Пут у просидбу — разлика између измена

Има људи који се за тили часак могу заљубити. Да не тумарам далеко, ја вам одмах могу за то пред-ставитипредставити потпун доказ у лицу мог давнашњег друга Симе, који је у свако доба расположен, да ствара нове и нове љубави. Што год је у вароши лепотица, свака је била његова љубазница, макар један дан, или бар за неколико тренутака. Има их, који му то верују, али ја никако не. Ако нико, ја вам тачно могу казати, да он управо и не зна шта је то љубав, јер околности које га одушевљавају на наклоност према овој или оној женској,_нису нису баш такве, да би се мог-лемогле узети за искре, које би запалиле љубав чак до срца. Не једанпут рекао би он мени, кад би опазио какав китњаст венчић од девојака:

— Аох, славу му, па да се човек не заљуби код та-котако шарених пауница! Погле само, како су се дотера-ледотерале — могле би цара дочекати! Видиш ону у плавом руху — та ми се јако допада: либаде, фес, дукати, бајадер — све то тако спретно стоји, да би је чисто човек појео.

А кад бих га ја по моме обичају запитао:

— А Бога ти, за коју ти то говориш, кад је тако уздижеш у звезде?

А он би онда мало збуњено додао:

— Ону што стоји с леве стране.

— Коју то?

— Та ону, што је окренула леђа, па гледа тамо у раскршће.

— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?

— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.

Догађало се више пута, да женска коју мој прија-шинпријашин почне насумце хвалити, нема ни цртидецртице од ле-потелепоте, која би што значила, а камо ли какве дражестн у чему год. Шта више, он је за неком, па још удови-цом, толико лудовао, да сам му морао пребацива-ти, да то већ спада у лудост. А тек та удовица ма-зала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мач-ка, јер кад развуче успијене усне, онда ?и се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назо-ви љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио не-знабоштва.