Завршна реч ђенерала Драже Михаиловића на суђењу у Београду — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м уклоњена категорија Драгољуб Михајловић; додана категорија [[:Категорија:Драгољуб Михаиловић|Драгољу…
Нема описа измене
Ред 16:
 
"Српски народ воли слободу, без обзира на то што је слободу изгубио. Он се нада да ће је поново стећи. Наша дужност као војника је да се не предајемо и издржимо док год можемо. Стога, нам се не сме пребацити, то што се не предајемо".На други, с краја рата, одржан у селу Прањани о коме се већ говорило, не би никада дошао да није било Американца Мек Дауела. Понављам да је тај сусрет имао за циљ преговоре о предаји немачке војне снаге, а не сарадњу. На њу нисам мислио никада, а најмање тада када се швапска војска увелико распадала. Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију да сам највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар.
 
У верољубивом гласнику наше православне цркве и у меморандуму њеног Светогархијерејског Синода, упућеног Генералу Данкелману, објављено је у своје време да је под надбискуповом митром и проповедом "у име Христа, убити антихриста",од усташке чизме у страшним мукама пострадало само за три месеца 180.000 Срба;као младић Теслић, син мога борца из Сиска кога су Павелићеви кољачи камом изболи, па му у ране сипали со а затим му из раскрвављених груди срце извадили.Страдање Станка Турудије из Травника коме су исти ђаволи пре него што су га убили, на грудима клали сина јединца, довољно говори кога смо имали за непријатеља. Од 1941. до краја 1944. године, преверено је у католике око 240.000,како они кажу, православних шизматика, од укупно 2.500.000 Срба са територије Ендехазије, од којих је око половине одмах поубијано, пошто су им претходно одрезана по три прста. Наше тамошње свештенство трпело је страдања јаче негоСрби, које су Турци у време своје владавине на колац намицали. Још се не знају гробна места зверски убијених, Митрополита Дабробосанског Петра Зимоњића,Владике Горњокарловачког Саве Леркаића и Бањалучког Платона кога су исти злотвори потковали и живог одрали, и више стотина часних свештеника и голобрадих ђакона. Многе моје формације, потпомогнуте четницима Војводе попа Ђујића, браниле су током читавог рата, колико су могле, српске мученике у Хрватској и Босни. За њихово спасење 20. јануара 1944. године, отпочели смо борбе са поглавниковим усташама, са циљем дефинитивног рушења његове злочиначке државе. Наше лоше наоружање и помањкање у људству нагнали су насда водимо уместо фронталне, повремене офанзивне акције, усмерене према најугроженијим територијама. И поред свег нашег труда и јунаштва безбожници сусрушили и спалили више од 200 наших богомоља, а црквени храм у Глини потпалили заједно са паством.Спорадичне борбе смо наставили и наредне 1945. У тој години, почетком априла, Лијевче поље постало је најтрагичније српско стратиште, чему сам и ја донекле допринео, задржавајући поред себе мајора Павла и његову војску, слепо верујући ускоро искрцавање Савезника на обале Јадрана. Мој несуђени наследник мајор Ђуришић, уздајући се у подметнутог и покатоличеног Црногорца Секулу Дрљевића, прешао је ноћу, између 2. и 3. априла 1945. године, реку Врбас, а потомне опрезно запосео празно Лијевче поље, своју несуђену прелазницу за спасоносну Словенију. И док је у кратком предаху пребројавао људство и вршио припреме задаљи покрет, Усташки генерали Метикош и Макс Лубурић, напали су га с леђа,свом жестином, потпомогнути мањим партизанским јединицама. Тако се жедно Лијевче поље напојило крвљу из тела наше поспане и глађу изнурене деце. Одпетнаестак хиљада невиних душа, успело је да се спасе и побегне према Кордунунајвише 1.000 најздравијих. Заробљени Павле одведен је у казамате Старе Градишке, 20. априла. Угледавши у затворским одајама свог крвопију Лубурића,мој црногорски командант истрчао је на балкон и из све снаге позвао својепоробљене људе да се докопају оружја и боре до последње капи крви. Међу двадесетак усташа који су се тада бацили на челичног мајора била су оба команданта са Лијевча поља. Два дана пре коначне капитулације Немачке (7. маја
