Размишљање једног обичног српског вола — разлика између измена

Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:

 

 

При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:

Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.

 

 

- Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.