Завршна реч ђенерала Драже Михаиловића на суђењу у Београду — разлика између измена

"Овом приликом осврћем се само на два сведочења, која ме као човека највишепогађају. Пре неколико дана са ваше говорнице обрушила се на мене она сељанкаиз таковског среза. Права је прилика да сазнате, какву особу имате пред собом.Теренски агенти мог покрета, пронашли су на тавану, те заклете сводокиње, међу скривеним документима, спискове Равногораца-родољуба, од ваше странеосуђених на смрт, формацијски мени врло значајних. Иначе, кућа те вајнескрушеницевајне скрушенице била је за време окупације зборно место, главне Команде регионалних партизанских снага и склониште џелата који су скидали главе мојим борцима. Кадасу ми је довели у Равну Гору,- загрљену са дванаестогодишњом ћерком и једним рођаком, њеним љубавником и прерушеним комунистом који се пред нама, вешто скривао испод титуле "старешине села у националним одредима"-, изгледала јечемерноје чемерно. Ислеђивали су је моји саветници из редова адвоката и уважени предратнисудијапредратни судија Герасимовић, преживели заточеник злогласне "Главњаче", великог губилишта београдске предратне интелектуалне господе, који је на корак до стрелишта чудном случајношћу избегао погубљење. Та вешта глумица сапокајањемјеса покајањем је признала, после краткотрајног ислеђења, да је радила за рачун рођеногбратарођеног брата, значајног комунисте, за чију љубав је широм отварала врата противницима инепријатељима моје организације. "Тако би поступала и по молби другог брата, услужбиу служби код Недића, да је била замољена, јер када су браћа у питању, она се необазире на политику", - јадиковала је пред правим судским већем, позивајући се на мајчинство према петоро деце и незавидан положај супруге немачког ратног заробљеника. Мајка и њена младодобна ћерка пуштене су на слободу мојом милошћу и благословом, после само једне ноћи проведене у патријархалном сељачком дому, а суђење је настављено једино према дволичном старешини њиховог села. Немојте да је уважавате као "мученицу у логору издајника и џелата",ако вам је стало до угледа.

главу и тог божјег паћеника који, како чујем, зарађује насушну кору хлеба,келнерским послужавником, оптужујући га за грубост током ислеђења.У гомили доказа разврстаних просторно и временски нашла се одлука Земаљске комисије федеративне БиХ "за утврђивање злочина окупатора и њиховихпомагачањихових помагача", број 1183. У њој је записано да сам организовао и наредио да сеизвеснимсе извесним Лукићима из села Цикоте, срез Власеница, истерају из штале и обора две краве, шест оваца, девет свиња, а из кокошињца седам кокоши, а успут поубијајубраћапоубијају браћа Рајко и Петар. Оволика претеривања више шкоде вама него мени"."Нисам имао стални и добар увид у рад и понашање мојих старешина. Неки од њихсу ми се отели проглашавајући се кнежевима свога краја. На жалост, ми Срби вековно болујемо од кнежевске бољке. Поједини су водили међусобну борбу, замеснуза месну превласт. Било је и оних који су покушавали да ме смене са положаја вођенародногвође народног Отпора окупатору, и поставе себе на моје место. Један од њих је и помињани Ђурић, ваш сведок и судски ослонац. Он је одбио да извршава мојенаредбемоје наредбе уперене против саботажа. На крају свега, окренуо се и против моје шифранткиње Вере Пешић, која га је тајно кљукала подацима о моме раду зато што је одбила да учествује у мом свргавању. Ликвидиравши мученицу пробуђеног морала, бивши четнички мајор пришао је к' вама, да би после постао оно што данас јесте".