1945.) завршен је последњи чин трагедије овог поља, заливеног српском крвљу. Тогдана погромски усташки логор и усијане јасеновачке пећи прогутале су крупнуфигуру родољубивог отаџбинског четничког покрета, мајора Павла Ђуришића.Тако је завршио један храбар национални војсковођа. А поводом чијег имена, ми јењегов Црногорац Ђилас пренео размишљања младог Ужичанина, шефа србијанске тајне полиције, да се не зна ко би коме сада судио да сам на време предао своју столицу, том урођеном ратнику.Где ви видите моју сарадњу са надбискупом Степинцем који је мирноћом из катедралске процесије одслушао хвалисање свог бившег фратра фра Ђавола, илити, Сотоне, рођењем Филиповић, да је својим рукама у Јасеновачком логоруусмртио преко 30.000 заточених Срба. Молим вас не доводите ме у везу са тим погрешно изабраним божијим изаслаником који никада није осудио злочиначки усташки план по коме се један део Срба требао поубијати, други насилно покатоличити а трећи раселити. Поглавник Павелић је сада у Папским дворима уРиму. Потражите од њега писмо са формом позива за сарадњу, како војни тужилацтврди, потписано мојом руком између 17. и 22. априла 1945. године, па да овде упоређујемо. Кад поменух Јасеновац, дужност ми је да се пред вама питам шта се догодило са вашим капетаном Петром Милошевићем из Коренице, коме је Титооштро замерио, због намере да ослободи Јасеновачке логораше, на које су пазилисамо 26 усташка војника.Једна група самовољних Равногораца ишла је тих дана у Загреб, без мојесагласности и одобрења, а колико ја знам ради преузимања оружја од побеђеног немачког генерала Лера, у време када је преко Американаца нудио предају. Писмокоје почиње реченицом "Екселенцији надбискупу Алојзу Степинцу", на које се оптужба позива градећи моју кривицу, врви од речи и израза који никада нису били у мом изговору. Ако до краја овог суђења пронађете још нека од толиких које сам бланко потписивао у журби и у вери у људе, не судите ми по њима"."У кривицу ми се ставља и блискост са Квислингом, армијским генераломМиланом Недићем, председником "Српске владе народног спаса". До наше сарадње и зближења никада није дошло. Ми смо градили ратне националнепрограме, на сасвим различитим основама. Он се у својој отаџбинској стратегији,ослањао на нужни контакт са окупатором и чекање повољнијег времена заослобађање земље. Насупрот њему, ја сам био за борбу и коришћење погодности, у свакој датој прилици. Зато сам је отпочео крајем лета 1941. Немци су се тада повлачили из Србије, те сам одлучио да их нападнем и то без одлагања. Договоре онашој сарадњи која се никада није остварила, прекинули смо такорећи на самом почетку. Један од разлога што се нисмо међусобно приближили је тај што је Србомрзац, немачки шеф Данкелмен, сазнао за споразум о сарадњи између Тита имене, настао после нашег првог сусрета, чини ми се око септембра 1941. Баш тај документ препречио се између нас двојице. Недићев позив за наше прво виђење уручен ми је на Равној Гори. Много је разлога што нисам га прихватио. Не бих му могао отићи и зато што је он мене за две године, колико сам био под његовом министарском командом, два пута држао у затвору по 30 дана. У овом случају небих има никакво поштовање према њему. Непосредно пре овог рата, био сам у пријатељским везама са мајором Кларком, британским војним аташеом у Југославији. Та веза била је довољна да ме генерал Недић, као министар војни, казни са првих 30 дана затвора. Предосећајући скору капитулацију Краљевине Југославије, благовремено сам се потрудио да за борбу припремим и оспособим што више младих патриота. Знао сам да ће је бити. Предузимао сам све што семогло и на плану модернизације наше војске. Али и та лепа жеља донела ми је још један Недићев тридесетодневни затвор. На састанку кога је упорно тражио представљали су ме мајор Александар Мишић, и ако се добро сећам и пуковник Павловић. Та моја делегација није практично ни водила разговоре са генералом. Тоу ствари и није била нека делегација, него су послата два човека да виде шта Недић хоће. На састанку са њим никакви закључци нису донети, пошто је мајор Мишићтри дана лумповао у кафани "Барајево" са пријатељем из младости, младим Јованом Ненадовићем. И био сам забринут за њега. Иследници и војни тужилац погрешно су именовали Марка Олујића као мог официра за везу са Миланом Недићем, занемарујући чињеницу да су тог младог команданта, партизани мучки ликвидирали. Недићева изјава у канцеларији тајне полиције да је моја делегација с њим постигла договор у 10 тачака, обична је измишљотина, или изнуђени поступак. Не знам каква је то сарадња када му је моја организација у Београдуубила шефа кабинета, Масаловића, који нам је био страховит противник. Тај човекчинио нам је велика зла, гоњења и све друго што је могло да буде. Поред осталог,казивао је о нама тамо где не треба, и шта је знао и шта није. Током лета 1944.