данас, јер ми ћемо се овде бавити до сутра.
— Није, но говори врло узвишено немачким јези-ком, те се њиме служимо у конверзацији.
Ово рекавши, позовем Симу да идемо, који се таки дигне, па доста у кратко и лаконски опростивши се са идолом своје љубави, крене се да идемо.
— Е добро, госпођице, додам ја; промислите се још данас, јер ми ћемо се овде бавити до сутра.
Но у том закуца на вратима и одмах уђе неки средовечан човек, доста отмено накинђурен. То је био доктор. Познали смо га отуда што је Јулија притрчала њему, па и заборавивши на нас двојицу, отвори му врата од друге одаје, која је била доста лепо намештена, бар боље од ове собе, где смо ми имали част бити.
Ово рекавши, позовем Симу да идемо, који се таки дигне, па доста у кратко и лаконски опростивши се са идолом своје љубави, крене се да идемо,
Ми се опростимо, а госпођица отпративши нас до врата, врати се свом будућем заручнику.
Но у том закуца на вратима и одмах уђе неки сре-довечан човек, доста отмено накинђурен. То је био доктор. Познали смо га отуда што је јулија прмтр-чала њему, па и заборавивши на нас двојицу, отвори му врата од друге одаје, која је била доста лепо на-мештена, бар боље од ове собе, где смо ми имали част бити.
Доста љутити вратимо се у гостионицу, где смо били одсели. Поседашви за један од постављених столова, рекнем срдито мом бралу:
Ми се опростимо, а госпођица отпративши нас до врата, врати се свом будућем заручнику.
— Какве смо трице копали, добро смо и прошли. Ја ти се одистине чудим, у шта си се загледао. Такву покондирушу не марим ни да видим, а камо ли да бих с њом живети могао.
Доста љутити вратимо се у гостионицу, где смо били одсели. Поседашви за један од постављених столова, рекнем срдито мом бралу:
— Немој тако говорити, побратиме, одговори Сима, доста снуждено; сасвим ти је друкчија била Јулија, кад сам са њом изближе био; а каква је данас, не могу ни сам доста да се начудим. То је на њој учинила врашка жеља и страст за ноблесом. Имала је прилике дружити се са највећим госпођама из благородних кругова (не наше народности), па сад мисли, да јој ваља довека упињати се да им буде равна у свему, те на жалост сад је тако заишла у странпутицу, да се чисто бојим, да не проигра своју част и поштење, јер онај господин доктор, по изгледу, рекао бих да ће бити неки шарлатан.
— Какве смо трице копали, добро смо и прошли. Ја ти се одистине чудвм, у шта си се загледао. Так ■ ву покондирушу не марим ни да видим, а камо ли да бих с њом живети могао.
Ово рекавши Сима, ода се дубоком и широком премишљању.
— Немој тако говорити, побратиме, одговори Си-ма, доста снуждено; сасвим ти је друкчија била Ју- лија, кад сам са њом изближе био; а каква је данас, не могу ни сам доста да се начудим. То је на њој у-чинила врашка жеља и страст за ноблесом. Имала је прилике дружити се са највећим госпођама из бла-городних кругова (не наше народности), па сад ми-сли, да јој ваља довека упињати се да им буде рав-на у свему, те на жалост сад је тако заишла у стран-путицу, да се чисто бојим, да не проигра своју част и поштење, јер онај господин доктор, по изгледу, рекао бих да ће бити неки шарлатан.
Сутрадан, баш кад смо полазили, јави нам један Симин друг, да је онога јутра на пароброду отпутовала за Будим Јулија с доктором и матером. Сима му приповеди како је са њом прошао, па му онда каже како сумња на тог доктора.
Ово рекавши Сима, ода се дубоком и широком предтшљању.
— И сам тако судим о том човеку, рече Ђорђе (тако се зваше тај његов друг); уосталом, ја и сам одлазим сутра у будимске илиџе, јер сам доста порушеног здравља, па нећу пустити из очију тога Штајерца. Ако што буде ванредно, ја ћу ти писати.
Сутрадан, баш кад смо полазили, јави нам један Симин друг, да је онога јутра на пароброду отпуто-вала за Будим Јулија с доктором и матером. Сима му приповеди како је са њом прошао, па му онда ка-же како сумња на тог доктора.
Опростимо се са тим младим човеком и вратимо се натраг у Шабац.
— И сам тако судим о том човеку, рече Ђорђе (тако се зваше тај његов друг); уосталом, ја и сам одлазим еутра у будимске илиџе, јер сам доста пору-шеног здравља, па нећу пустити из очију тога Шта-јерца. Ако што буде ванредно, ја ћу ти писати.
 
Опростимо се са тим младим човеком и вратимо се натраг у Шабац.
::::::::IV.