"Било је и крвавих непотребних међусобних обрачуна. Ајдачић, човек из могкомандногмог командног састава заклао је Душана Радовића-Кондора, команданта УжичкогкорпусаУжичког корпуса и десет дана носио му у бисагама главу, као за време Хуна. ЊеговимпримеромЊеговим примером повео се и заповедник Хајдуковић, који се устремио на свог најближегсаборцанајближег саборца. На Пашиној равни убијен ми је сестрић. На мом простору, смртно су страдали Милутин Јанковић, човек коме сам био венчани кум и Јеврем Симић, мојкласни друг. Била је и велика узајамна мржња. У оваквим приликама ред се заводи мачем и чврстином воље. Ја нисам имао ни једно, ни друго. Уместо да вршим улогу непопустљивог команданта и судије, вршио сам улогу патријарха, желећи да измирим завађену браћу. Масе мојих депеша, писама и апела, ишле су на мирење тих завађених људи који су као обласне старешине увек један другом нешто замерали и сметали. Тако је изнутра нагризан мој покрет и трована моја идеја. Док се на најширем националном плану не решимо те бољке не можемо рачунати дасмо постали озбиљан народ, примамљив за остали свет. Ако на време не схватите суштину те жалосне чињенице нестаћемо са ове земаљске кугле, као да никада нањој нисмо становали".

"Нисам никада желео враћање стања старе Југославије. Био сам само војник који јеорганизоваоје организовао отпор Осовини у својој отаџбини и спремао и водио устанак противокупаторапротив окупатора, на целом Балканском сектору. Ратовао сам без ратног материјала, јер суоскудне резерве у борби истрошене. Услед тога, саветовао сам официрима који сухтели да ми се у борби придруже, да остану припремни и чекају наш позив.Краљевска влада у Лондону, расписом од 7. маја 1942., упозоравала је на све последице преурањених акција великих размера, не би ли се избегле бескорисне и несрећне жртве. Ајзенхауер, некрунисани командант Западног војног Блока, такође је тражио стрпљење и чекање његове наредбе, за фронталне акције. А села и градови су пустошени. Јаук и лелек стизао је и у најдубље забити. Краљ и његова камарила губили су се у међусобним трвењима. Са 70 одсто бораца оболелих од тифуса и промрзлина, све више сам губио тло на којем сам градио планове.Совјетска армија примицала се све ближе и ближе. Моје искрене жеље да се са њом повежем остале су узалудне. Веровао сам у руско биће, самим тим и у његовуснажну армију. Управо зато мој први додир са светом, изван југословенских граница била је посета совјетском посланству у Софији из кога сам успоставио везу са слободним народом. Упао сам у вртлог догађаја и у вихор новог словенског јединства за које сам некада био, док сам ствари кроз снове гледао. Стварање јединства које се не ослања на темељу заједничке отаџбине, производња је зла.Како видим, ви сте кренули баш тим путем. Нека вам је Бог у помоћи"."Господин јавни тужилац устремио се на мој живот зато што сам био на челу југословенске војске у отаџбини. Са тог полазишта, умесно је питање: зашто у исту раван нису стављени и партизанска народноослободилачка војска и њенестарешине? Због положаја у који сте ме ставили немам право да инсистирам наодговору, који скора будућност не можете избећи, мада нам је свима познат.Господо судије, онај који надживи ово време, достићи ће истину и о нама којиодлазимо и о вама који ступате на наша места. И овом приликом јако жалим што семоја војска у отаџбини укључујући и све четничке формације, од свих остављена,није развијала онако како треба и како сам ја замишљао. Колике су штете, за нашнарод што није текло по мојој замисли и да ли је стварно има, рећи ће поколења"."Смисао и циљ југословенске војске под мојом командом био је одбрана отаџбине,земље наших отаца. Она се састојала, и још увек се састоји од синова поносногнародапоносног народа, а не од робова и поданика, и од почетка се супротстављала далеконадмоћнијемдалеко надмоћнијем непријатељу који је поставио себи циљ: гажење свих тековина што их је Европа постигла за хиљаду година. Заветујући се, да из корена ишчупамо сва злакоја су погодила наш сој и да у току рата извршимо револуционарно репрограмирање народа, напали смо непријатеља не обазирући се на успавануЕвропу и неприпремљени остали свет. У ставу према народним изродима можда сепонекадасе понекада и претеривало. Но, давно је с правом речено да ко спашава вука убијаовцеубија овце, и да у таквом случају добра дела постају у рђава. Не рачунајући спорадичнеслучајевеспорадичне случајеве, руководио сам једином војском на свету која ни за један час, камоли дан,не погну ни главу, нити испусти заставу испред немилосрдног германског освајача.И она би свакако одбранила своју отаџбину која је ушла у рат као слободнаКраљевинаслободна Краљевина, да су се под њен барјак ставили сви честити Срби, Хрвати и Словенци.Своје борце прогласио сам југословенском војском у Отаџбини, иако је известан део мојих потчињених команданата сматрао да морамо обновити не југословенску,већ српску армију, која се под тешким приликама окупљала по планинама. Убедио сам их у величину Југославије као државне заједнице и идеје, моћне заштитницеСрбазаштитнице Срба ван Србије, без обзира на неслућене ратне издаје других. Моји команданти су се нерадо мирили са тим стремљењима. И уколико су она била погрешна, грех припада само мени".