вратио се из немачког заробљеништва генерал Дамњановић и одмах се са мномповезао, преко наше београдске организације. Препоручио сам му да се примиположаја шефа кабинета код Милана Недића, као замена убијеном Масаловићу. Он је то без околишења прихватио и отада сам ја знао све што се ради у Генераловомштабу. Пошто Недић није био чврсто организован одузимао сам му људе, алиникакве везе с њим нисам имао. Августа 1944. коначно сам пристао да будемо, заистим столом. Хтео сам да олакшам Дамњановићу рад, у његовој служби, што годвише. И тако се догодило да се једне вечери састанемо и видим шта хоће. Налазиосам се тада у селу Скакавице, наспрам Ражане. До сусрета је дошло по мраку, закоји понављам, нисам имао никакве жеље. С моје стране, састанку на коме се нијеимало шта постићи, присуствовали су потпуковник Балетић, мајор Лалатовић,капетан Рачић и поручник Калабић. Ја сам тада имао у рукама све што сам хтео.Ми смо убацивали у Недићеве јединице своје људе и резултат је био тај да смо ибез договора добијали оружје. Ја лично, сматрао сам га тада излапелим старцем.Моја тежња је била да га умирим и преко Дамњановића извучем све што могу дадобијем. Око генерала Милана Недића догађале су се свакојаке ствари и оне менису много занимале. Уосталом њега је наша лондонска влада ставила под слово"З", са редним број 310, сврставши га тиме у политичка и војна лица предвиђена заликвидацију, због бољег сутра.Војни тужилац је унео у моју оптужницу и наводни план Недића за уништењепартизанских формација, као заједничко дело његових, мојих, Љотићевих иПећанчевих снага, а зна да сам му крајем септембра 1941. у присуствуОбреновчанина Алексанра Ранковића јасно ставио до знања да за тако нешто нисамспреман. Љотића сам уважавао као искрена родољуба, јер је имао у првом плану
"Наша борба отпочела је оног дана када против силне Германије, на бојном пољу,није било никог изузев нас и недовољно одлучне и спремне Британије, са циљем:пуна и потпуна слобода или безнадежни крај. У њу смо ушли такорећи голих руку,са три до десет метака на једну пушку, али челична срца, јаке воље инадчовечанске снаге и вере"."Историја и наша традиција саткали су посебни карактер српског народа, чија јеправа врлина безгранична љубав према отаџбини, заштитници слободе. Из тогкарактера развио се равногорски национални покрет са коренима у народу и уњеговом духу. Том покрету пошло је за руком да спасе част нашем роду, као првоморганизованом отпору у Европи, против помахниталог Немачког рајха и његовихсателита. Тај наш покрет у добронамерном спољном свету уврштен је часне и родољубиве. Од народа назван четнички, за војног јавног тужиоца је кривичнокажњива организација. Ко верује да је историја учитељица живота и поукабудућности, свакако зна да је велики Карађорђе, наш државни праотац, у првимданима свога устанка примењивао четнички вид ратовања, све док није скупиоснагу за организовани фронтални напад на бројнијег и јачег Турчина. Укњижевним делима премудрог Проте Матеје Ненадовића, слави се "четник",припадник препадне јуришне мале борбене четне формације. Војводи Пећанцу, обенаше династије одавале су велика признања, због колосалне улоге његових четникау Балканском и I светском рату. Неки ваши садашњи команданти били су члановимојих четничких формација, у саставу југословенске краљевске војске. Ако је назив"четник" дошао из самог народа, а не од мене, зашто сам томе ја крив. Дубокопатим што се пред овим судом на тај начин каља наш прастари национални понос.Нисам још чуо за земљу у којој се слично поступа са историјском традицијом инационалним благом! Зашто радите против сопствене будућности?!"