Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.13 — разлика између измена

 

Последице норманског неуспеха осетили су и Хрвати као њихови савезници. Цар Алексије је, на молбу Млечана, год. 1085. уступио њима управу над византиским делом Далмације, хотећи тим да их награди за услуге које су му учинили у том рату. Млечанима је требало да те градове освоје, јер их краљ Звонимир сам није давао. Да то освајање припреме, Млечани су почели да агитују против краља у народу, који се никад није потпуно помирио са краљевском црквеном политиком. Словенско писмо и литургија држали су се против свих забрана. Најстарији хрватски споменик на народном језику, писан глаголицом, јесте чувена ''башчанска плоча ''на острву Крку, писана негде иза год. 1100., у којој се помиње дар који је цркви Св. Луције учинио баш »Зъвънимиръ кралъ хръватьскъ«. Млетачкој агитацији је помагало и то што је Звонимирова жена, Мађарица краљица Јелена, не само одржавала везе са својом краљевском родбином, него помоћу њих хтела и да утиче на хрватске прилике. Као израз тог народног незадовољства, о којем је остало трага у народном предању, дошло је, према саопштењу старе хрватске хронике, до убиства краља Звонимира на книнском пољу Косову, кад је, по жељи папе Урбана II, а на позив цара Алексија, потицао народ у крсташки рат за ослобођење светих места од селџучке опасности. То се догодило, највероватније, год. 1089. Хроника та, писана много доцније са симпатијом за краља Звонимира, ставља у уста тада тешко рањеноме краљу ове речи проклетства »невирним Хрватима«: »да би веће Хрвати нигдар не имали господина од свога јазика, него вазда тују јазику подложни били«. Тома архиђакон сплитски не помиње ништа о краљевој погибији, него само каже да је умро. Стога о начину смрти Звонимирове постоји још увек спор у хрватској науци. Ипак, у сваком случају, може се узети као сигурно да су у време око краљеве смрти настали у Хрватској такви метежи и борбе да се поводом њих могло доћи до свакаквих тумачења о краљевом нестанку. Оно што је срж тога предања то је запамћено огорчење народно против политике коју су водили хрватски краљеви, а посебно краљ Звонимир. Никола Радојчић, у једној доброј синтези старе хрватске историје, тачно је рекао: »Хрватска одиста није уживала праву слободу још док је била формално слободна, и чини се да је то народ дубоко осећао, па се за своју слободу није ни борио с оним одушевљењем и устрајношћу као кад би државу осећао као потпуно своју. По њој су слободно вршљали папини легати и њихови повереници, далматински Романи, а спремали су се да је рашчупају Млеци и Мађари«.