"Овај проклети рат разорио ми је породицу и породични дом. Моја поносна женаЈелицажена Јелица, кћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра мог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја, чије сведочење неоправдано одбисте, стојички се борила са недаћама које сам јој током окупације стварао. Приликом првог хапшења 1942. није хтела у логор без троје наше мале деце, и своје ћерке Радмиле из њеног првог брака, потупно прирасле мом срцу. Другим њеним одвођењем у круг логорашке ограде које се догодило пред крај рата, окупатор је мене уцењивао.Извукао сам је напоље са сво четворо деце дајући у замену два заробљена немачка официра. Нашег млађег сина Војислава, покосио је прошлог маја партизански метак, у планинама Босне. Мој примерани борац и син пао, јер му срце није допустило да остави рањеног ратног побратима, Љубу Протића из села Субјела код Косјерића. А био је, Бог да му душу прости, исти ја. Срушио се неколико метара даље од мојих ногу. Покопао сам га близу места погибије, са митраљезом од кога се није одвајао, без крста, изнад жуборног поточића, поред друма који води од Горажда према Рогатици. Стање у коме се сада налазим супротно је мојој жељи дага пренесем у породичну гробницу и смести поред његових ближњих. Протумачите сами шта то значи да се његов годишњи помен скоро поклопио са мојим хапшењем. Са старијим сином Бранком, који је као командир партизанске бригаде ишао на Сремски фронт, и ћерком Горданом изгубио сам додир, силом прилика.Њих двоје су преживели зато што су се прикључили вама, а питање је шта би се сањима збило да се нису на време одвојили од мене. Молим се Богу да им подари децу, да моја крв не пресахне. Министар Крцун, схватајући родитељску потребу,одобрио ми је виђење са ћерком. Како ни вашим снажним официрима, није успело да је довуку до моје ћелије, рекао сам свом чувару Божи Којадиновићу, или тако некако, да ће свет имати силних мука са вама, пошто сте успели да ишчупате једно ћеркино срце".