."Овај проклети рат разорио ми је породицу и породични дом. Моја поносна женаЈелица, кћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра мог класног друга инајбољег пријатеља Боривоја, чије сведочење неоправдано одбисте, стојички себорила са недаћама које сам јој током окупације стварао. Приликом првог хапшења1942. није хтела у логор без троје наше мале деце, и своје ћерке Радмиле из њеногпрвог брака, потупно прирасле мом срцу. Другим њеним одвођењем у круглогорашке ограде које се догодило пред крај рата, окупатор је мене уцењивао.Извукао сам је напоље са сво четворо деце дајући у замену два заробљена немачкаофицира. Нашег млађег сина Војислава, покосио је прошлог маја партизанскиметак, у планинама Босне. Мој примерани борац и син пао, јер му срце ниједопустило да остави рањеног ратног побратима, Љубу Протића из села Субјела кодКосјерића. А био је, Бог да му душу прости, исти ја. Срушио се неколико метарадаље од мојих ногу. Покопао сам га близу места погибије, са митраљезом од когасе није одвајао, без крста, изнад жуборног поточића, поред друма који води одГоражда према Рогатици. Стање у коме се сада налазим супротно је мојој жељи дага пренесем у породичну гробницу и смести поред његових ближњих. Протумачитесами шта то значи да се његов годишњи помен скоро поклопио са мојимхапшењем. Са старијим сином Бранком, који је као командир партизанске бригаде
ишао на Сремски фронт, и ћерком Горданом изгубио сам додир, силом прилика.Њих двоје су преживели зато што су се прикључили вама, а питање је шта би се сањима збило да се нису на време одвојили од мене. Молим се Богу да им подаридецу, да моја крв не пресахне. Министар Крцун, схватајући родитељску потребу,одобрио ми је виђење са ћерком. Како ни вашим снажним официрима, није успелода је довуку до моје ћелије, рекао сам свом чувару Божи Којадиновићу, или таконекако, да ће свет имати силних мука са вама, пошто сте успели да ишчупате једноћеркино срце"."У породичну трагедију убрајам и страдање старијег сина незаобилазног војводеМишића, мог штабног и ратног помоћника и оданог класног друга, мајораАлександра, не само зато што је спашавајући моју, жртвовао своју главу. Реметимваш судски ред, кратким описом његовог страдања. Ујутру, седмог децембра 1941.године, нас двојица, капетан Фрегл и моја најужа пратња обављали смо важне војнепослове у Струганику, у кући мог узора Војводе Живојина, у соби у којој смо спролећа те године основали штаб југословенске војске у отаџбини. Немци су билиобавештени о нашем кретању од једног железничког чиновника из Диваца,неважног имена, вероватног агента Пећанчевог квислинга Јована Шкаве. И тајнародни отпадник је отрчао Шваби на ноге да га обавести о мом боравку увојводином дому. Неопрезни као никада до тада, дозволили смо Немцима да сенечујно ушуњају у Мишићево село и опколе нашу кућу. Специјалној, и понаоружању и по саставу, немачкој јединици пристиглој надомак прастарогисторијског Дома, преградио је пут мој до тада неприметни поднаредник Ђура. Тајнеустрашиви краљев ађутант, пого^ен у груди, борио се са моћном немачкомсилом, колико ми је било потребно да се преко супротног прозора дочепам долине,и прве речице. Мајор Мишић, трчећи, замном штитио ми је леђа. И када је послепређених стотину метара, видео да ме непријатељ сустиже, донео је одлуку да сепреда, глумећи мене, вођу Покрета отпора њиховом Хитлеру. У витешкој предајиследио га је нераздвојни друг, Словенац, Иван Фрегл. Када је превара откривенавећ сам био на безбедном. Госпођа Лујза Мишић, верује да су њена деца стрељана17. децембра 1941. године у Ђеновачкој шуми. А Божа Матић, бивши председникопштине Ваљево, преносио је да су моји племенити официри отерани у Немачку као заробљеници за погубљење. Једно је сигурно: одважни мајор АлександарМишић, положио свој живот као ратни заробљеник, на олтар отаџбине која сеуправо гаси, онако како доликује сину легендарног војсковође, не одајући непријатељу наше војне тајне. Рано ујутру, 8. децембра, локални родољупци потајно су сахранили тело погинулог поднаредника Ђуре.