|
Казначеји, рачуновођи, рачунополагачи и сви што год рукују каквом касом стрепе од месеца новембра, болешљиви и кашљуцави људи - од марта, а учитељи - од јуна. А како и да не стрепе кад баш тада изасланици обилазе школе?
Ретко има учитеља а да га не прође нека језа кад само помисли - јун је већ на прагу!
Еле, некако о Ивању дне, баш у том прилично страшном месецу, састаше се случајно три учитеља у Сопоту код среске куће. Учитељ Милан из Рогаче, учитељ Влајко из Стојника и учитељ Негован из Неменикућа. Дошли да приме оно мало платиће и да узгред упитају капетана хоће ли скоро ревизор.
Капетан им рече да ће кроз који дан бити ту.
Они се, боме, мало замислише. Изиђоше из канцеларије капетанове, па полако и ћутећи одоше пред механу. Ту се око једног стола шћућурише, као оно кад људи хоће да говоре што врло важно и тајно.
- Ама да ми је знати на чију ли ће прво школу? - поче Влајко, плашљиво и шарајући очима.
- Не могу се нија на моје ђаке потужити - прихвати Негован. - Ја сам још од Тројица почео с њима све така питања. Ако само успита, свако ће му одговорити као вода! Тек опет, опет...
И још ту продиванише мало о испитима, о школама, о учитељима и изасланицима, па се разиђоше свак на своју страну.
<center>* * *</center>
Сутрадан порани рано учитељ Милан, уми се и обуче брже него обично. Призва једног ђачића и рече му да спреми чутуру ракије, сира, хлеба и лука па да изнеше, док се мало одјутри, горе у Тресије. Фамулусу рече да распусти ђаке за данас кући, а сутра зором да сви дођу; каза му још и то да ће пред подне бити у Тресијама с попом. Ако буде каква важна посла, нека га одмах тамо потражи.
Еле, све лепо нареди, узе пушку и упути се право поповој кући.
Поп већ чека спреман.
- А што, попо, ниси навукао чакшире? Сметаће ти мантија кроз шевар - рече Милан кад виде попа где га чека с пушком пред кућом.
- Ех, ех, лепо, лепо! Хајдемо!
И обојица се упутише преко потеса горе у Велики Космај. Они ће, као што видите, да лове. Нека их, да им не сметамо! Док проврљају мало по планини, да вам дотле прикажем учитеља Милана.
Већ сте видели отприлике да је Милан један од оних ретких учитеља што не презају толико кад чују: "Ето изасланика!" А што и да преза, кад он у својој школи има тако добре ђаке да се уче сами - без њега: старији преслишавају млађе, показују им што треба, одржавају ред у школи итд.
Међутим учитељ се стара да и општина види вајду од њега. У том старању примио се да буде и писар општински, али не за љубав оних сто талира, него чисто за љубав општини - да јој буде у свако доба на руци својом памећу и науком. А како је већ поуздан у своје ђаке и зна да су кадри учити се и без њега, - он ти је непрестано у општини или код механе, где се састају кметови и одборници и где се обично расправљају спорови сеоски. Он тамо пише сељацима: уверења, тапије, облигације, процене, и све што год коме затреба. Сељани му се чуде како је писмен; кметови и одборници хвале се њиме; а већ срески начелник, господин Станко, кује га у звезде и много жали што је учитељ а није срески ћата - јер му ниједан ћата није раван на перу!
Осим општинске плате, Милан је добијао и онако понешто за труд; било у новцу, или у смоку, или ма у чему. Истина, он то није ни од кога тражио, али кмет је обично опомињао свакога да ваља што дати ћати-учитељу за труд. ▼
▲ Осим општинске плате, Милан је добијао и онако понешто за труд; било у новцу, или у смоку, или ма у чему. Истина, он то није ни од кога тражио, али кмет је обично опомињао свакога да ваља што дати ћати-учитељу за труд.
Учитељ Милан пазио се добро и с попом Марком. Није дана било а да се не састану и не обиђу један другога. Често је говорио да таког попа у далеку нема, да му је најбољи пријатељ и да само њему сме казати и највеће тајне своје. ▼
▲ Учитељ Милан пазио се добро и с попом Марком. Није дана било а да се не састану и не обиђу један другога. Често је говорио да таког попа у далеку нема, да му је најбољи пријатељ и да само њему сме казати и највеће тајне своје.
Еле, једном речи, Милан је био веома уважен у свом селу. ▼
▲ Еле, једном речи, Милан је био веома уважен у свом селу.