"У породичну трагедију убрајам и страдање старијег сина незаобилазног војводе Мишића, мог штабног и ратног помоћника и оданог класног друга, мајора Александра, не само зато што је спашавајући моју, жртвовао своју главу. Реметим ваш судски ред, кратким описом његовог страдања. Ујутру, седмог децембра 1941.године, нас двојица, капетан Фрегл и моја најужа пратња обављали смо важне војне послове у Струганику, у кући мог узора Војводе Живојина, у соби у којој смо с пролећа те године основали штаб југословенске војске у отаџбини. Немци су били обавештени о нашем кретању од једног железничког чиновника из Диваца,неважног имена, вероватног агента Пећанчевог квислинга Јована Шкаве. И тајнародни отпадник је отрчао Шваби на ноге да га обавести о мом боравку увојводином дому. Неопрезни као никада до тада, дозволили смо Немцима да сенечујносе нечујно ушуњају у Мишићево село и опколе нашу кућу. Специјалној, и понаоружањупо наоружању и по саставу, немачкој јединици пристиглој надомак прастарогисторијскогпрастарог историјског Дома, преградио је пут мој до тада неприметни поднаредник Ђура. ТајнеустрашивиТај неустрашиви краљев ађутант, пого^ен у груди, борио се са моћном немачкомсиломнемачком силом, колико ми је било потребно да се преко супротног прозора дочепам долине,и прве речице. Мајор Мишић, трчећи, замном штитио ми је леђа. И када је послепређенихпосле пређених стотину метара, видео да ме непријатељ сустиже, донео је одлуку да сепреда, глумећи мене, вођу Покрета отпора њиховом Хитлеру. У витешкој предаји следио га је нераздвојни друг, Словенац, Иван Фрегл. Када је превара откривенавећ сам био на безбедном. Госпођа Лујза Мишић, верује да су њена деца стрељана 17. децембра 1941. године у Ђеновачкој шуми. А Божа Матић, бивши председник општине Ваљево, преносио је да су моји племенити официри отерани у Немачку као заробљеници за погубљење. Једно је сигурно: одважни мајор Александар Мишић, положио свој живот као ратни заробљеник, на олтар отаџбине која се управо гаси, онако како доликује сину легендарног војсковође, не одајући непријатељу наше војне тајне. Рано ујутру, 8. децембра, локални родољупци потајно су сахранили тело погинулог поднаредника Ђуре.

"На раскршћу између комунистичке просовјетскепро совјетске револуције и западне демократије, с којом је био и остао мој народ, ја сам се приволео овој другој. Ако јепрваје прва добра за друге, ова је боља за нас, јер је наша била и остала. Јако жалим што ћемо до ње стићи уз много жртава. Испуњен том жељом остварио сам везу сабританскимса британским капетаном Билом Хадсоном, специјалистом за српско питање и нашеподручјенаше подручје, пре него што су ме влада и краљ поставили за војног министра игенералштабноги генералштабног начелника. Први савет овог Британца, неиспитане нарави, као што је овде већ истакнуто, снаге заповести, био је да не дозволимо претварање националне борбе у борбу за учвршћење совјетске Русије и комунистичког режима у Југославији. Још на пријемном дочеку, тај господин, пренео ми је упутство његове владе нашој влади у Лондону, да се цео покрет отпора у Југославији ставиподстави под моју команду. Веровао сам свакој његовој речи, јер је представљао моћну и неуништиву Велику Британију. Том приликом нисам се сетио прастаре поуке да су у политици између речи и дела читави океани. На жалост, помоћ савезника,предвођених Енглезима, док су били на мојој страни, једва је достизала наоружање обичног батаљона, од 800 до хиљаду војника.

"Лењина и његову банду довео је у велику царску руску земљу, моћни Кајзер, и то,у пломбираним вагонима, међу боцама препуњеним људском крвљу. Пред нама језемљаје земља из које је Бог прогнан, а човек стављен у најстрашнију беду, лишен наде имилостии милости, с обе стране гробља, у којој самилост и култура умиру, а сва настојањаиду да се угрозе и сруше постојеће цивилизације. Позивам народе света да ту комунистичку наказу задавимо у колевци".