Породичну трагедију славног војводе, увећао је и жалосни живот његовог млађегсина Војислава, командира и политичког комесара Колубарског партизанског одреда, изјавом датом вама да је видео како смо његов покојни брат и ја предалиНемцима колону заробљених партизана, спроведених од Струганика преко РавнеГоре, до ваљевског села Маркове цркве. Зато ово суђење схватам као црно предсказање, да српском роду опет предстоји велико страдање. О узвишенимМишићима, још реч-две. Како чујем, прва осуда Мајора Александра гласила је надвадесет година, интерниране робије са принудним радом. Тежа казна од ове јеизостала због Немачког порекла његове мајке, без обзира што је током саслушањаизјавио да му је окупацијом Југославије исцурила швапска крв. Знајући ко је
Шваба, апсолутно верујем у оно што сам чуо: да га је на погубљење послао унукаустријског војсковође Поћерека, потученог до ногу од нас Срба, у Првом светском рату, осветничком жалбом, коју је срочио у својству тужиоца вишег ранга"."На раскршћу између комунистичке просовјетске револуције и западнедемократије, с којом је био и остао мој народ, ја сам се приволео овој другој. Ако јепрва добра за друге, ова је боља за нас, јер је наша била и остала. Јако жалим штоћемо до ње стићи уз много жртава. Испуњен том жељом остварио сам везу сабританским капетаном Билом Хадсоном, специјалистом за српско питање и нашеподручје, пре него што су ме влада и краљ поставили за војног министра игенералштабног начелника. Први савет овог Британца, неиспитане нарави, као што је овде већ истакнуто, снаге заповести, био је да не дозволимо претварање националне борбе у борбу за учвршћење совјетске Русије и комунистичког режимау Југославији. Још на пријемном дочеку, тај господин, пренео ми је упутствоњегове владе нашој влади у Лондону, да се цео покрет отпора у Југославији ставипод моју команду. Веровао сам свакој његовој речи, јер је представљао моћну инеуништиву Велику Британију. Том приликом нисам се сетио прастаре поуке да суу политици између речи и дела читави океани. На жалост, помоћ савезника,предвођених Енглезима, док су били на мојој страни, једва је достизала наоружањеобичног батаљона, од 800 до хиљаду војника.Тако неприпремљен, за герилско ратовање, у општем сиромаштву и без подршкевеликих сила, представљали смо у светским размерама огољену биљку. Окруженмукама молио сам се Богу да савезници бар морално стану уз мене. Почетак другеполовине 1943. године, наговестио је окретање Винстона Черчила према Титу.Поводом тога, политички магазин "Профил", критички се осврнуо на његовозаузимање да се придружим партизанима. Тако су ме један политичар и једнаполитика натерали да схватам право значење Де Голове опомене, "да народинемају пријатеље, већ интересе". После свега, све мање је чудио Винстоновзаокрет, незапамћен у дотадашњој ратној историји. Нашавши се на раскршћу питаосам се шта је значио његов вапај целом човечанству, да се спречи успостављањебољшевизма у Русији, садржан у овим речима:"Лењина и његову банду довео је у велику царску руску земљу, моћни Кајзер, и то,у пломбираним вагонима, међу боцама препуњеним људском крвљу. Пред нама језемља из које је Бог прогнан, а човек стављен у најстрашнију беду, лишен наде имилости, с обе стране гробља, у којој самилост и култура умиру, а сва настојањаиду да се угрозе и сруше постојеће цивилизације. Позивам народе света да тукомунистичку наказу задавимо у колевци".И поред оваквог става према "бољшевичкој немани", он је Југославију картираомаршалу Титу, а мене је бацио на отпад историје. Ето, тако су ми се слутњепретварале у окрутну стварност, противно мом дотадашњем неверовању да се збогполитичких циљева може уништити читав један народ. Јака и моћна Енглеска,пошто је претходно повукла за собом остале савезнике, почела је да поклањапартизанима моје чисте победе. Убрзо после савезничког политичког заокрета,наше небо сваки час су надлетали Черчилови авиони транспортери, пуни оружја имуниције, које су партизани употребљавали за истребљење мојих снага и убијањеСрба, како би се победоносно вратили у Србију, из које су били истерани новембра1941. године. Тим ваздушним грдосијама, придружили су се и "кукурузани" који су