 
— Тако ти је 'И требало, рекнем ја мом другу Си-ми, кад смо, после десетак дана, састали се на ули-ци, идући гиз канцеларије; онога, који није сталан у љубави, треба да казни Бог. С тога си и ти добио кошар од твоје Јулије; а да си био сталнији, не би се наврзао овај фелчер из — Бог га један знао от-
— Тако ти је и требало, рекнем ја мом другу Сими, кад смо, после десетак дана, састали се на улици, идући из канцеларије; онога, који није сталан у љубави, треба да казни Бог. С тога си и ти добио кошар од твоје Јулије; а да си био сталнији, не би се наврзао овај фелчер из — Бог га један знао откуда је.
куда је.
__Бре — Бре, триста ли му његових, сад бих га смождио да ми је у рукама!
— А што? Та он ти није ништа скривио!
да ми је у рукама!
— Та скривио је, и те како; јер је са својом непоштеном намером стао на пут мојој женидби са Јулијом. Погледај само што ми пише Ђура из Будима!
__А што? Та он ти није ништа скривио!
То рекавши, даде ми једно писмо у руке, и ја отворим га, нађем у њему ово неколико речи:
— Та скривио је, и те како; јер је са својом непо-штеном намером стао на пут мојој женидби са Јули-јом. Погледај само што ми пише Ђура из Будима!
::::::::,,Симо!
То рекавши, даде ми једно писмо у руке, и ја отво-рим га, нађем у њему ово неколико речи:
Онај што се издавао за доктора, како сам дознао са поуздане стране, није нико други до неки бечки брица. Баш овога јутра нестало га је, а Јулија је као убијена.
,,Симо!
:::::::::::Твој
Онај што се издавао за доктора, како сам дознао са поуздане стране, није нико други до неки бечки брица. Баш овога јутра нестало га је, а Јулија је као убијена.
:::::::::::::::Ђура".
Твој
— Е, баш сте обојица несрећни! почнем тешити мог снужденог другара; него, знаш чим би се сад најбоље разгалио? Хајде да просимо ону удовицу, што си толико за њом лудовао.
Ђура".
— Окани ме се, молим те, настави мој колега, нећу да се окујем, бар још за неко време.
— Е, баш сте обојица несрећни! почнем тешити мог снужденог другара; него, знаш чим би се сад најбоље разгалио? Хајде да просимо ону удовицу, што си толико за њом лудовао.
— Право имаш, бар ће ти бити отворен пут да се сваки дан у другу заљубиш, јер си и онако за тим погинуо. Та шта би иначе радиле лепотице, кад не би било таквих ветропира, као што си ти — тамо њему рекавши, — који ничеш и тамо где се не сејеш.
— Окани ме се, молим те, настави мој колега, не-ћу да се окујем, бар још за неко време.
— Није него ћу се затворити у собу, као ти што имаш обичај; ја не знам шта ћу да радим беспослен код куће.
— Право имаш, бар ће ти бити отворен пут да се сваки дан у другу заљубиш, јер си и онако за тим погинуо. Та шта би иначе радиле лепотице, кад не би било таквих ветропира, као што си ти — тамо н>ему рекавши, — који ничеш и тамо где се не сејеш.
— Шта ћеш да радиш? Предброј се на „Даницу", а купи и других лепих и занимљивих књига, па читај. А кад баш дође до женидбе, а ми ћемо тражити девојака: ако ћемо лепу и радену, ми ћемо је узети, па ма била најнижа сиротица; а станемо ли куцати на врата богатих размаженица, а ми нећемо друкчије, него најниже за пет стотина дуката.
— Није него ћу се затворити у собу, као ти што имаш обичај; ја не знам шта ћу да радим беспослен код куће.
— Право велиш, тако ћемо и радити.
— Шта ћеш да радиш? Предброј се на „Даницу", а купи и других лепих и занимљивих књига, па чи-тај. А кад баш дође до женидбе, а ми ћемо тражити девојака: ако ћемо лепу и радену, ми ћемо је узети, па ма била најнижа сиротица; а станемо ли куцати на врата богатих размаженица, а ми нећемо друк-чије, него најниже за пет стотина дуката.
— Дакле сад право велим, кад нам је пукло преко десет дуката, док смо отишли Јулији и вратили се с кошарем, што нам га је набила на главу, да се хвалимо.
— Право велиш, тако ћемо и радити.
— Знаш ли шта је, примети ми сасвим озбиљно Сима; ако хоћеш, да и унапред останемо у љубави, а ти више не спомињи Јулију.
— Дакле сад право велим, кад нам је пукло преко десет дуката, док смо отишли Јулији и вратили се с кошарем, што нам га је набила на главу, да се хва-лимо.
— Добро, нећу; али и ти да се више не заљубљујеш.
— Знаш ли шта је, примети ми сасвим озбиљно Сима; ако хоћеш, да и унапред останемо у љубави, а ти више не спомињи Јулију.
— Нећу, и то буди уверен, рече ми Сима, гледајући за једном женском, што је пролазила мимо нас.
— Добро, нећу; али и ти да се више не заљуб-љујеш.
Дакле да видимо, хоће ли се Сима Кнежевић још који пут заљубити?
— Нећу, и то буди уверен, рече ми Сима, гледају-ћи за једном женском, што је пролазила мимо нас.
Дакле да видимо, хоће ли се Сима Кнежевић још који пут заљубити?
</poem>