Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.14 — разлика између измена

 

Ту, у Мађарској, Срби се заинтересоваше ближе и за свога несуђеног деспота Ђорђа Бранковића. Исаија Ђаковић дошао је у Бечу у додир са њим, поверовао његовим причањима и кренуо после, по повратку, међу Србима његово питање. Код Срба, пуних историских сећања, вест да живи један потомак старих српских деспота, и да је тај, као и они, био уведен у покрет Аустрије против Турака, и да је сада повучен и затворен без видна разлога, изазва разумљиво саучешће за њ. Тада се тек у народу јави тежња, свакако под сугестијом његових предлога, да Срби обнове своју деспотовину као посебно подручје, које ће бити под аустриском врховном влашћу, али носити њихово обележје. Срби стога изабраше, у Будиму, марта год. 1691., Ђорђа Бранковића за свога деспота. Тако он, захваљујући своме презимену и своме удесу, успе ипак да постигне бар теориски оно што је некад замишљао, а у Срба оживе поново жеља да добију своју државу и свога световног господара. Бранковић се потом, год. 1692., у једноме своме акту сам титулише: »самодержавни деспот земљи славеносербској и всего Илирика« и др., мада од његова самодржавства уствари још није било ништа. Бечки двор није примио српске жеље да се гроф Ђорђе Бранковић пусти и да им постане деспот или војвода, али их није ни сасвим одбио. Уместо војводе Беч им је дао, као војводина заменика, Јована Монастирлију, »подвојводу«, човека чији су преци раније прешли у Угарску, можда из Битоља (Монастира); а решење Бранковићева питања одлагали су до бољих прилика. Да задовоље Србе, у Бечу су 10./20. августа год. 1691. дали објавити прошлогодишњи акт о српским привилегијама и преко угарске Дворске канцеларије, да га на тај начин озваниче и према угарским сталежима. У њему је стога помен угарскога и хрватскога подручја дошао на прво место, да се јасно види како се привилегије засад односе баш на Србе тих краљевстава у првом реду. Сем тога, са нарочитим обзиром на ово српско тражење посебнога војводе или подвојводе и на његов положај и надлежност, овај акт наглашавао је да патријарх остаје поглавица Срба у свима духовним и световним стварима; војвода, дакле, имао би бити потчињен њему. Другим речима, Беч је појачавао власт патријархову, као мање опасну, на рачун власти евентуалног световног поглавице Срба, чије би амбиције једног дана могле да се јаве на уштрб интереса царске куће или целине Аустриске Царевине.