Месић командовали су фашистичко-хрватском војском на Стаљинграду, убројчаном саставу од добрих 5.000 војника, Пуковника Филиповића је мојакоманда због његових великих погромашких зала, ставила под слово "З", штопојмовно значи "заклати", "застрашити", "издаја", "предсказање". Нисмо стигли доњегове главе, јер је убрзо по завршетку рата постао заштићени Титов пуковник, сатенденцијом брзог војног напредовања. Признавши им Павелићеве пуковничкечинове, маршал их је све одреда, разаслао у смртоносни поход на још непоморенусрпску омладину и умне Србе, који нису били по мери ваше нове државнетворевине. Пуковник Месић хвалио се својој хрватској браћи, плодоноснимпоморавским ловиштем. Ето, тако је запечаћена судбина моје лепе и сањанеКраљевине Југославије. Хрватски Ребел, који до овог рата није ни знао где суглавни српски градови, постао је њен неприкосновени господар, а ја, и сведосадашње и будуће жртве југословенског националног отаџбинског покрета,непожељни изданци, без права на крсну славу и хришћанску наду. Кога неискренисавезник уздиже, тога и руши. Запамтите, ово што сте чули. Ваља ће вам"."Приписује ми се да сам у своме штабу имао културу тифуса као средство за борбу.Као војник никада се не би служио отровом или заразом, где постоје двефронтовске снаге и близина народа. Јер тифус се шири и преко заробљеника и увексе може вратити. Не могу да разумем ту оптужбу. Моја војска знала је само закласично, оружано војевање"."Што се тиче веза са суседима, још из старе Србије сам развијао акцију сарадње санама најближим земљама. Имао сам контакте са Бугарском коју познајем врлодобро. Покушавао сам да оснујем тајни комитет Бугара и Срба, за рат против Немаца. Те везе ишле су преко Ике Панића и генерала Драшкића, али ствар је брзопропала. Преко официра Грозног, пребега из Бугарске, организовао сам пропаганду против фашизма и њиховог Бориса. Целокупна тежња у односу са Бугарима била је, окренути их против Кобурга. Ухватио сам везу преко Војне лиге, са бугарским народом. Имао сам додир и са Грчком, преко Зерваса. Енглези нису допуштали дасе оствари грчко-југословенска линија. Моја је тежња била да на Балкану створимунију. Сматрао сам ту идеју здравом, мада је данас тешко остварљива. Мале државе стварају унију као моћну државну заједницу, способнију за живот и одбрану.Савез са Прен Пајом, вођом северне Албаније, ишао ми је у рачун, али није далекоодмакао, јер су Албанци желели да присвоје неке крајеве у Србији и Црној Гори.Писмо Шарковића које је у вашем притежању, показује моју тежњу да престанумеђусобна убиства између Срба и Муслимана.Нисам сматрао да у Албанији може постојати партизански покрет.Добио сам налог од владе да у заједници са Британијом радим на остваривању везеса Румунијом. Стога сам дао налог мом капетану Корнелију Филиповићу да стигнедо Мануа. Међутим, он се у Букурешту хвата са фашистичком "гвозденом гардом",да би се у том граду као агент одржао. На овоме раду укључио се и Пилетић, Србиниз Румуније. Он је желео да искористи ову ствар за локалне сврхе. Између осталогпослао ми је поруку Румуније да ће ми помоћи у оружју, ако се помирим саНедићем. Тај агент прави тада фалсификовано писмо, које ви употребљавате против мене. Све ово из Румуније сматрам игром агената. Било ми је познато колико су Румуни изгубили на источном фронту, и да је код њих створено нерасположење. Сећам се да сам и одреде слао у ту земљу. Знам да је српски
живаљ, нарочито око Турн Северина, био за нас. О свему томе обавестио сам владуи британску мисију. Чак је постојала и лозинка "707".Веза са Мађарском такође је остварена по налогу владе. Мој агент био је капетанУрошевић. Мађари су још у Турској тражили наше повезивање, и тамо им је билоодговорено да ме потраже овде, на терену. Урошевић у Пешти врло добро игра своју игру. Унгари преко њега поручују да се спремају против Немаца, али да још тренутно не могу. Моле ме да не вршим никакве одмазде у Бачкој. Они изводе оно фингирано суђење "Ронђош гарди" и осталима. И после осуђенима допуштају да побегну. Урошевић свој положај и даље добро маскира. У Пешти је и главни енглески канал за Пољску. Ту је и мој канал са Мачеком, и његовом групом побеглом од Павелића, као и агент Интелиџенсервиса Торза, који жели да дође у мој Штаб. Будимпештанци обећавају да ће ми потајно од Немаца бродом достављати материјал. Док се ми тако јуримо Урошевић пребацује неке наше и француске официре и подофицире у земљу, а ја их одмах лиферујем у Каиро. Убрзозатим у Мађарску упадају Немци и хапсе Јусајиа, Урошевићеву мађарску везу.