Што се тиче његовог приватног, домаћег живота, и у том је био на длаку у свачем уредан, и пазио је, што кажу, на себе. Ради примера доста је да вам само кажем како се он обично умива. ▼
▲ Што се тиче његовог приватног, домаћег живота, и у том је био на длаку у свачем уредан, и пазио је, што кажу, на себе. Ради примера доста је да вам само кажем како се он обично умива.
То ради овако: чим устане, протрља очи, зевне и протегли се, па викне: "Децо!" Одмах утрчи у собу четворо деце и разреде се овако - једно држи сапун, друго сунђер, треће воду, а четврто држи пешкир и велики чаршав. Почне се умивати; сапуни се, трља прси, руке, врат и леђа сунђером; по читав сахат прође док буде готов. Чим рекне: "Доста!" одмах оно дете, што је држало сапун, докопа једно мање огледало и стане преда њ; оно друго, што је дрзало сунђер, докопа друго, двапут веће огледало и стане му иза леђа мало подаље; оно треће, што је поливало, дода му помаду и некако стакоце с миришљавим зејтином; оно четврто дода му пешкир и чаршав да се избрише, а одмах му принесе чешљеве и четку. Тад се Милан између два огледала брише, маже, чешља, догони бркове. И то траје читаво по сахата и више. Кад се већ очешља и углади, онда му деца приносе - кошуљу, хаљине, појас, ципеле, капу, те се облачи. Кад и то буде готово, онда се помоли на врата пето дете и унесе на чистом послужавнику: слатко, чашицу ракије и воду. Он, онако с ногу, узме слатко и воду; мало прохода, па узме и чашицу ракије, те само допола сркне. Затим уђе шесто дете и донесе на шареном послужавнику велику шољу кафе; а једно од оних четворо дода му дуван. Он начини цигару, запали, сркне једном кафе, па онда командује деци (или како их је он назвао - "служацима"): "На своја места!" ▼
▲ То ради овако: чим устане, протрља очи, зевне и протегли се, па викне: "Децо!" Одмах утрчи у собу четворо деце и разреде се овако - једно држи сапун, друго сунђер, треће воду, а четврто држи пешкир и велики чаршав. Почне се умивати; сапуни се, трља прси, руке, врат и леђа сунђером; по читав сахат прође док буде готов. Чим рекне: "Доста!" одмах оно дете, што је држало сапун, докопа једно мање огледало и стане преда њ; оно друго, што је дрзало сунђер, докопа друго, двапут веће огледало и стане му иза леђа мало подаље; оно треће, што је поливало, дода му помаду и некако стакоце с миришљавим зејтином; оно четврто дода му пешкир и чаршав да се избрише, а одмах му принесе чешљеве и четку. Тад се Милан између два огледала брише, маже, чешља, догони бркове. И то траје читаво по сахата и више. Кад се већ очешља и углади, онда му деца приносе - кошуљу, хаљине, појас, ципеле, капу, те се облачи. Кад и то буде готово, онда се помоли на врата пето дете и унесе на чистом послужавнику: слатко, чашицу ракије и воду. Он, онако с ногу, узме слатко и воду; мало прохода, па узме и чашицу ракије, те само допола сркне. Затим уђе шесто дете и донесе на шареном послужавнику велику шољу кафе; а једно од оних четворо дода му дуван. Он начини цигару, запали, сркне једном кафе, па онда командује деци (или како их је он назвао - "служацима"): "На своја места!"
Деца се по војнички окрену и измарширају из собе. Тако је бивало свако јутро, осим кад раније устане и пође у лов. ▼
▲ Деца се по војнички окрену и измарширају из собе. Тако је бивало свако јутро, осим кад раније устане и пође у лов.
- А поп Марко, Е, што се попа тиче, он је, као што већ рекох, први пријатељ учитељев; чак је ето отишао и у лов с њим.
<center>* * *</center>
Тресије су под Великим Космајем. Леп пропланак, с обе стране жуборе поточићи - један баш близу, а други мало даље. Одмах до једног потока развалине су неког старог манастира, што се звао Тресије. Још стоје опали зидови и мало свода. Види се да је био мали манастир. Наоколо се познају још зидине уравњене већ са земљом. Кажу да су то биле ћелије. Мало више познаје се, колик добро гувно, где је био ваљда рибњак - шта ли. И сад је ту блато и вода. Има и један пањ огорео крај зидина. Ту су, веле, закопана манастирска звона, још онда кад је настао турски зулум. Испод једне букве близу извире изворац, бистар као суза, најхладнија и најлепша вода у Космају. Одатле се види напремасе: Сибница, Ропочево, нешто Рогаче, неменикућанске њиве и тресијска механа за добар пушкомет крај пута рогачког... Ко год дође под Космај, ретко те неће изићи и до Тресија.