И поред оваквог става према "бољшевичкој немани", он је Југославију картирао маршалу Титу, а мене је бацио на отпад историје. Ето, тако су ми се слутње претварале у окрутну стварност, противно мом дотадашњем неверовању да се због политичких циљева може уништити читав један народ. Јака и моћна Енглеска,пошто је претходно повукла за собом остале савезнике, почела је да поклања партизанима моје чисте победе. Убрзо после савезничког политичког заокрета,наше небо сваки час су надлетали Черчилови авиони транспортери, пуни оружја имуницијеи муниције, које су партизани употребљавали за истребљење мојих снага и убијање Срба, како би се победоносно вратили у Србију, из које су били истерани новембра1941новембра 1941. године. Тим ваздушним грдосијама, придружили су се и "кукурузани" који су у ниским летовима додиривали врхове кукурузних стабљика. Тако су Британци,преко ноћи, заборавили борбе мојих одреда против Немаца у: Лозници, ГорњемМилановцуГорњем Милановцу, Пожеги, Чачку, Ивањици, Ужицу, Ваљеву, Жагубици, Хомољу, Лиму,Санџаку, Вишеграду, у Црној Гори и на Јадрану, у целој Херцеговини и многимдругим нашим крајевима. Чему онда Стаљиново жаљење, испољено у Москвикомунисти Благоју Нешковићу, на званичном пријему, и то баш пред Титом:"да то што је учињено са четницима и ђенералом Дражом није било у реду у односупрема Србима!". Поновила се тешко излечива и болна особина Руса, да греше нанашуна нашу штету у најважнијем нашем часу. Повлачење британске мисије из мог штаба25штаба 25. маја 1944. године, по Черчиловој заповести, прихватио сам као почетакостварењапочетак остварења дела његовог плана да на моје место доведе једног комунисту. То секоначносе коначно и остварило на острву Вису, потписивањем споразума између председникакраљевскепредседника краљевске владе у Лондону Бана Ивана Шубашића и Маршала Тита, а по одобрењуњеговогодобрењу његовог краљевског величанства краља Петра II Карађорђевића, којим је нашмонархнаш монарх погазио Устав Југославије, а истовремено сахранио своју круну, и својуотаџбинусвоју отаџбину, стављајући поред њеног имена посмртну тачку у виду, прокламације дасе приклоним партизанима. Примерак тог жалосног политичког акта,верификованог 11.9. 1944. године, од новоформираних комунистичких органавластиоргана власти, послужио је маршалу Југославије да доведе из Москве генерала Толбухина,команданта "Јужно-европског ослободилачког корпуса", са јаким наоружанимтрупама. Тако удружени, ослањајући се на наредбу генерала Пека Дапчевића онису отимали од српских домаћина тек стасалу и још нестасалу младеж, међу њима имог сина Бранка , шаљући је као топовску храну немачкој војсци која је грабила сремском равницом да се што пре преда и положи оружје пред победником Другог светског рата. Наш жалосни национални крај до-био је убрзање уласком војскенове Бугарске, на нашу територију. Присуство страног "ослободиоца", подстакло је убијање најпре припадника београдске полиције, затим њеног министра и министарског особља, па редом: Љотићевца, Недићеваца, равногораца, индустријалаца,лекара, адвоката... Тежећи уништењу тешко сломљивог српског националног духа,британско-америчка авијација снажно је подржала Титову офанзиву на Србију,масовним бомбардовањем Београда, Ниша, Лесковца, Смедерева..., смртоносним"тепих бомбама" на сам православни Ускрс, 16. априла 1944. године. Под изговором, прогона окупатора, наш бивши савезник сручио је на Српску престоницу, разорне бомбе јаче снаге и од оне којом је Хитлер 6. априла 1941.године, сламао Краљевину Југославију. За нас кобни Винстон, операцију "спасавања" Србије, поверио је авантуристичком лорду Тедеру. Док је Србија горела, француски министар пропаганде, Андре Шарл, искрени пријатељ Срба преко Радио Француске опомињао је Енглеску:

- Има један по броју мали, али велики по духу и витештву народ Европе, а који сезове српски, и који је увек био предмет симпатија нас Француза. Тај народ коме сте се и ви Енглези правили пријатељима, данас је вашом заслугом упропашћен иуништен, и на путу је, да потпуно нестане, опет вашим хтењем. Пре нешто више одтриод три године, ви сте те исте Србе натерали да уђу у рат који њима није требао.

