Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.21 — разлика између измена

 

Српску књижевну преоријентацију из апсолутног руског и претежно богословског круга у овај западњачки и јозефинистички настојао је др. Мита Костић да сведе на један доста узак временски период, од Карловачкога сабора год. 1769. до уређења српских црквено-социјалних односа Деклараторијом од год. 1779. Он наглашава да та преоријентација није изведена спонтано, него присилно, отежавањем и забрањивањем веза са Русима и натурањем наставних и других програма немачких, који су уведени били и по осталој Царевини. Као главна средства аустриске политике била су код нас ова: увођење државних основних школа, које су са системом васпитавале децу у аустриском државном духу, и оснивање Курцбекове штампарије за ћирилске књиге и забрана увоза књига из Русије. То је све тако, али поред свега тога ми држимо да је претерано рећи како баш и само период од год. 1769. до год. 1779., са тим истакнутим моментима »чини најглавнију епоху у целокупном животу Срба у бившој монархији од Велике сеобе (1690.) до ослобођења (1918.)«. Тај период јозефинистичко-терезијанске активности само је припрема и прелаз за пуну активност наредних година Јосифова рада, када су Срби почели да прилазе његовим реформама не под притиском школско-полициских мера него из убеђења, са богатим фондом искустава и сазнања стечених на више страна. Уосталом, зар случај темишварскога епископа Петра Петровића, који је читао францускога скептика Пјера Бела и писао год. 1790. да је »већ старији него да би могао опет Катихизис у руку узети, да предрасужденија у мени поновим, која сам помоћу философије срећно далеко од мене удалио«, не говори сам по себи довољно јасно да српску рационалистичку културу XVIII века није оправдано сводити само на један извор утицаја и за те утицаје тражити опет један сувише ограничени рок као условну генезу? Зар ванредна »Пашхалија новаја« од год. 1775. Јована Авакумовића не казује довољно јасно да је нови дух почео улазити у српско друштво и без и донекле пре Фелбигерова школског система и другим путем? Срби траже своја знања и без аустриске цензуре и непосредног њихова упутства. Не говори ли Јаков Игњатовић у своме ''Васи Решпекту о ''томе истоме Авакумовићу да је »знао на флаути и хегедама свирати да му се и у Италији чудише, а покрај тога био је изврстан песник«, и није ли Готлиб Хилер, иначе безкачајни немачки стихотворац, певао чак похвалну песму »Генију Авакумовићеве флауте«? А сигурно је да Авакумовићу то и осталу књижевну и уметничку културу његову није могао дати Фелбигер и систем његове школе. Слобода духа тих година тражила је своје путеве понекад сасвим независно од школских система и чак им је претходила и довела најзад до њиховог реформисања. Фелбигерова реформа је сама по себи, као највећи део реформи уопште, резултат нових схватања и мишљења, а не њихов генетички изазивач. У својој врло лепој и мисленој студији о ''Сликарској уметности Срба у Војводини ''изнео је Вељко Петровић врло сугестивно тенденције наших водећих личности још у првој половини XVIII века да се прилагоде новим приликама у новој средини и да себе и своје последнике европеизирају. Лепо је пратити како од старих ''зографа ''постају нови ''молери, ''како се иде за савременошћу. Христофор Жефаровић већ је год. 1741. ишао у Беч да усавршава своју уметност, а после и многи други. Цео наш XVIII век ишао је у том сталном напору уздизања, да се достигне ниво околине, и ја стога налазим да је мало и сувише школски хтети једну повољну етапу у том процесу објашњавати његовим битним извориштем.