Беше већ прилично дан оскочио. Да је ма на којој букви био обешен ма какав сахат - макар и онај оздо из механе тресијске, што му се бројеви већ не виде колико је почадио, и колико су га муве испрљале и што му, место ђулади, висе о ланцу коњске плоче и некакви мертеци - би јамачно показивао већ "десет пре подне".
Учитељ Милан и поп Марко већ се спустили у Тресије и разузурили код оног изворчића. Пред њима чутура, сир, хлеб и лук. Припијају и присмачу.
- Охо-хо! - слади Милан. - Деде, попо, деде мало лука!
- Хм, хм - слади и поп. - Дајде, учо, ту чутуру!
Еле сладише, присмакаше, припијаше - док имадоше шта. Кад већ осташе пред њима само мрвице хлеба и сира, оперци лука и празна чутура, онда ће се учитељ окренути оном ђачићу:
- Скупи, море, сад ово, па носи и подај фамулусу. После можеш ићи кући. Али ујутру да си зором код школе. Јеси чуо?
- Јесам - одговори дете, па прибра торбицу и чутуру испред њих и оде наниже.
Милан сави цигару, запали, наслони се мало, па рече:
- Баш, попо, јутрос не бисмо батли!
- Потеци, учо! - учини поп, па за њим.
И обојица стиштише низ поток што игда могу. Не гледе ни где ће стати ни како ће: прескачу кладе, жбуње, камење, пањеве. Час поп престигне учитеља, час учитељ попа.
- Бог с нама, шта је учитељу, те јури попа! - учини један сељак у њиви крај пута.
- На прозор, попо! - вели учитељ, и ударише низ поток.
Утом се спуштаху одонуд ка школи два човека, један у црном варошком оделу, а други у сеоским хаљинама. То беху изасланик и кмет.
Поп и учитељ већ стигоше одовуд, прескочише у школску авлију, а све склањајући се да их они одонуд не смотре. Немадоше кад на врата, него хоп - један за другим кроз прозор, што срећом беше отворен, те у учитељеву собу!
Учитељ се само прући на кревет, оанко разбарушен па викну попу тихо:
- Читај, бре!
- Читај шта знаш: молитву, епитрахиљ - брзо!
Поп брже зграби с полице требник и петрахиљ.
- Брже, брже! Ух, ух, јао! - стаде учитељ јечати као болестан и превртати се.
Напољу већ шкринуше врата и чуше се кораци.
Поп отвори требник и утањи читати прву молитву, коју је отворио.
Закуцаше на врата.
- Слободно! - рече поп, па читај даље.
Учитељ само стење и хукће.
Уђе у собу изасланик, повисок, црномањаст човек, па се чисто изненади кад виде шта је. За њим уђе и кмет, и он се забезекну.
- Ух! ух! јао! ух! - јечи учитељ, а поп чита; али му дркћу руке и тресе се мантија.
- Од синоћ му позлило! - одговори поп, па настави читање.
Учитељ јечи, већ - рекао би издахнуће.
Изасланик слеже раменима, па изиђе.
Чуше се врата од друге собе, где је школа, као да уђоше тамо.
- Још, још читај! - шану учитељ.
- Читај и "Исповједаније"! Ух! ух! јао!
Поп настави даље.
Чу се већ где изасланик и кмет изиђоше из школе; кораци се удаљише мало-помало.
Ућута поп, ућута и учитељ. Стадоше ослушкивати, рекао би не дишу.
Потраја тако подуго. Док опет кораци и неко шушну на врата.
- Псс, читај, море! - шану учитељ, па опет зајеча: - Ах! ух! јао!
Таман поп промрмља неколико речи, а врата се отворише и уђе кмет.
- Је ли отишао? - шану учитељ.
- А већ је пресамитио преко брда! - одговори кмет гласно.
Скочи учитељ, зграби попа, па стаде подигравати с њим по соби. Кмет само гледа и чуди се.
- Је ли записао што? - упита учитељ кмета.
- Срећа те сам га оставио на столу, као да сам знао! - рече учитељ и потрча на врата; за њим кмет и поп.
Кад у школу, а на столу стоји протокол још отворен; изасланик оставио да се осуши мастило. Учитељ прочита гласно: "Због слабости учитељеве нисам могао прегледати школу!"
- Ура! дивно! - кликну учитељ и брже боље затвори протокол у фијоку.
|