Можда би племенити француски министар рекао Енглезима још коју, да је чуо ивидео Српкињу распуштене косе и једнако широких руку док дозива, поред тела погинулих: "Мико, сине, где си, мајка ти је ручак спремила". Или да је бацио макар један поглед, на са земљом, сравњене домове за женску и мушку децу, слепе идушевнои душевно болесне, школу за нудиље, главну војну болницу, београдско породилиште, дечја склоништа и капеле пренатрпане, унакаженом децом, и њиховим и родитељима. Опростио сам генералу Недићу, недела учињена премамени, због куражног исказа на бедемима трагичног Београда, дотученог савезничком авијацијом:

Само прво бомбардовање, града у коме ме сада цедите као издајника, од укупночетириукупно четири, однело је по властитим савезничким признањима 1.161 живот, а по нашимпрорачуниманашим прорачунима нешто више. Да ли је случајно Лесковац разаран баш 6. септембра насам краљев рођендан, када је народ узносио Богу топле молитве да му врати исачуваи сачува вољеног суверена?"

"Крајем 1925. преведен сам из пешадије у генералштабну струку, а наредне 1926.постао сам заменик начелника Штаба команде краљеве војске. На новој дужности добио сам прилику да се сретнем и упознам са официрима војске Краљевине Југославије, из Хрватске и Словеначке. У први план, истичем Марка Месића,Сулејмана Филиповића, Драгутина Шпорера, Маркуља Бабића и једног Пуца, комесам име заборавио. Сви они, заклети предратни војни и цивилни Југословени,потрчали су Павелићу пре његовог позива, заузимајући одмах важна командна места, у војсци коју је он стварао. Као школовани војни кадар, пуковници Бабић и Месић командовали су фашистичко-хрватском војском на Стаљинграду, убројчаному бројчаном саставу од добрих 5.000 војника, Пуковника Филиповића је моја команда због његових великих погромашких зала, ставила под слово "З", што појмовно значи "заклати", "застрашити", "издаја", "предсказање". Нисмо стигли доњегове главе, јер је убрзо по завршетку рата постао заштићени Титов пуковник, сатенденцијомса тенденцијом брзог војног напредовања. Признавши им Павелићеве пуковничке чинове, маршал их је све одреда, разаслао у смртоносни поход на још непоморену српску омладину и умне Србе, који нису били по мери ваше нове државне творевине. Пуковник Месић хвалио се својој хрватској браћи, плодоносним поморавским ловиштем. Ето, тако је запечаћена судбина моје лепе и сањане Краљевине Југославије. Хрватски Ребел, који до овог рата није ни знао где су главни српски градови, постао је њен неприкосновени господар, а ја, и све досадашње и будуће жртве југословенског националног отаџбинског покрета,непожељни изданци, без права на крсну славу и хришћанску наду. Кога неискрени савезник уздиже, тога и руши. Запамтите, ово што сте чули. Ваља ће вам".

"Јасно ми је да овог часа против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију,вичну свему, која остварује своје циљеве, без компромиса. Али, ко се силом служи,од силе и страда. Сумњичите ме за све и свашта, али ја сам те среће био и пре вас.Под својом, не само под туђом владом. И она ме по кад кад сумњичила за свемогуће и немогуће везе, са страном тајном војном службом или сервисом. Непријатељским или савезничким, свеједно."

"До самог краја веровао сам да сам био на правом путу.Зато сам позвао стране новинаре и изасланике и Совјетску мисију да на самом извору све виде и све опишу. Јер, ничега није било што добри људи, посебно савезници, не би смели видети и знати".

[http://www.srpskazemljaslashdocs.com/vijestkwvynv/zavrsna-rec-djenerala-draze-mihailovica-na-sudjenju-u-beogradu.php?id=201html Завршна реч ђенерала Драже Михаиловића на суђењу у Београду]