Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
'''Русија одбија савез са Турском.''' — Одмах у почетку рата утицај који је Немачка имала у Турској, захваљујући нарочитој мисији Лимана фон Сандерса, добија карактер дефинитивног протектората Берлина над турском политиком. Можда је само стајало до Русије па да буде друкчије.
 
У августу 1914 год. стварно амбасадор Русије у Цариграду Жиер, предао је министру спољних послова Сазонову нацрт савеза који је предложио Енвер-паша: Турска је спремна да се обавеже да у Тракију баци јаку армију противу Аустро-угарске, или против сваке балканске земље која би стала на њену страну под условом да јој се даду западни део Тракије и острва у Јегејском мору и да добије савез од 5—10 година са Русијом. — Овај предлог чије је прихватање могло да измени ток рата и да савезницима отвори срећне преспективе, дао је повода измени многобројних телеграма измећуизмеђу Жиереа и Сазонова. Амбасадор моли свог министра најдирљивијим изразима да прими понуду Енвер-паше и шаље му сваког дана све упорне депеше. Сазонов одговара заоколишући, саветује да се одуговлаче преговори да би се добило у времену и да се сачека док став Бугарске постане јасним. Са своје стране руски главни ђенералштаб одбацује предлог који је учинио Енвер-паша да са кавкаске границе повуче један део турских трупа, 9 и 11 корпус. Жиер узалуд телеграфише да треба искористити не губећи ни минут уступке Енвер-паше, Петроград то одбија. Амбасадор Русије у Паризу, Извољски, у место да поднесе француској влади турски предлог који му је доставио Сазонов, ограничио се да о њему говори у току приватног разговора Декласеу, који тада још није био министар спољних послова,<ref name="ftn3"><sup>Разговор Извољског са Делкасеом десио се 17 августа, а именовање Делкасеа за Министра спољних послова било 26 августа.</sup></ref> и телеграфише Сазонову да га Декласе не одобрава, а саветује да се сав напор упути према реконструкцији балканског савеза.
 
У пркос настојању Жиереа, понуда савеза са Турском није прихваћена. Ускоро се политичко стање у Цариграду определило противу Русије и савезника, а 29 октобра Турци бомбардују руске обале.
Развој овог напада са којим упоредо иде јак притисак против Келма и Владимир-Волинскија у Галицији, излаже руску војску, која држи леву обалу Висле, опасности да јој буду сломљена оба крила. Стога главни командант генерал Иванов почиње да, у споразуму са ''Ставком'', ослобађа трупе из „пољског џепа”. У ноћи од 5 августа, руси евакуишу Варшаву и почињу да се повлаче ка Истоку, одбијајући непријатељске нападе и постепено упућујући један део својих трупа ка Вилну, Двинску и Риги, где почиње да се образује нови, северни фронт. Поред свега, они тек крајем августа успевају да зауставе непријатељску офанзиву на линији, која пролази преко Риге, Двинска, ушћа реке Стрип и спушта се дуж Дњестра до румунске границе. Због тог повлачења они губе сва своја западна утврђења. Многа су уосталом, била на време евакуисана, јер је ратно искуство доказало: да својим средствима утврђења не могу да зауставе офанзиве великих маса војске, нити да се одупру ватри њихове артиљерије.
 
У четири летња месеца, колико је трајало њихово повлачење у Галицији и у руској Пољској, Руси су, без оружја и без муниције, сами имали да подносе притисак уједињених непријатељских снага. Француско-енглеске трупе су, истина, покушале, јуна месеца, да немачке трупе удаље са руског фронта али слаба предузимљивост и незадовољавајући резултати нису могли да предухитре удар, који су Немци припремили на Истоку. 7 јула, генерал Жофр сазива у Шантији-у ратни савет савезника, који: треба да проучи могућности помоћи исцрпљеној Русији. Пошто је изложио све што је Русија учинила за општу ствар, он подвлачи потребу једне савезничке офанзиве. Та операција, мећутиммеђутим, тражи дугу припрему, тако да је француско-енглеска војска спремна да отпочне са офанзивом у Артоа и Шампањи, тек када ситуација на источном фронту почиње да се стабилизује. Што се тиче Италије, њене се операције против Аустро-Угарске ограничавају на Исонзо и околину, па, према томе, не могу из основа да измене ситуацију на главном фронту, т. ј. у Галицији. Аустро-Немци, дакле, и даље имају слободне руке да концентришу сву пажњу и све главне снаге на руски фронт, и немају потребе да их за одбрану подељују по осталим фронтовима: француском, италијанском, српском и Дарданелима. Према службеним подацима, успели су да септембра 1915, групишу против Русије 127 дивизија пешадије и 24 дивизије коњице, уместо 50 дивизија пешадије и 13 дивизија коњице, колико су имали у почетку рата. Борећи се на тако јаком фронту, Русија је у највећој мери допринела успеху савезника. Њене су трупе скретањем непријатељске пажње са осталих фронтова осигурале савезницима готово једногодишњи одмор, после тешких напора првог ратног периода, одмор који ће они добро да искористе и да се припреме за упорну борбу, која ће им касније донети крајњу победу.
 
'''Преузимање врховне власти од Николе II и губитак Вилна (септембра''' 1915). — Пред тешким положајем руске војске, која мора да се повлачи у унутрашњост земље и да непријатељу препусти 20 губернија европске Русије решава се да сам цар узме у руке врховну команду поморских и земаљских снага. 5 септембра цар долази у ''Ставку'', која је баш пренета из Барановића у Мохилев и истога дана приводи у дело своју намеру. Стари генералисим, велики војвода Никола Николајевич, именован је за вице-краља и за команданта нарочите војске у Кавказу са титулом генералисима. У исто време, с њим и његови најближи сарадници напуштају ''Ставку'' и Никола II именује Алексејева за шефа свог главног штаба.