Пут у просидбу — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: {{заглавље | претходна= | следећа= | наслов= Пут у просидбу | одељак= | аутор=Милорад Поповић Шап…
 
Нема описа измене
Ред 13:
 
<poem>
::::::::I.
I.
 
Има људи који се за тили часак могу заљубити. Да не тумарам далеко, ја вам одмах могу за то пред-ставитипредставити потпун доказ у лицу мог давнашњег друга Симе, који је у свако доба расположен, да ствара нове и нове љубави. Што год је у вароши лепотица, свака је била његова љубазница, макар један дан, или бар за неколико тренутака. Има их, који му то верују, али ја никако не. Ако нико, ја вам тачно могу казати, да он управо и не зна шта је то љубав, јер околности које га одушевљавају на наклоност према овој или оној женској,_нису нису баш такве, да би се мог-лемогле узети за искре, које би запалиле љубав чак до срца. Не једанпут рекао би он мени, кад би опазио какав китњаст венчић од девојака:
— Аох, славу му, па да се човек не заљуби код та-котако шарених пауница! Погле само, како су се дотера-ледотерале — могле би цара дочекати! Видиш ону у плавом руху — та ми се јако допада: либаде, фес, дукати, бајадер — све то тако спретно стоји, да би је чисто човек појео.
А кад бих га ја по моме обичају запитао:
— А Бога ти, за коју ти то говориш, кад је тако уздижеш у звезде?
А он би онда мало збуњено додао:
— Ону што стоји с леве стране.
— Коју то?
— Та ону, што је окренула леђа, па гледа тамо у раскршће.
— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
Догађало се више пута, да женска коју мој прија-шинпријашин почне насумце хвалити, нема ни цртидецртице од ле-потелепоте, која би што значила, а камо ли какве дражестн у чему год. Шта више, он је за неком, па још удови-цом, толико лудовао, да сам му морао пребацива-ти, да то већ спада у лудост. А тек та удовица ма-зала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мач-ка, јер кад развуче успијене усне, онда ?и се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назо-ви љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио не-знабоштва.
Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто бла-годарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султа-нију од осталих својих суложница у харему.
Тај бисер Симине љубави становаше у једној ва-рошици крај Дунава, где има различитих већих шко-ла. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова л^убазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
Линија 47 ⟶ 48:
— Но, како ти се свиди? Јеси ли се уверио да не-маш право, што си ми давао упуство без икаквих основа?
— Све је лепо и красно, одговорих му доста озбиљ-но; ја против љубави и твоје и њезине немам нп-шта, премда се ни њој не могу поклонити као таквој која ће вечно трајати. Само знам, да љубав буде и прође, ње нестане као воде на топлом дану; али кад настану тешки дани брачног живота, па особито ако га Господ Бог благослови са богатим породом, е, онда држим да је добро дошла која пара, ако се нађе залишна у сандуку. У осталом женидба је ствар, која се искључиво тиче женика и невесте, а другог никога, па ради, како те памет учи. Међутим ја ћу ти бити у свако доба на руци.
 
II.
::::::::II.
 
0к1ит, [ас(ит. Већ сутрадан дигнемо се ја и Си-ма у просидбу. Кад смо прелазили Саву код шабачке царинарнице, према кленачком кордуну, сунца није било, него се по небу надали тамо амо погусти обла-ци, а у њима овде онде сијао је по који светао гру-мичак, загрејан зрацима, који нису могли да продру кроз облак.
Сељаци су возили, а ја сам крманио. За леђима. остао нам је Шабац, прва варош у Србији, после Бео-града. С десна црнио се код обале шабачки град, по готову саме развалине.
Линија 84 ⟶ 87:
— И ја тако велим, господине, рече сасвим меким гласом Сремац, па онда ободе коња, те смо у бурни-јем трку дојездили у Руму, него што су јурили коњи у Ахиловим колима, кад је за њих привезао мртва Хектора, те с њиме беснио око тројанских бедема.
У Руми смо ноћили, а сутра зором кренемо се у ва-рош, где је живела госпођица Јулија, што ћемо да је лросимо.
 
Ш.
::::::::Ш.
 
Одсели смо у једној од најодличнијих механа. Ту се преобучемо. Мој прика имао је целу преобуку од боје „хавана", а на глави шешир од флорентијске сламе. Изгледао је прилично нобел, тим више, што је узрастом био врло голем а при том сувоњав. То што је мршав, чинило је, те је био више озбиљнији и пикантнији. И ја сам био доста драстично обучен. При том сам имао на глави француску капу од беле свиле са правим ободом с преда. Нисмо оскудевали ни на рукавицама и црним блонерским ципелама.
Избије полак на једанаест.