Ја сам био представник Владе у земљи. Примао сам поруке њених делегата. Она јемогла знати о догађајима код нас. Западне силе имале су своје људе код мене. Например, Хадсона који је код мене дошао са поруком, да истрајем. Долазио ми је иБејли, Све је то имало утицаја на целокупан мој рад и стање у земљи.""Надао сам се да ће до краја овог рата доћи до неке врсте народног националногплебисцита. Нада ме није напуштала ни после свих невоља, које су ме непрекиднопратиле и спопадале. Пре краја октобра, за мене кобне 1944. године, извршио самповлачење војске из поморавске Србије у шумовиту и бреговиту Босну. ПрешавшиДрину, разаслао сам поруке да родољубиви не напуштају земљу, већ да сеприпреме за борбу чим озелени. Чланство Америчке мисије, при мом штабу,одлетело је из Југославије у ослобођени део Италије, 1. новембра, са летилишта под мојом контролом. Тај део мог ратног живота недовољно сам дотакао, а тиче севаше оптужнице. Пуковник Мек Дауел, по својој вољи и савезничкој наредби понудио ми је место поред себе у предњи део авиона, гарантујући ми сигурност у његовом свету. Учтиво сам му се захвалио. А свима који су желели одобрио сам излазак из земље. На томе би ми био захвалан и мајор Ђуришић, да га његови проусташки Црногорци нису завели лажним обећањима. За мене су околности под којима бих напустио своју земљу, биле незамисливе. Све до мог хапшења веровао сам да ћу поново окупити око себе јаку војску. За прво време, на устанак, нисам помишљао, знајући да би био угушен у крви. У Босни су нас непрестано нападали редом: партизани, усташе, муслимани, а у последње време Немци много ређе.Гоњени пред удруженим четвороструким непријатељем, гладни, голи, боси и ненаоружани, спотицали смо се и падали. Свуда успут из јама, у које смо упадали,чуло се и Богу тешко умирање. Иза нас на жбуњу, остајале су наше изгажене изгужване шајкаче, торбе-тканице, канице, плетене чарапе, рукавице, опанци и обојци. Биће ми лакше на небу, ако нова поколења упале најмање 20.000 свећа,борцима које сам изгубио док ме је Тито прогонио кроз Босну. Током овог суђења слободи сам се надао само у забораву. Моје садашње наде и молбе усмерене су искључиво ка небу".
 
"За себе нисам никада ништа тражио. Француска револуцијадала је свету основна људска права. И руска револуција донела је нешто ново.Опчињен западном демократијом, ја нисам хтео 1941. године да почнем ту где су Совјети почели 1917."
 
"Ја сам увек био за то да не будем никоме претпостављен, као неко ко тежи диктатури. Увек сам сматрао да треба и одговорност делити."
 
"Јасно ми је да овог часа против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију,вичну свему, која остварује своје циљеве, без компромиса. Али, ко се силом служи,од силе и страда. Сумњичите ме за све и свашта, али ја сам те среће био и пре вас.Под својом, не само под туђом владом. И она ме по кад кад сумњичила за свемогуће и немогуће везе, са страном тајном војном службом или сервисом. Непријатељским или савезничким, свеједно.""До самог краја веровао сам да сам био на правом путу.Зато сам позвао стране новинаре и изасланике и Совјетску мисију да на самом извору све виде и све опишу. Јер, ничега није било што добри људи, посебно савезници, не би смеливидети и знати".
 
"Судбина је према мени била без милости, пошто ме је окрутно убацила у своје вихоре. Много сам хтео, много сам предузео, много веровао. Зато су светске буре и олује однеле и мене и моје дело. Крст који сам свесно понео нисам до краја испуштао. Спустићу га тамо где треба да нам буде нови почетак. Време и прилике биле су против мене. Нека суд узме у савесну оцену све што сам навео, истине,потомства и историје ради. Ја знам да победници у једном рату, био он национални или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја савест мирна јер нема људске јединке, а камоли шефа једне гериле, која би на мом месту боље чувала и очувала своју савест и своју душу и своју дужност."
 
 
 
[[Категорија:Драгољуб Михаиловић]]